logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Религија, Друштво    Аутор: obrisano    1.189 пута прочитано    Датум: 29.11.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Motropolit Amfilohije u poseti papi Jovanu Pavlu IIDa si pametniji zvao bi se malo lepšim imenom na primer Trudbenikovic, ili pak možda Radović. Ali ovako ili luduješ ili turučeš. Mislim da je u pitanju i jedno i drugo.

piše J.Bojić
Soroševski škrabopis slabo ko čita, te je u tome sreća srpskoga naroda. Ali eto tako po nekada i to pročitam, da vidim šta mi neprijatelj i zaista misli. Mada se ja lično ne slažem sa svim postupcima mitropolita Amfilohija, ali za ono, za šta ga napada Turu! Turu! Moja je ocena Mitropolitru, ravnih 10. Jedan sličan tebi škrabator, i pomalo uvrnut Jevrein, a stičem utisak da su oni Jevreji koji se bave politikom po prilično iščašeni ljudi, umno poremećeni Ričard Holbruke, pa kada bi mu se ono ispred bruke Hol oduzelo. Onda bi se donekle i moglo izopštiti sa čim se takva bogohula beda bavi. Brukom svetskoga karaktera, kao i pribogu ovi što nemaju druga posla nego turuču. E taj je Hgobruk napiso jedan kao dopis za Njujork Tims o njegovom vidjenju Kosova. Koje se viđenje narvano uklapa u šemu Turukavaca.

Prvo da i tebi kažem kao i drugom deficitarcu u moždanim ćelijama Ričardu, da samo onaj ko ni dana nije stricao nekog obrazovanja može da priča gluposti one i onakve prirode kakve vas dvoica pričate. Koliko je meni poznato taj se Holbruk oženio nekakvom kćerkom nekog vrhovnog komadanta nekakve handžar divizije iz drugog svetskog rata. I ta ga je nacistkinja u stare dane zadoila takvim otrovom da od toksicina koji mu struje u venama niti može da živi niti pak da mre. Kažu da ga ni jedna druga nije htela za muža pošto su sve druge brzo zaključile da je malo Ričard zovnut preko luke.

A ova vele da je slična njemu, pa su se tako snašli njih dvoje, a kada se takvi snađu u braku onda ih često snalazi svašta. Jevreji, oni pravi koji se ne bave politikom, ne dozvoljavaju svoim sinovima da se žene strankinjama, ni po cenu života. Dok je Holbruk prodao svoju veru za večeru i oženio se najvećim ološem ovoga sveta. Jevreji su iskusni i dobro znaju da žena zna da prevede svakogo muškarca kada za njom zaslini žedna preko vode. E sada vidiš Turu Turu, zašto je Holbruk dvostruki manijak. Jer mu je nacistkinja ubacila slinavac u (…). To što se odigrava sa Holbrukom, kada se uzmu sve ove okolnosti u obzir, postaje jasno Ali Nnje jasno zašto turukavci u proustaškom Vremenu turuču, na isto način kao i gospodin Bruka. I prosto se pitam i ja šta je njima ubačeno i kakve slinavce ispijau da jednako napadaju srpsku tradiciju, biološko postojanje i sve ono što nas je nas Srbe kroz vekove uzdizalo i dičilo. Zašto tebi Turu Turu smeta što je možda mitropolit Amfilohije ratnik u mantiji? Nikome zdravom i razumnon tako nešte nikada ne bi zasmetalo kada se zna i ovo: Bio je ratnik i sveti Petar Cetinjski, i Veliki Njegoš, i vladika Danilo.

Ratnici koji su ratovali za ime slobode, branili veru svoju, čast i obraz. Na drugoj su recimo strani, tvoji turukovski miljenici, kao na primer papa Urban, pa onaj Krvopije u vreme drugog svetskog rata, pa onda Vojcek Vojtila, a da ne pričamo za onoga vatikanskog poglavicu koji je Michael Anđelu pretio da će, da mu seče plne organe zato što je ovaj njemu oponirao u nekim stvarima a pogotovu njegovoj naprasitoj ratobornoj naravi.

I šta da kažemo za ovoga poslednjega sina svih kopiladi ovoga sveta, Jozefa Ratzingera, što protura laž da je sa bogom razgovarao i od boga dobio odgovor da narod ne sme da nosi kondome kada ima seksualne odnose. Možda je taj Ratzingerov Bog i u pravu, jer kroz onu plastiku ne dolazi do pravog zadovoljstva. Posalo sam pismo Ratzingeru, da mi pošalje broj telefona od tog njegovog boga jer bi i ja imao nešto da ga upitam. Čisto onako privatno, bih želeo da znam zašto lažni pontifi izdadoše Isusa Hrista?

Dragi Turu Turu. Vele u našem narodu da se budale ne seju nego same niču. Kada se dođe do tvog ”Vremena” i vaešeg mentora kaspaina ljudskih duša u vreme drugod svetskog rata Djoke Soroša, Zatim mumije kao što je imperator Đoka 2, pa onda seksualnog manijaka Bula Klintona međedaste Olbrajt. Meni je ova poslovica kristalno jasna. Svi vi zajedno pokušavate da oživite nešto što nikada ni proživelo nije. Od jednog geografskog područja koga su Turci nazvali Kara Dag, odnosno Crna Gora pravite tobožnju naciju Crnogorci, pa i sada hoćete nekakvu Crnogorsku Crkvu. Niti je Crnogorska nacija postojala sve do 1945. niti Crnogorska Crkva sve do danas. A ti Turu Turu pripovedaš da je Crnogorska Crkva najveći neprijatelj mitropolitu Amfilohiju. Raspop Dedajić, je problem čovečanstva, a ne neprijatelj mitropolitov! Od Geografskog područja što se zove Kosovo, hoćete da napravite nekakvu državu. I sa time likujete. Ima pravo naš narod kada kaže: ”Onim od čega se pametan stidi, time se lud ponosi.” Problem nije u tome što se ludaci ponose svojom ludošću, nego došlo neko čudno vreme da je ludacima pala vlast u ruke, te normalne i pametne potiskuju po strani. Piše mi ovih dana jedna novinarka iz Jute da je Klinton bombardovao Srbiju bez ikavog normalnog razloga već zato što je na taj način morao da odvrati pažnju američke javnosti sa svoga zločinačkog dela silovanja Virginije Broderick.

I agree that we should not have bombed the Serbs in 1999 – and I said so – in 1999. I could see we were not being told the truth. The primary reason President Clinton bombed Kosovo was because of HIS immorality. He bombed Kosovo just a month after CBS news broke the story about a rape he was accused of committing when he was attorney general of the state of Virginia Broderick Arkansas. Bombing the Serbs was an very effective way to get the raping of Virginia Broderick off the front pages of the news. It has hardly been mentioned since then.

Gospođa koja ovo piše, meni nije definisana, u mnogo čemu , a ponajviše da pravda postupke svojih predsednika, pa i onda kada čine nemoral. Po njenoj logici ispade, da američki predsednik da bi skrenuo pažnju sa manjeg nemorala i kriminala, mora da čini veći nemoral. Odnosno veliki kriminal. Taj fenomen teško da bi i profesor Viktor Novak mogao da opiše. Turu Turu, ta se gospođa što ove gluposti piše zove Mari Motzart. U jednom ona jeste u pravu, a to je da je Bul Klinton seksualni manijak, isto kao što je i Hitler bio. Ljudi koji su manijaci u jednom smislu, oni su manijaci i u drugom. Za takve je Turu Turu, Vinston Ćerćil govorio da sa njima ne treba pregovarati.

Na suprot ovima tačno, i ja se slažem stajo je Slobodan Milošević, ali i da je se Nikola Pašić u onim uslovima njegovim našao, ne bi bolje prošao, iako za Nikolu Pašića, Lojd Džorž tvrdi da je bio najsposobniji političar Evrope onoga vremena. Šta je mogao da uradi nesposobni Milošević u okruženju manijaka, kako onih starnih tako i domaćih, poput Vas i Kurjaka Draškovića. Naročito pored plitkoumne Mirjane Marković. Ja mislim da su ti Markovići genetski malo pozvani preko luke. Svi normalni zanjau da su Srbiju u poslednjem ratu napali nenormalni odnosno manijaci. I jedino je bilo rešenje ne pregovarati, i ne razgovarati sa manijacima isto kao što je to učinio Ćerčil kada je bio u pitanju Hitler.

Zatim gospodine Turu Turu, postoji još jedan problem koji muči mnoge. A to je odakle vam obraz, mada ja sumnjam da ga Turu Turu u opšte poseduje, pa da vi komunisti koji ste se protiv srpskog naroda udružili sa neonacistima, bilo šta progovorite u srpsko ime. Narod srpski u Bosni i drugde nije bio ustao na oružje zarad Slobodana Miloševića, već zarad golog života. Odakle vam bezobraz da se unosite drugima u lice i da tobože ismejavate druge, zarad nečega što ti drugi nisu zaslužili, nego zarad onoga što nam je Kominterna ostavila u nasleđe. Braneći danas ideologiju poluobrazovanih i gotovo nepismenih bezumnika poput Olbrajt, Holbruka, Klintona, Helmuta Kola, Sarkozija , Kolina Paola, Kušnera i njima sličnih, podržavajući kominternovske granice na području ruševina SFRJ, a kleti se u antikomunizam je svojstvo onih koji niti su imali obraza niti kičme. Samo vi nastavite da turučete.

Janko Bojić

xxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxx

U nastavku je clanak vremeplovskog Turu Turu.

Ratnik u mantiji

Svi projekti za koje se Amfilohije zalagao prethodnih decenija neslavno su propali. Nestale su Republika Srpska i Republika Srpska Krajina, razišle su se Srbija i Crna Gora, rasplet na Kosovu se čeka. Svako bi se, pred takvim rezultatima, zapitao da li je negde pogrešio, ali se kod mitropolita Radovića ne primećuju skrušenost i preispitivanje

piše: Momir Turudić

 

Uz ime mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija Radovića bez problema se može staviti pridev kontroverzni, koji obično ide uz neke druge titule i zanimanja. Prema njegovom pastirskom radu nema ravnodušnih, oni koji ga vole tvrde da je jedan od stubova na kojima počiva Srpska pravoslavna crkva, protivnici kažu da mu je politika ljubav, a bogosluženje dužnost. Obe kvalifikacije važe i za ostale učenike Justina Popovića – vladike Atanasija, Artemija i Irineja, ali poslednjih godina Amfilohije Radović ipak deluje kao neko ko se, osim patrijarha Pavla, izdvaja u crkvenoj hijerarhiji.RAT KAO SUDBINA: Amfilohije Radović, čije je svetovno ime Risto, rođen je 7. januara 1938. godine u Barama Radovića u Donjoj Morači. Završio je Bogoslovski fakultet i klasičnu filologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a postdiplomske studije u Bernu i Rimu. Doktorirao je u Grčkoj, gde se i zamonašio i služio kao sveštenik. Posle godinu dana provedenih na Svetoj gori, odlazi za profesora na Institut Sv. Sergija u Parizu, a od 1976. godine predaje na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu. U maju 1985. je izabran za episkopa Banatskog, a 30. decembra 1991. godine ustoličen je za mitropolita crnogorsko-primorskog.

Amfilohijev uspon u crkvenoj hijerarhiji poklopio se sa burnim događanjima na Balkanu, u koje se aktivno uključio. Žestoki antikomunista, svoje ideje o preporodu nacije i načinu na koji će se taj preporod izvesti delio je sa Dobricom Ćosićem, Slobodanom Miloševićem i sličnim produktima omraženog sistema.

Po dolasku u Crnu Goru, mitropolit Amfilohije podstiče i obnovu velikog broja crkava i manastira u Crnoj Gori, kao i podizanje novih. Godine 1992. pokrenuto je glasilo Mitropolije crnogorsko-primorske “Svetigora”, kasnije i izdavačka kuća i radio istog imena.

Tadašnja “mlada, lijepa i pametna” crnogorska vlast dočekala ga je slavopojkama. “Ovaj obrazovani, produhovljeni i racionalni čovjek spada u sami vrh pravoslavnih mislilaca”, govorio je tadašnji predsednik Crne Gore Momir Bulatović. Mada su mladi lavovi crnogorske politike takođe bili deo komunističkog sistema, Amfilohije je sa njima delio istu strast prema ratu koji se zahuktavao u bivšoj Jugoslaviji.

Ta opsednutost ovom ljudskom delatnošću, nesaglasna hrišćanskom verom koju propoveda, mitropolita nikada nije napustila. Pokušao je da je obrazloži u filozofsko-bogoslovskom zborniku “Jagnje Božje i Zvijer iz bezdana” objavljenom 1996. godine. Amfilohije nije tražio opravdanje u Hristovim rečima znajući da ih tamo i ne može naći. Uz ponavljanje otrcanih istina o neumitnosti rata zbog nesavršenosti čoveka, pominjanja opravdanih ratova “protiv opštega neprijatelja vjere i zakona i slobode i otečestva našega”, kaže i da je “istorija hrišćanskih naroda možda manje-više povratak u Stari zavjet, a Novi zavjet se u ljudskoj istoriji tek nazire”, nezgodno mišljenje za duhovnika koji sprovodi “duhovni i moralni preporod naroda”.

Od mnogih bisera posvećenih ratu, izdvajaju se ipak reči posvećene trulom miru. “Truli mir… upravo i jeste suština cjelokupnog novog svjetskog poretka, savremenog sekularizovanog usmjerenja evroameričke civilizacije. Takav mir u stvari nije mir već privid mira, zasnovan na otuđenju od izvora mira i pravde. Kao takav on će biti uvijek iznova uzrok stravičnih krvoprolića.” O sramnom, trulom miru pričali su po završetku rata u Bosni mnogi srpski intelektualci nacionalnog usmerenja, sa bezbedne beogradske distance.

U priči o ratu kao ljudskoj sudbini Amfilohije je zaboravio da pomene da ako rat jeste ljudska sudbina, to ne znači da se protiv njega ne treba boriti. Bilo je njegove braće po mantiji koji se o ratu nisu baš tako fatalistički izražavali, već su pokušavali da učine bar nešto da požar gase.

Fascinacija ratom proteže se kod Amfilohija i na ratnike. Prvo na stare, poput svetog Petra Cetinjskog, a kasnije i na neke ovovremenske. U novembru 1991. godine, na dubrovačkom ratištu je uz gusle hrabrio crnogorske rezerviste. Na Petrovdan 1991. su u Cetinjskom manastiru bili Arkan i pripadnici Srpske dobrovoljačke garde, kao i na Badnji dan 1992. godine.

Opsednut istorijom, Amfilohije Radović je sigurno imao utisak da živi jedan od onih trenutaka kada pojedinci tu istoriju stvaraju i oblikuju. U njegovim govorima sve vrvi od istorijskih odluka. “Ovo je presudan trenutak u istoriji našeg naroda”, govorio je u decembru 1992. godine. “Ovdje važi pravilo: ko istraje do kraja, blago njemu. Svi su uslovi za to da se sami sebe odreknemo i sve nam govori u tom pravcu – ne može šut sa rogatim. Međutim, ovo je trenutak kada, po mom osjećanju, treba biti negdje na graničnoj liniji i reći kao vladika Rade “neka bude što biti ne može, nek’ ad proždre, pokosi satana, na groblju će iznići cvijeće za daleko neko pokoljenje”.

Amfilohija nije moglo pokolebati ni to što je ad proždirao sve pred sobom, ne birajući po veri i naciji, on je i dalje verovao svom osećanju. Najveće nade je polagao u Republiku Srpsku (“najdivniju srpsku zemlja, svjetionik i Pijemont cjelokupnog srpstva”) i njene čelnike, koji su odbacujući Vens-Ovenov plan 1993. godine “čuvali nas i našu dušu… opredijelili su se, kao i car Lazar… za carstvo nebesko”. Ironija je da je ovaj zakleti antikomunista sve svoje ideje ostvarivao u saradnji sa bivšim oficirima komunističke vojske i bivšim komunističkim funkcionerima raznih ešalona, koji su se preko noći preobratili u ljute nacionaliste.

POLEMIKE I PASIJE: Kao što je umeo da hvali tako je mitropolitov jezik umeo da šiba kao bič. U avgustu 1994. godine, kada su se Srbi oglušili o apel episkopske konferencija SPC-a “da stanu u odbranu vekovnih prava i sloboda, svojih vitalnih interesa nužnih za fizički i duhovni opstanak”, besni na one što su “već brigu na veselje udarili, što su se hvalili turistima po primorju i banjama, koje odjekuju od našeg lakoumlja i bezumnih naših zabava (…) dok narod i Skupština Republike Srpske danas čuvaju i obraz i dušu srpskoga naroda pravoslavnog, ne praznim riječima i nečasnim kompromisima, nego sopstvenom krvlju i sopstvenim životima, koje zalažu pred čitavim svijetom za odbranu svega čestitoga i svetog u ovom narodu, za odbranu svekolikog Pravoslavlja, za pravdu i dušu čitavoga svijeta, za svetinju bogolikog ljudskog dostojanstva.” Mitropolija crnogorsko-primorska je u avgustu 1995. godine blokadu granice na Drini nazvala izdajom i tri puta proklinjala “ruku koja podiže zid između sebe i brata u nevolji”.

Mitropolit Amfilohije je bezbroj puta pogazio treću od deset zapovesti, Ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svog, uplićući Boga u krvavu balkansku kaljugu u kojoj su, osim vere, ostale izgubljene i sve druge ljudske vrednosti. Skupštini Republike Srpske koja je u julu 1994. godine odlučivala o prihvatanju mirovnog plana Kontakt grupe o BiH, uputio je telegram: “Obnovivši u sebi vjeru u pravdu Božiju, obnovili ste Svetu Lazarevsku vjernost narodu, uspravili dostojanstvo srpskog naroda… Neka vam Bog bude na pomoći.” Sličnih egzaltiranih izraza podrške bilo je i ranije: “Neka našoj braći u Bosni i Hercegovini Bog poda svaku pomoć u dobru i snagu da odole pritiscima svijeta, koji je naš Gospod Isus Hristos već pobijedio.” Istina, nije Amfilohije u tome izuzetak, kroz ljudsku istoriju sve vrvi od poziva Bogu u pomoć tokom krvavih pljačkaških pohoda.

Mitropolit Amfilohije je uvek odbacivao prigovore da se crkva bavi politikom: “To zamjeranje je nasleđe titoističko-brozovske ere. I tada je bila na snazi stroga zabrana crkvenim ljudima da se bave politikom. Crkvi, međutim, saglasno njenoj prirodi i svečovečanskoj misiji, ništa što je ljudsko nije tuđe.” Ova izjava deluje brutalno iskreno kada se pogledaju sudske i ine aktivnosti Amfilohijeve braće u Hristu Pahomija, Ilariona, Filareta, mada mitropolit verovatno nije mislio na te vrste aktivnosti.

Držanje posmrtnog slova na sahranama spada u opis svešteničkog zvanja, ali kod Amfilohija je to neka vrsta pasije. Na sahrani Danila Kiša, koji je u svom testamentu napisao da ne želi da mu bilo ko prilikom pogreba drži govor, jer je sve što je imao da kaže rekao u svojim knjigama, Amfilohije je ipak progovorio. Posle uvoda u kome je pomenuo da neće držati govor jer je Kišovo poslednje zaveštanje o ćutanju na dan pogreba za njega svetinja, usledio je dugački i nerazumljivi traktat dostojan najdosadnije književne kritike, u kome je mitropolit pokušao da pokaže svoje oduševljenje Kišovim delom i životom.

Mitropolit je bio za govornicom i kada je držano opelo Zoranu Đinđiću. U oblandama priče o isceljenju bratomržnje u svim zemaljskim narodima, zlu koje nikom dobro ne donosi, najduže će se ipak pamtiti njegove reči da će Zoran Đinđić biti zapamćen “prvenstveno po tome što je, u momentu najdubljeg poniženja svoga naroda, na obrenovićevski način, ispružio ruku bratsku, bratskoga mira i pomirenja Evropi i svetu”, poređenje dubine Đinđićeve rane i rana nekih drugih žrtava… Šta je mislio o “pružanju bratske ruke mira i pomirenja Evropi i svetu”, mitropolit je mnogo puta ranije rekao, pa nije čudo što su se porodica ubijenog premijera i vlada Srbije ogradile od njegovog alegorijskog posmrtnog slova.

Na sahrani majke Radovana Karadžića mitropolit nije koristio alegorije. Amfilohije je preminulu majka Radovana Karadžića poredio sa majkom Jugovića i majkom Jevrosimom, koje su “svoj porod vaspitavale da na svetim načelima hrišćanske etike žive i umiru”. Pomenuo je i da mu je pokojnica “rekla jednom prilikom da bi bila srećna da joj donesu mrtvog sina, da ga u mrtvo čelo poljubi, ali da ostane vjeran pravoj Hristovoj vjeri i svome narodu, a da bi bila nesrećna majka da joj ga živa dovedu, ali da izda Boga i svoj narod”.

TRULI MIR“: U sukobima sa svojim brojnim protivnicima, Amfilohije nikada nije poturao obraz, niti okretao drugi. Jedan od njegovih najžešćih neprijatelja je sigurno Crnogorska pravoslavna crkva, “zloćudna izraslina” koja “skuplja crkvene otpatke”, “ljudi koji imaju nekrofilski duh, koji je u suštini bezbožni duh”.

U uvredama mu protivnici iz CPC-a nisu ostajali dužni, nazivajući ga “srpskim okupacionim mitropolitom u Crnoj Gori, emanacijom bogohulnika u mantiji, varvarinom modernog doba”. Uz sve napetosti koje taj sukob prate, ovo crkveno vojevanje deluje groteskno, kao i svaki sukob onih koji se kunu u istog Boga ljubavi, proklinjući jedni druge.

Za Amfilohija, bauk je i Haški tribunal, protiv koga je gremeo od samog početka. Tvrdio je da bi sveti Petar Cetinjski, da je živeo tih godina, bio glavni kandidat za Haški sud. U Hagu “oni koji su u crno zavili srpski narod na kraju XX i početka XXI vijeka… žele da na pilatovski način operu svoje ruke u krvi pravednika ili da time sakriju svoja nedjela”.

Sa Miloševićem se Amfilohije razišao još tokom rata, kao jedan od onih koji mu ne zameraju to što je radio, već što nije uradio do kraja. Ipak je, komentarišući Miloševićevo izručenje Hagu, izjavio u hrišćanskom duhu: “Ako je trebalo suditi Miloševiću, trebalo mu je suditi u Beogradu. Časnije bi bilo izvesti ga na Terazije i javno strijeljati i za svoje i za tuđe grijehe, negoli ovo što je urađeno.” Pred izručenje u Hag, posetio je Miloševića u Centralnom zatvoru u Beogradu i poklonio mu jevanđelje.

Posle pada Miloševića, Amfilohije je za novog predsednika Srbije Vojislava Koštunicu rekao da je “izabran srpski predsednik koji ne samo da je kršten, nego ume i da se prekrsti”. Na liturgiji u Trebinju održanoj na dan ponovne sahrane Jovana Dučića, u molitvi za zdravlje patrijarha, arhijereja i vernog naroda, pomenut je i novi predsednik. Dobri odnosi između Koštunice i crkve traju i danas, potpomognuti, kažu, i rodbinskim vezama mitropolita i predsednikove supruge.

I kada je nastupio “truli mir”, mitropolit nije mirovao, nastavljajući pastirsku delatnost. Tokom paljenja Bajrakli džamije 2003. u Beogradu ušao je u razularenu gomilu i apelovao: “Izađite deco, kumim vas Bogom i Svetim. Ne činite zločin kao oni, pa da i mi ispadnemo zločinci.” Sa vlastima u Crnoj Gori odnosi su bivali sve hladniji što se više pričalo o nezavisnosti. U leto 2005. Amfilohije je izveo spektakularnu akciju. Na vrh planine Rumije je uz pomoć helikoptera Podgoričkog garnizona postavio metalnu crkvu. Crnogorsko ministarstvo uređenja prostora najavilo je da će crkvu ukloniti jer je postavljena bez potrebnih dozvola, a Amfilohije Radović je poručio premijeru Đukanoviću da crkvu sa Rumije neće pomerati, upozorivši da bi njeno rušenje izazvalo nemire u Crnoj Gori. Crkva i danas stoji na istom mestu.

Pre referenduma o nezavisnosti Crne Gore, svoje mišljenje o tome Amfilohije je izneo na novosadskoj televiziji, rečima ne baš prikladnim sveštenom licu. Na pitanje novinarke “Šta mislite o crnogorskom državnom projektu”, on je odgovorio:

“Ne pravi se pita od onoga.” Pita je ipak napravljena, a mitropolit je i sada u Crnoj Gori, sarađujući sa vlastima koje su pitu zamesile i ispekle. I ne namerava, bar tako kaže, da se sa tog mesta pomera. Na glasine da je najozbiljniji kandidat za novog patrijarha, odgovara: “Ja sam mitropolit crnogorsko-primorski i neće se tako lako mene Crnogorci ratosiljati. Ostaću ja ovde uz Božju pomoć. Već sam ja i grob svoj spremio. Tako da ne brinu oni koji su zabrinuti.”

Ne odustaje ni od ideje da se Tesla sahrani pored Hrama svetog Save jer smatra da je Tesla nasilno spaljen, mada se tome protive Teslin muzej i gradske vlasti. “Sad počiva u nekakvoj kugli, što je najgora vrsta poniženja. Taj greh mora biti okajan tako što bi ljudski bio sahranjen na Vračaru, na mestu na kome je nasilno spaljen drugi veliki Srbin, sveti Sava. Jedan prah i drugi prah zajedno, najveći duhovnik i najveći naučnik na istom mestu. Za svakog razumnog čoveka, najprirodnija stvar na svetu.” Ipak, kao da je manjak istorijskih događaja naterao mitropolita da se okrene i nekim efemernim stvarima. Dok je njegov kolega Irinej ratovao sa kobasicijadom u Turuji, Amfilohije je odabrao veći cilj – Rolingstonse.

Komentarišući gostovanje ove grupe u Crnoj Gori, na skupu povodom 211 godina bitke u Martinićima, izjavio je: “Moćan je čovek koji živi u strahu od Boga, i to bi trebalo da znaju oni koji su u Crnu Goru i Srbiju doveli bezbožnu grupu da peva demonske pesme i terali omladinu da svemu tome aplaudira.” Menadžer Raka Marić, organizator koncerta, zbunjeno je izjavio:

“Mitropolit je pametan čovek. Ako on kaže da su oni demoni, onda su sigurno to. Ja zaista ne znam šta su to demoni, on to bolje zna od mene, i ja mu verujem. Ali, šta ja tu sad mogu”, tako da ga je anatema zaobišla. Da je i mitropolita pastva počela da ponekad shvata neozbiljno posvedočili su grafiti “Džeger Miče, neverniče”.

Svi projekti za koje se Amfilohije zalagao prethodnih decenija neslavno su propali. Uz more krvi i nesreće nestale su Republika Srpska i Republika Srpska Krajina, razišle su se Srbija i Crna Gora, rasplet na Kosovu se čeka, mada ga svi znaju. Svako bi se, pred takvim rezultatima, zapitao da li je negde pogrešio, ali se kod mitropolita Radovića ne primećuju skrušenost i preispitivanje. Svojim nastupima on i dalje odaje utisak čoveka koji poseduje apsolutnu istinu i koji je rat sa samim sobom, koji je osnov i hrišćanstva i svih drugih religija, davno završio. A kada se taj rat završi, onda čoveku ostane samo da ratuje sa svima drugima.

izvor: VREME




2 коментара у вези “Dragi Naš Turuludilo ili Turudiću”
  1. [...] Dragi Naš Turuludilo ili Turudiću By vladikasava Motropolit Amfilohije u poseti papi Jovanu Pavlu II [...]

  2. Jos pre 5 godina Janko Bojic je pisao Uzurpiranom Sinodu, sastav skoro isti: “Drugovi ili gospodo, kuća gori a niko se ne uznemirava.” Izvrgavao je ruglu sajt patrijarsije na kome se i tada lagalo kao i danas.
    http://www.novinar.de/2008/09/12/nepismenost-mrgaja-gajica.html
    http://www.novinar.de/index.php?s=Janko+Bojic&x=9&y=2
    Ovaj gornji link jos uvek sadrzi puno lepih clanaka (na dnu pritisnite ‘Stariji prilozi’. Dugo su ga progonili Amfilohije i Atanasije kao da je ‘drzavni neprijatelj’ Public enemy???
    http://www.novinar.de/2007/04/20/jbojic-otvoreno-pismo-svetom-arhijerejskom-sinodu-spc.html


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo