logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно    Аутор: Преузето    617 пута прочитано    Датум: 3.12.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

kosovo.jpgOve sedmice okončana je poslednja runda direktnih pregovora Beograda i Prištine o statusu Kosova pod patronatom međunarodne trojke, koja će 10. decembra uputiti izveštaj generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija.

Srbija je i tokom ovih razgovora predložila suštinsku autonomiju za Kosovo, pozivajući se na modele Hong Konga, Olandskih ostrva i druge. Prištinska delegacija je sve to odbila ističući da je jedino prihvatljiva nezavisnost. Šta je zapravo suština pomenutih modela? Da li je Beograd zakasnio sa njihovim predlaganjem? Kakav se razvoj događaja može očekivati?

RSE: Predstavnici Srbije su u više navrata isticali da predlažu za Kosovo najviši nivo autonomije, koji ne postoji nigde u svetu. Kosovske institucije bi odlučivale o svim pitanjima, uključujući i ograničeno učešće u međunarodnim organizacijama, osim o spoljnim poslovima, odbrani i granicama.

Beograd se pri tom najviše pozivao na modele Hong Konga i Olandskih ostrva.

HONG KONG

Nakon više od sto godina britanske vlasti, Kina je 1997. godina preuzela upravu nad Hong Kongom. O tome govori doktor Stiv Cang (Steve Tsang), koji je završio studije na Univerzitetu u Hong Kongu, a sada je profesor na Oksfordu:

TSANG: Kako se bližio kraj britanskoj upravi nad Hong Kongom, Kina je tražila da joj se vrati to ostrvo. Građani Hong Konga nisu imali priliku da se izjasne o svojoj sudbini, da na primer Hong Kong postane nezavisan grad država, iako je u to vreme imao čak viši standard nego Velika Britanija. Građani Hong Konga morali su da prihvate sporazum Velike Britanije i Kine jer je alternativa bila rat i uništavanje ovog grada.

Peking je, preuzimajući suverenitet nad Hong Kongom, lansirao model – Jedna zemlja, dva sistema. Hong Kongu je omogućen visok nivo autonomije, kao i u vreme britanske uprave. To znači nastavak upravljanja svakodnevnim poslovima, zatim ekonomskim pitanjima, pa čak i zadržavanje prethodnog političkog sistema. Dakle, nije traženo da se prilagodi jednopartijskom, komunističkom modelu u Kini. U osnovi, Hong Kong je od 1997. godine očuvao sve slobode koje je i pre toga uživao.

Način života se nije u osnovi promenio. Međutim, lokalna vlada na ostrvu u ovih 10 godina čini sve što procenjuje da bi kineski zvaničnici želeli da se dešava u Hong Kongu. Peking, za sada, nije intervenisao u poslove na ostrvu, ali nije ni imao razloga jer vlada u Hong Kongu čini dobrovoljno sve što bi Kina želela.

RSE: Da li je u pitanju autocenzura?

TSANG: Cilj vlasti u Hong Kongu je da preduprede potrebu za intervencijom Kine i na taj način sukob. Kineska vlada se zvanično obavezala da ne interveniše u Hong Kongu, ali u samoj prirodi komunističkih partija je intervencionizam. Na primer, lider Demokratske partije Hong Konga, Martin Li, je nedavno zatražio od međunarodne zajednice da iskoristi predstojeće Olimpijske igre u Kini kao polugu za pritisak na njene vlasti da poboljšaju stanje ljudskih prava. Usledila je bujica veoma žestokih reakcija iz Pekinga, koje su bile čak i neprijateljski intonirane. Nakon toga Martinu Liju nije dozvoljen ulazak na teritoriju Kine, iako je njen državljanin, jer je Hong Kong deo Kine.

RSE: Hong Kong ima pravo na samostalnu finansijsku i monetarnu politiku, sopstveni pasoš, čak i mogućnost da samostalno, pod imenom “Hong Kong, Kina” zaključuje sporazume sa stranim državama i učestvuje u radu pojedinih međunarodnih organizacija. Kina je u nastojanju da povrati suverenitet nad teritorijima Hong Konga i Makaoa, koje su bile “iznajmljene” nekadašnjim kolonijalnim silama, Velikoj Britaniji i Portugalu, lansirala model “jedna zemlja – dva sistema”, što znači zadržavanje uspostavljenog kapitalističkog sistema sa visokom autonomijom, barem 50 godina posle ponovnog ujedinjenja.

Šta će biti po isteku tog perioda (2047. godine, odnosno 2049. godine za Makao), nije precizirano. Ove dve regije imaju nadležnost nad unutrašnjim poslovima, uključujući pravosuđe i sudstvo, imigracionu i carinsku politiku, javne finansije, valutu i izručenja. Međutim, spoljna politika i odbrana su u nadležnosti Pekinga, a u Hong Kongu je stacioniran garnizon od oko 3.000 kineskih vojnika.

Hong Kong ima nešto više od šest miliona stanovnika i na šestom mestu je u svetu u prihodima po glavi stanovnika. Oko 95 odsto stanovništva su Kinezi.

TSANG: Hong Kong može usvojiti bilo koji zakon, osim o direktnim izborima, koji moraju odobriti kineske vlasti. Izborni sistem je izuzetno komplikovan i on u suštini sprečava da jedna partija ima većinu. To su zapravo ograničeni izbori, ali to nije demokratija u tradicionalnom značenju u Evropi ili Severnoj Americi. Opšte pravo glasa postoji, ali samo za limitirani broj funkcija.

RSE: Guvernera Hong Konga potvrđuju kineske vlasti. Da li se dešava da one promene odluku o izabranoj ličnosti?
Steve Tsang

TSANG: Kineske vlasti nemaju potrebu da to čine. Naime, rezultati izbora za guvernera su poznati i pre nego što su održani. Niko ne može biti ni nominovan, ako se Peking ne složi sa tim. Guvernera bira “electoral college” u kome je 800 predstavnika koje je odabrala kineska vlada. Dakle, o kakvoj demokratiji je reč? Građani Hong Konga su to prihvatili i čine sve da taj sistem funkcioniše.

U slučaju neuspeha, alternativa je intervencija Kine i totalna destrukcija. Naravno, to ne znači da kinesko rukovodstvo i kineska partija ne uživaju bilo kakav ugled u Hong Kongu, ali je ovde reč o principu. Imajući u vidu da je standard u Hong Kongu bolji nego u većem delu Evrope, građani su relativno zadovoljni. Oni zapravo nastoje da što manje misle o politici.

RSE: Hong Kong ima i finansijsku samostalnost.

TSANG: Hong Kong ne šalje prihode od poreza u kineski budžet. Istovremeno, Peking nije uveo dodatne takse prema ostrvu. Međutim, Hong Kong je jedan od najvećih investitora u Kini. Berza u Hong Kongu je jedna od najvećih u svetu i omogućava kineskim preduzećima značajan priliv kapitala. Takozvanom kineskom čudu, u poslednjih dvadesetak godina, u mnogo čemu je doprineo Hong Kong.

RSE: Hong Kong ima neku vrstu pasoša, a postoji i granica sa Kinon.

TSANG: Ironija je da ogromna većina građana Hong Konga može bez velikih teškoća da putuje u Kinu, prelazeći granicu sa običnim dokumentima, dok je za stanovnike Kine prilično komplikovana procedura odlaska na ostrvo. Naime, građani Hong Konga ne žele da ostanu da žive u Kini, dok je u obrnutom smeru situacija sasvim drugačija.

RSE: Spoljna politika i odbrana su u nadležnosti kineskih vlasti.

TSANG: Hong Kongu nije dozvoljeno da bude član ASEAN-a. Doduše, može da pošalje ekonomske predstavnike u mnoge zemlje, kao i organizacije, poput Svetske trgovinske organizacije. Odbrana je u isključivoj nadležnosti Kine. U Hong Kongu postoji garnizon sa kineskom armijom, koji je direktno nadređen vlastima u Pekingu, a ne lokalnim. Međutim, kineski vojnici ne mogu slobodno da se kreću van kasarne i čine šta hoće. Istovremeno, unutrašnja bezbednost je u nadležnosti lokalnih vlasti. Iz vremena britanske uprave ostale su policijske snage, od oko 30 hiljada zaposlenih, i smatraju se među najboljima u svetu, čak i ako se porede sa britanskim i američkim.

RSE: Da li su građani zadovoljni?

TSANG: Za obične ljude koji žive u Hong Kongu nema velikih promena nakon što je Kina preuzela suverenitet od Velike Britanije. Imajte u vidu da je reč o jednoj od najbogatijih regija u svetu, tačnije šestoj po redu, ako se računa standard po glavi stanovnika. Ukoliko bi Kina intervenisala, situacija bi se pogoršala i ona bi izgubila “kravu muzaru”. Zato se ne meša, a i nema potrebe za bilo kakvom intervencijom. Politički, zvanični Peking, bi doveo u pitanje svoju međunarodnu reputaciju u slučaju intervencije. Time bi se istovremeno situacija u Hong Kongu pogoršala u odnosu na vreme britanske vladavine, što bi bilo ponižavajuće za kineske vlasti i Komunističku partiju.

RSE: Šta pokazuju istraživanja javnog mnjenja? Da li bi se građani Hong Konga izjasnili za nezavisnost, kada bi imali priliku?

TSANG: To su spekulacije na koje niko ne može da vam odgovori. Osim za malobrojne, za većinu građana Hong Konga, bilo kakva priča o nezavisnosti je anatema jer se već deset godina nalaze pod suverenitetom Kine i nemaju druge opcije. Ako bi se bilo ko otvoreno zalagao za nezavisnost Hong Konga, veoma brzo bi bio ućutkan.

RSE: Šta se može očekivati za 40 godina, kada istekne postojeći aranžman?

TSANG: Kina nije zemlja u kojoj se zakon striktno poštuje. Znači, predviđenih 50 godina nužno ne podrazumeva da će pomenuti aranžman toliko i trajati. Reč je o veoma dugom periodu i mnogo toga zavisiće od situacije u Kini i Hong Kongu. Kina je prihvatila model “jedna zemlja – dva sistema” jer je to bilo korisno Komunističkoj partiji. Ako u preostalih 40 godina, Hong Kong stvori novu vrednost, odnosno omogući dodatni razlog vlastima u Pekingu da se nastavi po starom, onda sigurno neće biti promena ni nakon isteka ovog perioda. Ukoliko Kina postane mnogo bogatija i moćnija, nego što je sada, onda joj možda neće biti potreban specijalni status Hong Konga.

RSE: Da li se model Hong Konga može primeniti na Kosovo?

TSANG: Mislim da je to bila veoma dobra ideja pre rata i velikih žrtava. Međutim, ne vidim kako se nakon tih tragičnih zbivanja može primeniti model Hong Konga na Kosovu. Razumem da je to atraktivna ideja za vladu Srbije, ali sumnjam da je to prihvatljivo za građane Kosova.

RSE: I dugogodišnji dopisnik beogradskih medija iz Kine, Dragoslav Rančić, kaže da je teško porediti Hong Kong i Kosovo.

RANČIĆ: Neke stvari su primenjive jer je to vrlo široka autonomija. Međutim, kontekst je potpuno različit. Na jednoj strani, u slučaju Kine i Kosova, imamo autonomiju unutar jedne nacije. Na Kosovu žive Albanci koji pri tom uporno naglašavaju da ne mogu i ne žele da žive sa Srbima.

Sama formula, sam pravni okvir, nije obezbedio efikasnost formule u kineskom slučaju, koliko konvergencija dva sistema i privredna integracija. Kada je pominjao jednu zemlju a dva sistema, Ping je imao u vidu kineski komunizam i hongkonški vrlo dinamični finansijski kapitalizam. U našem slučaju toga nema. Kada je u Kini to počelo da funkcioniše, Hong Kong je među prvima investirao u Kinu. Postojali su vrlo jaki ekonomski motivi da ta formula funkcioniše. Kako se manifestuje suverenitet?

Kroz spolnje poslove i vojsku. Koliku god autonomiju da dobije Kosovo, mora da postoje dve stvari u kojima se izražava suverenost Srbije, a to su spoljni poslovi i vojska. Mi po Rezoluciji 1244 imamo pravo da pošaljemo 1500 vojnika, a u kineskom slučaju u Hong Kongu postoji garnizon koji je zamenio britanski. Ta vojska je malo za paradu, ali je simbolično prisustvo tog garnizona vrlo uočljivo. U toj kasarni se svira svako jutro kineska himna i diže se kineska zastava na jarbol. Nisam siguran da bi nešto slično bilo moguće u Prištini.

BARDOŠ (zamenik direktora Harimanovog instituta u Njujorku): Postoje dobre i loše strane predloženih modela. U slučaju Hong Konga, Kinezi su većinsko stanovništvo, kao i u matičnoj državi, dok je u slučaju Srbije i Kosova reč o različitim nacijama. Naravno, postoje elementi koji bi se mogli primeniti, kao što su interna autonomija i poseban ekonomski sistem.

OLANDSKA OSTRVA

RSE: Drugi model, na koji su se pozvale vlasti u Srbiji, su Olandska ostrva.

Ovo područje je, zajedno sa Finskom, vekovima bilo pod upravom Švedske. Početkom XIX veka Rusija je, nakon pobede u ratu nad Švedskom, preuzela kontrolu nad Finskom i Olandskim ostrvima. Posle poraza Rusije u Krimskom ratu od Francuske i Velike Britanije, sredinom XIX veka, Olandska ostrva su demilitarizovana. Kada je Finska, posle Oktobarske revolucije, proglasila nezavisnost, građani Olandskih ostrva, koji su u 95 odsto slučajeva švedskog porekla, tražili su da se odvoje i pripoje Švedskoj, koja je pokrenula ovo pitanje u Ligi naroda. Međutim, međunarodna zajednica nije dozvolila otcepljenje. Umesto toga, odlukom iz 1921. godine, Olandska ostrva su dobila široku autonomiju u okviru Finske.

Reč je o oko 6.500 ostrva na pola puta između Švedske i Finske, površine oko 6.700 kvadratnih kilometara, međutim samo je 1.500 kvadratnih kilometara naseljivo.

Olandska ostrva imaju svoju vladu i Parlament, sopstvenu zastavu, policiju i samostalno članstvo u Nordijskom savetu. Ostrva su demilitarizovana, pa je muško stanovništvo oslobođeno vojne obaveze. Robert Jonson (Jansson) iz Instituta za mir sa Olandskih ostrva objašnjava kako praktično funkcioniše autonomija na ovom području.
Logo Instituta za mir sa Olandskih ostrva

JANSSON: Olandska vlada i Parlament mogu da odlučuju o svemu, osim o spoljnoj politici, odbrani, kao i većini pitanja koja se tiču građanskog i krivičnog zakona, sudskog sistema, carina i državnih poreza. Međutim, lokalni porezi su u isključivoj nadležnosti olandskih vlasti. Kada je reč o građanskom i krivičnom zakonu, on je jedinstven na celoj teritoriji Finske. Sudije imenuju centralne vlasti, ali uglavnom između ljudi koji tamo žive.

RSE: Da li ponekad dolazi do trvenja između lokalnih i centralnih vlasti?

JANSSON: U osnovi nema sukoba između olandskih i finskih vlasti, ali se stalno raspravlja o ovlašćenjima. Trenutno se vodi debata da li olandske vlasti treba da preuzmu u svoju nadležnost veći deo poreskog sistema, kao što su porezi na kompanije. Državni porezi koji se prikupe na Olandskim ostrvima idu u budžet Finske, ali se onda lokalnim vlastima vraća 0,45 procenta ukupnih prihoda finske vlade.

RSE: Da li Olandska ostrva više daju ili dobijaju novca od centralnih vlasti?

JANNSON: Zavisi koga pitate. U osnovi, nekada više novca ode sa Olandskih ostrva u budžet Finske, nego što se vrati. Nekada je obrnuto. U principu, građani Olanda su zadovoljni postojećim sistemom. Naravno, on se uvek može popravljati, ali nema nekih velikih nesuglasica između lokalnih i centralnih, finskih vlasti.

RSE: Oko 95 odsto građana na Olandskim ostrvima su Šveđani.

JANNSON: Postoji finska zajednica na Olandskim ostrvima, kao i grupe imigranata, oko pet procenata. Oni govore i švedski. Švedski jezik je jedini u zvaničnoj upotrebi u Parlamentu. Međutim, građani, kojima je finski maternji, mogu da ga koriste pred sudom ili u kontaktima sa lokalnim organima vlasti. U školama se takođe jedino koristi švedski. Na finskom se jedino može učiti u privatnim školama i za to mogu dobiti podršku lokalnih vlasti. Građani, kojima je finski maternji, nisu politički organizovani i ne ispostavljaju nikakve političke zahteve.

Ima nekoliko poslanika Finaca u lokalnom Parlamentu, ali oni nisu izabrani kao predstavnici finske etničke zajednice. Kada je reč o migracijama, više ljudi dolazi, nego što odlazi, jer na Olandskim ostrvima nedostaje radna snaga. Pridošlica ima iz Finske i Švedske, ali i iz baltičkih zemalja i Rusije, kao i ostalih delova sveta.

RSE: Da li postoje posebne veze sa Švedskom?

JANNSON: Ne postoje specijalni odnosi sa Švedskom. Oni su više na privatnom nivou. Ljudi gledaju švedsku televiziju, putuju češće do Stokholma, nego Helsinkija, u kupovinu jer je bliže. Do Stokholma je moguće otputovati feribotom, a do Helsinkija ne. Do finske obale potrebno je brodom najmanje četiri-pet sati, a do švedske obale svega dva i pol sata.

RSE: Da li građani Olandskih ostrva ponekad razmišljaju da se jednog dana, u budućnosti možda, otcepe od Finske i pripoje Švedskoj.

JANNSON: Ne, ali postoji pokret koji traži nezavisnost Olandskih ostrva. Ta organizacija trenutno ima dva poslanika, od ukupno 30, u lokalnom Parlamentu. Oni smatraju da treba sami da odlučujemo o svim pitanjima i da bi nezavisnost Olanda bila finansijski isplativija. Reč je o veoma starom pokretu, ali je ušao u Parlament tek pre 10 godina. Zanimljivo je da su njegove pristalice ranije isključivo govorile samo o nezavisnosti, međutim, nakon ulaska u Parlament, postali su umereniji, pominjući suverenu državu kao jednu od opcija.

RSE: U kojoj meri se model Olandskih ostrva može primeniti na Kosovo?

JANNSON: Ne može se govoriti o modelu olandskih ostrva kao gotovom receptu koji je direktno primenjiv na ostale etničke konflikte. Međutim, postoje elementi iz olandskog iskustva koji mogu poslužiti kao inspiracija i ideja za rešenja etničkih sukoba u svetu. Takav je naš primer sa lokalnom policijom koja je u nadležnosti ovdašnjih vlasti. Na taj način se građani osećaju sigurnije jer znaju da ih štite ljudi koji predstavljaju ovu regiju.

BEOGRAD I PRIŠTINA

RSE: Zvanični Beograd tvrdi da je njegova ponuda još izdašnija nego što je model Hong Konga i Olandskih ostrva.

JAKŠIĆ: Takav model takozvane suštinske autonomije je nešto što nema ni jedan narod u svetu. Ono što smo izneli sa svoje strane, mislim da je u duhu nekih novih kreativnih ideja. Mi smo namerno predstavili kao glavne ideje Olandska ostrva i model Hong Konga. Spomenuli smo i primer Južnog Tirola, Katalonije i Baskije. Ono što mi nudimo je mnogo veće, nego ono što danas u svetu već postoji. Na žalost, albanska strana neće ništa da prihvati. Ona to neće da prihvati jer ima potvrdu američke strane da im je država u džepu i da nemaju potrebe da vode pregovore sa Srbima.

RSE: Međutim, Hajredin Kuči, potpredsednik Demokratske partije Kosova, koja je nedavno pobedila na izborima, kaže da predlozi Beograda pripadaju prošlosti.

KUČI: Kosovo je imalo autonomiju i u balansu snaga bivše Jugoslavije. Možete zamisliti da prihvatimo autonomiju koja se nudi. To bi bila nova okupacija Kosova i opšta nesigurnost za građane.

RSE: Što se tiče pitanja prava manjina, on kaže kako su institucije i građani Kosova spremni da maksimalno poštuju prava manjina.

KUČI: Na Kosovu postoji politička volja da se obezbede prava manjina, kako u legalnom, tako i u praktičnom smislu. Pokazali smo svoju spremnost i za unapređenje međunarodnih standarda. Tako su u predlogu međunarodnog posrednika prava manjina iznad međunarodno utvrđenih standarda. Demokratska partija Kosova, kao partija koja je pobedila na izborima, je jasno izrazila spremnost da manjine budu sastavni deo, a ne dekor, institucijama Kosova. Lično sam, u ime Demokratske partije Kosova, pozvao srpsku zajednicu da bude deo institucija Kosova, ne samo zbog rezervisanih mesta koje ima u Skupštini Kosova na osnovu ustavnog okvira, već na osnovu partnerstva. Demokratska partija je spremna da predstavnicima Srba prepusti mesto jednog od zamenika premijera Kosova. Time im pružamo priliku da unaprede i afirmišu svoj položaj.

RSE: Direktor beogradskog Foruma za etničke odnose, Dušan Janjić, smatra da predlozi Beograda imaju tri problema, uključujući i tajming.

JANJIĆ: Prvi problem su vreme i okolnosti u kojima su predloženi. Svaki od tih modela nudi manje nego što Albanci trenutno imaju. Oni trenutno imaju potpunu autonomiju, defakto nezavisnost od Srbije. Imaju i međunarodnu zajednicu koja im je naklonjena. Oni veruju, kada je u pitanju međunarodna zajednica, da je samo pitanje vremena kada će postati nezavisni.

To je suštinski problem. Drugi problem tih modela je što nisu percipirali realnost, ni u međunarodnoj zajednici. Normalno je da strana, koja se pobunila, ne želi da žive pod državom protiv koje se pobunila, ali da bi ste reintegrisali taj deo, koji je pri tome i vojno izgubljen 1999. godine, morate imati jake saveznike u međunarodnoj zajednici. Beograd to nije imao. Kada je počeo da se približava onome što bi moglo da bude izlaz za Evropsku uniju, on je ušao u jednu vrlo čudnu ljubav sa Moskvom, ali u nepotrebnu distancu sa Vašingtonom i Briselom.

Na samom kraju u tim modelima u osnovi je jedan te isti model, ali način na koji je Beograd to argumentovao, pogotovo u završnoj fazi, kada je počeo da pribegava raznim modelima iz bliže i dalje prošlosti, je zapravo izazvao više konfuzije, nego što je poslao jasnu poruku. Naravno da je ovaj model mogao da prođe 2004. godine, posle diskreditacije učešća albanskog pokreta u nasilju, ali se tada Beograd bavio uglavnom konstituisanjem vlade. Nasilje je bilo podržano i u zemlji. Bile su spaljene dve džamije.

Pretila je opasnost da Koštunicina vlada, koja je tek sastavljena, padne pod udarcem onih koji je nisu želeli. Sve u svemu, Beograd je na kraju digao ruke od javne rasprave, okrenuo se starim tvorcima Miloševićeve politike: Ćosiću, crkvi, Akademiji, onim ljudima iz aparata koji misle da je Milošević loše radio, a ne da je imao loš koncept. To je dovelo do ovoga do čega se došlo.

Tajming je dobar

RSE: Jelena Marković, portparol Demokratske stranke Borisa Tadića, ne slaže se sa ocenom da je Beograd zakasnio sa predlozima o suštinskoj autonomiji.

MARKOVIĆ: Sve što smo mi iznosili sa objašnjenjem predloga suštinske autonomije i konkretnim primerima, u kasnijim delovima pregovaračkog procesa nije nikakav argument, obzirom da su to samo konkretni primeri za nešto što je Beograd formulisao svojom suštinskom autonomijom.

To je nešto što se pretpostavlja. Svako ko se bavi pitanjima autonomije, za ta dva primera autonomije, kao Južnog Tirola, po definiciji mora da zna. Mi smo pokušali tim primerima da pokažemo kako to u svetu funkcioniše, da u svetu nije nepoznato to što Beograd nudi, ali time nismo menjali pregovaračku platformu i nismo kasnili sa nekim predlozima, nego smo ih samo, kroz pregovarački proces, pokazivali na primerima.

Tok pregovora unapred određen od strane međunarodne zajednice

RSE: Gordon Bardoš, zamenik direktora Harimanovog instituta u Njujorku, o kašnjenju Beograda sa pomenutim inicijativama.

BARDOŠ: Ključni problem je način na koji je međunarodna zajednica struktuirala ove pregovore. Ona je, na neki način, već u startu odredila tok. Tako su Ahtisari i ostali odmah jasno stavili do znanja kakav će biti rezultat, bez obzira da li će i kako će Beograd i Priština pregovarati. Ne tvrdim da je ishod unapred bio utvrđen, ali je bilo prilično jasno u kom pravcu čitav proces ide.

Beogradu se može zameriti, imajući sve ovo u vidu, to što je mogao da se izbori za bolje rešenje na terenu, na Kosovu, da je izabrao drugačiju pregovaračku strategiju. Naime, pošto se unapred znalo kakva je pozicija međunarodne zajednice, tačnije da je deo zapadnih zemalja rešen da prizna nezavisnost Kosova, kroz Savet bezbednosti ili zaobilazeći ga, Beograd je mogao da zauzme stav u smislu: “U redu, takav će biti ishod. Sada je pitanje kako možemo da izvučemo što više ustupaka na terenu, odnosno kako možemo što više da podignemo našu cenu”. Mislim da je Beograd na kraju mogao da se izbori za bolje rešenje.

Srpska elita spavala

Žarko Korać, lider Socijaldemokratske unije, smatra da srpska elita nije pokazala istorijsku odgovornost.

KORAĆ: Želeo bih samo da podsetim na ono što neki uporno izbegavaju da kažu – Milošević je postao neprikosnoveni lider, na žalost, najvećeg broja pripadnika srpskog naroda, upravo tako što je ukinuo autonomiju Kosova. Ako čovek pažljivo pogleda šta se dešava skoro 20 godina kasnije, onda može da vidi da se nudi jedna te ista autonomija, možda malo veća.

Postavlja se pitanje – šta ste radili tih 20 godina kroz ratove i sve ono što se dešavalo, da bi ste došli na početak gde ste i bili? Predlozi Beograda su u početku bili potpuno neodređeni. Šta znači to – više od autonomije, a manje od državnosti? Nikada nije objašnjeno tačno šta to znači. U poslednje vreme su se pojavile neke istorijske analogije sa Hong Kongom ili Olandskim ostrvima, neko je čak i Tirol pominjao, što u svakom pogledu ne odgovara onome što imamo danas na Kosovu.

Čini mi se da je Beograd ušao u ove pregovore prilično svestan da je njegov jedini stvarni strateški cilj da se odloži donošenje konačnog rešenja o Kosovu.

Mogući scenario nakon neuspelih pregovora

RSE: Kakav se razvoj događaja može očekivati nakon što je poslednja runda pregovora Beograda i Prištine okončana neuspehom?

BARDOŠ: Ako se sadašnji scenario, koji mnogi predviđaju, obistini, u narednih nekoliko sedmica, do dva meseca, Kosovo će jednostrano proglasiti nezavisnost koju će priznati SAD i većina evropskih zemalja. Međutim, zbog protivljenja Srbije i Rusije, Kosovo će imati problema da postane član Ujedinjenih nacija. To će i kratkoročno i dugoročno pogoršati situaciju na Balkanu.

Na samom Kosovu, duž reke Ibar, se može očekivati neka vrsta “zamrznutog sukoba” jer dosada nisam video nijedan ozbiljan plan za reintegraciju severnog dela Kosova. To pitanje će itekako opterećivati albansku političku scenu. I u samoj Srbiji to će izazvati žučne debate o tome ko je izgubio Kosovo, što bi destabilizovalo političku scenu, ne samo u narednih nekoliko meseci, već i godinama. U međuvremenu, najava Beograda da će uvesti blokadu u slučaju nezavisnosti Kosova, svakako će pojačati tenzije.

RSE: Kako će Srbija reagovati u slučaju nezavisnosti Kosova?

JAKŠIĆ: Nezavisno Kosovo, Srbija nikada neće priznati. Srbija, između ulaska u Evropsku uniju i davanja Kosovu nezavisnu poziciju, uvek će izabrati očuvanje svojih granica.

RSE: Lider Socijaldemokratske unije, Žarko Korać, smatra da su najavljeni potezi Beograda kontraproduktivni.

KORAĆ: Povlačenje ambasadora i snižavanje nivoa diplomatskih odnosa, ako ne i nešto drastičnije, je možda mera koja izgleda relevantna u odnosu na zemlju kao što je Island, ali nije ni malo relevantna u odnosu na zemlju kao što je Bosna i Hercegovina, Makedonija, Crna Gora, pa i Hrvatska, u odnosu na susedne države, ili u odnosu na države u kojima živi veliki broj naših građana, kao što je Austrija. Čini mi se da Srbija ovde preti jednom vrstom obnovljene samoizolazije. A što se tiče eventualnog prekida neke vrste komunikacija na liniji između Kosova i Srbije, o tome treba da razmišljaju oni koji to čine jer teško da će Evropa sasvim mirno da gleda na prekid jednog od glavnih tranzitnih pravaca.

RSE: Jedan od funkcionera Srpske radikalne stranke, Dragan Todorović, kaže da Srbija treba da stavi do znanja da se nikada neće odreći Kosova.

TODOROVIĆ: Beograd teško da u ovom trenutku može da uradi bilo šta što bi na neki način uticalo na SAD i Evropsku uniju, da Srbiji otme Kosovo i Metohiju. Jasno je da Srbima ne preostaje ništa drugo, nego da ostanu pri jedinom stavu koji je sada moguć, a to je – ukoliko dođe do jednostranog priznavanja Kosova i Metohije, to rešenje nećemo priznati i kad-tad ćemo vratiti ćemo ponovo vratiti pod suverenitet Kosovo i Metohiju.

RSE: Spekuliše se da bi u slučaju proglašenja nezavisnosti Kosova, Srbi, koji su u većini na severu pokrajine, mogli da se otcepe.

JAKŠIĆ: Ako bi smo išli na otcepljenje severnog Kosova, time bi smo priznali da Albanci imaju pravo da uzmu ostali deo Kosova. Kosovo je deo države Srbije i mi nećemo separatno rešavati našu sudbinu u odnosu na druge Srbe koji žive na delu Kosova i Metohije.

RSE: Dušan Janjić, direktor beogradskog Foruma za etničke odnose, smatra da vlasti u Srbiji nastavljaju sa pogrešnim potezima.

JANJIĆ: Umesto da podrže Evropsku uniju i Ameriku da nađu načina da spreče administrativni i bezbedonosni vakum, oni odjedanput otkrivaju da je UNMNIK najbolji na svetu. Razgovori sa trojkom su apsolutno završeni i tu nema nikakve dileme. Ne znam čemu ovaj lažni optimizam Koštunici ili bilo kome drugom. Ono što se nastavlja je proces. Proces je sada u rukama, pre svega, velikih sila. Beogradu treba promena odnosa sa Amerikom. Ako ne promeni odnos sa Amerikom i ako ne nađe zajednički interes sa Evropskom unijom, Beograd će izgubiti više od Kosova.

Regionalne posledice eventualne nezavisnosti Kosova

RSE: Kakve će biti regionalne posledice eventualne nezavisnosti Kosova?

BARDOŠ: Nesrećna okolnost u slučaju kosovske nezavisnosti je što bi politička logika, na kojoj počiva Makedonija, gubila na značaju jer bi ona postajala sve više dvonacionalna federacija. Na žalost, u poslednjih 100 godina, nema pozitivnog primera na Balkanu o funkcionalnosti takvog modela. To potvrđuju primeri bivše Jugoslavije, a sada i Bosne i Hercegovine.

Nakon što Kosovo proglasi nezavisnost, mislim da je gotovo neizbežno da će se Kosovo i delovi zapadne Makedonije približavati jedni drugom. To ne znači da će nužno biti stvoreni Velika Albanija ili Veliko Kosovo, ali će se u svakom slučaju zapadna Makedonija sve više udaljavati od Skoplja, pre svega kulturno i ekonomski, ala i politički, i približavati Kosovu. Bivši američki izaslanik na Balkanu, Kristofer Hil, je pre nekoliko godina upozorio da više ne postoji opasnost od stvaranje Velike Srbije ili Velike Hrvatske, ali da je veliki znak pitanja u jugoistočnoj Evropi u narednih nekoliko godina koncept Velike Albanije.

RSE: Bardoš međutim smatra da Bosna i Hercegovina neće biti uzdrmana nezavisnošću Kosova.

BARDOŠ: Različite etničke grupe u Bosni i Hercegovini, uprkos ratu i kasnijem 12-godišnjem protektoratu, još nisu rešile suštinsko političko i ustavno pitanje koje je i dovelo do krvavih sukoba, a to je kakva je država potrebna i moguća.

Naravno da postoji mogućnost da u slučaju nezavisnosti Kosova, Srbi u Republici Srpskoj zatraže takođe otcepljenje od Bosne i Hercegovine, ali smatram da većina političara uviđa da to nije realno, da lideri u Sarajevu i Banja Luci shvataju da je najbolja opcija očuvanje zajedničke države i da treba da se usresrede na ispunjavanje standarda neophodnih za približavanje Bosne i Hercegovine Evropskoj uniji. Naravno, politička blokada je prepreka reformama i nacionalni sentimenti, ne samo među Srbima, nego i Hrvatima, i dalje će igrati značajnu ulogu.

RSE: Po njegovoj oceni sadašnja situacija pokazuje svu apsurdnost borbe, i albanske i srpske strane, za primat nad Kosovom.

Tragično je kako su bili struktuirani i vođeni pregovori o statusu Kosova…

BARDOŠ: Tragično je kako su bili struktuirani i vođeni pregovori o statusu Kosova. Može se kritikovati čitav niz pitanja kako je međunarodna zajednica pristupila ovom slučaju, počev od postavljanja veštačkih rokova, izbora posrednika, do toga da su pojedine zemlje obećale Kosovu da će dobiti što želi, čime su zapravo demotivisale delegaciju Prištine da pristane na bilo kakav kompromis. Naravno, obe strane, uključujući i srpsku, nastupale su maksimalistički. Ono što će budućim generacijama biti još očitije jeste borba i Beograda i Prištine za čisto simboličke stvari. Naime, u narednih nekoliko godina, pa i decenija, Kosovo će, bez obzira na rešenje, biti pod protektoratom međunarodne zajednice. Dakle, i Albanci i Srbi se bore samo za simboličku suverenost nad teritorijom koju u suštini kontroliše međunarodna zajednica.

Dragan Štavljanin za RSE





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo