Вести

Ево мог новог каменчића. Ђе се деде оно ватиканско длето, бре!

Умировљени владика Атанасије (Јевтић) , од времена када је противно свим канонима оставио своју Епархију (37. Канон Трулског сабора, 17. Канон Антиохијског сабора, 9. Канон 3 васељ. Сабора, 3. Канон св. Кирила Александријског,…) , понајвише је почео да уздрмава Српску православну цркву.

Православни форум ГАЗИМЕСТАН; 29.09.2017

***

После оставке, која по канонима захтева да такав мора бити одлучен, владика Атанасије ипак одлази у Епархију жичку, са циљем да “помогне“ онемоћалом владици Стефану. У потпуности преузима улогу устоличеног владике, рашчињава тамошње свештенике, на светим литургијама изазива хаос својим новотарским служењем и пројављује своје хистерије на запрепашћење свештенства и верника.

Када је реч о његовим ставовима по питању учења Цркве, богослужења и других онтолошких ствари у Цркви, верује да је он мерило сваке исправности. Неистомишљенике дисквалификује као потпуне аналфабете, а истовремено лажно позива на дијалог. У стварности он не прихвата дијалог. Наиме, када је дошло до расправе са др Миодргом Петровићем, по питању имена Христос и Христ, часопис “Православље“ није објавио ниједан чланак одговора др Петровића (засигурно уз Атанасијево инсистирање). Ко је детаљно пратио те дискусије и расправе, видео је, као и сам Атанасије на послетку, да су његове заблуде очите. Због те књиге умировљени епископ Атанасије нема, а пораз Атанасијевих изјава са научне стране је био катастрофалан (ολέθριος).

Дакле, испоставило се да “свезнајући Таса“ није свезнајући, а да су његови радови недочитани и полунаучни. Међутим у истим недочитаним и полунаучним списима епископ Атанасије је дозволио себи да противника изобличава са најпогрднијим речима, што уистину не доликује једном Архијереју Божијем. Али нажалост, већ сви познајемо таквог Атанасија.

Али не само “Православље“, него и званични сајт СПЦ у потпуности је предан у службу новотара и јеретика (ова реч није претешка, на што ћемо у даљем излагању и указати). Главни и одговорни уредник сајта СПЦ је о. Гаја Гајић. Будући студентом на Богословском факултету у Београду, постаје Тасино чадо и по његовим препорукама одлази на постдипломске студије у Солун. Ту је и рукоположен испод омофора Митрополита солунског, те као свештеник, служио је неколико година у једном од солунских храмова. Као проверени гркофил враћа се у Београд, добија “заслужено“ место у Патријаршији, као и “заслужену“, најпосећенију (самим тим и најбољу) парохију – при храму Свете Петке (Ружица) на Калемегдану. Стога није необично што о. Гаја ради како му други звизну.

Треба напоменути да грчка струја (овде је реч о прозападњачкој грчкој струји, унијатског духа, коју су прихватили наши гркофили. Насупрот овој, постоји исто тако снажна православна грчка струја, коју заступа митрополит Јеротеј Влахос) перфидно и лукаво преузима руководећа места на свим позицијама у нашој Цркви. Тако нпр. Свештеник Владимир Вукашиновић постаје архијерејски намесник за цео Београд, будући да је у својим радовима о литургијској обнови у ЏЏ веку глорификовао унијатске литургичаре попут Тафта, Мигуела и др., а истовремено клања се Атанасију, Иринеју (Буловићу) и Амфилохију. То му је већ довољно да постане што је постао. Исто тако, за годину дана узнапредовао је од јереја до протојереја ставрофора. Каквим чудом?

Иако је неопходно дотаћи се Атанасијеве нестабилне личности, ипак циљ овога писанија је да (раз) откријемо и (раз) обличимо Атанасијеву “ревност“ за истином. Све јереси које владика Атанасије пропагира или прећуткује у тесној су вези и једна произилази из друге. Тако нпр.: новаторско учење да смо сви свети, јер морал није мерило светости и морал нам није потребан да би били свети (а шта онда јесте?) , доводи до заблуде да се сви, у сваком тренутку можемо причестити. Ако смо случајно недостојни Причешћа (што је, по новотарима, готово немогуће) , није страшно, јер душа човека ионако није вечна, тј. Душа грешника ће свакако умрети и неће сносити последице због свог нехата.

Треба напоменути да је владика Атанасије иницијатор свих ових јереси (тј. О смртности душе, светости без морала и причешћивање без неопходне припреме). С друге стране, у своме стилу бори се против поретка у цркви на све начине, те оправдава ношење архијерејске митре у виду римокатоличке тијаре (размислите зашто) , указујући да иста таква постоји из времена турскога ропства у музеју СПЦ и да такву и данас носи александријски патријарх. Питам се, а истовремено и владику Атанасија – требамо ли и данас да живимо као у време Турака? Треба ли да правимо и цркве и митре као што смо били принуђени да их правимо у време Турака? Како то да александријски патријарх није ставио српску митру на главу, него Таса ставља “александријску“? Зашто таква борба против уређености и педантности у СПЦ? У току Св. Литургије, када се обраћа свештенослужитељима, најчешће су му речи: “дивљак“, “мутави“, “идиоте“… Врло пристоји једном епископу.

Сматра да су иконостаси у храму сувишни (као код римокатолика) , свештеник треба бити окренут народу у време Литургије (као код римокатолика) , причешћивати се треба увек – у спремном или неспремном тренутку (као код римокатолика) ,…. ЗАШТО? Куда нас (за) водиш Атанасије?

О “смртности“ душе

Владика Атанасије је смело наступио, када се прихватио обавезе да преведе Часослов (узгред речено, тај превод врви од граматичких грешака и склепаних кованица). Предочавамо текст тропара на црквенословенском језику:

“В тебје Мати извјестно спасесја, јеже по образу приим бо крест, посљедовала јеси Христу, и дјеја учила јеси, презирати убо плот преходит бо: приљежати же о души вешчи бесмертњеј, тјемже и со ангели срадујетсја преподобна дух твој“ (Зборник, Београд, 1991, стр. 80).

Владика Атанасије га преводи на следећи начин:

“У теби се, Мати, тачно спасе боголикост, јер узевши крст следовала си за Христом, и делајући учила јеси не бринути за тело пропадљиво, старати се пак за живот бесмртни; зато се с анђелима радује, Преподобна дух твој“ (Часослов (превео епископ захумско – херцеговачки Атанасије) , Београд, 2001, стр. 267).

Као што се може приметити, владика Атанасије кроз превод тропара смишљено и луцидно намеће учење обновљене јереси о смртности душе. Наиме, текст тропара који гласи – “о души вешчи бесмертњеј“, он преводи са “живот бесмртни“?

Зашто није превео, како текст каже “о души вештаству бесмртном“, него преводи са речима – “живот бесмртни“. То је због тога што поменута јерес учи да душа није бесмртна и није вечна. Односно, само душа праведника је вечна, а душа грешника подлеже смртности и ништавилу. Да је то тако видећемо у следећим примерима:

Осокољен Тасином теологијом, на светлост дана се појављује јеретички чланак од презвитера др Владана Перишића, који учи да је душа грешника смртна? Наиме, у часопису “Видослов“, бр. 20, од 2000. Г., проф. Перишић је објавио чланак у коме каже:

“Учење о томе да је тело смртно а душа бесмртна, није хришћанско учење… И душа подлеже ономе што је створено, тј. Може да умре, да пропадне, да се врати у небиће“.

(Авај нама!!!) Да би ствари биле постављене још горе, главни и одговорни уредник овога часописа је сам владика Григорије, епископ захумско – херцеговачки, следствено, по благослову владике Атанасија, с обзиром да се Григорије одавно “посвађао“ са теологијом.

С друге стране, владика Григорије више брине о спортској него теолошкој форми; недолично једном српском владици, епископ Григорије се упушта у голишаве наступе фудбалских мечева. Боравећи у Америци, епископ Григорије, ваљда из стида, скида мантију и у фармерицама и винтерици шета Америком; ваљда у духу нових хришћанских времена.

Ова јерес бива све познатија, будући да је њен главни протажер владика Игњатије (Мидић). Као професор догматике на Богословском факултету у Београду, владика Игњатије бескомпромисно обара студенте уколико кажу да је душа вечна. Али јасно нам је да зао ветар и овога пута дува из Грчке. Реч је о покојном проф. Никосу Мацукасу, бившем професору Богословског факултета у Солуну. Он је написао књигу “Το πρόβλημα του κακού“ (Проблем зла) , у којој као секташ издваја цитате светих отаца доказујући да је људска душа смртна. Баца прашину у очи говорећи да је душа вечна по благодати.
Ова јеретичка књига је видела светлост дана и на нашим просторима, пошто је по благослову Јована, епископа шумадијског преведена на српски језик. Доступна је у књижарама на Теолошком факултету, као и у Патријаршији.

Даље, исту јерес проповеда и др Здравко Пено, професор догматике на Богословском факултету у Фочи. У свом Катихизису он каже:

“Вера у Христово Васкрсење и опште Васкрсење није дакле, вера у магловити загробни живот и бесмртност душе. Учење о бесмртноси душе је неспојиво са вером у Васкрсење Христово. Штавише, за веру у бесмртост душе није ни потребна вера у Васкрсење, јер ако је душа бесмртна по природи, није било потребно ни Оваплоћење ни Васкрсење Христово“ (Здравко Пено, Катихизис (Основе Православне вере, Манастир Острог, 2005, 181).

Треба имати у виду, да је исти г. Здравко такође грчки ђак, коме је професор догматике био покојни Никос Мацукас.

Бог није створио смрт

“А када дође Син Човјечији у слави својој и сви свети анђели са њим, тада ће сјести на пријесто славе своје. И сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће их једне од других као што пастир разлучује овце од јаради. И поставиће овце са десне стране себи, а јарад са лијеве. Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета….

Тада ће рећи и онима што му стоје с лијеве стране: Идите од мене, проклети, у огањ вјечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим“
(Мат. 25, 31 – 41).

Да ли јеретици мисле да је Христос ове речи случајно изустио или да их је јеванђелист произвољно унео. Поред светих отаца, многи савремени теолози (Флоровски, Острогорски, Јеротеј Влахос, Романидис,…) тако не мисле. Стога, препоручио бих “свезнајућем Таси“, као и Здравку Пени, Перишићу и владици Игњатију, да после многобројних порука из Новог завета и светих отаца, прочитају и чланак написан испод пера о. Георгија Флоровског – “Бесмртност душе“ (Протојереј Георгије Флоровски, Црква је живот (Изабране беседе, есеји и студије) , чланак – Бесмртност душе, Београд, 2005, 265 – 285) у коме се јасно и недвосмислено образлаже да је душа и по природи вечна, јер Бог није створио смрт.

О. Георгије подвлачи да је Платонова философија пројавила снажан утицај на рано хришћанство, јер је учила да све што има почетак има и крај, односно вечно је само оно што нема почетка. А пошто душа има почетак, мора имати и крај. Међутим, хришћанство није старогрчка философија и њено учење се не подудара са философијом.

Изучавајући дело и рад св. Марка Ефеског, а наводећи многобројне цитате других светих отаца, митрополит Јеротеј Влахос каже: “Душа остаје бесмртна и након што напусти тело… Човекова душа онтолошки никада не умире, односно, никада неће доћи време када ће она онтолошки престати да постоји“ (Јеротеј Влахос, Живот после смрти, Београд, 1998, 93)

У делима св. Јована Златоуста (на чијим еклисиолошким делима је Атанасије докторирао, али није приметио да св. Јован говори о вечним страдањима грешника) , такође се јасно говори о овоме питању. Св. Јован је на безброј места у својим делима говорио о вечном страдању грешника. Следствено, и душе грешника су вечне, јер ће вечно страдати. У својој беседи на књигу постања (Беседа ЏВИИ) , тумачећи прародитељски грех, св. Јован Златоусти указује каква казна сналази човека који постаје оруђе ђаволске злобе:

“То нам је нарочито показао Христос, говорећи онима с леве стране у божанском Јеванђељу: Идите од мене проклети у огањ вечни, припремљн ђаволу и анђелима његовим (Мат. 25, 41). Њему је припремљен одавно, њега очекује тај неугасиви огањ. Шта може бити несрећније од тих људи, који по небризи о свом спасењу, чине себе подвргнути тој казни која је припремљена ђаволу…. Видиш, таквоме (грешнику, прим. Превод.) је припремљен неугасиви огањ… Размишљајући о томе побринимо се о животу, избегавајмо зло и никада не будимо прелашћени лукавством ђавола“ (Св. Иоанн Златоуст, (Полное собрание творений в 12 – ти томах, том 4. Книга 1., С. – Петербург, 1898, стр. 146.,

Даље, о вечним мукама грешника св. Јован говори у 12. Беседи “О идолима“ (статуама) , у истом издању другог тома, прва књига, на стр. 227., као и на низ других места).

У свакодневној вечерњој молитви св. Јована Златоустог, која гласи: “Господе, не лиши ме својих небеских блага, Господе, [б]избави ме вечних мука… “, говори се о истоме (очито се ови јеретици Богу не моле, када нису приметили и ове речи молитве).

Злоупотребљавајући и лажно тумачећи речи св. Јована Дамаскина, који у свом Изложењу Праве вере каже да су чак и анђели “вечни по благодати“, јеретици немају у виду да је божанска благодат – божанска енергија узрок постојања свему. Да ње нема не би ништа ни постало, нити би постојало; не би ничега било и не би се ништа ни одржало.

Исти св. Јован Дамаскин, такође у свакодневној вечерњој молитви каже: “… Господе бојим се твога суда и бескрајних мука… “. Није ли очито да и он верује да ће грешнике задесити вечне муке.

Нека Таса још једном посети манастир Грачаницу на Косову (задужбина краља Милутина, а саграђена 1321. Г.) и нека обрати пажњу на фреску која се налази на западном зиду у припрати цркве (како се уђе с леве стране). Тамо је изображена композиција вечног страдања грешника, односно пакао. Дакле, по Таси смо дуго времена у заблуди. Али, нисмо, нисмо, владика се обмануо! То нам кажу и свети оци.

И још једна логична ствар (а логика је примењена наука) , за грешнике, као и за демоне, повратак у небиће била би награда. Исто тако, смртност душе је подстицај и лоша порука за ’’бед боyс’’.

Владико Атанасије, теологисати се може само ако се подржава православна етика. Јер исти тај Флоровски каже: “Без живота у Христу, богословље је неубедиво, а ако се одвоји од живота вере, богословље лако може да се дегенерише у испразну дијалектику, јалово многословље, без икаквих духовних плодова“ (Прот. Георгије Флоровски, Црква је живот, Београд, 2005, 473). Ти си својим понашањем далеко од хришћанске етике. Наиме, свештеник који је водио вернике на поклоничко путовање по манастирима, дошао је и у манастир Тврдош. Сећаш се како си отворио прозор конака и загаламио на вернике. Жалосни верници нису знали да си ти тада спавао, а грех је било посетити манастир у то подневно време манастирског одмора. Драго ми је што ти она неука бака Босиљка одруби на исти начин на који си јој и ти рекао: “Ма срам и тебе било и завежи и ти калуђерштино једна“. Али није баба Босиљка знала да је то “велики“ владика Атанасије, иначе пала би на земљу од светости твоје.

Има ли морал везе са светошћу

О. Гаја Гајић је објавио на сајту СПЦ превод владике Максима “Обожење светих као икона Царства Божијег“ (Прев. С јелинског јрђ. Максим (Васиљевић) , преузрето из часописа Видослов, број 20, 2000, стр. 17 – 28. – Објављено на званичном сајту СПЦ).
У коме се тврди да је морал независан од светости и да је појам “светост“ погрешно протумачен:
“Слично питање искрсава и из употребе термина „Свет“ и „светитељи“ од стране Апостола Павла у његовим Посланицама. Обраћајући се хришћанима Коринта, Солуна, Галатије итд., Павле их назива Светима. Међутим, у наставку ових Посланица, изобличава хиљаде моралних пропуста истих ових хришћана, за које их и најжешће осуђује. А у Посланици Галатима изгледа да је морално стање тамошњих светих било толико разочаравајуће да је Павле био принуђен да им напише: „Ако ли један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истребите“ (Гал. 5, 15; значи: ако, дакле, толико једете један другог, пазите да се на крају не истребите, јер — нећете постојати. Како се то десило да се први хришћани називају „Светима“, кад је сигурно да њихов свакодневни живот није био сагласан са моралним налозима саме њихове вере? Да ли би се усудио дакле неко у наше дане да „Светим“ назове неког од ових хришћана? “

Да не прочита човек не би могао поверовати. Зар нам такве поруке шаљу на званичном сајту СПЦ?
Најпре треба истаћи да ниједан грех ап. Павле не доводи у везу са светошћу. Нека плагијатори наведу све те цитате, ако могу. Не могу, јер их нема!

Нажалост, аутор је издвојио само једну реченицу, лажно наводећи да су свети и они који се истребљују. У истој глави, само неколико стихова раније, апостол Павле каже: “А онај који вас узбуњује сносиће осуду, ма ко био“ (Гал. 5, 10). Апостол иде још даље говорећи: “О, да би се и одсјекли они који вас буне“ (Гал. 5, 12). Даље, ап. Павле не сматра да ће Господа видјети они који се истребљују, него: “Старајте се да имате мир са свима и светост, без које нико неће видјети Господа“ (Јевр. 12, 14). Дакле, светост претпоставља много више од негативних особина, као што је истребљивање.

Максим, епископ западноамерички већ се показао какав је и ко је, с обзиром да нема ни најминорнијег поштовања према ревносном митрополиту Николају, који га је и предложио за избор у ред апостолских наследника.

Даље, јеретици, увучени унутар СПЦ у истом чланку наводе:

“Израз“Агиос” („Свет“) има једну занимљиву историју. Корен речи у грчком језику је аг – , из којег се производи низ термина попут агнос, то агос, итд. Дубље значење овог корена изражава глагол асетхаи, што значи трепет према једној скривеној и страшној сили (у Есхилу напр.) , поштовање према њеном носиоцу (код Хомера) итд. “.

Који знају грчки предочићу им још неке термине у чијој су основи “αγ“: αγριεύω, αγανακτώ,… Па нека сада процене шта то има везе са безличним кореном “αγ – “.

Хвала Вам новотари за Вашу аморалну и атеистичну теологију, која поручује – узми све што ти живот пружа и бићеш Христов светац. Али, ја ћу се радије држати светоотачког предања.

– Припремљеност (не) условљава причешћивање верника

Када је била Тајна вечера Христа и његових ученика, тада се промислом Божијим први пут обавила Св. Тајна евхаристије: Хлеб и Вино су претворени у Тело и Крв Христову. На тајној вечери Христос је наговестио да ће га један од ученика издати. Ап. Петар св. Јовану “даде знак да упита ко би то био о коме говори. А овај наслонивши се на прса Исусова, рече му: Господе, ко је то? Исус одговори: онај је коме ја умочивши залогај дам. И умочивши залогај, даде Јуди Симоновом Искариотском. И по залогају тада уђе у њега сатана“ (Јован 14, 24 – 27).

Јуда је на много места пројавио среброљубље (Јн. 12, 3 – 6) , које је према ап. Павлу “коријен свију зала“ (И Тим. 6, 10). У тернутку када се догађала прва Евхаристија (на Тајној вечери) Јуда је био недостојан Светог причешћа и сједињења са Христом. Према тумачењу св. Јована Златоустог, због недостојности да прими Причешће у Јуду уђе сатана. Дакле, Свето причешће није чаробни напитак који сам по себи спасава; оно може деловати и на осуду.

Ап. Павла такође говори:

“Тако који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив тијелу и крви Господњој. Али човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире“ (И Кор. 12, 27 – 30).

Ове речи ап. Павла страшно звуче. Он упозорава да су од Светог причешћа многи слаби и болесни, и не само то, много недостојних причасника и умире. Време апостола Павла је време када су многи непосредно гледали како се Божија благодат пројављује на видљив начин. Али свеједно, и таквих је било недостојних да приступе Светој Чаши.

Молим те владико Атанасије, објасни како си схватио цитиране речи Апостола, с обзиром да другачије поступаш.

Наиме, у књизи “Христос – Нова Пасха“ (Христос – Нова Пасха, Београд – Требиње, 2007. Г.) , на страни 94 (у фусноти 9) , затим, на страни 195 (у фусноти 6) ,… Позиваш на “обнову чешћег причешћивања“. То чешће причешћивање не подразумева и припрему, како си много пута практично посведочио.

(Будући активним архијерејем, владика Атанасије је дошао у касарну, у току последњег рата на простору БиХ, и после доручка позвао све војнике да се причесте. Исти су га упозорили да су већ доручковали, али он то није узео у обзир. Који иоле познају Тасу зању да оваквих примера има безброј. Занемарио је “велики Таса“ све речи ап. Павла, заборавио је речи св. Јована Златоустог, који је целу једну беседу написао о строгој припреми за Причешће).

Сам себе оспоравајући у својој књизи, навео си речи св. Анастасија Синаита: “Да ли је добро причешћивати се сваки дан, или повремено, или само Недељом? – Ово питање нема један одговор. Јер има неких којима пристоји свакодневно, а има и других којима то не пристоји, и има трећих који уопште не треба да се причешћују“ (стр. 135). Па како владико знаш “који уопште не треба да се причешћују“, када све под ред позиваш на Свето Причешће?
Када је реч о обнови честог причешћивања, као и о свакој другој литургијској обнови, навешћемо мудре речи митрополита Јеротеја Влахоса:

“Још један начин на који пројављујемо секуларну теологију јесте чињеница да тражимо обнову црквеног литургијског живота без истовременог откривања и проживљавања аскетског, подвижничког живота Цркве. Дискутујемо о непрестаном заједничарењу у светим тајнама без истовременог довођења у везу овог напора са степенима духовног усавршавања, а то су очишћење, просветљење и обожење. Ми чинимо огроман напор да верницима омогућимо далогички схвате божанствену литургију, а да при том не чинимо и напоредан труд да их уведемо у опитовање духа православног богопоштовања и богослужења. Ми тражимо уклањање иконостаса по црквама да би лаик… Могао да гледа олтар, а да се при том не питамо због кога је Црква установила иконостас и тајно… Изговарање молитава“ (Јеротеј Влахос, “Секуларизам у Цркви, теологији и пастирском раду – највећа опасност за Цркву“ – Светигора 70 – 72, Цетиње 1988. Г.).

Да би оправдали често причешћивање, јеретици у истом чланку, који је објављен на сајту СПЦ, наводе случај св. Марије Египћанке:

“Тако је Евхаристија по преимућству заједница Светих. Ка њој циља (смера) подвиг преподобних, који није никада циљ него средство ка циљу који је евхаристијска заједница. Ово место се заборавља и превиђа од стране многих теолога, чак и православних, који, посебно у наше дане, имају тенденцију да светост поистовећују са подвижништвом. Међутим, случај Свете Марије Египћанке је речит: читавих четрдесет година она се сурово подвизавала да би се очистила од страсти, али тек кад се причестила пречистим Тајнама од Светог Зосиме, тада је окончала живот будући освећена. Циљ њеног подвига био је управо онај моменат Светог Причешћа. Да ли би дакле преподобна Марија била Света да се била очистила од страсти а да се није причестила? Одговор је, вероватно, негативан“.

Колико сатанске лажи је унесено у ове редове! Зар није исправније и логичније рећи, да је св. Марија Египћанка 40 година окајавала своје грехове, а провидећи и премудри Господ је прихватио њено покајање и учинио још једно чудо пославши аву Зосима да је причести – окајану, очишћену и припремљену за сједињење са Христом Царем.

Замислите да је владика Атанасије негде на улици срео неокајану и још увек уроњену у греху Марију Египћанку. Он би јој онако бахато завикао – сестро прилази на Причешће, одмах, одмах! У таквом стању, неокајаној и неприпремљеној Свето причешће би јој било на осуду, како и сам ап. Павле тврди. Међутим, Господ чини чуда. Он је позива, као и ап. Павла, а она се свим бићем одазива, спремна да уложи цео овоземаљски живот како би се навек сјединила са Христом. Има ли у нама такве жеље да будемо Христови? Имамо ли ми бар стоти део снаге да прихватимо пустињу, глад, жеђ, хладноћу и врелину да би се сјединили са Христом? Ако и део тога имамо онда би можда и могли приступити тако смело Причешћу, како нас учи Таса.

Камо среће да се можемо причешћивати сваке недеље или сваки дан. Сигурно има таквих људи, који су спремни и сваки дан на сједињење са Христом; да их нема ни нас не би било. Али када св. Ап. Павле констатује да су још у оном времену, када се благодат Светога Духа на видљив начин пројављивала, многи неодговорно и неспремно причешћивали, како ћемо ми приступити причешћивању, чија су сва чула у времену данашњице нападнута музиком, телевизором, призорима њу ејџа (Нењ аге) и др.

Негда смо мислили, слушајући професора др Атанасија, да је он корифеј који ће неко велико добро донети Српскоме народу. Мерио је мером светоотачком, поучавао искуством предањским, али нажалост догодило се сасвим супротно, дошло је време да бранимо чистоту вере од “корифеја“.

Негда нисам могао сањати да у позадини дела наших “корифеја“ може да буде скривена тенденција унијаћења Срба. Међутим превише је “случајности“ које упућују на то да бих веровао у супротно. Многи епископи мењају Литургију, догматику, етику,… Препоручују нам нови календар (иако Свети Огањ силази на Велику суботу по старом календару, а не по новом) и бојим се да нас одводе са стаза предањских, а у наручје унији.

О сваком од поменутих епископа у овом тексту могло би се писати много, како нас своде са пута светопредањских, али време у коме живимо, нажалост, не дозвољава да све постигнемо. Пред нама су Свето писмо, дела светих отаца и веома лако се могу разобличити њихове јереси.

Циљ овога писанија јесте да бар малим делом укажемо на Атанасијеве “кривине“. Да, баш њега сам одабрао, јер управо он се користи ауторитетом угледног теолога, као “водећег ученог представника СПЦ“. На нашу велику жалост, да ли свесно или несвесно, он је одступио и застранио од Православног наслеђа. На то се мора реаговати и ево нашег скромног приноса томе.

Извор: Православни форум Газиместан