Вести

Od komunizma u nasledje su nam ostali čitavi problemi, koje izgleda mnoge generacije neće moći da reše. Njihove administrativne granice, svetski takozvani novordrerovci pretvorise u državne granice.

Tako sluteci prema onome što se dešava trenutno, ako ta neonacisticka neman, ne bude uskoro zaustavljena, Srbija će biti izbrisana sa karte sveta, i Srbi će ponovo zaživeti robovskim životom, bez države, i bez svoje vlasti.

Srbi već odavno, a u poslednje vreme je to i te kako simptomatično nemaju svoje države niti svoje slobode. Njihova je država prestala da postoji još onoga kobnoga 18 ili 19 aprila 1945, kada je vlada kraljevine Jugoslavije bila prisiljena na kapitulaciju od strane ondašnjeg novog svetskog poretka, fašističko – nacističke koalicije. Okupacija Srbije će biti nastavljena i posle propasti, i pada nacizma, i fašizma, ali ovoga puta jednom drugom uveženom teoriom i pokretom koji nije bio ni u čemu srpski, već u svemu anti srpski, i anti patriotski, nerodoljubiv, a što je opet sebe nazvao nekim internacionalizovanim komunizovanim. Pokretom koji u sebi nije sadržavao niček racionalnog, niti prosperitivnog, izuzev jedne bolesne samouverenosti.

Danas je Srbija posle ova dva raspeća. Nacističkog i komunističkog, kakva čovečanstvo nije upamtilo, doživela novo raspeće što se zove novi međunarodni demokratski poredak, ili kako, bih ja to uprostio, pošto od demokratije ovde nema ni jednog “D“, da je kominternu zamenila deminterna.

Od komunizma su nam u nasleđe pored svih brutalnosti i svih necivilizoivanih vrednosti ostale i neke stečene navike, koje zaokupljaju veliki deo individalaca. A to su: nemarnost, neradnost, aljkavost, krutost i što je najgore lažno samouverenje. To lažno samouverenje nam donosi najviše zla od svih zala koja smo imali u našoj prošlosti. Tako će recimo politiočka vlast u onom ostatku današnje vazalne Srbije, se gore ponašati nego i jedan vazal u prošlosti. Kaže se da je Miloš Obrenović bio nepismen i vazal. Gledajući današnje internacionalne vazale, sa samouverenom obrazovanošću, u poređenju sa Milošem, onda i nije teško izvući zaključak, da iako nepismen, Miloš je bolje i uspešnije vladao i rukovodio, i u svakom pogledu bio samostalan i moćan vladar, mnogostruko samostalniji, nego ovi današnji, internacionalisti.

Ti današnji vazali tvrde bez i malo stida da im je drago što se mogu uvlačiti svetskim siledžijama, koji sebe predstavljaju kao da su gospodari sveta. Oni ti savremeni vazali, to i na delu pokazuju. Ne treba mnogo ići u nazad, već i samo pogledati kako se nedavno ponašao u UN imenjak Borusa Jeljcina, ovaj Boris mlađi. Nesretnik izgleda da se tog dana skoro izvukao iz nečijeg čmara, pa nije stigao da se opere, nego vele da je pola Njujorka smrdelo kada se uvlakač, izvučen, pojavio za govornicom, a onda se taj smrad proširio, i na dalje, i na šire. Te tako od tog smrada sada ne može lako da se diše od Njujorka do Beograda. I eto uvlakač umesto da se distancira od komunističke prošlosti, i umesto da osudi komunizam za avnojevske granice, i nepravdu koja je njima pričinjena srpskoj naciji, onome etnosu koji pet vekova nije pokleknuo ispred otomanske vladavine, i umesto da izkritikuje, novotarlije deminternovske, za protažiranje komunističke okupacione ideologije u upokojenoj SFRJ, on se ni jednim tonom i, ni jednim akcentom ne osvrnu na to, nego se, i dalje nastavio da uvlači, i izvlači. I tako je on celu Srbiju zavukao još jednom u jedan ćorsokak, ponudivši belosveskoim protuvama Srpsko Kosovo na tanjiru. I mnogi, na to sve pognuše glave, i niko ne oponira, već svi samouvereno aplaudiraju, i kažu mi čak, i ovo, “on je pravi“. I ja mislim da jeste pravi ali uvlakač.

U tom smislu pogrešnog sazrevanja i rukovođenja na drugoj strani društvene skale, ne zaostaje goto čitav Episkopat SPC. Podvlačenje i uvlačenje Vatikanu iz ove institucije, gotovo prevazilazi sve mere i sve granice. Oportunizam i nejedinstvo su glvne odlike današnjeg ne samo episkopata, nego i celokupnog sveštenstva u okviru SPC. Naravno da kao i svugde gde se javljaju podele na grupe i grupacije, u tim grupama postoje i njihovi čelnici. Na čelu ove pro vatikanske grupe u Episkopatu SPC, prednjače trojica, već mnogostruko puta pominjanih. Amfilohije, Atanasije i Irinej Bulović. Oni ostali Midić, Mladenović, Justin, Maksim, Porfirije, Dobrijević, Lavrentije i ostala klika su tek onako tu da pripomognu. Lavrentije se čak ne ustručava od izjave štampi kako je tobože Rimokatolicizam na čelu najrazvijenijeg i najcivilizovanijeg dela čovečanstva. Zaboravljajući on pri tome da grupu od osam najrazvijenijih zemalja sveta čini pet protestantskih, dve rimokatoličke, od kojih jedna Francuska je uglavnom sekularna država, i jedna pravoslavna, koja je po izvesnim procenama i najrazvijenija zemlja sveta trenutno. A da u stvari Rimokatolicizam, pokriva najveći deo ne samo nerazvijenog čovečanstva, već i najveći deo siromaštva u svetu, Argentina, Kolumbija, Meksiko, Brazil i tako redom.

Znači li to, da se, i jedan dobar deo crkvenih velikodostojnika, ako ih tako i možemo nazvati ponaša takođe vazalno prema tom takozvanom novom svetskom poretku? Upravo baš tako. Jer, šta uklanjanje carskih dveri ispred oltara znači, nego prvi potez ka unijaćenju i katoličenju. Tako pro rimokatolici. A šta je sa ostalima. Izuzetak čine nekolicina njih, ali ostali su slabo ili gotovo nikako obrazovani, manje više nepismeni, i što je najgore, i oni kao i ovi pro rimokatolici su srebroljubci, srebronosci, a veliki deo njih još uvek robuju mrtvom komunizmu, kao njegovi biviši simpatizeri i agenti. Dakle, i na našu veliku žalost, i nesreću, i tu nam gde najviše treba da bude najvećeg dobra svima, malo nade ima. Spektakularnost u svemu je, i to, da, i pored većine onih koji tobože zastupaju tradicionalnu stranu iako oni čine većinu u Episkopatu, ove godine možda po prvi put posle oslobođenja od Turaka, smo doživeli da je dekretom jednog od najvećih zagovornika rimokatoličenja ukinut SA Sabor.

Neki kažu samo jesenji, a živi bili pa videli, može se to dogoditi i prolećnom, a onda narednom jesenjem i tako redom, dok SA Sabor ne izbledi u potpunosti. Pod izgovorom teokratske diktature, koju zastupaju obe i pro rimokatolička struja, i ova druga tobože tradicionalistička, ukinuti su Crkveno – Narodni Sabori. Vele ljudi u crkvi nema demokratije. I zato po nima, tamo glas naroda ne važi, već samo božijih “izabranika“. Verovatno po toj teoriji njih je njihov bog stvorio, i odredio da narod zavlače u ćor sokak, jer taj ostali narod po njima nema pravo ni na šta, verovatno zato što ga njihov bog nije stvorio???

Ovo su samo kratki izvodi iz čitavog niza nastupa današnjih samouverljivih diktatora koji su uzurpirali slobodu i pravo Srpskome narodu, a koji se predstavljaju da kao tobože ne postoje drugi metodi i načini da se kola koja su krenla već odavno nizbrdo zaustave. Ti mešetari čak i, niti su izabrani, niti su pak u bilo kome smislu narodni prvaci, već jedan osioni soj samouverljivih, nasledenika smopoigibljivih.

To su u stvari ništa drugo nego potomci onih samouverenih koji su od perioda nacističke okupacije pa skoro četrdeset godina samostalno sebe istakli, i zklonivši se iza jedne nastrane teorije, koju niko u praksi nije mogao primeniti su samouvereno počeli da uništavaju, sva ona dobra koja su naši slvni pretci mukotrpno stvarali, pa čak i mnoga od tih dela svojom plemenitom i plemićkom krvlju natopili. To su bili oni neobrazovani i neškolovani, koji su samouvereno poubijali na stotine hiljada onih najprerduzimljivijih, radi tobože neke nadribudućnosti i nadriprosperiteta i života. Njih su danas nasledili, oni koji su od neškolovanih samouverenih, postali privilegovani. I samouvereno čuvaju svoje privilegije, opet, ne zarad patriotskog i opšteg, već zarad, sopstvenog interesa. A taj se sopstveni interes sastoji ni u čemu drugom, već i samo u jednom, da se spsu i nahrane gladna creva.

Dakle samouvereni komunizam nam je u nasleđe mnoga zla ostavio, i sva dobra razorio, ništa dobroga od njega mi Srbi nismo nasledeili, i dokle god sve institucije, kako državne, tako i društvene ne dožive preporod, i ne oslobode se komunističkog nasleđa, dotle boljitka i napretka biti neće.

Janko Bojić

Rekao bih da od svih ljudskih mana samuvernost je najgora osobina. Samouverenost je odlika uglavnom onih koji su loše obrazovani, a ne poseduju prirodnu intiligenciju i bistrinu.