logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Религија, Свет    Аутор: новинарство    1.390 пута прочитано    Датум: 6.10.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Čika Jova i BenediktUvod. U Italiji ima mnogo članaka Zizijulasa koji su prevedeni i objavljeni, kao i neke knjige. U Grčkoj, postoje različiti objavljeni radovi Zizijulasa. Nedavno je Zizijulas učestvovao na konferenciji u Italiji i govorio je na način koji je potpuno katolički!

 

Sve to, kao i neki Pravoslavni teolozi iz Rumunije, Francuske i Grčke, naterali su nas da zauzmemo jasnu poziciju. Moramo to da uradimo jer postoje Pravoslavne zemlje gde telogija Zizijulasa počinje da pravi probleme Pravoslavnim stvarajući rane i patnje. Nadamo se da će naši čitaoci, čitajući radove Zizijulasa i poredeći ih sa misli Pravoslavnih autora, uvideti da je naše pisanje realnost.

Članak

Moramo da se kompletno distanciramo i izrazimo svoje neprihvatanje “Pravoslavnog” teologa Jovana Zizijulasa. Nakon proučavanja njegove skorašnje “teologije”, potpuno smo ubeđeni da njegova misao iskrivljuje i ne predstavlja Pravoslavlje. Evo i tačaka koje jasno govore u prilog našem stavu:

1. Za Zizijulasa, istinski “problem ekumenizma” je vezan za pitanje struktura i funkcija, kao što su, na primer, papstvo. Činjenica da ne postoji papstvo u Istočnom Hrišćanstvu, navodi Zizijulasa da traži zamenu, jer on pretpostavlja da je papstvo neosporno prihvatljivo i neophodni princip na kome se zasnivaju svi temelji svih hrišćanskih crkava. Zapravo, nedostatak funkcije papstva uopšte ne predstavlja problem u Pravoslavlju. Čitavih hiljadu godina, papa je bio prvi među Pravoslavnim patrijarsima, i niko nije mislio da je takvo nešto čudno i strano Pravoslavlju.

Istinski problem ekumenizma je potpuno drugačiji: Pravoslavlje ne može ni u jednoj zapadnoj formi crkvenog života prepoznati Pravoslavni način života. Umeto toga, Pravoslavlje nalazi jedan mentalitet zapadnog crkvenog života koji čini da svi oblici hrišćanske aktivnosti u zapadnom hrišćanstvu, budu daleko od Pravosalvnog načina života. U takvom kontekstu, papstvo je zapravo uzročnik nedostatka Pravoslavnog načina života. Zizijulas izgleda da nije u mogućnosti da uoči ove jasne razlike.

2. Pravoslavni način života ne podrazumeva jednoobraznost. Očevici smo legitimnih razlika u običajima među Pravoslavnim crkvama. Pravoslavni način života ipak ima svoju zajedničku osnovu: zajedničku veru, zajednički život u nestvorenoj blagodati Božjoj, ne na osnovu mudrosti ovog sveta, nego na osnovu ukusa i iskustva u nestvorenim darovima Božjim koji nude istinsko vođstvo u svim aspektima ljudskog života.

Sve ovo nedostaje u zapadnom hrišćanstvu čak dotle da se smatraju za slobodnim da zamene tipične ljudske sentimentalnosti za nestvorene darove Božje. Ovo objašnjava zašto Pravoslavni ne mogu a da ne definišu zapadno hrišćanstvo kao “arijansko”.

3. Previđajući ovaj ozbiljan problem, Zizijulasovo viđenje ekumenizma postaje nepopravljivo defektno. Njegova greška je uporediva sa nekim ko pokušava da u brak uvede čoveka i ženu sa karakteristikama toliko odvojenim, da ne mogu uopšte da trpe jedno drugo; ipak, on diskutuje o organizaciji njihovog domaćinstva i detaljima njihovog smeštaja, kao što su gde smestiti spavaću sobu, itd. Takve diskusije su potpuno iluzorne i apstraktne i namenjene da prevare slušaoce. Takve diskusije čine da slušaoci veruju da ne postoji suštinska razlika između Zapadnog Hrišćanstva i Pravoslavlja, i da nikada nije ni postojala! Šta bi Katolici i Protestanti mislili o Zizijulasu kada pronađu da se njegove tvrdnje sastoje od akademskih teorija bez ikakvog stvarnog i konkretnog temelja u istoriji?

4. Radeći tako, Zizijulas pokazuje mnogo veću ljubav za samog sebe nego za katolički svet, jer on očigledno pokušava da zadobije podršku i odobravanje govoreći jezikom koji predstavlja muziku za katoličke uši. Ako on zaista voli katolički svet ili reformisane„hrišćane“ (protestante), on bi trebao imati hrabrosti da pred njima razmaskira lažnu sigurnost koja ih okružuje. Jednom davno, proroci su uradili isto Izraelcima koji nisu hodili Božjim putevima, nego se povinovali ljudskoj mudrosti.

* * *

Nadalje, možemo u Zizijulasovoj misli da prepoznamo značajne anomalije koje su na samoj granici, ili već mogu da se identifikuju kao jeres. Zapravo, to je nesumnjivo u sledećim slučajevima:

1. U korelaciji između intimnog života Svete Trojice i Crkve, Zizijulas kaže: “pošto je Trojstvo zajednica, Crkva isto tako mora biti zajednica”. Ovaj i slični paralelizmi podrazumevaju primordijalni princip analogije između stvorene i nestvorene stvarnosti (analogia entis), koja je striktno zabranjena u patrističkoj teologiji. U svetootačkom učenju, ne postoji nikakva analogija između stvorenog sveta i nestvorene Svete Trojice. U stvari, mi ne možemo ništa reći o životu Svete Trojice sem da Otac stvara, Sin je rođen od Oca i da Duh ishodi od Oca. Mi ne možemo “gurnuti svoj nos u Svetu Trojicu”, kao što Sv. Grigorije reče.

2. Zizijulas povezuje koncept “zajednice” sa “odnosom”. Zato je za Zizijulasa “ličnost u odnosima” zapravo “ličnost u zajednici”. Takav princip je rezultat njegove lične filosofije a u suprotnosti je sa definicijom ličnosti Otaca koja se više puta ponavlja u njihovim pisanjima. Za njih, ličnosti Svete Trojice predstavljaju tri “različitosti” unutar Svete Trojice, a ne tri “odnosa” među Svetom Trojicom, svaka sa svojim vlastitim Ja. Zizijulas ne uzima to u obzir, i primenjuje svoj filosofski princip ličnosti na oboje: i na Svetu Trojicu i na svu tvorevinu. Zato njegov apsolutni filosofski princip čini nepojmljivim i poremećenim svako ljudsko biće koje nije u stalnoj zajednici sa ostalim ličnostima; poput, npr. hermita, koji nisu “u odnosima” sa svetom.

U skladu sa tim, Zizijulas promoviše filosofski i sociološki koncept Crkve, gde je svaki tradicionalni element promenjen u skladu sa tim mentalitetom, ili, ako ne može biti promenjen, onda je odbačen. Zbog svog prokrustejskog teološkog metoda, autoritete poput Sv. Grigorija Palame ili Sv. Maksima Ispovednika, nikada, ili skoro nikada ne citira, je oni proizvode ozbiljne probleme njegovom “teološkom sistemu”.

3. Zizijulas duguje svoju teološku izgradnju autorima poput Henrija de Lubaka. Postoje mnoge sličnosti između njih, a postoji čak i oksfordski rad koji istražuje njihove nepobitne sličnosti, tj. znak da je Zizijulas usvojio mnoge teološke elemente od katoličkog teologa De Lubaka, i asimilovao ih svojoj misli, postajući pri tome potpuni katolički teolog.

Isti koncept “Crkve-Evharistije” nalazimo i kod ruskog teologa Afanasjeva, koji je tipično zapadnjački. Dok Istok naglašava život u Duhu i zadobijanje Duha (pogledaj Sv. Serafima Sarovskog), Zapad naglašava Evharistiju. Između ove dve pozicije postoji velika razlika u teološkim mentalitetima, koji razdvajaju dva predanja. U slučaju Pravoslavlja, prepoznajemo slobodu čoveka i uzvišenost prisutnosti Božje; dok u Zapadnom hrišćanstvu uzvišena je ljudska inicijativa u “postizanju”, “posedovanju” i “primanju” Evharistije.

Kao što je rumunski teolog Dumitru Popesku rekao: “Naglašavajući Evharistiu na način tipičan za katoličke teologe, Zizijulas je uklonio vertikalnu dimenziju Crkve, i pretvorio Evharistiju iz smisla, u kraj u samom sebi”. Nije čudo da se, u svetlu ovih sličnosti, razvila velika simpatija između Zizijulasa i katoličkog sveta. Zizijulasova pisanja se stalno objavljuju i karakterišu kao istinski duh Katolicizma, a po shvatanju “Pravoslavnih”, nedavno uvedenih u katoličku veru!

* * *
Ove naznake imaju svrhu da informišu naše čitaoce. Mi nismo protiv dijaloga, niti protiv poštenog i otvorenog poređenja. Verujemo da poređenja treba da pokažu stvarne pozicije i ono šta Pravoslavni i Katolici istinski veruju ili doživljavaju. Samo na taj način, teolozi zaista predstavljaju predanja; inače, oni poredstavljaju samo svoju vlastitu individualnost i misao, i govore samo u svrhu zadovoljenja svojih prijatelja.

U ovom slučaju, naš “teolog” je izneverio slušaoce dva puta: a) poričući da razumeju šta njihovo predanje istinski propoveda i b) izurpirajući pouzdanje i čast uz neželjene “usluge”…

Dodajemo, da zbog poštovanja prema katoličkom i reformiranom svetu, moramo da izjavimo da se Zizijulasov teološki stil i argumantacija može dokazati kao pogrešan, jer on često stoji predaleko od istine. Individualno mišljenje ovog čoveka bez sumnje ne predstavlja Pravoslavnu tradicionalnu teologiju, nego samo ličnu, a određeni teološki aspekti nemaju ničeg zajedničkog sa iskustvom verništva praktikovanog u velikoj većini kod Pravoslavnih u istoriji.

Uredništvo magazina “Italia Ortodossa”

 

izvor: pravoslavlje.net




1 коментар у вези “Da li teolog Jovan Zizijulas promoviše Pravoslavlje?”
  1. zimus ,kad zaladi u beogradu i svoj srbiji neka se griju lozeci zmijulasove nebuloze unjegovim knjizurinama .imace duplu korist :
    –ustedice na grijanju
    —oslobodice se jereticke trovacke literature .

    bice fino zimus : dok napolju mraz steze ,narod se grije na zmijulasovim gluparijama i uziva gledajuci ih da gore i postaju pepeo .


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo