logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија    Аутор: прота Матеја Матејић    пута прочитано    Датум: 10.01.2008    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Episkop SPC i protestantski vladikaIdentitet autetntične hrišćanske Crkve Drugi deo: Pravoslavna Crkva i protestantizam.

Uvod. Protestantizam nije jedna homogena celina, već se sastoji od nekoliko glavnih protestantskih zajednica, to jest Luterana, Anglikanaca, Metodista i Prezbiterijanaca, i stotine radikalnih protestantskih sekti.

piše za novinar.de Dr. Mateja Matejić -Protojerej Stavrofor, decembar 2007

+++


Veće i poreklom starije protestanske zajednice imaju među sobom izvesna zajednička verovanja i učenja i sačuvale su nešto od prvobitnog hrišćanstva. Što se tiče radikalnih, fundamentalističkih sekti, one teško da su imale i očuvale išta od dogmatskih i kanonskih principa autentične, Nepodeljene hrišćanske Crkve.

Protestantizam nije prvobitna, autentična forma hrišćanstva. I glavne protestanske zajednice i sekte koje su iz njih proizašle, nije osnovao Gospod Isus Hristos već ljudi ili žene, niti su bile deo Nepodeljene hrišćanske Crkve. Postale su vekovima posle Hrista, a neke takoreći juče, i još uvek se cepkaju na sve više sekti.

Protestanti tvrde da oni obnavljaju prvobitno hrišćanstvo, a u velikom broju slučajeva oni vaspostavljaju i nastavljaju jeretička učenja osuđena od sedam Vseljenskih sabora, ili sami stvaraju nove jeresi.

Protestantizam je ponikao kao pobuna i opozicija zloupotrebama koje su izobilovale u rimokatoličkoj crkvi. Degeneracija duhovnosti i raprostranjenost nemorala među rimokatoličkim nižim i višim sveštenstvom rimokatoličke crkve, a posebno trgovina indulgencijama koju je u Nemačkoj obavljao Tercel, razjarila je Martina Lutera i on je u šesnaestom veku počeo Reformaciju.

To je bio početak potestantizma

Protestanti dele sa pravoslavnima nepriznavanje papskog prvenstva i nepogrešivosti i neodobravanje prodaje indulgencija. Ni oni ne veruju da je papa Glava Crkve. Sa rimokatolicima im je zajednička upotreba filiokve i Grigorijanskog kalendara. Najranije protestantske verske zajednice su nastale početkom šesnaestog veka.

Druge su se pojavile mnogo kasnije, a neke od njih datiraju od nedavnih dana. Proces cepkanja i razdrobljavanja nekada integralnih, manjih ili većih protestantskih zajednica je neprekidan i nove sekte se pojavljuju zabrinjavajućom brzinom i u zabrinjavajućem broju. Protestanska odstupanja od prvobitnog hrišćanstva u fundamentalističkim, radikalnim sektama idu mnogo dalje nego u glavnim protestantskim zajednicama, mada ni one nisu slobodne od pogrešnih i jeretičkih učenja. Odstupanja postoje u oblasti hristologije, pnevmatologije, eklesiologije i eshatologije.

Dva suštinska pricipa protestantizma

Suština protestantske, naročito luteranske doktrine koja je zajednička svim protestantima, se zasniva na dva glavna principa: formalni i materijalni.

Materijalni princip

>Protestanski sektaši, a i glavne protestanske zajednice, tvrde da se upravljaju prema Bibliji (Bible-oriented Christians). Nažalost, ako ne njihovo celokupno učenje, onda njegov veliki deo nije zasnovan na Bibliji, već na pogrešnom i jeretičkom tumačenju Biblije, nasleđenom od ranih hrišćanskih jeretika, ili od osnivača njihovih sekti, ili od njihovih samoproklamovanih a nekvalifikovanih tumača Biblije.

U Crkvi, tumačenje Svetoga pisma je pravo i dužnost Crkve. U protestantizmu, a osobito u radikalnim sektama, to je svačije pravo a ničija odgovornost.

Pored gorenavedena dva suštinska principa, formalnog i materijalnog, Baptisti su formulisli, a sve ostale sekte prihvatile i drže se četiri takozvana principa slobode. Ti principi slobode su:

1. Sloboda duše – koja zahteva da niko ne može i ne sme da utiče na dušin izbor religije.

2) Crkvena sloboda – niko ne treba da utiče na ičiji izbor crkve, odnosno sekte kojoj će pripadati.

3) Biblijska sloboda – svakome je dozvoljeno da tumači Bibliju.

4) Verska sloboda – svako da odluči sam šta i koliko će verovati.

Ovi principi slobode, a osobito poslednja dva su i tragedija i izvor rasula protestantizma. U pitanju je neodgovorna sloboda, čije su posledice katastrofalne i za protestantizam, a donekle i za hrišćanstvo. Oni su temelj sektaške rascepkanosti. Ti principi su dali razmah sektaškom pluralizmu, sekularizmu, individualizmu, glavnim bolestima savremenog protestanskog sektaštva. Tendencija da se pogledima i kapricima pojedinaca daje veći autoritet nego kolektivnom učenju i odlukama Crkve, u pravoslavlju, a i u rimokatolicizmu je sputana, dok je u protestantizmu ohrabrena i rasprostranjena.
Protestantizam time što prenaglašava individualizam upućuje na izolaciju i verski anarhizam. Kod protestanata teologija je poverena svakome ili uzurpirana od svakoga koji to hoće. Pravo tumačenja Svetog pisma je takođe svačije pravo. Zahvaljujući anarhiji u tumačenju Svetoga pisma protestantizam, a osobito sektaštvo je sve dalje od Hrista, i sve veće je i dublje otpadanje od hrišćanske Crkve.

Pravoslavna crkva smatra da se Sveto pismo i Sveto predanje međusobno dopunjavaju. Protestanti odbacuju Sveto predanje, a pri tome ne uzimaju u obzir važnost Svetoga predanja. Sergej Bulgakov piše:

Crkva Novog Zaveta u prvim danima procvata svoga postojanja je živela sasvim bez knjiga čak i bez jevanđelja; ista su ponikla tek u toku prvog veka, i postala su sastavni deo kanona, zajedno sa poslanicama, mnogo kasnije da bi konačni oblik dobila početkom četvrtog veka. (Sergius Bulgakov, The Orthodox Church, Maitlad, Florida, str. 22)

Odbacujući Sveto predanje koje sačinjavaju odluke sedam Vaseljenskih sabora i učenja Svetih otaca, koji su najpre sebe postom, molitvama i askezom pripremali, a tek onda se usuđivali da tumače Sveto pismo i da druge uče, protestanti se drže učenja nekih nekvalifikovanih, pa i nedostojnih tumača.

Tumačenje Svetoga pisma nije manje važno od biblijskog teksta. Postoji za sve hrišćame samo jedna Biblija ali postoje stotine protestantskih sekti koje tvrde da se upravljaju po Bibliji. Biblija nije uzrok podela i cepkanja u protestantizmu, već njeno neodgovorno tumačenje. Protestanti po pravilu ne prihvataju i pogrešno shvataju i potcenjuju suštinu Svetoga predanja i njegove vitalne važnosti za pravoslavlje. Kao opravdanje za to, oni navode biblijske stihove Poslanice Kološanima 2:8, jevanđelja po svetome Mateju 15:3-8, po svetome Marku 7:8-9, Poslanice Galatima 1:8-9, Poslanice Titu 1:14, i Poslanice Timoteju 1:18. A onaj ko pročita navedena mesta, lako će uvideti da se ona odnose na lažno a ne na Sveto predanje. Na drugoj strani, u Bibliji ima dosta mesta koja snažno podržavaju Sveto predanje kao izvor hrišćanskog učenja. Protestanti ne navode ta mesta, a onaj ko želi može ih pročitati pa će uvideti da se u Svetom pismu daje važno mesto i uloga Svetom predanju.

Preporučujemo čitanje Prve poslanice Solunjanima 11:2, Druge poslanice Solunjanima 2:15; 3:6, Filipljanima 4:9 i Druge poslanice Timoteju 2:2. Logično je pretpostaviti, a Biblija to potvrđuj, da nisu sve reči i dela Gospoda Isusa Hrista pribeležena u Svetom pismu. To potvrđuje jevanđelje po svetom Jovanu 20:30-31. U Svetom pismu piše da je Gospod Isus Hristos posle svoga vaskrsenja proveo četrdeset dana sa svojim apostolima (Dela apostolska 1:3) i govorio im o carstvu Božijem. Gde u Svetom pismu možemo naći zapisan tekst toga što im je govorio? Na drugom mestu, u jevanđelju po svetome Marku 4:34, piše da kada je Hristos bio nasamo sa svojim apostolima, On im je objašnjavao značenje svojih govora, odnosno nije im govorio kroz priče kao narodu. A gde su u Svetome pismu ta objašnjenja?

Formalni princip

Po formalnom prinicipu, spasenje se postiže samo verom (sola fide). On je u samoj srži protestantizma i temelj je celokupne strukture protestantske doktrine. Ovaj princip je tobože zasnovan na materijalnom principu, prema kome se Biblija (tačnije: delovi Biblije koji se ne suprotstavljaju protestanskom učenju) smatra jedinstvenim i izvorom hrišćanske nauke(sola scriptura).

Protestanti zasnivaju formalni princip na Poslanici Efecima 2:8 gde piše: Jer ste blagodaću spaseni kroz veru, i to nije od vas, dar je Božiji. Tu ne piše samo verom, već kroz veru. Protestanti zapostavljaju ili poriču autentičnost mestima u Bibliji koja ne podržavaju njihovo učenje. Šta sam Gospod Isus Hristos kaže o spasenju je zapisano u jevanđelju po svetom Mateju 7:13-14 i po svetom Luki 13:24.

Kod svetoga Mateja piše da je Hristos ovo rekao: Uđite na uska vrata; jer široka vrata i širok put što vode u propast, i mnogo ih ima koji njim idu. Kao što su uska vrata i tijesni put što vode u život, malo ih je koji ga nalaze. Dobija se utisak da protestanti, a naročito radikalne sekte, daju prednost kvantitetu nad kvalitetom.

Da bi privukli što veći broj pripadnika, oni su hrišćanske dogmatske i etičke standarde spustili na apsolutni minimum. Umesto uskih vrata i tesnog puta oni nude autoput. Baptistčki pastori, propovedaju, u njihovim zbornicama i preko televizije, da sve što je potrebno za spasenje je dizanje ruke i izjava da se Hristos prima kao lični spasitelj i, naravno, stupanje u njihovu sektu. Baptisti, a i ostali protestanti, veruju da je spasenje isključivo akt Božiji, ali spasenje tretiraju kao ličnu prćiju i dele ga veoma lako i jeftino. Apostol Jakov uči da je vera bez dobrih dela mrtva (Poslanica Jakovljeva 2:17-20). Protestanti toj poslanici odriču autentičnost.

Spasenje, iako je neosporno božanski akt, pretpostavlja i uključuje i ljudsku aktivnost. Pravoslavna crkva veruje i uči da smo zaista spašeni po milosti Božijoj i pomoću vere, ali da je naša vera potvrđena našim delima.

Vera je seme, a dela su plod. Ako seme ne daje nikakve plodove, onda nešto nije u redu sa njim. Spasenje se ne može ničim kupiti, ono nema cene, ali naša dobra dela su naše DA Gospodu koji želi da se sva ljudska bića spasu, ali neće da ikoga primora da se spase. Ako protestanti odriču autentičnost poslanici svetoga Jakova, ne mogu odreći autentičnost i jevanđelju po svetom Mateju. A čovek se mora pitati da li oni znaju da u tom jevanđelju postoji petnaesta glava i da li su je ikada čitali. Tu se iznosi sadržaj priče Isusa Hrista o Strašnom sudu. Sve koji su pred njim, Hristos je stavio ili na desnu ili na levu stranu.

Onima na desnoj strani, što znači spašenima, je rekao zašto su spašeni, a onima na levoj zašto nisu.

Spašenima je nabrojao dobra dela koja su učinili i radi kojih su spašeni, a onima koji nisu je nabrojao dobra dela koja nisu učinili i radi toga nisu spašeni. Ni za spašene ni za osuđene vera, ili nedostatak vere se uopšte nijednom rečju ne pominje.

Predestinacija

Pravoslavna crkva veruje i uči da je Bog ljudskim bićima dao slobodnu volju, da oni sami odlučuju šta će misliti, govoriti i činiti. Zato su oni odgovorni za svoje misli, reči i dela Protestansko učenje o predestinaciji tu odgovornost ljudskih bića uklanja i stavlja je na teret Boga. Ako je Bog predodredio ljudsko spasenje ili osudu, onda nema značaja kako ljudi misle, govore i deluju. Grešnici, ubice, preljubočinci, lopovi, i kriminalci svih vrsta su učenjem o predstinaciji razrešeni svojih grehova i zlih dela, jer su po predestinaciji morali da čine ono što su činili.
Onda ni vera ne pomaže za spasenje jer je i ono predodređeno.

Pravoslavlje uči, a mi pravoslavni verujemo da Bog predviđa ali ne predodređuje šta ćemo raditi i kako ćemo živeti. Ako je predestinacija jedini faktor koji odlučuje ko će biti spašen a ko ne, onda je to poricanje formalnog principa ( sola fide) koji je tako važan za protestante.

Unitarijanizam

Pravoslavna crkva uči i veruje u jednoga Boga u tri Lica, Oca, Sina i Svetoga Duha. Neke od protestantskih sekti negiraju božanstvo Isusa Hrista, a neke božanstvo Svetoga Duha. To su sekte koje su poznate kao unitarističke ili fundamentalističke.

Pripadnici sekte hrišćanska nauka (Christian science) ne veruju u Svetu Trojicu i toliko su daleko od hrišćanstva da ne mogu biti smatrani hrišćanima, i ime njihove sekte ne bi smelo da sadrži reč hrišćanska. Izvestan broj protestantskih sekti koje sebe smatraju hrišćanskim su zapravo savremeni arijevci, nestorijevci, monofiziti, monoteliti i ikonoborci, sledbenici tih jeresi osuđenih na sedam Vaseljenskih sabora.

Neki protestantski sektaši i sami kažu za sebe da su sledbenici i nastavljači starih jeresi. Negiranje božanstva Isusa Hrisa nije i ne može biti zasnovano na Svetom pismu, niti ga ono podržava. Ne postoji jedan jedini stih u Svetom pismu u kome se eksplicitno tvrdi da Isus Hristos nije Sin Božiji. Sa druge strane, ima toliko mesta u Svetom pismu u kojima se tvrdi da je Isus Hristos Sin Božiji i Bog. U jevanđelju po svetome Jovanu 10:31, On sam izjavljuje da su On i Otac jedno. To je deo Svetoga pisma, pa je čudno kako sektaši koji tvrde da je njihovo učenje zasnovano na Svetom pismu to odbacuju. Da se navedu sva mesta u Svetom pismu koja se odnose na Božanstvo Isusa Hrista zahtevalo bi mnogo veći prostor u ovom članku. Pomenućemo samo još nekoliko:

  • Druga poslanica Korinćanima 4:4;
  • Poslanica Kološanima 1:15;
  • Prva poslanica Timoteju 3:16;
  • jevanđelje po svetom Jovanu 8:16; 10:30; 38; 12:14, 45; 14:7-9; 10:11, 20; 17:11,20; 17:11; 23:31,
  • Druga poslanica Korinćanima 5:10.

Bezgrešno začeće Hrista

Ova hrišćanska dogma zasnovana je na biblijskom tekstu u jevanđelju po svetom Mateju 1:18 i na nekoliko stihova u prvoj glavi jevanđelja po svetome Luki. U jevanđelju po svetome Luki, arhiđakon Gavrilo obaveštava Devojku Mariju da će zatrudneti i roditi sina kome će nadenuti ime Isus (1:31). Djeva Marija ga začuđeno pita kako je to moguće kada ona nije poznala čoveka. I odgovarajući anđeo joj reče: duh sveti doćiće na tebe, i sila najvišega osjeniće te; za to i ono što će se roditi biće sveto, i nazivaće se Sin Božiji (1:35). Zašto onda neki sektaši u to ne veruju iako je zapisano u Svetom pismu? Bezgrešno začeće Isusa Hrista je dogma formulisanana na prvom Vaseljenskom saboru 325. godine u Nikeji. Tome saboru su prisustvali 318. predstavnika svih pet patrijaršija Nepodeljene hrišćanske Crkve. Međutim, ako sektaši ne uvažavaju ono što je zapisano u Bibliji, za očekivanje je da neće poštovati ni odluku Vaseljenskog sabra, jer je to deo Svetoga predanja koje oni ne priznaju.

Poštovanje Bogorodice

Protestanti niti praktikuju niti odobravaju poštovanje Majke Božije. Ona je za njih jednostavno samo Marija. U jevanđelju po svetome Luki, anđeo pozdravlja Bogorodicu rečima: raduj se, blagodatna! Gospod je s tobom, blagoslovena si ti među ženama! (1:28) Bogorodicu su poštovali i poštuju i Bog i anđeli, pa zašto ne bi bila poštovana i od hrišćana? Zašto je nepravilno pravoslavno poštovanje za nju, koju je sam Bog odabrao da se kroz nju ovaploti Sin Božiji? U našem društvu ukazuju se poštovanje i odaju se velike počasti raznim atletičarkama, pevačicama, pozorišnim i filmskim glumicama među kojima i bezbožnih i nemoralnih.

Kult svetitelja

Uzevši u obzir da protestanti ne priznaju Sveto predanje i ne poštuju čak ni Bogorodicu, nije čudo da ne priznaju ni svetitelje i ne odobravaju njihov kult koji postoji kod pravoslavnih, a i kod rimokatolika. Pravoslavnima je kult svetitelja i razumniji i prihvatljiviji nego kult glumaca, atleta, pevača i svirača čije su slike savremene ikone u domovima odraslih i mladih. Kult svetitelja daje podstrek pravoslavnim vernicima da se trude da dostignu najviše hrišćanske duhovne i moralne standarde, a svetitlji su dokaz da su ti standardi, naizgled nedostižni, ipak dostižni.

Svi hrišćani se nazivaju svetima – kako napominju protestanti – jer su pripadnici hrišćanstva, svete vere. Pitanje je da li su svi hrišćani svojom verom i delima sveti. A svetitelji koje poštuju pravoslavni su heroji hrišćanstva koji su svojom verom i delima, svojim životom, a mnogi od njih i svojim mučeništvom zaslužili svetost. Siguran sam da će se mnogi od nas složiti da bi bilo bolje za svet ako bismo mi i naša deca sledovali primeru svetitelja a ne savremenih idola u našem društvu.

Protestanski ikonoklazam

Već je napomenuto da su protestantski sektaši prihvatili i nastavili jeresi osuđene na Vaseljenskim saborima. Prihvatili su i ikonoborstvao, netrpeljivost i odbacivanje poštovanje ikona, a ta jeres je osuđena na sedmom Vaseljenskom saboru održanom 787. godine u Nikeji, i konačno pobeđena i odbačena 843. godine. Ikone nisu fotografije ili portreti koji pokazuju fizičku sličnost sa onima koje izobražavaju. Sadržina ikone je uvek striktno teološka. Prikazivanje likova svetitelja na ikonama je simbolično. Ikona je neka vrsta Bogojavljenja i predstavlja vidljivo pravoslavno bogoslovlje. Funkcija ikone je prvenstveno poučna i inspirativna. Konastantin Kalokiris ukazuje na to da štogod uči božanska liturgja i rečima sa predikaonice, je izvanredno prokomentarisano ćutanjem ikonografije (Constantine D. Kalokyris, Oertrhodox Iconography, Brooklyn, Mass: 13). Sergej Bulgakov piše da je ikona: … versko razmišljanje obučeno u likove, boje i oblike. Ona je otkrovenje u umetničkoj formi; ona nije apstraktna deja, već konkretna forma (Bulgakov, citirano delo:165) Protestansko učenje o Crkvi Jednu, svetu, sabornu i apostolsku Crkvu je osnovao Gospod Isus Hristos (Sveti Matej 18:18).

Protestanske sekte, a i glavne protestanske zajednice nije osnovao Hristos već ljudska bića. Luteranska reformacija, početak protestantizma, je prvobitno nastala kao pobuna protiv rasprostranjenih zlouptreba i nemorala u rimokatolikoj crkvi, ali je skoro od samog početka postala odricanje i odstupanje od Crkve kao takve. Ni jedna jedina sekta, a ni glavne protestanske zajednice nisu pripadale Nepodeljenoj hrišćanskoj Crkvi i ne mogu se kalifikovati za autentičnu hrišćansku Crkvu. Ni jedna jedina sekta, niti glavne protestanske zajednice, nemaju apostolsko prijemstvo. U pravoslavlju Crkva je i izvor i predmet vere. Ona je duhovno iskustvo isto toliko kao i verska institucija. Kao što je priroda Gospoda Isusa Hrista božanska i čovečanska, tako isto, po rečima Vladimira Loskog, i Crkva ima teandric (božansku i čovečansku) prirodu. Ona je vidljiva i nevidljva, nebeska i zemaljska. To nije i protestantsko verovanje Protestanska bogosluženja Pravoslavna bogosluženja se odlikuju svečanošću, dostojanstvom, lepotom, duhovnom atmosferom i verskim realizmom. Ovo poslednje znači da bogosluženja u pravoslavnoj crkvi predstavljaju aktuelizaciju a ne komemoraciju religiozne stvarnosti. U njima se razlikovanje između prošlog, sadašnjeg i budućeg gubi; sve se događa u trenutku kada se i šta se na bogosluženju pomene. Pretvaranje hleba i vina učinjeno na Tajnoj večeri, događa se i na svakoj liturgiji. Sve što je bilo, biva i biće. Ta aktuelizacija je prisutna i u crkvenim himnama u velikom broju . Primera radi da navedemo samo početak kondaka na praznik Rođenja Hristovog: Djeva danas rađa Onoga koji je od početka postojao…

Pravoslavno bogosluženje nije zabavljanje prisutnih vernika, već proslavljanje i obožavanje Boga. To je zapazio i istakao i rimokatolički sveštenik Guliu:

Celokupni duhovn život u pravoslavnoj crkvi je vezan za krupne ideološke teme doba svetih Otaca. NJena liturgija je jednostavno preuzela teolgiju koju su razradili oci i sabori do devetog veka, i čvrsto je utkala u liturgijski život (Guliu, citirano delo:39).

Što se tiče bogosluženja glavnih protestanskih zajednica, njihova bosluženja su sačuvala dostojanstvo i svečanost i nešto od tradicionalnog hrišćanskog bogosluženja. To nije slučaj sa radikalnim sektama. NJihova bogosluženja su prvenstveno i u najvećoj meri zabavljanje prisutnih. Ne njima se viče, vrišti, pljeska, cupka, lupa i nogama i rukama, te je atmosfera cirkuska a ne bogoslužbena.

O svetim tajnama

Načelno govoreći, pošto protestantizam nema apostolsko prijemstvo, može se postaviti pitanje da li svete tajne, koje obavljaju njihovi pastori, mogu biti priznate od pravoslavne i rimokatoličke crkve kao svete tajne. No obzirom da i oni obavljaju krštenje, venčanje i evharistiju, koje su hišćanske svete tajne, da rasmotrimo kako se kod njih obavljaju i ko ih obavlja. Krštenje. Ovu svetu tajnu je ustanovio sam Gpspod Isus Hristos. NJega je krstio sveti Jovan Krstitelj. Hristos je poslao svoje apostole u misiju da idu i nauče sve narode, krsteći ih u ima Oca, i Sina, i Svetoga Duha (Sv. Matej 28:19). U pravoslavnoj crkvi krštenje je pristupanje hrišćanstvu, uvođenje u pravoslavnu crkvu. U pravoslavnoj crkvi onaj koji nije kršten ne može biti član crkve, niti primiti ijednu drugu svetu tajnu. Neke protestanske sekte ne obavljaju krštenje dece. Oni to pravdaju onim što je napisano u jevanđelju po svetome Marku 16:16: Koji uzveruje i krsti se, spašće se; a ko ne vjeruje osudiće se. Tu ne piše ko veruje, taj se može krstiti, već ko veruje i krsti se. Ako je krštenje uslov za spasenje, kako piše u tom stihu, onda se mora postaviti pitanje šta biva sa nekrštenom decom ako umru u detinjstvu , a kojima u nekim sektama nije dozvoljeno da budu krštena? I da li se ne smeju krštavati mentalno oboleli koji nisu u stanju da ispovede da veruju i šta veruju? U celom Svetom pismu nema jednog jedinog mesta gde piše da je krštavanje dece izričito zabranjeno.

Međutim, ima veći broj mesta u Svetom pismu u kojima piše o kršatvanju celih domaćinstava. Pominju se domaćinstva Lidije (Dela apostolska 16:14-15), Stefana (Prva poslanica Korinćanima 1:16; tamničara (Dela apostolska 16:13), starešine jevrejske sinagoge (Dela apostolska 18:18). Treba li i može li se pretpostaviti da ni u jednom od spomenutih domaćinstava nije bilo ni jednog jedinog deteta? Sem u Svetome pismu, potvrdu da su deca bila krštavana u najranijem dobu hrišćanstva, nalazimo i u nekim rukopisima iz toga doba. Jedan od njih je putopis Itinerarium Budigaleno anonimninog poklonika iz Bordoa, Francuska, koji je godine 333. otišao na pokloničko putovanje u Jerusalim. Opisujući crkvu koju je u Jerusalimu podigao Konstantin Veliki, poklonik pominje da su pri crkvi postojale cisterne za krštenje odraslih, a iza njih bazeni za krštavanje dece.

Drugo obaveštenje o krštavanju dece u ranim vekovima hrišćanstva nalazi se u Egerijinom putopisu iz četvrtog veka. Ona piše da su u Jeusalimu na bogosluženjima odgovaranja pevali dečiji horovi. Da ta deca nisu bila krštena, ne bi im bilo dozvoljeno ni da prisustvuju bogosluženjima, a kamoli da u njima učestvuju. Egerija takođe piše da se na izvesne praznike narod skupljao da proslavi te praznike, a da su i deca tamo nošena, te treba pretpostaviti da su bila krštena. U jevanđelju po svetome Marku 28:19, piše da je Gospod Isus Hristos zahtevao da se kršetnje obavlja u ime Svete Trojice, Oca, Sina i Svetoga Duha. U čije ime obavljaju krštenja – ako ih obavljaju – unitarijanci i univerzalisti koji ne veruju u Svetu Trojicu? Jedini obred, odnosno sveta tajna koju mogu da izvrše i mirjani, čak i ženske osobe, je krštenje novorođenog deteta za koje postoji mogućnost da će umreti. U takvim slučajevima, ako sveštenik nije dostupan, mirjanin može da krsti dete u ime Oca, i Sina i Svetoga Duha. Ako dete preživi, krštenje se ne ponavlja, jer u Simvolu vere stoji da verujemo u jedno krštenje radi oproštaja grehova, pa se kasnije samo izvrši miropomazanje, koje se normalno vrši odmah po krštenju, istom prilikom.

Miropomazanje

Ova sveta tajna se zasniva na rečima Gospoda Isusa Hrista pribeleženih u jevanđelju po svetome Jovanu 3:5 Isus Hristos je rekao Nikodimu: ….zaista, zaista ti kažem : ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u carstvo Božije. Krštenje vodom je krštenje, a miropomazanje krštenje Duhom Svetim. Kada sveštenik vrši miropomazanje delova tela krštenoga, on ponavlja reči pečat dara Duha Svetoga. U pravoslavnoj crkvi osoba prima istovremeno oba krštenja, vodom i Duhom Svetim. Kod protestanata se ova sveta tajna ne obavlja.

Ispovest

Sveti Jovan Krtitelj, poslednji starozavetni prorok, završio je Stari zavet pozivom Pokajte se, jer se približi carstvo nebesko Tim rečima je Gospod Isus Hristos otpočeo svoju spasiteljnu misiju na zemlji (Sv. Matej 4:17). Ispovest je povezana sa pokajanjem. Praktikovana je u najranijem dobu hrišćanstva. Isus Hristos je dao vlast svojim apostolima da praštaju ili ne prašaju grhove. Oni su tu vlast predali episkopima, a episkopi je delegiraju sveštenicima. Ali kako iko može oprostiti ili ne oprostiti grehove ako nisu ispoveđeni? Ispovest je oduvek bila prilika za svakoga da postane svestan svojih grehova. Ispovedanjem i dobijanjem oproštaja, vernik sa sebe skida veliki teret. Preopterećen gresima i pogreškama, čovek je kao pretovaren čamac koji tone sve dublje i dublje. Ispovest pruža mogućnost rasterećivanja i spasenja. Episkopi i sveštenici ne opraštaju grhove svojom vlašću, već vlašću koja im je data od Hrista. Tako ispovednik, pošto se vernik ispovedio, čita molitvu razrešenja grehova koja glasi: Gospod i Bog naš Isus Hristos, blagodaću i svojim čovekoljubljem, da oprosti ti čedo duhovno (izgovara ime onoga koji se ispovedio) sve tvoje grehove, i ja, nedostojni (naziva svoj sveštenički čin), vlašću koja mi je data, opraštam ti i razrešavam te svih grehova, u ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha. Amin. Gospodu nije potrebna naša ispovest. On i bez nje zna naše misli, reči i dela. Ispovest je potrebna nama, da bismo otkrili svoj istinski duhovni identitet pomoću samoispitivanja pre odlaska na ispovest, iskrenim ispovedanjem grehova i molbom za oproštaj. Protestanti nemaju ovu svetu tajnu. Oni odriču vlast episkopa i sveštenika da praštaju grehove, iako u Svetom pismu piše da im je Isus Hristos tu vlast dao.

Evharistija

Ovu sveu tajnu je Gospod Isus Hristos ustanovio na Tajnoj večeri, kako je zapisano u svim jevanđelima. Kod svetog Mateja u 26:26-28; kod svetoga Marka u 4:22-24; kod svetoga Luke u 12:17, a kod svetog Jovana u 6:53- 56. Zapisano je i u Prvoj poslanici apostola Pavla Korinaćanima 11:23- 26. Na Tajnoj večeri Hristos je obznanio aostolima da je hleb koji je blagoslovio Telo NJegovo, a vino koje je blagoslovio – Krv njegova. Protestanti, bar glavne njihove zajednice, vrše evharistiju, ali ne veruju u pretvaranje hleba i vina u Telo i Krv njegovu. I oni kao i rimokatolici dele vernima hostije a ne hleb od kvasnog testa. Evharistiju vrše ne da se osveti i pretvore hleb i vino, već samo Hristu u spomen. To zasnivaju na rečimaa Isusa Hrsta kako su zapisane u jevanđelju po svetome Luki 22:17. I tamo su reči Hristove prilikom blagosiljanja i pretvaranja hleba i vina istovetne kao u drugim jevanđelima, samo kod njega na kraju postoji dodatak: Ovo činite meni u spomen. Od svega što jeGospod Isus Hristos rekao prilikom ustanovljenja evharistije, protestanti prihvataju samo taj deo, da se evharistija vrši u spomen Hrista.

Venčanje (Tajna braka)

U pravoslanoj crkvi venčanje je sveta tajna prilikom koje Bog blagosilja sklapanje braka. Na obredu venčanja, koji sadrži veći broj jektenija i molitava i čtanje iz jevađelja i poslanice Apostola Pavla, tajna kojom dvoje postaju jedno se događa u momentu kada sveštenoslužitelj koji vrši obred tri puta izgovori reči: Gospode, Bože naš, čašću i slavom ih venčaj. Svojim prisustvim na svadbi u Kani Gailejskoj (jevanđelje po svetome Jovanu, 2:1-11), gde je učinio svoje prvo čudo, Hristos je blagoslovio i osvetio instituciju braka. Svetost braka se pominje i u Poslanici Efescima 5:31-32 kao i u Poslanici Jevrejima 13:5. Nećemo da ulazmo u to koliko je kod protestanata, naročito radikalnih sektaša venčanje sveta tajna, a koliko samo obična ceremonija.

Tajna sveštenstva

Kod pravoslavnih postoji rukopoloženje sveštenika i đakona, i hirotonija episkopa. Hirotonija je nepreveden grčki termin za rukopoloženje. I rukopoloženje i hirotoniju mogu obavljati samo episkopi. U Svetom pismu čitamo da je Gospod Isus Hristos rukopoložio svoje apostole (Sv. Matej 10:11; Sv. Marko 3-1-15). Hristovi apostoli su rukopoložili episkope, svoje naslednike, a rukopolagali su i sveštenike i đakone (Dela apostolska 5:6). Rukopolaganje koje se vrši od Hrsta preko apostola i njihovih naslednika je apostolsko prijemstvo koje protestanti nemaju. Nažalost, kod protestanata ima nekvalifkovanih i nedostojnih i među onima koji rukopolažu, i među onima koji se rukopoloženi. Nema postoji nigde u Bibliji odobrenje da se mogu rukopolagati žene, homoseksualci i lezbijanke, a to kod protestanata postoji. Postoje kod kod njih i eiiskopi koji ne kriju da su homoseksualci.

Molitve za druge i za mrtve

Protestanti, a naročito radikalni sektaši, ne odobravaju, iako donekle praktikuju, molitve za druge, a specijalno molitve za mrtve. Ne treba zaboraviti da oni imaju pastore od kojih očekuju i traže da se za njih mole. Molitve za druge, a ne samo za sebe, bio je običaj od samog početka hrišćanstva, kao odraz ljubavi za bližnje koja je jedna od dve najglavnije Hristove zapovesti. Individualizam, karakteristika protestantizma, podržava sebičnost. Pravoslavlje naglašava ljubav za Boga koja se u izvesnom smislu pokazuje i dokazuje ljubavlju za bližnje. U Bibliji ima više mesta u kojima se piše o iscelenjima bolesnih pa i vaskrsavanjima mrtvih po veri i na molbu njihovih srodnika ili prijatelja.

O tome možemo čitati u

  • jevanelju po svetom Luki 5:18-25; 9:38- 43;
  • po svetom Mateju 8:5-13,
  • po svetom Marku 5:22-23; 35-43.

Apostol Pavle piše o potrebi molitve za druge u poslanicama:

  • Kološanima 1:9;
  • Prvoj Solunjanima 5:23;
  • Drugoj Solunjanima 1:11,

a traži i da se drugi mole za njega:

  • Prva Solunjanima 5:25;
  • Druga Solunjanima 3:1;
  • Jevrejima 13:18.

Apostol Jakov takođe traži od hrišćana da se mole za druge (Jakov 5:16). Protestanti koji ne odobravaju običaj pravoslavnih da mole Bogorodicu i svetitelje da se mole za njih ili za njihove srodnike i prijatelje, ne ustručavaju se da mole da to za njih ili njihove srodnike i prijatelje čine pastori, obični ljudi. A na pogrebima koje obavljaju njihovi pastori svakako ima i molitava za preminule.

Mošti mučenika i svetitelja

Imajući u vidu da protestanti odbacuju Sveto prdanje, ne prihvataju poštovanje Bogorodice i svetitelja, može se očekivati da im je neprihvatljivo poštovanje moštiju svetitelja i mučenika, iako je to drevni običaj od samog početka hrišćanstva. U početku hrišćanstva, nisu postojali hrišćanski hramovi i bogomolje. Za bogosluženja hrišćani su se okupljali kod grobova mučenika, ili u privatnim domovima ili u katakombama. Ostatak tradicije okupljanja kod grobova mučenika za obavljanje bogosluženja sačuvao se u pravoslavlju time što je pravilo da je antimins, u kome je ušivena čestica nekog svetitelja ili mučenika, neophodan za služenje svete liturgije. U najnovije vreme ima srpskih pravoslavnih episkopa koji odbacuju potrebu da se u antimins ušivaju čestice mučenika ili svetitelja jer, kažu, dovoljan je njihov potpis na antiminsu. Da li su do tog zaljučka došli pod uticajem protestantizma ili je to njihiva ideja, nije jasno. Treba naglasiti da pravoslavni ne obožavaju ni Bogorodicu, ni svetitelje, ni mošti svetih i mučenika, ni ikone, već im samo ukazuju poštovanje koje zaslužuju. Za protestante je u redu da ukazuju veliko poštovanje za grobove i spomenike Linkolna, Vašingtona, Martina Lutera Kinga i drugih znamenitih ličnosti, ali ne i za poštovanje još znamenitijih hrišćanskih svetitelja i mučenika.

+++

Zaključak

Baptisti i drugi sektaši govore da je svako ko podigne ruku i kaže da prihvata Isusa Hrista kao ličnog spasitelja – spašen. Pravoslavna crkva uči da pripadanje pravosavslavlju pruža mogućnost spasenja, ali samo formalno pripadanje pravoslavlju ne garantuje spasenje. Od pravoslavnih se očekuje da veruju i žive pravoslavno, a ne samo da mu formalno pripadaju. Nije dovoljno da samo govore o uzvišenosti pravoslavlja, već da ga dokazuju svojim bogougodnim životom koji će biti dokaz da je njihova vera iskrena. Od njih se očekuje da praktikuju hrišćanske vrline, ne samo radi svog ličnog spasenja, već da bi na taj način doprineli ostvarenju jednog boljeg i srećnijeg života ovde na zemlji. Nije potrebno za vernost pravoslavlju govoriti da je ono bolje od drugih vera, ali je neophodno verovati da nije ni gore.

Ako drugi hrišćani mogu da veruju i tvrde da je njihova crkva ili sekta autentično hrišćanstvo, to isto pravo treba dati i pravoslavnima.

Naziv Autentične pravoslavne Crkve je: Jedna, sveta, saborna i apostolska Crkva. Možda bi se nazivu moglo dodati i mučenička, jer je hrišćaska Crkva od svog postanja bila izložena progonu i mučenju. A taj puni naziv neosporno pripada pravoslavnoj Crkvi koja je od postanka pa sve do danas izložena progonima i mučenjima. Sve pomesne pravoslavne crkkve, koje sačinjavaju Jednu, svetu, sabornu i mučeničku Crkvu, nasledile su i sačuvale dogme, kanone, ali i mučeništvo u većoj meri nego Zapadna crkva i sekte.

To važi i za Srpsku pravoslavnu crkvu. Od njenog postanka, kroz vekove, pravoslavni Srbi, njeni vernici, bili su izloženi teroru, progonima, pokoljima i ubijanjima. Radije su davali svoje živote, nego da se odreknu svoje vere. Od nas, pravoslavnih Srba koji živimo u diaspori, ne traži se da davanjem života potvrđujemo odanost svojoj veri. Sve što se od nas traži je da je sačuvamo onakvu kakvu su nam je naši preci predali i da je svojoj deci predamo onakvu kako smo je mi primili.

Mateja Matejić, protojerej-stavrofor

za novinar.de decembar 2007




3 коментара у вези “Identitet autentične hrišćanske Crkve: Pravoslavna crkva i protestantizam”
  1. … [Trackback]

    […] Find More on that Topic: novinar.de/2008/01/10/identitet-autenticne-hriscanske-crkve-pravoslavna-crkva-i-protestantizam.html […]

  2. … [Trackback]

    […] There you can find 87183 more Info on that Topic: novinar.de/2008/01/10/identitet-autenticne-hriscanske-crkve-pravoslavna-crkva-i-protestantizam.html […]

  3. … [Trackback]

    […] Information on that Topic: novinar.de/2008/01/10/identitet-autenticne-hriscanske-crkve-pravoslavna-crkva-i-protestantizam.html […]


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

„СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ“
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo