Вести

Ево једног малог избора Зизјуласових лажних, накарадних, антиправославних учења, из којих се јасно види како хули на Бога, на Цркву Божју, на Светитеље, на Свето Писмо, на Свето Предање и како изврће Свето Писмо и Свето Предање.

припремио новинар.де, извор: Православни форум ИХТУС 10.11.2007

***

Но пре тога, као предговор овом избору, навешћемо једну беседу Србског Златоуста – Светог владике Николаја, у којој тумачи речи из Посланице Светог Апостола Павла.

СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ – Охридски пролог БЕСЕДА о опрезности према свему што није по Христу.

Браћо, чувајте се да вас ко не зароби
философијом и празном пријеваром,
по казивању човечијему, по науци
свијета, а не по Христу (Колош. 2, Cool.

Браћо нека нас не зароби философија, која нагађајући говори, да нема живота вечнога нити васкрсења из мртвих. Јер ми не долазимо до Истине нагађањем људским него Божјим откровењем. И оно што знамо о Истини, знамо од саме Истине, која се открила у Господу Исусу Христу и нама саопштила кроз верне и мудре сведоке Истине, апостоле и светитеље. Ако ли, због грехова наших, одбацимо ова сведочанства и примимо нагађања људска, пашћемо у мрачно и љуто ропство природе, тела, греха и смрти. Браћо, нека нас не преваре празна казивања човечја, од човека и по човеку, као тобож да нема онога света, или и ако га има да ми тобож ништа о томе не знамо. Гле, ми знамо поуздано да има онога света.

И ово знамо не од нагађача и обмањивача него од самога Господа Исуса, који се на Тавору јавио ученицима са давно отшедшим из овога света Мојсејем и Илијом, и који се сам јавио многим следбеницима Својим после смрти Своје. И још ми ово знамо од апостола, светитеља и многобројних тајновидаца, којима Бог откри, због њихове чистоте и светости, праву истину о ономе свету. Ако ли, због грехова наших, не верујемо овим светим и истинитим сведоцима, ми ћемо онда веровати несветим и лажним људима, и бићемо робови мрака, греха и смрти. Браћо, нека нас не заведе наука светска, која испитује животиње, биље и камење, и вели, да она нигде није нашла Бога међу овим тварима, те отуда дрско тврди, као да Бога и нема. Јер гле, ми знамо, да Творац и не може бити као твар међу тварима, него је Он изнад свих твари, и различит од свих твари. А ми то знамо како по духовном разуму и савести тако и по јасном откровењу самога Господа Исуса, који се показао и у телу човечјем као Господар свих створених твари, а тако и по сведочанству апостола и многих других светих и видовитих људи.
Него прославимо Господа Исуса, васкрслога из мртвих. Господе васкрсли, Теби слава и хвала вавек. Амин.

***
***
***

Овај текст је преузет из часописа „Саборност“ који издаје Епархија браничевска број 3-4, година 3

Митрополит Пергамски Јован (Зизиулас)

РЕЛИГИЈА, НАУКА И ЖИВОТНА СРЕДИНА 

Напомена издавача (Саборност): У преводу смо покушали да задржимо велика слова онако како је аутор дао у оригиналу желећи да поједине речи на тај начин истакне. Прим. прев.

Зизјулас: Данас постоје многи сигнали, који долазе превасходно од саме Науке, да нити Наука може бити истинска наука без Религије, нити пак Религија може бити верна себи без Науке.

Зизјулас: Уџбеничко знање би нас упутило на Галилеја и однос Цркве према њему. Галилеј је архетип савременог научника који жели да буде слободан од религијских и философских претпоставки како би дошао до закључка „слободних од људске воље“. У овој драми Црква представља тлачитеља научног истраживања, која је, осуђујући научника због његовог коперниканизма, отворила пут подвајању Религије и Науке.

Зизјулас: Религија (посебно хришћанска теологија) мора да преиспита и промени своје погледе на људско биће и да прихвати да је човек незамислив без своје органске повезаности са осталом творевином. Према томе, било би неопходно да хришћанска Теологија прихвати основне поставке идеје еволуције у биологији и схвати да је људско биће органски део животињске врсте.

Зизјулас: Не постоји суштинска опасност по хришћанску веру у прихватању теорије еволуције у њеним основним начелима, односно у идеји да људско биће представља последњу тачку биолошког развоја, мада нема потребе прихватити детаљан опис овог развоја у Дарвинизму.

Зизјулас: Сви знамо за изјаве Папе поводом моралних питања, као и за мешање Протестантских Цркава и Светског Савета Цркава у друштвена и политичка питања. Посебно кад се тиче науке, постаје већ уобичајено да се тражи став Цркве о томе како би научна достигнућа нашег времена могла бити надзиравана да би се човечанство заштитило од ужасавајућих последица које би многа научна достигнућа могла да имају на људско биће.

Зизјулас: Непотребно је рећи да овакав подухват може бити изведен само сарадњом свих религијских заједница и укључењем свих наука: примењених и теоретских, медицинских и природних, као и друштвених и хуманих наука. Зар је превише захтевно имати у виду стваран>е међународног института за екоетику, који би окупио заједно представнике религијских и научних заједница, са задатком да саветују светске политичке вође о етичким питањима животне средине, као и да израде „образац“ етике животне средине, који би могао да се спроводи у живот снагом међународног закона?

Зизјулас: Научник, као и теолог, тражи истину претпостављајући и верујући да увек остаје још тога да се открије изван конкретних налаза у лабораторији.

Зизјулас: Научници и богослови већ вековима употребљавају своје различите само њима својствене језике које нико осим посвећених не разуме.

Зизјулас: За развој оваквог заједничког језика биће неопходна израда идејног оквира истог и за Религију и за Науку. Морамо доћи до космологије заједничке и научницима и богословима и морамо се такође сагласити шта сачињава знање и истину.

Зизјулас : Нема сумње да су и наука и теологија, свака на свој сопствени начин, одговорне за еколошку кризу са којом се суочавамо. Њихова је дужност да анулирају штету коју су учиниле, што једино заједно могу да остваре.

***
***
***

Митрополит пергамски
ЈОВАН Зизиулас

ИДЕНТИТЕТ ЦРКВЕ

Зизјулас: У данашњем православном свету при одређењу идентитета Цркве преовлађује, наиме, неколико тенденција. Прва у овом низу је она коју би смо назвали исповедничком или идеолошком тенденцијом у одређењу идентитета Цркве. Шта заправо подразумевам под овим? У складу са овом тенденцијом одлучујући моменат је догматски. Црква се идентификује са скупом идеја које исповеда једна група верујућих људи. То је заправо оно што је названо исповедањем вере.

Зизјулас: У светоотачким списима, наиме, не налазимо дефиницију Цркве.

Ето, изгледа, да у протеклих двадесет векова нико од Светитеља нам није оставио дефиницију Цркве, али је зато ту Зизјулас да препознаје тенденције и појаве, и да нам указује на ове „вековне пропусте“ Цркве.

Зизјулас: Црква, дакле, треба да схвати да она није једна светска творевина, већ да се њен идентитет налази у есхатологији,…

Црква то, изгледа, никако да схвати, па ће Зизјулас све то да објасни „неукој“ Цркви.

Зизјулас: Појам „старца-духовника“ постаје важнији и од епископа и од проповедника и од теолога. Управо зато данас на богословским школама имамо студенте који имају своје духовнике које слушају, а имају и своје професоре које не слушају. Тачније, они своје професоре слушају само утолико што присуствују њиховим предавањима да би добили оцену и диплому. У суштини, оно што им говори професор, они ће пренети свом духовнику на разматрање и његов суд, или просто одбацити зато што их то не интересује. Њима је, заправо, важно само оно што каже њихов духовник. Постоји, дакле, и овакав аспект са ког се идентификује Црква. У наведеном случају рекао бих да је присутна наглашена опасност од губљења црквеног идентитета.

***

Јован Зизијулас: „Православље“

Зизјулас: На крају, православље ће на пресудан начин морати да допринесе јединству Цркве. Његов глас у екуменском покрету биће од виталног значаја, ако јединство Цркве треба да обухвати димензију источне традиције. Да би се догодило обострано креативно спајање Истока и Запада, православље треба да се отвори за проблеме нашег времена и надиђе свој стерилни конзервативизам. Оно треба да прилагоди своју структуру својим еклисиолошким принципима и појача напоре, што, додуше, савремена православна теологија већ чини, да испита своје предање и „поново га прихвати“ у светлу данашњих проблема. To се може учинити само у блиској сарадњи са Црквама и теологијом Запада. Сваки будући допринос православља мораће да се односи на труд за јединство Цркве: наиме, само посредством уједињене Цркве хришћанство може имати значај за потребе и тежње човечанства.

***
***
***

У овом тексту Зизјулас покушава да унизи и унакази Догмат о Светој Тројици, представљајући га као проблем и предмет будуће расправе (читај: ПОГОДБЕ) на екуменским седницама са инославнима.

Митрополит Ј. Д. Зизиулас

ДОГМАТ О БОГУ ТРОЈИЦИ ДАНАС

Зизјулас: Хитно је потребно да се Екуменизам суочи са проблемом Свете Тројице, и то у вези са две ствари:
…
(2.) На нивоу дијалога са другим верама, који нагло окупира дневни ред Светског Савета Цркава као и Папски Савет за унапређење Хришћанског Јединства у Ватикану, проблем Свете Тројице треба да буде централни проблем.

Зизјулас: Екуменски задатак који стоји пред Хришћанским Црквама данас, било у односима једне према другима, или при њиховом дијалогу са другим верама, у све више плуралистичком свету нашег времена, захтева да гледамо не само на логичке или философске (у превасходно аналитичком смислу) аспекте догме о Светој Тројици, већ такође, ако не и углавном, на животну важност ове догме. Судбина ове догме у контексту наше актуелне ситуације углавном ће да зависи од тога да ли она има икаквог значаја за људско трагање за смислом у животу.

У овим насртајима на Догмат о Светој Тројици, Зизјулас се поштапа и својим сарадницима, ништа мање саучесницима, на које се позива у својим фуснотама. То су следеће „теолошке величине“:
А. В. Вејнрајт, Ср. В.Панепенберг, К. Барт, К. Рахнер, Ср. Aндруцос, П. Трембелас, В. Лоски, Џ .А. Џангмен, Е. Казнс, Џ. Рејт, М. Баклеј, Џ. Молтман, ЦП. Меккеј, Е. Шлинк, Е. Жилсон, П. Тилих, Боетије, Ј. Конгар, Л. Керфо.

Кога не буде мрзело може да ишчита цео хулни текст о „проблему“ који Зизјулас има са Догматом о Светој Тројици, за који наш Свети Ава Јустин пише:

Св. Ава Јустин ћелијски – Догматика:

Целокупно учење светог Откривења о Богу, изражено речима, символима, делима, богојављењима, своди се на догму о Светој Тројици као на највећу и најсветију тајну. Упоређена са осталим свештеним тајнама, она сачињава тајну над тајнама. …

Учење Свете Тројице о Светој Тројици сачињава савршено учење о Богу, савршено богословље; у томе је и савршено богопознање и савршено спасење. …

Због тако изузетне и јединствене важности, догмат о Светој Тројици јесте сигнум хришћанства, оно чиме се хришћанска религија одликује и разликује од свих осталих религија. У том догмату је специфична новина и савршена пуноћа хришћанског Откривења. Из њега, као зраци сунца, зраче сви остали догмати хришћанске вере. На њему је као на непоколебљивом и неразоривом дијамантском темељу сазидан сав чудесни богочовечански чертог нашега спасења.

Оно што је за Свету Цркву Православну најсветија тајна, савршено учење о Богу, савршено богословље, савршено богопознање и савршено спасење, за Зизјуласа је проблем чију ће судбину он са својим теолошким величинама морати да решава у контексту актуелне ситуације.

За разлику од Зизјуласових „теолошких величина“, Свети Ава Јустин у фуснотама овог догмата наводи следеће Светитеље: Св. Григорије Богослов, Св. Јован Дамаскин, Св. Григорије Ниски, Св. Атанасије Велики, Св. Кирил Јерусалимски, Св. Иринеј лионски, Св. Јустин, Св. Василије Велики, Св. Иларије, Св. Амвросије…

***
***
***

Митрополит Јован Зизијулас

САМОПОИМАЊЕ ПРАВОСЛАВНИХ И ЊИХОВО УЧЕШЋЕ У ЕКУМЕНСКОМ ПОКРЕТУ

Зизјулас: Православни учествују у Екуменском покрету услед својих убеђења да јединство Цркве јесте неизбјежни императив за све хришћане. То јединство не може бити васпостављено или испуњено другачије него путем сусрета оних који дијеле исту вјеру у Тројединог Бога и који су крштени у његово име. Заједничење које је резултат таквог сретања на таквој основи и ради таквог циља, не може да нема еклисиолошко значење, чија прецизна природа још треба да буде опредијељена.

Митрополит Пергамски Јован (Зизиулас)

ОБОЖЕЊЕ СВЕТИХ КАО ИКОНА ЦАРСТВА БОЖИЈЕГ

Зизјулас: Према томе, светост, за хришћанску веру, није антропоцентрична него теоцентрична, и не зависи од моралних достигнућа човека, колико год да су она значајна, него од дара и благодати Божије и од степена личног односа нашег са Личним Богом.

Зизјулас:
Свака Светост која се заснива на нашим врлинама, на нашем моралу, нашим способностима, нашем подвигу итд. јесте демонска и нема никакве везе са Светошћу наше Цркве.

Зизјулас:
Светост се не поистовећује са достигнућима морала и нашег подвига, нити са натприродним искуствима било какве врсте, зато што се све то може срести и ван Цркве и изван Христа, а каткад и у већем степену.

Зизјулас:
Ово место се заборавља и превиђа од стране многих теолога, чак и православних, који, посебно у наше дане, имају тенденцију да светост поистовећују са подвижништвом. Међутим, случај Свете Марије Египћанке је речит: читавих четрдесет година она се сурово подвизавала да би се очистила од страсти, али тек кад се причестила пречистим Тајнама од Светог Зосиме, тада је окончала живот будући освећена. Циљ њеног подвига био је управо онај моменат Светог Причешћа. Да ли би дакле преподобна Марија била Света да се била очистила од страсти а да се није причестила? Одговор је, вероватно, негативан.

А сада ћемо навести шта о подвизима и светим врлинама каже Свето Предање Православне Цркве које нам је дао Господ кроз Свете Оце наше.

ПРЕПОДОБНИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ: Без светих врлина нема човеку спасења, обожења, охристовљења, раја, Царства небеског. Свете тајне су, нема сумње, свете догме вере наше, спасења нашег. Но, и свете врлине су такође свете догме вере наше, спасења нашег. Без светог крштења нема спасења. To je непроменљива догма спасења у Богочовечанској Цркви Спасовој. Али и без вере, и без љубави, нема спасења. Зато су и вера и љубав такође неизменљиве догме спасења. Свака света тајна је догма; и свака света еванђелска врлина је догма. И свете тајне и свете врлине сачињавају један недељив органски подвиг спасења, Богочовечански подвиг спасења.

Црква је Богочовечанска радионица у којој се људи помоћу светих тајни и светих врлина обогочовечују, охристовљују, обожују, преображавају у богољуде по благодати, у богове по благодати.“

Православна Црква и Екуменизам – Преподобни Јустин Ћелијски

СВЕТИ МАКАРИЈЕ ВЕЛИКИ: Многи људи желе да се удостоје Царства без напора, без подвига, без проливања зноја. То, међутим, није могуће.

ДОБРОТОЉУБЉЕ – СВЕТИ МАКАРИЈЕ ВЕЛИКИ

ПРЕПОДОБНИ НИЛ СИНАЈСКИ: Као што је немогуће да се борац увенча венцем победе не ступајући у борбу, тако је немогуће да се буде Хришћанин без подвига.

ДОБРОТОЉУБЉЕ – ПРЕПОДОБНИ НИЛ СИНАЈСКИ

ПРЕПОДОБНИ ОЦИ ВАРСАНУФИЈЕ И ЈОВАН: Брате, није могуће живети без труда и нико се не венчава без подвига. Присиљавај се да се подвизаваш за своје спасење и помоћи ће ти Бог који хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине (1.Тим.2,4).

ДОБРОТОЉУБЉЕ – ПРЕПОДОБНИ ОЦИ ВАРСАНУФИЈЕ И ЈОВАН

СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: Светост је, браћо, врлина што обухвата све остале врлине. Отуда је и светитељ, браћо, човек украшен свима врлинама.

Сви Свети Оци, без изузетка, говоре о неопходности труда за спасење душе човекове. А пример непрестаног и напрегнутог труда, духовног и телесног, дају нам и апостоли и сви светитељи.

Охридски пролог – Светог Владике Николаја

извор: православни форум ИХТУС.ИНФО / приредио новинар.де