Вести

Došavši do teksta ovog pisma, grupa vernika koja je odlučila da se do kraja bori za poštovanje odluka Svetog Arhijerejskog Sabora Srpske Pravoslavne Crkve, umnožila je ovo pismo, smatrajući da će ono poslužiti na korist onima koji ga pročitaju.

Časni oče, blagoslovi!

Molim Te, časni oče, da mi oprostiš što se usuđejem da Ti napišem ovo pismo, preklinjući Te da mi veruješ, da ono nije izraz moje želje da tražim trun u oku Tvome (ne daj Bože) jer imam mnogo preča posla: da se pozabavim brvnima u oku mojemu. Niti je ovo pismo izraz moje želje da se upuštam u nešto čemu nisam dorastao i što nije moj posao.

Ovo pismo je izraz moje tuge i bola koje danas, posle Svete Božanstvene Liturgije, osećam u grudima svojim. I popggujući Tebe kao iskusnog sveštenika, ceneći Tvoju duhovnu visinu i zrelost, odlučio sam da ovu tugu i bol podelim s Tobom, verujući da ću tako deo ovog, za mene preteškog bremena, sa sebe skinuti, a znam da su Tvoja duhovna pleća dovoljno snažna, da ono što sa sebe skinem, Ti možeš olajle poneti.

Časni oče, ja u hramu u kome Ti služiš Svete Liturgije, nisam baš često. Jer naše svetinje (crkve i manastire) doživljavam kao duhovno cveće, sa koga mi, koji tamo odlazimo, sabiramo nektar. I tako se duhovno hranimo. I rastemo. Otuda ja odlazim u mnoge svetinje.

Elem, u hramu, u kome Ti činodejstvuješ, ja sam i ranije kad-kad bivao. I osećao sam uvek radost posle Liturgije. Mir u duši i srcu. Sve je odisalo nekom slatkom slogom i blagočašćem. Ljudi su izlazili iz hrama vedrih lica, ozareni. Govorili su tiho. Jedan drugom ukazivali čast i poštovanje. Sve je to odisalo divnom duhovnom radošću. Milinom jednom. I čoveku posle toga, dan bude vedar. Susreti sa čeljadima i drugim ljudima praznik. Čovek zrači blagošću i biranim rečima širi tu toplinu, iz ljubećeg srca svojega, oko sebe. Na bližnje svoje. A onda se taj osećaj prenosi na sutrašnji dan. I tako redom.

Danas, nažalost, nije bilo tako. Danas Liturgija nije odisala jednodušjem. Nekako se kod jednog broja vernika, s vremena na vreme, primećivala neka uznemirenost. Neki nemi nemir. Neki grč.

A kad se Liturgija završila, u hladu iza porte, tamo iza glavnog ulaza, nastade rasprava. Da l’ me đavo nadari da pre Liturgije baš tu parkiram kola? Ne hoteći da ljude sad ometam, zastadoh onde, među njima.

Rasprava je do te mere uzimala maha, da je, povremeno, poprimala karakter, Bože me prosti, kafanske galame, vašarske dreke… Na sve je ličilo, sem na razgovor hrišćana koji su izašli sa službe Božije. Budibogsnama.

Kaže, jesam li ti rekao da je i on prod’o veru za večeru? Zbog takvijeh, veli, „pastira“ su Ilije postali Alije po Bosni i Sancaku.Zbog takvijeh, veli, su se unijatila duhovno raslabljena čitava sela po Hrvatskoj i primorju…

Pa ja, nadvikuje ga onaj otud od kapije, ‘oće, veli, i on da se dočepa većeg čina. A može biti, kaže, priprema teren da se preseli u grad. Taman mu paše. Pristigla mu đeca za srednju školu. A i prihodi su tamo veći.

Do pre neku godinu, kipti treći, on je služio po starom. ‘Nako kako dolikuje. ‘Nako k’o sveti Sava. ‘Nako k’o vladika Nikolaj. K’o ava Justin. K’o svi sveti oci. Sad, kako je doš’o novi vladika, ‘oće da mu se „uvuče“. Zaboravio je šta je naučio u školi. I kako se služilo do nedavno. I kako je on služio. Sad više ne važe, kaže, (izvadivši iz džepa i mašući) ova Odgovaranja na Svetoj Liturgiji Jovana Zlatousta, što nam ih je on lično, njegovom rukom, poklanjao i prodavao. Nema veze. Njemu je sad važno šta sadašnji vladika o njemu misli. Baš ga briga šta narod misli.

Aman, ljudi, javi se četvrti, nemojte da dušu grešimo. Lično sam bio, jedne prilike, u Čačku, u novoj crkvi, kad je naš novi vladika drž’o jedno lepo predavanje. I posle toga smo postavljali pitanja. Jedno pitanje je bilo o novom načinu služenja. Evo, ovde sam najtanji, kaže,(pokazujući na svoj vrat) ovde me secite, ako čovek nije rekao ovako, od slova do slova: „Ja nikad, nigde, nikom nisam rekao da služi po novom“ Tako je rekao vladika, kunem vam se. Bilo je nekol’ko stotina ljudi prisutno. Lako možete da proverite ovo što tvrdim.

Ih, što si ti naivan, dodaje peti. Lisica je to. Neće on k’o onaj glupi Jovan da kaže javno ili da napiše. Jok. On ćuti, a radi svoje.Poturi, on, lukavo. K’o kukavica jajce. I u banatskoj, kad je bio, uveo je tu novatariju. A niđe nije javno rek’o, niti napis’o, da tako treba.Nego ‘nako, ispod žita. Ali nije džaba kazano, po plodovima njinijem ćete ih poznati. Nek’ ode sad tamo da vidi kako služe njegovi bivši poltroni. Tako će i ovde biti, čim ode. Ali ja vam kažem, da je on premazan sa poviše boja.

Šesti kaže: Ovo je naopako. Crno bez ič belog. Pa da li si ti čoveče sumašedši? Pa zar pre deset minuta ne pevasmo: Spasi Bože i pomiluj preosvećenoga našeg arhijereja… Zar za vreme Liturgije ne pomenusmo ime našeg preosvećenog vladike, više puta. To radismo, maločas tamo u crkvi. A sad ga ovde pljujemo. Pa, ne ide, veli, to tako, braćo. On je arhipastir naš. I ne možemo mi čas uznositi molitvu: Najpre pomeni Gospode preosveštenoga episkopa našega…, a ovde govoriti koješta. On je vladika naš! Ej, bre! I uopšte, mi smo dužni da poštujemo sveštenički čin.

Slušaj, kaže, da reknem ja nešto. Jeste, veli, on naš vladika. I da je sreće mi bi trebali da kleknemo kad on naiđe. Al’ nisi ti, brate, dovršio molitvu. Tamo se, kad se za vladiku molimo, kaže: I daruj ga svetim tvojim crkvama, u miru (a jok u nemiru) i da pravilno upravlja, (a jok ‘nako kako on !oće) nego pravilno. I još jednu stvar da ti kažem: I Arije je imao sveštenički čin. Jeste. Pa mu je sveti Nikola zvizn’o šamarčinu, usred Sabora. Nije znao đe je desno.
Pa zar Sabor nije osudio taj čin?

Jeste, kaže, osudio. Al’ mu je Bog oprostio. Pa posle i ljudi.

Naš, kaže, vladika i naš pop i još neki popovi ulizice njegove, krše Služebnik. Jel’ tačno?

Tačno ‘e! Krše Odgovaranja na Svetoj Liturgiji od Zlatousta. Jel’ tačno?

Tačno ‘e! Krše ono što su radili naši sveti oci, od svetoga Save, do svetoga vladike Nikolaja. Jel’ tačno?

Tačno ‘e! Ajd’ puštismo to neko vreme, k’o velimo, da ako Sabor kaže šta valja činiti. Pa, je li onomad Sabor rekao svoje. Eve ti, crno na belo! Ako koza laže, rog ne laže! Izvadi iz unutrašnjeg džepa novine, mahnu njima, pa veli:

Jeli ovo Pravoslavlje? Jeste! Jesu li ovo novine srpske patrijaršije broj 965. od 01. juna ove godine? Jesu! Je li na drugoj i trećoj strani piše saopštenje za javnost sa redovnog zasedanja Svetog Arhijerejskog Sabora Srpske Pravoslavne Crkve?

Okrete raširene novine i uzviknu: Jeste, jeste! E pa, čujte i počujte braćo šta ovde piše. I poče čitati:

Sabor je stavio u dužnost Komisiji za proučavanje Liturgijskih pitanja da nastavi započeti rad i da rezulšate rada dostavi Svetom Arhijerejskom Saboru na konačnu odluku, o čemu konsul tovati praksu i iskustvo ostalih pomespih Pravoslavnih Crkava, imajući u vidu duhovno sšanje našeg naroda i spremnost sveštenstva da to praktično sprovede u život. U međuvremenu, dok se ne dođe do prihvatanja rada Komisije u svim eparhijama Srpske Pravoslavne Crkve u pogledu služenja Svete Liturgije i drugih bogosluženja držati se ustaljenog vekovnog poretka naše Crkve. Dakle, glasno i jasno kaže, u svim eparhijama! Bez izuzetka! Držati se ustaljenog vekovnog poretka! Ej, ljudi, zar ovi novi mudraci misle da istorija počinje od njih. Šta ‘oće sad vladika i njegove ulizice? Sabor je rekao svoje! I, amin!

Tačno je to! Al’ to nije sve, javi se onaj ćelavi. Ja ću da vam pokažem još jednu stvar. Izvadi fotokopiju akta:

Sveti Arhijerejski Sinod Srpske Pravoslavne Crkve br. 891/zap. 555. od 12. juna 2007. E, ovde ih čekamo, bato! Lepo piše da se gospoda vladike umoljavaju da odluku Sabora ASbr. 48 i ASbr. 80 provedu u delo, a da je prethodno obznane sveštenstvu i verujućem narodu. A oni, kriju. K’o guja nokte. E, nećeš je sakriti, sine majčin, pa da se zavučeš u mišiju rupu! Sa sve mitrom!

Vidiš ti kako ‘e to bandoglavo! Kako ‘e to drsko! Kako ‘e to bezobrazno!K’o da nisu u Evanđelju pročitali da će sve što je tajno postati javno. E, kad neće da rade valjano, pošteno, po propisu i po redu, ‘nako k’o gospoda, radi će zato što moraju. Nije cabe kazano: Ako nećeš milom, ‘oćeš silom! Mi ćemo da upoznamo narod! Mi ćemo, ‘mesto njih, da obezbedimo da se odluka Sabora sprovede u život. Još prošle godine, kad je Sabor ovom odlukom (pokaza kopiju odluke Sabora od 23. septembra ! 2006) formirao Komisiju, naložio je da se, do daljnjeg, služi u skladu sa ustaljenim crkvenim poretkom. Oni su pogazili tu odluku! Ćušnuli je u stranu! Sakrili je od naroda i nastavili da ćeraju po svome! E, sad neće moći! Dogorelo je do nokata! Popucala su trpila…

Jes, jes, zagalami sledeći. ‘Oće oni da budu „veći katolici od pape“!Oće da budu, k’o onaj prelešćeni, što lupeta gluposti po novinčinama. Eve ti, na! I izvadi iz cepa isečak iz „Novosti“ od 14. maja t. g., pa ; izvadi isečak iz „Politike“. Pa mašući njima zagrme:

Gledaj, ovde kaže, da dela patrijarha i Sinoda podležu sudu Sabora. Dobro. U redu.Ovde možeš da pomisliš da je normalan. Al’ gledaj sad ovo: Kaže, Sabor nije iznad episkopa! Episkop je, kaže, vrhovna vlast u Crkvi i iznad njega stoji samo Bog. Malo mu fali pa da, Bože me prosti, izbaci i Boga. Pa da on stane na njegovo mesto…

Jes, jes! ‘Oće oni da budu veći od Sabora, ubaci se onaj iza njega. K’o da su se rodili, kaže, k’o vladike. Pošto ih je Sabor izabr’o, Sabor im više ni ne treba. Sad će oni nama da prodaju ono ‘mesto bubrega. I da nam poturaju kuče pod lisiče. ‘Oće da bidnu naše pape. Oni će posle i da se ljube sa onim papom iz Vatikana. E, pazi da neće! E ima motka da radi, k’o Nikolin šamar, ja ti kažem! Pljuni me ovde!

Jer, ako puštiš pjevca na prag, posle će da ga vidiš na naćvaru. Tako to počinje. Od sitnica. Prvo ćeš da otvoriš dveri koje su sveti oci zatvarali. Posle ćeš da pričešćuješ bez ispovesti. Posle ćeš da pričešćuješ bez posta.

E, neće moći, kaže. I naš pop! Sram ga bilo! More, da ti kažem, jednu stvar, ja. Nek’ napravi on kapelu kod svoje kuće. Jeste. Na njegovom imanju. I o njegovom trošku. Pa nek’ tamo, ‘mešto naroda, turi popadiju. Pa nek’ služi njoj, kako on ‘oće. Nek’ tamo zovne i vladiku, da mu pravi društvo, ako ‘oće. U našoj crkvi, u crkvi naših đedova, neće moći tako. Il’ će bruka da bidne. I to golema. Smijaće nam se bezbožnici. I sladiće se. Znam ja, jedva čekaju: Ene, bogomoljci bili popa ili vladiku. I to u crkvi. Ali proći će i to. Svaka bruka za tri dana. Kad ostale prelešćene vladike vide da je ovaj bio pucan, uzeće se u pamet oni, ja vam kažem. Eve vam ove moje sjede ćupare, ako ne bude tako. Ne mogu oni, bre, da vršljaju sa nama. Nismo mi došli kod nji’ u nadnicu, da im potkresujemo vrzinu, bre. No smo došli u crkvu. Na Službu Božiju. A Služba ima da bidne ‘nako kako kažu sveti oci. I ‘nako, kako kaže Sabor. A ne ‘nako, kako oće neki grljaši, koji su se dočepali mitri i kamilavki, pa misle da su najpametniji na svetu. Pametniji od svetaca.

Slušaj, brate. Tako reći za vladike je ispod časti! Ispod zdravog razuma! Ispod dostojanstva! Ne ide to tako brate slatki. Ne dolikuje to jednom hrišćaninu, da tako govori o vladiki.

Ma slušaj ti, bre! Nisam ja dužan da čuvam njino dostojanstvo. Sami su ga srozali. Umesto da im se narod divi, da se ponosi njima, umesto da zrače duhovnim poukama, da šire mir, slogu i ljubav među nama, oni unose neslogu, unose nesreću. Oni nas sablažnjavaju. Oni proizvode ove rasprave. I ova ogovaranja. I ove naše prepirke. Oni misle da su građevinčine koje zidaju, važnije od duša ljudskih. Rek’o bi su preduzimači, a jok duhovnici. Oni su, bre, sebe doveli u situaciju da umesto da budu misionari i dobrotvori, umesto da budu mirotvorci i ujeditelji – oni prave zabunu, nered, krše vekovnu tradiciju i poredak, krše odluke Sabora. Kak’e su to vladike, kad umesto da unose mir i blagodat, oni unose nemir, razdor, sukobe?… Pa to može da uradi svaki trešnjober, bre. ‘Ajde molim te, našla se vila, u čem’ nije bila! Pogordilo se to! Osililo se to! Pobješnjelo to! Prelestilo se to! Odakle oni izvode pravo da vršljaju? Služebnik im to ne kaže. Odgovaranja na Liturgiji im to ne kažu.Sabor im to ne odobrava. Nego naprotiv. Ispadoše oni pametniji od svetog Save. Pametniji od vladike Nikolaja. Pametniji od ave Justina. E, pa slušaj, da ti kažem nešto: Onima, koji su pametniji od ovih svetih ljudi, mi ćemo da okrenemo leđa. I da im pokažemo kuda se izlazi iz naše crkve. I iz naše porte. Nek’ zasvire, pa nek’ za pojas zađenu.

Ljudi, molim vas da me saslušate. ‘Oću i ja da prozborim jednu. Al’ da me saslušate, ‘nako, bratski. Ja sam vas sluš’o pažljivo. Neki su ovde osuli drvlje i kamenje na našeg popu. Pa ljudi, vi znate, da je on dobar k’o dobar dan. Na lebac da ga namažeš. Al’ šta će čovek? Kako da se praća protiv bodila? Pa, on je veselničak, razapet između svoje savesti,
svešteničke zakletve i obaveze poslušanja prema Arhijereju. Kud’ će on? Zna on da su neke njegove kolege osuđene i žrtvovane bez suda i presude. On je čovek u procjepu. Ne treba tući kerušu, kad se uglavi u prošće. Gr’ota ‘e to. Nego, ako smo ljudi mi treba našem popi da pomognemo. Da udarimo na pravo mesto. Nije on čovek izmislio ovo novotarenje.Rušenje bogoslužbenog poretka nisu smislili popovi, nego nekoliko prelešćenih vladika, koji su umislili, da su pametniji od drugih. A ne znaju ono osnovno, da Crkva nije družina slobodnih strelaca…

Aman, ljudi…, javi se onaj sitničavi čovek, pa drhtavim glasom uzviknu: Aman, ljudi, čuste li vi onoga brata, da ovo zamešateljstvo nema veze sa našim vladikom. Evo i ja svedočim pred vama i pred Bogom: Bio sam i ja u Čačku, kad je vladika drž’o ono predavanje. Ovim mojim očima sam gled’o i ovim mojim ušima sam sluš’o, da je zaista čovek rek’o: „Nikad, nigde, nikom nisam naredio, niti rekao, da služi po novom“. Bila je puna crkva ljudi. Ne grešite dušu o čoveka. Ako meni ne verujete, proverite. Proverite, kumim vas Bogom.

E, slušaj brate, sad ću da ti kažem nešto, pa idi ti pa proveravaj. Pa onda nećeš izigravati malog Đokicu. Slušaj dobro:

Užički popovi su svi listom, kad je doš’o ovaj vladika, okrenuli ćurak naopako i počeli da služe po novom. Do tada, nijedan nije služio tako! Otkud sad, da se svi „propamete“ kad je došao ovaj vladika, pa pogaziše ono što su do tad radili. Svi do jednog. Čak i onaj mršavi pop u penziji. Onaj glumac. Jes, jes, onaj što služi Liturgiju, Bože me prosti, k’o da je u pozorištu. Ceo vek služio k’o pravoslavni, srpski pop. Pa odjednom okren’o. Valjda očekuje da ga vladika postavi za savetnika.

I sad ćeš ti nama da pričaš: „Nemoj ljudi da grešite dušu, nije vladika rek’o“. Je li, bre? Jesi li ti dotavan?

Kako to za vreme vladike Stefana i pre njega ni jedan jedini pop nije služio po novom. Navedi mi jednog jedinog i ja ću da se izvinim i tebi i vladiki. Nema ni jedan, bato moj. A sad?

Sad ih ima kol’ko ‘oćeš. Pogledni kako služe protonamesnici. Pogledni kako služe novopostavljene starešine. Nismo mi, bre, sisali vesla. Ti ćeš da nam soliš pamet, kako on „niđe, nikad, nikom nije rek’o“. Il’ si stvarno naivan il’ si premazan sa više boja k’o i on. Ovo što ti rekoh idi sad ti, pa proveri. Ali, ja ti kažem, da su u Užicu, da si ti živ i zdrav, svi redom okrenuli, k’o kreje. Ima samo, dopravde, jedan pop Vidosav ili Vidoje, nisam siguran kako se zvaše, koji je ost’o dosledan sebi. Svojoj školi. Svojim precima. Svojim ubeđenjima. I… Viđi šta je bilo s njim! Pao u nemilost. Rastrgli ga konj’ma na repove. Najurili ga vladika i njegovi poltroni u neku bestragiju. U neku selendru. Bogu iza nogu. Misle da su mu naudili.

A on, idi te poslušaj, njegove besede, k’o da anđeli govore iz njega. Idu fakultetski obrazovani ljudi da ga slušaju. Kaluđeri ga poštuju i cene. E, to ti je to, bato. Proveri, pa onda dođi da razgovaramo, odakle riba smrdi. Star si čovek, bre, a ne znaš odakle riba smrdi. Nismo mi, bre, pali s kruške, pa da ne znamo, odakle vetar duva. Znamo mi tačno, iz koje rupe vetar duva. More ćemo da ‘e zatisnemo, ja ti kažem! Živ bio pa viđ’o! Ako se ne uzmu u pamet, motka će da radi!

Kažem ja vama, zaklapuso odonud sledeći, da su se u crkvu uvalili svakakvi. Nije badava kazano: Od mnogo otaca, luda đeca. E, kaže, bar u crkvi nećemo dozvoliti da se vršlja, kako se kome navije i da radi k’o šta ‘oće, nego ‘nako kako je propisano i odlučeno. Po poretku.

Ja vam kažem, nadvikuje se onaj u šeširu, u šumadijskoj je bila prekinuta Liturgija. Jedva je nastavili. Bruka je to bila. Vladika je, tamo on, umesto da blagosilja narod, kleo narod. Ma, nije on kleo narod, nego sebe…

E i ti ga pretera, brate! Od komarca napravi magarca – dobaci neko.Jok, ne pravim ja nikakvog magarca. Ja samo ne dam, da oni nas namagarče. Zato ti tvrdim, da će žička biti upamćena po tome, što kad se jedna Liturgija prekine, ona se toga dana više neće ni nastaviti. Posle te bruke moraće crkva ponovo da se osvešta.

Ali, jednom se samovolji, gaženju poretka i bezakonju mora stati na kraj! Imamo čistu savest:

Mi ne tražimo nikakvu privilegiju. Jok! Mi ne tražimo nikavi popust. Jok, brate! Mi samo tražimo, da se radi, onako kako je radio sveti Sava. Sveti Nikolaj. ‘Nako, kakav je poredak. ‘Nako, kako je Sabor odlučio. I kvit! Ko ‘oće bezakonje – imaće bezakonje.

Tako i to: ‘Oćeš da služiš mimo poredak, mimo svetootački zavet, mimo odluku Sabora – nećeš ni da služiš. K’o nož izvadi, od noža će i poginuti.

Tako i to: Ko bezakonje radi – od bezakonja će nastradati. Nećemo mi da budemo zamorčad ničija. Ne damo mi, da se pogazi zavet predaka naših. I nećemo sutra da se stidimo potomaka naših. Bože sačuvaj! Ako za njih Sabor ništa ne znači, onda im mi glasno i jasno moramo kazati:

Gospodo, ni vi za nas ništa ne značite! Gospodo, potražite neki drugi narod, gde možete da pravite svoju prćiju! I da terate svoju samovlju! Đavolčina ih uz’o pod svoje. Vidiš ti, da ni mrtvima ne daju mira. Banda je to, bre, kad ti kažem ja.

Tako je, zagrme onaj krupni. Traže oni đavola sa lučom! Neće im ovo na dobro izići. Ne tuve oni ni svetootački zavet, ni istoriju ovog naroda. Zaboravili su oni da ova raja ćuti, ćuti… Al’ kad se digne kuka i motika, biće im pokasno.

Zaboravili su oni da je svaki onaj koji se sa narodom sudio, da je taj parnicu sagubio. Zaboravili su oni da nisu tu zbog njinijeh mitri i kamilavki, nego zbog naroda. E, podsetićemo mi njih da su oni pastiri. Samo što ne znaju gde im je stado. Ako ih puštimo da vršljaju, odvešće nas u zagrljaj onom kurjaku u Vatikan. Jok, jok, nek’ idu oni! Nek’ se ližu s njim! Ali, bez nas!

Ljudi, podviknu onaj bucmasti, oniži rastom. Sabor je rekao svoje. Ako oni neće da sprovedu odluku Sabora, onda je bezakonje pravilo njinog ponašanja. Tamo njima! Onda mi imamo dve mogućnosti:

Ili da ih nateramo da poštuju red i poredak! Ili da ih najurimo! Ustvari, mi ćemo da se ponašamo k’o oni, pa ćemo da kažemo: Drage vladike, od danas radimo što i vi! Od danas mi odluke Sabora kojima ste vi hirotonisani smatramo nevažećim. Od vas smo naučili da to može tako! Jes! Pa, kom opanci, kom obojci! Trećeg nema!

* *
Ne mogavši više da izdržim ovo, uđoh u kola. Beše mi otvoren prozor. Ljudi se jedva razmakoše. Čuh, kako neko od njih reče: Viđaste li ovoga? Ćuti k’o kurva! Pravi se nevešt. Zbog takvih što ćute, ovi mogu da rade šta im je ćef.

Pu! Pljunu mi, na zadnje staklo od kola, onaj krupni. Izem ti, kaže, ‘vakog čo’eka! Nije to čo’eka ni viđelo, veli. U retrovizoru videh da se praznina koja beše iza kola, ponovo popuni.

Časni oče, Nisam hteo tamo da govorim. Nisam im’o snage. Ako bih se suprostavio većini, bio bih neiskren. Time bih upao u greh laži. Ako bih se solidarisao sa njima, morao bih da osudim pojedine vladike i pojedine sveštenike (koji ne poštuju vekovni Bogoslužbeni poredak naše Svete Crkve, koji ne poštuju odluke Sabora). A zar ja treba da sudim?

Umesto da sudim, ja ću, evo ovog trenutka, da kleknem i klečeći da dostoverim ovo pismo.

Časni oče, Evo, sa kolena vapijem:
Ja znam predobro srce Tvoje. Ja znam da si Ti svoj poziv izabrao iz ljubavi prema Bogu, a ne zbog položaja, čina, bolje parohije, većih prihoda, ljudske slave, prestiža, počasti, časti… Zato Te molim:

– poštuj odluku Sabora, tako Ti Bog pomog’o;
– poštuj red i poredak da bi bio poštovan;
– učini to radi mira i sloge među nama;
– učini to radi čuvanja zaveta svetih otaca naših;
– učini to radi poštovanja i radi ljubavi prema Saboru našem;
– učini to radi poštovanja Njegove Svetosti Patrijarha Srpskog Pavla;
– učini to radi duhovnih čeda Tvojih, da ne budu zbunjena i razjedinjena;
– učini to radi dece Tvoje, da im ne gaze dostojanstvo sutra zajedljivci kad sve ovo prođe. A proći će. Prošli su i silniji;
– učini to radi dobra Crkve naše, koju treba da ukrašavamo slogom i ljubavlju svakog trena, i na svakom koraku, i svakim gestom svojim;
– učini to radi zakletve Tvoje u kojoj se slovi, da ni u čemu nećeš drugačije umovati nego samo onako kako uči sveta Crkva;
– učini to hrišćanske ljubavi radi.

Celivajući Ti desnicu, ostajem sa najiskrenijim dobroželjenjem.

U nedelju petu po Duhovima, G.M.
2007. godine Gospodnje