Вести

Малтешки витезови -најоданији војници Ватикана

Много пута сам досад писао о потреби да Српска православна црква постане нужан стожер српског народа, једном сам чак послао и дугу и предугу Посланицу Њ. С. Патријарху српском и свим архијерејима СПЦ с молбом да се храбро и без одлагања прихвате своје незаобилазне улоге у спасу српског народа и српског имена.

Слободан Турлаков, СВЕДОК

***

Нисам успео ни ја, ни толики Срби који су се, са истом молбом и истом надом у нужности, обраћали нашој Цркви, која је, на жалост, у свакој прилици, тражила за себе излаз, било у опортуном ћутању, било у бежању са попришта борбе, где је српски народ беспримерно страдао и још страда.

Када је 1917. Године издаван општи Молитвеник наше Цркве, дакле у време једног ранијег нашег погубног страдања, онда је архијепископ Кентерберијски Рандал, поклањајући, у име Англијкаске цркве, један Молитвеник нашој српској Цркви, написао овакву посвету:

„Ја сматрам као истински разлог за благодарност Провидењу и као добар знак за будноћност то што Англиканска црква, у овоме времему највеће кризе, помаже делатност и богослужење Цркве Српске публикацијом овог дела. Српски народ пролази кроз једну долину понижења и жалости, те ми ценимо као привилегију, што можемо да пружимо руку помоћи”.

Од тадашње Голготе, ми смо као народ прошли многе нове „долине понижења и жалости”, и 1941 – 45, и 1991–1995, и 1999, али на жалост, никад више, ни са које стране, не видесмо, нити примисмо руку помоћи, већ и зато што смо величанствену и праведну победу нашег васкрслог народа. Првог децембра 1918. Утопили смо у корист наших доказаних душмана, које прогласисмо, по вољи и потреби регента Александра, за наше нове пријатеље, чак за једнокрвну браћу, иако су нас до последњег часа рата, таманили и рушили, што су наставили и чине до дана данашњег.

Нико ни онда, а ни сада, да се сети аманетне и заветне опомене Светог Саве:

„Не правите од доказаних душмана, нове пријатеље” коју је изрекао 1225, дакле пре, скоро 800 година, а коју никад нисмо послушали и њом се руководили. Чак и данас, после толиких погрома, на свим странама где је српски живаљ живео и – нестао, наш патријарх, г. Павле, поручује Србима у својој ускршњој посланици: „Да заборавимо и да праштамо! ”, не казујући и – шта? И коме?

Нема сумње да је та и таква немушта, никако мушка и праведна, светосавска, порука, још једна последица отуђености врха наше Цркве, који ни у ком часу није имао амбиције да се стави на чело свога страдалничког народа, не стижући често чак ни да га опоји, јер се и то сматрало за политички акт и политичко мешање, у световне ствари. Тек у фебруару ове године (2007)  наша се Црква отвори, и посла своју делегацију у Америку, на челу са најмлађим својим епископом, Григоријем херцеговачким.

Јасно је као дан да то није учињено случајно и без разлога, што је потврдио и он сам, на поласку делегације, изјављујуци у „Политици” да се, тим чином, „могло осетити да је реч о новом таласу и новим ставовима СПЦ”, те је баш он, једва познати архијереј, шта више најмлађи епископ и по годинама (37) и по хиротонисању (4) , одређен за шефа делегације једне тако важне мисије, чак прве у историји СПЦ, јер је управо он и вођ „новог таласа и нових ставова”.

Ако је СПЦ народна, и ако је, како се непрестано прича и понавља, стално са својим народом, откуд то, да она сама и без народа, у својим оквирима и, дакако, по својим потребама, изнађе тај „нови талас „и „нове ставове”? Што их бар својим саопштењем не обнародова свом народу, да и он зна шта је то ново, у тој вековној и традицијом обележеном установом српског народа?

Истини за вољу, наша се Црква одавно обвила ћутањем, непрестано се покривајући Св. Савом, ког одвећ и неодговорно, па чак и непристојно, стављају у своја уста и најнижи и највиши црквени главари, а прва и битна одлика Св. Саве била је да је непрестано чинио све са народом, и све за његово добро.

Али кад се тај епископски јуноша врати из Америке, он отвори „карте”, новог таласа и нових ставова, у „Новостима”, и чусмо тад да су:

„У међународној јавности, наш народ и наша црква стекли лош имиџ, да смо затворени, конзервативни људи који мрзе све што долази са Запада и који нису отворени према медијима. Решили смо да то демантујемо и речима и делима. Уосталом, у природи наше Цркве је – отвореност, а не национализам”.

Што рекао наш народ: „Рече и жив оста! ”

И да је бар на томе остао и стао! Већ настави све у новом духу, како би „речима и делом”, демантовао нашу назадност, те поруци:

„Није добро да сви страдају због појединаца и оптужене треба позвати, у име народа и Бога, да се бране пред хашким трибуналом. Ни Христ (!) није говорио о неправедности суда, него је одстојао своје судење”.

Најпре, владико, где сте Ви били током рата у Босни? И Ви и сви остали архијереји, на челу са дабробосанским Митрополитом Николајем. Сви сте побегли да спасете своје ништавне земаљске животе. Нико од вас не пође примером Краљевића Томислава, који је неколико пута, у униформи, обишао ратиште, залазећи чак и у прве борбене редове, на неколико десетине метара удаљене од непријатеља. Колика је то, немерљива и неописива, морална подршка била нашем народу да истраје у борби за свој голи опстанак, на својим вековним праговима! Зар би била мања да су црквени оци пошли примером Краљевића! Али, нико!

У Босни, као и у обема Крајинама, као и на Косову, свуда се радило о борби за опстанак Срба против вековних наших непријатеља, и Караџић и Младић нису никакви – појединци, већ организатори нашег народа и његове борбе, како би спречили да се понове стравицна страдања од истих непријатеља, током Првог и Другог светског рата!

Срамота је, владико, и за Вас и за Цркву, која је побегла са попришта те борбе, да данас делите оцене – ко је херој а ко кукавица. Чак тврдите „да су отишли у Хаг онда кад се то од њих први пут тражило, били би хероји. Овако се доводи у питање њихово херојство и њихова борба”!

Ко то доводи у питање, владико? Ко? У име кога? И у чију корист?

За Вас је, оцигледно, Хаг апсолутно мерило правде, чак се, попут Исуса Христа, не бавите питањем „о неправедности суда”, главно је да се одстоји „своје суђење”!, и то пред онима, које су одређени од наших убица и наших рушитеља, како би њиховим „пресудама” опрали себе за своје злочине!

Нема сумње, Ви сте, владико, виспрен и паметан човек, уз то веома храбар и искрен, али, за нас, Србе, веома опасан и штетан човек, утолико више што проповедате дефетизам и мирење са створеним стањем, тј, створеним потребама наших непријатеља. Веома вешто баратате са том тзв. „новом стварношћу и новим духом”, и отворено се залажете да ту нову стварност прихвате „нови људи који це имати нови дух”, чак, доста неукусно, потежете и Св. Писмо: „Ново вино у нове мехове! ”

И нико се у Цркви не побуни против тих Ваших „мисли” америчким потребама наложеним, нико да стане пред српски народ да опере и себе и Цркву, да се огради од Вас, проевропског агитатора против сопственог народа и његових херојских бранилаца, већ Вас, шта више, неки анонимни свештеник, пред прошлим Архијерејским сабором, што је отпочео у Житомислићима, кандидоовао за – будућег патријарха!

Еј, бре, што рекао некад песник Душан Матић, имали још у тој нашој Цркви ко има образа, поштења и карактера, па да гракне: не признајемо ни „нови талас”, ни „нови дух”, наша је Црква источно православна светиња, а не западна прћија, у служби наших вековних непријатеља!

Медутим, ништа се не чује, свуда одзвања мркли мук, док се речени предводник „новог духа”, шеће по земљи Србији, проповедајући где год стигне потребу новог опредељења српског народа. Зна ли се, пак, да по Уставу СПЦ, нико, па ни сам патријарх, не може ући у туђу епархију, без одобрења њеног власника, то значи, да се овај јуноша креће са тим и таквим одобрењем, без икаквих препрека, па дакле, и остали архијереји деле његово напредно мондијалистичко мишљење.

Да је тако и никако другачије, говори и чланак Драгољуба Гајевића, у нашем прошлом „Сведоку”, где поименице реда ко је све међу владикама за унију, тј, за уједињење наше светосавске православне цркве са католичком! Као да је то питање само архијереја, а не најпре и једино народа православног, који је за ту веру вековима гинуо у борби са католичким душманима! Другим речима, они свесно иду на подвојеност, на цепање православне Цркве, као да је она њихово власништво, а све по диктату нових светских газда и њихових послушних слугу.

Врхунац те осионости и тог слуганства, дошао је ових дана, са америчким налогом бриселским извршиоцима, да се нареди нашој Цркви, да са својим свештенством и верницима, крене у потрагу за генералом Младићем! Дакле, за оним који је био организатор наше борбе за одбрану голог живот нашег народа од истих оних непријатеља, који су нас и 1914. И 1941, таманили и истребљивали у име западне цивилизације! Да је којом срећом Краљевић Томилав остао жив, они би и њега у Хаг, и по њега би у потеру слали Цркву и вернике!

Сме ли и може ли Црква да потегне за тим и таквим злочином, а да у исто време не прими на себе одговорност и опасност за растурање саме себе, да се сама придружи постојецим квислинзима! Ту и такву бестидност ни немачки окупатори нису исказали за време окупације, када су објавили потерницу против генерала Драже Михаиловића! Ни они нису тражили од Цркве и патријарха др Гаврила, такву псину, већ су га отерали у Дахау! Нека се данашњи наш патријарх, Њ. Св. Павле инпсирише примером свога недостижног претходника, и нека он сам пође у Хаг, и нека на тај начин опере образ и спасе част свих аријереја и свештених лица, који су листом побегли са босанских, славонских, крајинских, далматинских и хрватских стратишта. Амин

Аутор: Слободан Турлаков, СВЕДОК