Вести

Umirovljeni vladika Atanasije (Jevtić), od vremena kada je protivno svim kanonima ostavio svoju Eparhiju (37. kanon Trulskog sabora, 17. kanon Antiohijskog sabora, 9. kanon III vaselj. sabora, 3. kanon sv. Kirila Aleksandrijskog,…), ponajviše je počeo da uzdrmava Srpsku pravoslavnu crkvu.

Posle ostavke, koja po kanonima zahteva da takav mora biti odlučen, vladika Atanasije ipak odlazi u Eparhiju žičku, sa ciljem da “pomogne“ onemoćalom vladici Stefanu. U potpunosti preuzima ulogu ustoličenog vladike, raščinjava tamošnje sveštenike, na svetim liturgijama izaziva haos svojim novotarskim služenjem i projavljuje svoje histerije na zaprepašćenje sveštenstva i vernika.

Kada je reč o njegovim stavovima po pitanju učenja Crkve, bogosluženja i drugih ontoloških stvari u Crkvi, veruje da je on merilo svake ispravnosti. Neistomišljenike diskvalifikuje kao potpune analfabete, a istovremeno lažno poziva na dijalog. U stvarnosti on ne prihvata dijalog. Naime, kada je došlo do rasprave sa dr Miodrgom Petrovićem, po pitanju imena Hristos i Hrist, časopis “Pravoslavlje“ nije objavio nijedan članak odgovora dr Petrovića (zasigurno uz Atanasijevo insistiranje). Ko je detaljno pratio te diskusije i rasprave, video je, kao i sam Atanasije na posletku, da su njegove zablude očite. Zbog te knjige umirovljeni episkop Atanasije nema, a poraz Atanasijevih izjava sa naučne strane je bio katastrofalan (ολέθριος).

Dakle, ispostavilo se da “sveznajući Tasa“ nije sveznajući, a da su njegovi radovi nedočitani i polunaučni. Međutim u istim nedočitanim i polunaučnim spisima episkop Atanasije je dozvolio sebi da protivnika izobličava sa najpogrdnijim rečima, što uistinu ne dolikuje jednom Arhijereju Božijem. Ali nažalost, već svi poznajemo takvog Atanasija.

Ali ne samo “Pravoslavlje“, nego i zvanični sajt SPC u potpunosti je predan u službu novotara i jeretika (ova reč nije preteška, na što ćemo u daljem izlaganju i ukazati). Glavni i odgovorni urednik sajta SPC je o. Gaja Gajić. Budući studentom na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, postaje Tasino čado i po njegovim preporukama odlazi na postdiplomske studije u Solun. Tu je i rukopoložen ispod omofora Mitropolita solunskog, te kao sveštenik, služio je nekoliko godina u jednom od solunskih hramova. Kao provereni grkofil vraća se u Beograd, dobija “zasluženo“ mesto u Patrijaršiji, kao i “zasluženu“, najposećeniju (samim tim i najbolju) parohiju – pri hramu Svete Petke (Ružica) na Kalemegdanu. Stoga nije neobično što o. Gaja radi kako mu drugi zviznu.

Treba napomenuti da grčka struja (ovde je reč o prozapadnjačkoj grčkoj struji, unijatskog duha, koju su prihvatili naši grkofili. Nasuprot ovoj, postoji isto tako snažna pravoslavna grčka struja, koju zastupa mitropolit Jerotej Vlahos) perfidno i lukavo preuzima rukovodeća mesta na svim pozicijama u našoj Crkvi. Tako npr. sveštenik Vladimir Vukašinović postaje arhijerejski namesnik za ceo Beograd, budući da je u svojim radovima o liturgijskoj obnovi u XX veku glorifikovao unijatske liturgičare poput Tafta, Miguela i dr., a istovremeno klanja se Atanasiju, Irineju (Buloviću ) i Amfilohiju. To mu je već dovoljno da postane što je postao. Isto tako, za godinu dana uznapredovao je od jereja do protojereja stavrofora. Kakvim čudom?

Iako je neophodno dotaći se Atanasijeve nestabilne ličnosti, ipak cilj ovoga pisanija je da (raz)otkrijemo i (raz)obličimo Atanasijevu “revnost“ za istinom. Sve jeresi koje vladika Atanasije propagira ili prećutkuje u tesnoj su vezi i jedna proizilazi iz druge. Tako npr.: novatorsko učenje da smo svi sveti, jer moral nije merilo svetosti i moral nam nije potreban da bi bili sveti (a šta onda jeste?), dovodi do zablude da se svi, u svakom trenutku možemo pričestiti. Ako smo slučajno nedostojni Pričešća (što je, po novotarima, gotovo nemoguće), nije strašno, jer duša čoveka ionako nije večna, tj. duša grešnika će svakako umreti i neće snositi posledice zbog svog nehata.

Treba napomenuti da je vladika Atanasije inicijator svih ovih jeresi (tj. o smrtnosti duše, svetosti bez morala i pričešćivanje bez neophodne pripreme). S druge strane, u svome stilu bori se protiv poretka u crkvi na sve načine, te opravdava nošenje arhijerejske mitre u vidu rimokatoličke tijare (razmislite zašto), ukazujući da ista takva postoji iz vremena turskoga ropstva u muzeju SPC i da takvu i danas nosi aleksandrijski patrijarh. Pitam se, a istovremeno i vladiku Atanasija – trebamo li i danas da živimo kao u vreme Turaka? Treba li da pravimo i crkve i mitre kao što smo bili prinuđeni da ih pravimo u vreme Turaka? Kako to da aleksandrijski patrijarh nije stavio srpsku mitru na glavu, nego Tasa stavlja “aleksandrijsku“? Zašto takva borba protiv uređenosti i pedantnosti u SPC? U toku Sv. liturgije, kada se obraća sveštenoslužiteljima, najčešće su mu reči: “divljak“, “mutavi“, “idiote“… Vrlo pristoji jednom episkopu.

Smatra da su ikonostasi u hramu suvišni (kao kod rimokatolika), sveštenik treba biti okrenut narodu u vreme Liturgije (kao kod rimokatolika), pričešćivati se treba uvek – u spremnom ili nespremnom trenutku (kao kod rimokatolika),…. ZAŠTO? Kuda nas (za)vodiš Atanasije?

O “smrtnosti“ duše

Vladika Atanasije je smelo nastupio, kada se prihvatio obaveze da prevede Časoslov (uzgred rečeno, taj prevod vrvi od gramatičkih grešaka i sklepanih kovanica). Predočavamo tekst tropara na crkvenoslovenskom jeziku:

“V tebje Mati izvjestno spasesja, ježe po obrazu priim bo krest, posljedovala jesi Hristu, i djeja učila jesi, prezirati ubo plot prehodit bo: prilježati že o duši vešči besmertnjej, tjemže i so angeli sradujetsja prepodobna duh tvoj“ (Zbornik, Beograd, 1991, str. 80).

Vladika Atanasije ga prevodi na sledeći način:

“U tebi se, Mati, tačno spase bogolikost, jer uzevši krst sledovala si za Hristom, i delajući učila jesi ne brinuti za telo propadljivo, starati se pak za život besmrtni; zato se s anđelima raduje, Prepodobna duh tvoj“(Časoslov (preveo episkop zahumsko-hercegovački Atanasije), Beograd, 2001, str.267).

Kao što se može primetiti, vladika Atanasije kroz prevod tropara smišljeno i lucidno nameće učenje obnovljene jeresi o smrtnosti duše. Naime, tekst tropara koji glasi – “o duši vešči besmertnjej’‘, on prevodi sa “život besmrtni“ ?
Zašto nije preveo, kako tekst kaže “o duši veštastvu besmrtnom“, nego prevodi sa rečima – “život besmrtni“. To je zbog toga što pomenuta jeres uči da duša nije besmrtna i nije večna. Odnosno, samo duša pravednika je večna, a duša grešnika podleže smrtnosti i ništavilu. Da je to tako videćemo u sledećim primerima:
Osokoljen Tasinom teologijom, na svetlost dana se pojavljuje jeretički članak od prezvitera dr Vladana Perišića, koji uči da je duša grešnika smrtna? Naime, u časopisu “Vidoslov“, br. 20, od 2000.g., prof. Perišić je objavio članak u kome kaže:

“Učenje o tome da je telo smrtno a duša besmrtna, nije hrišćansko učenje…i duša podleže onome što je stvoreno, tj. može da umre, da propadne, da se vrati u nebiće“.

(Avaj nama !!!) Da bi stvari bile postavljene još gore, glavni i odgovorni urednik ovoga časopisa je sam vladika Grigorije, episkop zahumsko-hercegovački, sledstveno, po blagoslovu vladike Atanasija, s obzirom da se Grigorije odavno “posvađao“ sa teologijom .
S druge strane, vladika Grigorije više brine o sportskoj nego teološkoj formi; nedolično jednom srpskom vladici, episkop Grigorije se upušta u golišave nastupe fudbalskih mečeva. Boraveći u Americi, episkop Grigorije, valjda iz stida, skida mantiju i u farmericama i vinterici šeta Amerikom; valjda u duhu novih hrišćanskih vremena.
Ova jeres biva sve poznatija, budući da je njen glavni protažer vladika Ignjatije (Midić). Kao profesor dogmatike na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, vladika Ignjatije beskompromisno obara studente ukoliko kažu da je duša večna. Ali jasno nam je da zao vetar i ovoga puta duva iz Grčke. Reč je o pokojnom prof. Nikosu Macukasu, bivšem profesoru Bogoslovskog fakulteta u Solunu. On je napisao knjigu “Το πρόβλημα του κακού“ (Problem zla), u kojoj kao sektaš izdvaja citate svetih otaca dokazujući da je ljudska duša smrtna. Baca prašinu u oči govoreći da je duša večna po blagodati.
Ova jeretička knjiga je videla svetlost dana i na našim prostorima, pošto je po blagoslovu Jovana, episkopa šumadijskog prevedena na srpski jezik. Dostupna je u knjižarama na Teološkom fakultetu, kao i u Patrijaršiji.
Dalje, istu jeres propoveda i dr Zdravko Peno, profesor dogmatike na Bogoslovskom fakultetu u Foči. U svom Katihizisu on kaže:

“Vera u Hristovo Vaskrsenje i opšte Vaskrsenje nije dakle, vera u magloviti zagrobni život i besmrtnost duše. Učenje o besmrtnosi duše je nespojivo sa verom u Vaskrsenje Hristovo. Štaviše, za veru u besmrtost duše nije ni potrebna vera u Vaskrsenje, jer ako je duša besmrtna po prirodi, nije bilo potrebno ni Ovaploćenje ni Vaskrsenje Hristovo“(Zdravko Peno, Katihizis (Osnove Pravoslavne vere, Manastir Ostrog, 2005, 181).

Treba imati u vidu, da je isti g. Zdravko takođe grčki đak, kome je profesor dogmatike bio pokojni Nikos Macukas.

Bog nije stvorio smrt

“A kada dođe Sin Čovječiji u slavi svojoj i svi sveti anđeli sa njim, tada će sjesti na prijesto slave svoje. I sabraće se pred njim svi narodi, i razlučiće ih jedne od drugih kao što pastir razlučuje ovce od jaradi. I postaviće ovce sa desne strane sebi, a jarad sa lijeve. Tada će reći Car onima što mu stoje sa desne strane: Hodite blagosloveni Oca mojega; primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja svijeta….
Tada će reći i onima što mu stoje s lijeve strane: Idite od mene, prokleti, u oganj vječni koji je pripremljen đavolu i anđelima njegovim“
(Mat. 25, 31-41).

Da li jeretici misle da je Hristos ove reči slučajno izustio ili da ih je jevanđelist proizvoljno uneo. Pored svetih otaca, mnogi savremeni teolozi (Florovski, Ostrogorski, Jerotej Vlahos, Romanidis,…) tako ne misle. Stoga, preporučio bih “sveznajućem Tasi“, kao i Zdravku Peni, Perišiću i vladici Ignjatiju, da posle mnogobrojnih poruka iz Novog zaveta i svetih otaca, pročitaju i članak napisan ispod pera o. Georgija Florovskog – “Besmrtnost duše“ (Protojerej Georgije Florovski, Crkva je život (Izabrane besede, eseji i studije), članak – Besmrtnost duše, Beograd, 2005, 265-285) u kome se jasno i nedvosmisleno obrazlaže da je duša i po prirodi večna, jer Bog nije stvorio smrt .

O. Georgije podvlači da je Platonova filosofija projavila snažan uticaj na rano hrišćanstvo, jer je učila da sve što ima početak ima i kraj, odnosno večno je samo ono što nema početka. A pošto duša ima početak, mora imati i kraj. Međutim, hrišćanstvo nije starogrčka filosofija i njeno učenje se ne podudara sa filosofijom.
Izučavajući delo i rad sv. Marka Efeskog, a navodeći mnogobrojne citate drugih svetih otaca, mitropolit Jerotej Vlahos kaže: “Duša ostaje besmrtna i nakon što napusti telo…Čovekova duša ontološki nikada ne umire, odnosno, nikada neće doći vreme kada će ona ontološki prestati da postoji“(Jerotej Vlahos, Život posle smrti, Beograd, 1998, 93)

U delima sv. Jovana Zlatousta (na čijim eklisiološkim delima je Atanasije doktorirao, ali nije primetio da sv. Jovan govori o večnim stradanjima grešnika), takođe se jasno govori o ovome pitanju. Sv. Jovan je na bezbroj mesta u svojim delima govorio o večnom stradanju grešnika. Sledstveno, i duše grešnika su večne, jer će večno stradati. U svojoj besedi na knjigu postanja (Beseda XVII), tumačeći praroditeljski greh, sv. Jovan Zlatousti ukazuje kakva kazna snalazi čoveka koji postaje oruđe đavolske zlobe:

“To nam je naročito pokazao Hristos, govoreći onima s leve strane u božanskom Jevanđelju: Idite od mene prokleti u oganj večni, pripremljn đavolu i anđelima njegovim (Mat. 25, 41). Njemu je pripremljen odavno, njega očekuje taj neugasivi oganj. Šta može biti nesrećnije od tih ljudi, koji po nebrizi o svom spasenju, čine sebe podvrgnuti toj kazni koja je pripremljena đavolu…. Vidiš, takvome (grešniku, prim.prevod.)je pripremljen neugasivi oganj… Razmišljajući o tome pobrinimo se o životu, izbegavajmo zlo i nikada ne budimo prelašćeni lukavstvom đavola“ (Sv. Ioann Zlatoust, (Polnoe sobranie tvoreniй v 12-ti tomah, tom 4. kniga 1., S.-Peterburg, 1898, str.146.,

Dalje, o večnim mukama grešnika sv. Jovan govori u 12. besedi “O idolima“ (statuama), u istom izdanju drugog toma, prva knjiga, na str. 227., kao i na niz drugih mesta).

U svakodnevnoj večernjoj molitvi sv. Jovana Zlatoustog, koja glasi: ‘‘Gospode, ne liši me svojih nebeskih blaga, Gospode, [b]izbavi me večnih muka…“, govori se o istome (očito se ovi jeretici Bogu ne mole, kada nisu primetili i ove reči molitve).

Zloupotrebljavajući i lažno tumačeći reči sv. Jovana Damaskina, koji u svom Izloženju Prave vere kaže da su čak i anđeli “večni po blagodati“, jeretici nemaju u vidu da je božanska blagodat – božanska energija uzrok postojanja svemu. Da nje nema ne bi ništa ni postalo, niti bi postojalo; ne bi ničega bilo i ne bi se ništa ni održalo.

Isti sv. Jovan Damaskin, takođe u svakodnevnoj večernjoj molitvi kaže: “...Gospode bojim se tvoga suda i beskrajnih muka…“. Nije li očito da i on veruje da će grešnike zadesiti večne muke.

Neka Tasa još jednom poseti manastir Gračanicu na Kosovu (zadužbina kralja Milutina, a sagrađena 1321.g.) i neka obrati pažnju na fresku koja se nalazi na zapadnom zidu u priprati crkve (kako se uđe s leve strane). Tamo je izobražena kompozicija večnog stradanja grešnika, odnosno pakao. Dakle, po Tasi smo dugo vremena u zabludi. Ali, nismo, nismo, vladika se obmanuo! To nam kažu i sveti oci.

I još jedna logična stvar (a logika je primenjena nauka), za grešnike, kao i za demone, povratak u nebiće bila bi nagrada. Isto tako, smrtnost duše je podsticaj i loša poruka za ’’bed boys’’.

Vladiko Atanasije, teologisati se može samo ako se podržava pravoslavna etika. Jer isti taj Florovski kaže: “Bez života u Hristu, bogoslovlje je neubedivo, a ako se odvoji od života vere, bogoslovlje lako može da se degeneriše u ispraznu dijalektiku, jalovo mnogoslovlje, bez ikakvih duhovnih plodova“ (Prot. Georgije Florovski, Crkva je život, Beograd, 2005,473). Ti si svojim ponašanjem daleko od hrišćanske etike. Naime, sveštenik koji je vodio vernike na pokloničko putovanje po manastirima, došao je i u manastir Tvrdoš. Sećaš se kako si otvorio prozor konaka i zagalamio na vernike. Žalosni vernici nisu znali da si ti tada spavao, a greh je bilo posetiti manastir u to podnevno vreme manastirskog odmora. Drago mi je što ti ona neuka baka Bosiljka odrubi na isti način na koji si joj i ti rekao: “Ma sram i tebe bilo i zaveži i ti kaluđerštino jedna“. Ali nije baba Bosiljka znala da je to “veliki“ vladika Atanasije, inače pala bi na zemlju od svetosti tvoje.

Ima li moral veze sa svetošću

O. Gaja Gajić je objavio na sajtu SPC prevod vladike Maksima “Oboženje svetih kao ikona Carstva Božijeg“(Prev. s jelinskog jrđ. Maksim (Vasiljević), preuzreto iz časopisa Vidoslov, broj 20, 2000, str. 17-28. – Objavljeno na zvaničnom sajtu SPC).
u kome se tvrdi da je moral nezavisan od svetosti i da je pojam “svetost“ pogrešno protumačen:
“Slično pitanje iskrsava i iz upotrebe termina „Svet“ i „svetitelji“ od strane Apostola Pavla u njegovim Poslanicama. Obraćajući se hrišćanima Korinta, Soluna, Galatije itd., Pavle ih naziva Svetima. Međutim, u nastavku ovih Poslanica, izobličava hiljade moralnih propusta istih ovih hrišćana, za koje ih i najžešće osuđuje. A u Poslanici Galatima izgleda da je moralno stanje tamošnjih svetih bilo toliko razočaravajuće da je Pavle bio prinuđen da im napiše: „Ako li jedan drugoga ujedate i proždirete, gledajte da se međusobno ne istrebite“ (Gal. 5, 15; znači: ako, dakle, toliko jedete jedan drugog, pazite da se na kraju ne istrebite, jer — nećete postojati. Kako se to desilo da se prvi hrišćani nazivaju „Svetima“, kad je sigurno da njihov svakodnevni život nije bio saglasan sa moralnim nalozima same njihove vere? Da li bi se usudio dakle neko u naše dane da „Svetim“ nazove nekog od ovih hrišćana?“

Da ne pročita čovek ne bi mogao poverovati. Zar nam takve poruke šalju na zvaničnom sajtu SPC ?
Najpre treba istaći da nijedan greh ap. Pavle ne dovodi u vezu sa svetošću. Neka plagijatori navedu sve te citate, ako mogu. Ne mogu, jer ih nema !
Nažalost, autor je izdvojio samo jednu rečenicu, lažno navodeći da su sveti i oni koji se istrebljuju. U istoj glavi, samo nekoliko stihova ranije, apostol Pavle kaže: “A onaj koji vas uzbunjuje snosiće osudu, ma ko bio“ (Gal. 5, 10). Apostol ide još dalje govoreći: “O, da bi se i odsjekli oni koji vas bune“ (Gal. 5,12). Dalje, ap. Pavle ne smatra da će Gospoda vidjeti oni koji se istrebljuju, nego: “Starajte se da imate mir sa svima i svetost, bez koje niko neće vidjeti Gospoda“ (Jevr. 12,14). Dakle, svetost pretpostavlja mnogo više od negativnih osobina, kao što je istrebljivanje.
Maksim, episkop zapadnoamerički već se pokazao kakav je i ko je, s obzirom da nema ni najminornijeg poštovanja prema revnosnom mitropolitu Nikolaju, koji ga je i predložio za izbor u red apostolskih naslednika.

Dalje, jeretici, uvučeni unutar SPC u istom članku navode:

“Izraz “Agios” („Svet“) ima jednu zanimljivu istoriju. Koren reči u grčkom jeziku je ag-, iz kojeg se proizvodi niz termina poput agnos, to agos, itd. Dublje značenje ovog korena izražava glagol asethai, što znači trepet prema jednoj skrivenoj i strašnoj sili (u Eshilu napr.), poštovanje prema njenom nosiocu (kod Homera) itd.“.

Koji znaju grčki predočiću im još neke termine u čijoj su osnovi “αγ“: αγριεύω, αγανακτώ,… pa neka sada procene šta to ima veze sa bezličnim korenom “αγ-“.

Hvala Vam novotari za Vašu amoralnu i ateističnu teologiju, koja poručuje – uzmi sve što ti život pruža i bićeš Hristov svetac. Ali, ja ću se radije držati svetootačkog predanja.

-Pripremljenost (ne) uslovljava pričešćivanje vernika

Kada je bila Tajna večera Hrista i njegovih učenika, tada se promislom Božijim prvi put obavila Sv. tajna evharistije: Hleb i Vino su pretvoreni u Telo i Krv Hristovu. Na tajnoj večeri Hristos je nagovestio da će ga jedan od učenika izdati. Ap. Petar sv. Jovanu “dade znak da upita ko bi to bio o kome govori. A ovaj naslonivši se na prsa Isusova, reče mu: Gospode, ko je to? Isus odgovori: onaj je kome ja umočivši zalogaj dam. I umočivši zalogaj, dade Judi Simonovom Iskariotskom. I po zalogaju tada uđe u njega satana“ (Jovan 14, 24-27).

Juda je na mnogo mesta projavio srebroljublje (Jn. 12, 3-6), koje je prema ap. Pavlu “korijen sviju zala“ (I Tim.6,10). U ternutku kada se događala prva Evharistija (na Tajnoj večeri) Juda je bio nedostojan Svetog pričešća i sjedinjenja sa Hristom. Prema tumačenju sv. Jovana Zlatoustog, zbog nedostojnosti da primi Pričešće u Judu uđe satana. Dakle, Sveto pričešće nije čarobni napitak koji sam po sebi spasava; ono može delovati i na osudu.

Ap. Pavla takođe govori:

“Tako koji jede ovaj hljeb ili pije čašu Gospodnju nedostojno, biće kriv tijelu i krvi Gospodnjoj. Ali čovjek neka ispituje sebe, i tako od hljeba neka jede i od čaše neka pije. Jer koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije, ne razlikujući tijela Gospodnjega. Zato su među vama mnogi slabi i bolesni, i dosta ih umire“ (I Kor. 12, 27-30).

Ove reči ap. Pavla strašno zvuče. On upozorava da su od Svetog pričešća mnogi slabi i bolesni, i ne samo to, mnogo nedostojnih pričasnika i umire. Vreme apostola Pavla je vreme kada su mnogi neposredno gledali kako se Božija blagodat projavljuje na vidljiv način. Ali svejedno, i takvih je bilo nedostojnih da pristupe Svetoj Čaši.

Molim te vladiko Atanasije, objasni kako si shvatio citirane reči Apostola, s obzirom da drugačije postupaš.

Naime, u knjizi “Hristos – Nova Pasha“(Hristos – Nova Pasha, Beograd – Trebinje, 2007.g.) , na strani 94 (u fusnoti 9), zatim, na strani 195 (u fusnoti 6),… pozivaš na “obnovu češćeg pričešćivanja’‘. To češće pričešćivanje ne podrazumeva i pripremu, kako si mnogo puta praktično posvedočio .

(Budući aktivnim arhijerejem, vladika Atanasije je došao u kasarnu, u toku poslednjeg rata na prostoru BiH, i posle doručka pozvao sve vojnike da se pričeste. Isti su ga upozorili da su već doručkovali, ali on to nije uzeo u obzir. Koji iole poznaju Tasu zanju da ovakvih primera ima bezbroj. Zanemario je “veliki Tasa“ sve reči ap. Pavla, zaboravio je reči sv. Jovana Zlatoustog, koji je celu jednu besedu napisao o strogoj pripremi za Pričešće).

Sam sebe osporavajući u svojoj knjizi, naveo si reči sv. Anastasija Sinaita: “Da li je dobro pričešćivati se svaki dan, ili povremeno, ili samo Nedeljom? – Ovo pitanje nema jedan odgovor. Jer ima nekih kojima pristoji svakodnevno, a ima i drugih kojima to ne pristoji, i ima trećih koji uopšte ne treba da se pričešćuju“ (str.135). Pa kako vladiko znaš “koji uopšte ne treba da se pričešćuju“, kada sve pod red pozivaš na Sveto Pričešće?
Kada je reč o obnovi čestog pričešćivanja, kao i o svakoj drugoj liturgijskoj obnovi, navešćemo mudre reči mitropolita Jeroteja Vlahosa:

“Još jedan način na koji projavljujemo sekularnu teologiju jeste činjenica da tražimo obnovu crkvenog liturgijskog života bez istovremenog otkrivanja i proživljavanja asketskog, podvižničkog života Crkve. Diskutujemo o neprestanom zajedničarenju u svetim tajnama bez istovremenog dovođenja u vezu ovog napora sa stepenima duhovnog usavršavanja, a to su očišćenje, prosvetljenje i oboženje. Mi činimo ogroman napor da vernicima omogućimo dalogički shvate božanstvenu liturgiju, a da pri tom ne činimo i naporedan trud da ih uvedemo u opitovanje duha pravoslavnog bogopoštovanja i bogosluženja. Mi tražimo uklanjanje ikonostasa po crkvama da bi laik… mogao da gleda oltar, a da se pri tom ne pitamo zbog koga je Crkva ustanovila ikonostas i tajno … izgovaranje molitava“ (Jerotej Vlahos, “Sekularizam u Crkvi, teologiji i pastirskom radu – najveća opasnost za Crkvu“ – Svetigora 70-72, Cetinje 1988.g.).

Da bi opravdali često pričešćivanje, jeretici u istom članku, koji je objavljen na sajtu SPC, navode slučaj sv. Marije Egipćanke:

“Tako je Evharistija po preimućstvu zajednica Svetih. Ka njoj cilja (smera) podvig prepodobnih, koji nije nikada cilj nego sredstvo ka cilju koji je evharistijska zajednica. Ovo mesto se zaboravlja i previđa od strane mnogih teologa, čak i pravoslavnih, koji, posebno u naše dane, imaju tendenciju da svetost poistovećuju sa podvižništvom. Međutim, slučaj Svete Marije Egipćanke je rečit: čitavih četrdeset godina ona se surovo podvizavala da bi se očistila od strasti, ali tek kad se pričestila prečistim Tajnama od Svetog Zosime, tada je okončala život budući osvećena. Cilj njenog podviga bio je upravo onaj momenat Svetog Pričešća. Da li bi dakle prepodobna Marija bila Sveta da se bila očistila od strasti a da se nije pričestila? Odgovor je, verovatno, negativan“.

Koliko satanske laži je uneseno u ove redove! Zar nije ispravnije i logičnije reći, da je sv. Marija Egipćanka 40 godina okajavala svoje grehove, a provideći i premudri Gospod je prihvatio njeno pokajanje i učinio još jedno čudo poslavši avu Zosima da je pričesti – okajanu, očišćenu i pripremljenu za sjedinjenje sa Hristom Carem.

Zamislite da je vladika Atanasije negde na ulici sreo neokajanu i još uvek uronjenu u grehu Mariju Egipćanku. On bi joj onako bahato zavikao – sestro prilazi na Pričešće, odmah, odmah! U takvom stanju, neokajanoj i nepripremljenoj Sveto pričešće bi joj bilo na osudu, kako i sam ap. Pavle tvrdi. Međutim, Gospod čini čuda. On je poziva, kao i ap. Pavla, a ona se svim bićem odaziva, spremna da uloži ceo ovozemaljski život kako bi se navek sjedinila sa Hristom. Ima li u nama takve želje da budemo Hristovi? Imamo li mi bar stoti deo snage da prihvatimo pustinju, glad, žeđ, hladnoću i vrelinu da bi se sjedinili sa Hristom? Ako i deo toga imamo onda bi možda i mogli pristupiti tako smelo Pričešću, kako nas uči Tasa.

Kamo sreće da se možemo pričešćivati svake nedelje ili svaki dan. Sigurno ima takvih ljudi, koji su spremni i svaki dan na sjedinjenje sa Hristom; da ih nema ni nas ne bi bilo. Ali kada sv. ap. Pavle konstatuje da su još u onom vremenu, kada se blagodat Svetoga Duha na vidljiv način projavljivala, mnogi neodgovorno i nespremno pričešćivali, kako ćemo mi pristupiti pričešćivanju, čija su sva čula u vremenu današnjice napadnuta muzikom, televizorom, prizorima nju ejdža (New age) i dr.

Negda smo mislili, slušajući profesora dr Atanasija, da je on korifej koji će neko veliko dobro doneti Srpskome narodu. Merio je merom svetootačkom, poučavao iskustvom predanjskim, ali nažalost dogodilo se sasvim suprotno, došlo je vreme da branimo čistotu vere od “korifeja“.

Negda nisam mogao sanjati da u pozadini dela naših “korifeja“ može da bude skrivena tendencija unijaćenja Srba. Međutim previše je “slučajnosti“ koje upućuju na to da bih verovao u suprotno. Mnogi episkopi menjaju Liturgiju, dogmatiku, etiku,... preporučuju nam novi kalendar (iako Sveti Oganj silazi na Veliku subotu po starom kalendaru, a ne po novom) i bojim se da nas odvode sa staza predanjskih, a u naručje uniji.

O svakom od pomenutih episkopa u ovom tekstu moglo bi se pisati mnogo, kako nas svode sa puta svetopredanjskih, ali vreme u kome živimo, nažalost, ne dozvoljava da sve postignemo. Pred nama su Sveto pismo, dela svetih otaca i veoma lako se mogu razobličiti njihove jeresi.

Cilj ovoga pisanija jeste da bar malim delom ukažemo na Atanasijeve “krivine“. Da, baš njega sam odabrao, jer upravo on se koristi autoritetom uglednog teologa, kao “vodećeg učenog predstavnika SPC“. Na našu veliku žalost, da li svesno ili nesvesno, on je odstupio i zastranio od Pravoslavnog nasleđa. Na to se mora reagovati i evo našeg skromnog prinosa tome.

izvor: Pravoslavni forum Gazimestan