logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија    Аутор: новинарство    860 пута прочитано    Датум: 13.10.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

MolitvaDuboko u planini, u jednoj pećini u koju se povukao nakon svog dugogodišnjeg aktivnog manastirskog života, pošto je mnogo toga saznao i mnogo toga video, živeo je potpuno sam stogodišnji Avva…

…Imena mu se nije sećao gotovo niko, a zbog svoje nadaleko čuvene prozorljivosti i pronicljivosti, smirenoumlja i krotosti, oni koji su ga znali nazivali su ga Mudri Avva!

Dok je boravio u isposnici koja se nalazila nadomak jednog nadaleko čuvenog manastira, poklonici koji bi mu priticali sa svih strana, a koji ga prethodno nikada nisu videli, samo bi nadomak manastira pitali nekog od prolaznika gde se nalazi kelija čuvenog Mudrog Avve i svi su pokazivali u pravcu njegove isposnice. Nije bilo dileme na koga su mislili oni koji su pitali, kao što takođe nije bilo dileme ni kod onih koji su na pitanja odgovarali.

Godinama je Mudri Avva primao ljude, koji su pod tremom ispred njegove skromne kolibe-isposnice pred njim iznosili sve ono što im je pritiskalo dušu. Reči su tekle kao reka. Mudri Avva bi ćutke slušao svoje goste, ne praveći pritom nijedan pokret, zamišljen i pognut na klimavoj drvenoj stolici. Jedino je brojanica u njegovoj levoj ruci govorila ljudima da čovek pred njima nije kip. Kada bi gost završio svoju priču i smerno čekao da iz usta Mudrog Avve poteku reči žive vode, tišina bi i dalje trajala. Mnogima je njegovo ćutanje izgledalo kao večnost. Nestrpljivi da čuju savete koji će im olakšati muku nervozno su gledali u Avvinom pravcu. Nakon kraćeg ćutanja, nastavljajući da okreće brojanicu i ne dižući pogled, Mudri Avva bi počeo polako da priča:

„Kroz osam strasti kušač kuša čoveka. Kroz osam vrlina čovek pobeđuje te strasti. Kuša te kušač strašću stomakougađanja? Naoružaj se evanđelskom uzdržljivošću i postom i pobedio si ga. Kuša te strašću bluda? Ispuni noći svoje i dane svoje molitvenim bdenjem. Kuša te glađu i žeđu – pobedi i ta iskušenja. Kuša li te lukavi kušač strašću srebroljublja, ti zavoli evanđelsko siromaštvo i pobedićeš tu pogubnu strast. Kuša li te pomamljeni kušač strašću gnjeva, ukroti sebe Hristovom krotošću; moli se kao i On za one koji te vređaju, muče, raspinju i pobedićeš iskušenje. Možda te kuša prekomernom i nerazumnom tugom? Ne tuguj nikada ni za čim prolaznim. Ne tuguj kad te vređaju, ne tuguj kad te ogovaraju, ne tuguj kad te muče, nego se, naprotiv, svemu tome raduj apostolskom radošću i pobedićeš iskušenje. Kuša te neumorni kušač strašću čamotinje koja te može okovati samoubistvenim očajanjem? Odmah traži sebi posla, ili čitaj, ili radi kakav ručni rad, ili se često moli. Kuša li te vešti kušač strašću taštine, strašću samoljublja, izbegavaj pohvale, položaje, počasti, kori sebe, govori sebi: ja sam najgori čovek na svetu, ja sam grešniji od svih ljudi, i pobedićeš iskušenje. Kuša li te prepredeni kušač gordošću, ti mu protivstani smirenošću smirenog Gospoda Isusa: svaki svoj podvig, svaku svoju misao, svako svoje dobro delo pripisuj ne sebi već Gospodu Hristu, i pobedićeš iskušenje.“

I dok su niz lica prisutnih tekle suze, Mudri Avva bi ponovo zaćutao, čime bi gostima smireno stavljao do znanja da je vreme da se povuku, i nastavio bi da u sebi ponavlja reči Isusove molitve: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog… Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog… Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj me grešnog…“. Uroneći u jedan drugi svet, u jednu drugu realnost, Mudri Avva bi skupljao snagu za nove napore koji su ga očekivali.

U manastir su često znali da dođu i poneki blagočestivi sveštenici. Bilo je među njima i njegovih ispisnika. I njima su bili potrebni saveti Mudrog Avve. Neretko se dešavalo da u nekim novim teološkim knjigama, koje su pisali neki novi teološki znalci, starovremski sveštenici nisu mogli da nađu odgovore na svoja pitanja. Zamršeni govor, nejasne misli, novi termini… i najjednostavnije bogoslovlje pretvarali su u komplikovanu filozofiju. Ti starovremski sveštenici su znali da kod Mudrog Avve dođu sa najsvežijim izdanjima knjiga od novoproklamovanih „pravoslavnih proroka“.

Svojim izboranim rukama prelistavao je Mudri Avva te knjige. Duboko zamišljen, prelazeći ovlaš očima preko ispisanih redova, Mudri Avva bi nakon izvesnog vremena odlagao knjigu na stranu i započinjao razgovor sa pridošlicama. Starovremski sveštenici koji bi, dajući Avvi neku od knjiga, postavljali unapred pripremljena pitanja, često bi se čudili zašto je Avva odlažući knjigu na stranu počeo priču o nečemu što sa postavljenim pitanjima nije imalo nikakvu vezu? Upinjali bi se da pronađu onu nit koja spaja pitanje i tek započeti odgovor, i neretko u prvom trenutku nisu mogli da je nađu. Ali, posle samo nekoliko minuta, kada je Avvin odgovor dobijao obrise, njegove reči bivale su im jasnije. Kraj je, kao i uvek, bio kruna svega do maločas ispričanog…

…Prošlo je mnogo godina od kako je Mudri Avva svoju kolibu-isposnicu zamenio boravkom u svojoj skrovitoj pećini, duboko u planini. U manastir je silazio retko, na velike Praznike, da prisustvuje prazničnim službama i pričesti se, preuzme skromno sledovanje hrane i čuje po neku novu vest. Nije se puno zadržavao u manastiru. Žurio je da se vrati u planinu, u pećinu.

Jednoga dana, čuvši od nekog blagočestivog hrišćanina za Mudroga Avvu, ispred njegove pećine obreo se jedan Episkop. Želeo je da čuje njegov savet kako da upravlja svojom novom eparhijom na koju je upravo postavljen, kako da bude dobri pastir svojoj pastvi? Mudri Avva se – ne pokazavši bilo kakvo uzbuđenje iznenadnom i nenajavljenom posetom uvaženog gosta – smerno poklonio do zemlje i od Episkopa je zatražio blagoslov. Gost i njegov domaćin seli su potom ispred pećine. Avva je pred Episkopa izneo skromno monaško posluženje i sa pažnjom je slušao izlaganje svog neočekivanog gosta. Kao i uvek u levoj Avvinoj ruci bila je brojanica. Kada je Episkop posle svog izlaganja – u kome su pitanja bila protkana i nekim novim teološkim otkrićima i zaključcima – zaćutavši čekao odgovor, Mudri Avva je netipično za njega odmah krenuo sa pričom.

– Istinsko pastirstvo nije administracija, nego naročita celovita, unutarnja nastrojenost oblagodaćenog ljudskog duha, koja ne zavisi od ličnih, čisto spoljnih sposobnosti, nego od naročitog blagodatnog dara koji je on (sveštenik) dobio u Svetoj Tajni sveštenstva.

Kakav je to dar?

To je dar blagodatne sastradalne ljubavi prema pastvi, koji uslovljava sposobnost da se u sebi preživljavaju kako nevolje koje donosi borba, tako i radost zbog duhovnih postignuća svoje pastve, sposobnost da se osećaju porođajni bolovi radi njih, kao što je bio slučaj sa apostolima Pavlom ili Jovanom.

Pastir, to je čovek koji se sav, celim svojim bićem, posvetio samopožrtvovanom i ljubavlju prožetom staranju za spasenje duša ljudi koji su mu povereni, čovek koji stremi da ih duhovno preporodi i da ih zaista i neodstupno vodi na putu dostizanja duhovnog savršenstva.

Ako kod pastira nema te sastradalne ljubavi prema svojoj pastvi, ako je on ugasio u sebi taj veliki dar, umesto da ga, po zapovesti Apostolovoj, razvija i razgoreva, ako sav ne gori onom svetom revnošću za spasenje duša poverene mu pastve, onda on ostaje samo činovnik-formalista, i ne pomaže mu ni lepo nameštena kancelarija, ni sjajno ustrojena administracija: on će izgubiti svoje ovce, koje će se, ne prepoznajući u njemu oca koji ih ljubi, razbežati od njega na sve strane…

Nakon poslednjih reči Mudri Avva je za trenutak zaćutao. Podigao je pogled i zagledao se u svog gosta. Mudri Avva je netremice posmatrao Episkopa. Kao da je želeo da proveri da li ga gost pažljivo sluša. Ne prestajući da okreće brojanicu u svojoj ruci, Mudri Avva je nastavio:

– Sada preživljavamo teška vremena, vremena kakvih, čini se, još nikada nije bilo u istoriji hrišćanstva, jer je sada otvoreno nastupilo vreme „apostasije“ sa svim svojim karakterističnim obeležjima. To od savremenog pastira zahteva naročitu budnost, pre svega nad samim sobom, da ne bi gubio svoje ovce umesto da ih spasava.
Sada je vreme prevrednovanja vrednosti – rafinirane i izoštrene kritike svih i svega. Autoriteti gotovo da se ne priznaju. Spoljni autoritet – položaja, čina – u glavama mnogih, možda i većine, nema više nikakvog značaja. Zato greši onaj pastir koji voli da se u svakoj prilici poziva samo na autoritet svoga znanja, misleći da će time prinuditi svoju pastvu da ga sluša i da mu se povinuje. Danas se više nego ikada pre gleda ne na zvanje, ne na čin, već na samog čoveka, na to kakav je on, šta predstavlja i koliko odgovara zvanju ili činu koji nosi, može li mu se verovati ili ne.
Savremena pastva danas motri na svoga pastira, ne dajući mu nikada mira, tražeći čak i one grehe, o kojima kod njega ni pomena nema, ili predstavljajući u mračnom svetlu i uz preuveličavanje i najmanje njegove stvarne slabosti i duševne nemoći!
Savremeni pastir na sve to mora veoma da pazi i o svemu tome mora da vodi računa, da bdi nad samim sobom, nad svojim vladanjem, da ne bi čime sablaznio svoju pastvu.

Sad je vreme naročitog procvata đavolskog neduga – gordosti – majke svih grehovnih strasti i poroka koji od nje potiču: samoljublja, samouverenosti, uvredljivosti, zlopamćenja, osvetoljubivosti, sujete, slavoljublja, hvalisavosti.

Protiv tih strasti kod svoje pastve, pastir može uspešno da se bori samo onda, ako ih pastva ne primećuje kod njega samog. Bude li pastir svoju sopstvenu gordost suprotstavljao gordosti svoje pastve, onda će sva njegova pastirska delatnost da se svodi na „ne“.

Istinski pastir mora da bude uzor krotosti i smirenja za svoju pastvu. Njegovim ušima treba stalno da odzvanja Gospodnja pouka: naučite se od Mene, jer Ja Sam krotak i smiren srcem. Zbog toga on ne treba da stavi znak jednakosti između sebe i Crkve. Pastir – to nije Crkva, već samo služitelj Crkve, više ili manje dostojan, a u sopstvenim očima uvek nedostojan. Kroz istoriju Crkve poznati pastiri su nam pokazivali mnoštvo primera divnog Hristovog smirenja.

Da bi stekao takvo, i za sebe i za svoju pastvu spasonosno smirenje, pastir treba da pamti kako po učenju Reči Božje pastirsko služenje ne predstavlja upravljanje u svetskom smislu, nego upravo služenje. Pastir nikad ne sme da zaboravi reči Hristove, izrečene Njegovim najbližim učenicima Jakovu i Jovanu, sinovima Zavedejevim, kada su oni za sebe molili prva mesta u Carstvu Njegovom: Znate da knezovi naroda gospodare njima i velikaši vladaju nad njima. Da ne bude tako među vama; nego koji hoće da bude veliki među vama, neka vam bude služitelj. I koji hoće među vama da bude prvi, neka vam bude sluga; kao što ni Sin čovečiji nije došao da mu služe, nego da služi i dade život svoj u otkup za mnoge.

I crkveni kanoni odlučno kod pastira osuđuju „nadmeno vlastoljublje pod izgovorom sveštenog posla“. Pronađi kanone Trećeg Vaseljenskog Sabora pa ćeš tamo naći mnogo više o tome.

Pastir treba da poziva na poslušnost Crkvi, a ne na poslušnost sebi. Samo Crkva je nepogrešiva, a svi mi ljudi možemo da pogrešimo i da padnemo u zabludu. Stoga valja umeti časno priznati svoje greške i ispravljati ih, što samo može da doprinese jačanju našeg autoriteta, umesto da sebi pripisujemo nepogrešivost, koja pripada samo Crkvi u celini. Sablazan papizma – „Greši kako i koliko hoćeš, samo mene priznaj i slušaj!“ – veoma je opasna za pastira i štetna za njegovo služenje.
Nema ničeg pogubnijeg za pastirsku službu, nego kad je pastir beskrajno snishodljiv prema svima, pa čak i najtežim gresima svoje pastve, dok je istovremeno bezgranično strog samo kada je u pitanju jedan greh – neposlušnost prema njemu samom.

Pastir mora da bude bezuslovno strog i neumoljiv u svemu onome što se tiče vekovnih načela Crkve, njenog verskog i moralnog učenja, njenih sveštenih kanona, ustanova i običaja, i ta strogost treba da proizilazi isključivo iz istinske revnosti za slavu Božju i spasenje duša svoje pastve, a nikako ne iz kakvih drugačijih pobuda, i tim pre – ne iz ličnih interesa, ili slavoljublja i ranjene gordosti. Potpuno je nedopustivo pozivati se na crkvene kanone samo tamo gde naš lični autoritet počinje da strada i gde to nama lično odgovara, a inače ih prenebregavati.

Visoko mišljenje pastira o sebi, glavna je prepreka na putu njegovog pastirskog služenja. Ako je pastva čak i u ranija vremena svome pastiru praštala sve osim gordosti, onda za savremenu pastvu možemo da kažemo da je na pojave gordosti kod svoga pastira naročito osetljiva, i da mu ne oprašta ako on želi da joj bude „upravitelj“ i „zapovednik“, umesto da bude otac. Upravo na toj se osnovi pojavljuje većina problema u eparhijama i parohijama.

Druga krajnje neophodna osobina koja se zahteva od pastira da bi njegovo služenje bilo plodotvorno – osobina koja se u savremenom svetu sve ređe i ređe sreće, te stoga ima naročit značaj – jeste smirenje.

Nema ništa gore nego kad pastva kod svog pastira primeti raskorak između reči i dela – kad on uči jedno, a sam čini drugo. Sad oni sa naročitom pažnjom prate život svoga pastira i na osnovu toga izvode zaključke. Još je gore kada kod pastira primete neiskrenost, licemerje, dvoličnost: kad on nešto govori ne zato što sam veruje u to, nego zato što nalazi da je u datom trenutku za njega korisno da govori upravo tako, a ne drugačije, shodno nekakvim čisto ličnim, egoističkim pogledima, podilazeći onima koji ga slušaju, ili, kada jednima govori jedno, a drugima nešto sasvim drugo, čak suprotno.

Pastir naročito narušava svoj ugled u očima pastve, i to često bespovratno i beznadežno, kada želi da ugodi onima koji su silni i slavni i bogati u ovom svetu, kada im laska u nadi da će nešto da dobiju od njih, ili kada ima od njih neku korist. Ako se kod pastve pojavi samo i senka takvog podozrenja, koje je čak možda i nedovoljno osnovano, ona to nikada ne zaboravlja. Eto zbog čega i pastir u tom pogledu mora da bude naročito predostrožan i da se čuva da za takvo podozrenje ne daje povoda.

Naše vreme, kada se uglavnom nikome ne veruje, od pastira zahteve naročitu iskrenost, čestitost, otvorenost, bez senke bilo kakvog lukavstva, licemerja ili laskanja i čovekougađanja.

„Pastirsko prilagođavanje“ o kome govori sv. ap. Pavle u svojoj Prvoj poslanici Korinćanima: svima sam bio sve, da kako god neke spasem, ne treba da ide tako daleko da snižava same principe naše vere. Pastir ne sme da se prilagođava niskom moralnim zahtevima savremenog života, nego naprotiv – treba da se trudi da taj život podigne na onu visinu koju propoveda Evađelje i koju zahteva Crkva. Bezgranično snishođenje prema gresima i bezakonjima svoje pastve – iz čovekougađanja, ili iz bojazni za gubitak svoje popularnosti, ili iz bilo kog drugog razloga – nije dopustivo: istinskom pastiru ne dolikuje danas toliko hvaljena „elastičnost“. Pastir nije diplomata, nego služitelj Istine. Za zdravu hrišćansku svest potpuno je neprihvatljiva jezuitska lukavost, njoj u Pravoslavlju nama mesta.
Naročito je poguban danas inače čest snishodljiv odnos prema otvorenim gresima protiv morala: nazakonitom zajedničkom životu, razvodima koji se sada nažalost daju vrlo lako, što sve vodi razaranju porodičnog života. Ne manje pogubna je ravnodušnost pastira prema ženskoj modi koja je danas postala sasvim nepristojna, prema zabavama koje su nedostojne imena hrišćanina, pa to još često i nedeljom, o praznicima i u dane postova.

No ako je za pastira nedopustivo čovekougađanje u bilo kom obliku, i gaženje crkvenih pravila u ime ugađanja ljudima, on treba da se kloni i suprotne krajnosti – zanemarivanja onih „malih“, onih koje Gospod naziva najmanjom braćom svojom, onih od kojih ne očekujemo ništa za sebe lično, ne računamo da ćemo išta da dobijemo. Prezir i odnošenje „sa visine“ prema svojoj pastvi, kakva god da je ona, nije dopustivo. Takvo zanemarivanje, prezir i odnos sa visine svojstveni su rimo-katolištvu, u kome duhovništvo predstavlja jedan viši, privilegovani sloj u poređenju sa „nižim“ slojem – pastvom.

Takva latinska koncepcija protivna je duhu istinskog Pravoslavlja. Kod nas ni patrijarsi ni sabori nikada nisu mogli da uvedu nešto novo, jer je čuvar blagočešća kod nas uvek bilo samo telo Crkve, to jest sam narod, koji svagda želi da svoju veru sačuva nepromenjenu i saglasnu veri svojih Otaca. Nikada u istoriji naše Pravoslavne hrišćanske Crkve obični verujući nisu bili bespravna i bezglasna gomila, narodski rečeno „raja“, nego su vrlo često podizali svoj glas protiv jeretika, onda kada je za to bilo potrebe…

Načinivši malu pauzu, ne gledajući u Episkopa koji ga je netremice slušao, Mudri Avva je nastavio:

– Doći će vreme kada će se u Crkvi pojaviti nova učenja. Kao nekada davno, kada je u Raju zmija došapnula Evi da kuša plodove sa drveta Poznanja dobra i zla, tako će se u Crkvi pojaviti novi zmijonosci. Novo učenje od strane jednog dela Crkve i biće prozvano zmijologijom. Pojaviće se pastiri koji će zagovarati da i mi Pravoslavni postanemo članovi Svetskog Saveta Crkava, da budemo deo jedne ekumene na čijem čelu će se naći onaj nepomjanik o kojem se govori u Otkrovenju. Od toga beži glavom bez obzira. Zapamti: istinski pastir istinske Crkve Hristove ne može da ima nikakav kontakt, nikakve međusobne odnose, direktne ili indirektne, sa bilo kojim od ova dva zla…

Mudri Avva je u tom trenutku prestao da priča. Tišina se uvukla u prazan prostor i nevidljivo ga prekrila. Episkop je netremice gledao u Mudrog Avvu, čiji je, pak, pogled bio uperen u zemlju ispred njegovih nogu. Pogled mu se zadržao na brojanici koju je Mudri Avva i dalje okretao. Ćutali su tako nekoliko minuta.

– Čime pastir na najbolji način može da se pripremi za vremena koja dolaze, da bi bio na visini zadatka? – bilo je pitanje koje je Episkop tiho postavio Mudrom Avvi.

– Molitvom, postojanom molitvom! – uzvratio je Avva.

– Ima li još nešto što bi mi koristilo…? – nastavio je Episkop.

I dalje gledajući u zemlju ispred svojih nogu Mudri Avva je smireno produžio:

– Ne zaboravi na poslušnost Svetom Arhijerejskom Saboru. Pojaviće se neke vladike koje će pokušati da umanje ulogu Sabora. Ne savetujem ti da budeš jedan od njih. Sabor je važan i stoga što pokazuje da je u duhu Hristove Crkve saborno, a ne lično rešavanje verskih pitanja. Ne daj da te zavedu neznaveni i prelešćeni.
Prema sveštenstvu i monaštvu u svojoj eparhiji odnosi se sa dužnim poštovanjem. Monahe i monahinje koji su po godinama stariji od tebe posećuj i staraj se o njihovom zdravlju. Onoliko koliko ti budeš brinuo o njima, utoliko će Bog više brinuti o tebi. Izbegavaj da primaš skupocene poklone od bilo koga, čak i od onih najdobronamernijih. Pogotovo ne uzimaj na dar skupocene automobile. Doći će teška vremena za narod, pa će skupoceni pokloni da te uvedu u neka iskušenja iz kojih će ti biti teško da se izvučeš.

Nemoj da te narod zapamti po gradnji vladičanskih dvorova. Biće bolje ako te pamte po vrlinogradnji. To je pamćenje koje nikada ne prestaje.

Ne ceni one sveštenike koji će ti laskati. Prema njihovom laskanju uvek budi obazriv. One sveštenike koji će ti, vođeni Duhom Svetim, ukazivati na greške i slabosti gledaj sa smirenjem. Pogotovo se čuvaj da, kojim slučajem, ne uvrediš bilo kojeg od tih iskrenih sveštenika. Najviše od svega se pazi da neko od ovih sveštenika-laskavaca ne učini neko zlo sveštenicima-istinoljupcima.

Ne drži u svom vladičanskom dvoru, čak ni u sefu, bilo kakav novac. Pogotovo ne tuđ. Doći će vreme kada će se u našoj zemlji gotovo sve ozbiljnije kupoprodaje obavljati tim tuđim, stranim novcem, u čijem će imenu biti sadržan naziv jednog kontinenta. Ako moraš da u svom dvoru imaš taj tuđi novac, gledaj da maksimalna vrednost bude do 1000 tih novčanica. Nikako nemoj da dozvoliš sebi da neko pomisli kako ti u vladičanskom dvoru imaš puno tog novca, desetine i desetine hiljada, jer će se neko polakomiti i može ti ukrasti taj novac.

Najgore zlo po tebe i po sveštenike-laskavce bilo bi ukoliko sveštenike-istinoljupce izložite progonima i optužbama da su proneverili ili ukrali iz tvog vladičanskog dvora bilo kakav novac. U to vreme čuvari reda i mira imaće neke mašine na koje će prikopčati sveštenike-istinoljupce, ne bi li iz njih izvukli makar jedan podatak koji bi ukazivao da su oni vinovnici krađe, ali neće uspeti u tome. Čak će i te mašine govoriti o ispravnosti i čestitosti sveštenika-istinoljubaca.

I ne samo iz tvog dvora, sveštenici-laskavci će klevetati i pojedine sveštenike-istinoljupce u parohijama tvoje eparhije. Pored krađa sveštenici-laskavci će za sveštenike-istinoljupce kazivati kako imaju veće poslušanje prema odlukama Svetog Arhijerejskog Sabora, nego prema tebi. Sveštenici-laskavci će pokušati da u tvojoj eparhiji proture lažno učenje kako je episkop „bog i batina“, i da je vladika veći i od Sabora, pokušavajući da te zavade sa blagočestivim vladikama koji sede u Saboru. No, ne brini! Sveštenici-istinoljupci neće mariti da li će ih neko progoniti zbog njihovog istinoljublja i revnovanja za veru. Kada budu dokazivali svoju nevinost, u šta ćeš se i ti uveriti, padaće pred tvoje noge i smerno će tražiti od tebe blagoslov, ne prezajući pritom od toga da ti celivaju noge. Koliko će pravdoljubivost i revnovanje za čistotu vere kod sveštenika-istinoljubaca biti sve veća i veća, utoliko više će sveštenici-laskavci biti obesniji. Sledeće reči upamti dobro: grad koji na gori stoji, ne može se sakriti.

Lažne klevete i progoni vremenom će se okrenuti protiv tebe i onih koji ti budu u tom zlodelu pomagali. Pogotovo nemoj da razmišljaš o tome kako ćeš sveštenike-istinoljupce ućutkati time što ćeš ih po potrebi službe premestiti u neku zabitu parohiju. Time ćeš im samo plesti vence na Nebu, dok će u tvom vladičanskom dvoru u isti mah izrasti korov…

– To je sve?

– Da, nemam više šta da dodam – bile su poslednje Avvine reči pre nego što je utonuo u tišinu.

Episkop, zadivljen onim što je čuo, zahvali se Mudrom Avvi, ne čekajući pritom da Avva od njega još jednom uzme blagoslov, i sav srećan vrati se u svoj vladičanski dvor.

Posle deset godina, tačno na Avvin imendan, snužden i oronuo, Episkop je ponovo bio kod njega.

– Premudri Avvo – obrati mu se drhtavim glasom – izgleda da sam negde pogrešio jer mi se desilo sve obrnuto od onoga što je trebalo. Kazuj šta sad da radim! – gotovo zavapi Episkop i pade pred njegova kolena.

Mudri Avva se opet zamisli i nakon kraćeg vremena, ovog puta gledajući negde u daljinu, mirno mu saopšti:

– Izgleda da je za tebe najbolje kada bi se povukao u neku planinu, u zatvorništvo. Ne bi bio ni prvi ni poslednji vladika koji je to učinio…

– I to ti je sva mudrost? – zapanji se Episkop.

– To – priznade starac i uze da nešto posprema po pećini.

Kada je konačno došao sebi, Episkop se od njega rastanu bez pozdrava. Potpuno se, međutim, smirio tek kada se ponovo vratio u svoj novoizgrađeni vladičanski dvor.

Sećajući se još jednom Avvinih reči, tada se zareče:

 „Nikada više za savet neću pitati one kojima nije dostupan pristup internet sajtu našeg Sinoda!“.

 

 

izvor: slobodni i Svetootački pravoslavni forum




1 коментар у вези “Priča o mudrom Avvi i zabrinutom episkopu”
  1. Odlicna upustva za danasnje mnogopreucene vladike. Kojiko njih su spremni da nesto i od ovoga nauce? Veoma mali broj. Ljudi su preucili pa zato nista ne znaj. U elektronici postoji stepen prezasicenja. I kada se taj stepen prevazidje, dolazi do kraha sistema. To je se izglada dogodilo i nasim vladikama. Preucili pa su dosli u stepen prezasicnja. Zato je se sada ceo sistem srusio. Potrebni su naravno mirni i krotiki oni koji nisu preucili. Nego oni koji su naucili.


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo