logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Свет, Друштво    Аутор: новинарство    810 пута прочитано    Датум: 2.09.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

OniPročitah ovaj članka od gospodina Bojića, pa da bih razumela o čemu se radi pročitah i izvor odakle je sve počelo. Kao i komentare.

Gospodin Bojić je izgleda tezio da ostane kulturan i nije hteo da se dotakne prave teme. Verovatno zato da na sebe ne bi navukao još gori gnev. Suština je u stvari u tome, što dotična osoba koja nema prezime, nema ga bar ovde u ovom komentaru, svoje stavove ne podvrgava stvarnosti i činjenicama, niti pak kritičkim osvrtima nego se zaklanja iza svoje titule i izvesnog naučnog stava???

Imala sam sam priliku da se lično u svom životu uverim o kakvim se ovde naučnicima i intelektualcima radi. Ta škola je mene koštala mnogo, u zivotu, i lično sam na svojoj koži osetila taj mentalitet.

Moj bivsi muž i ja smo se poznavali jos iz srednje škole. Ja sam bila rođena na selu u jednoj imućnoj seoskoj familiji. On u gradu poreklom iz uticajne familije, koja je iz istog sela bila rodom, ali naravno kao učesnici na pobedničkj strani iz drugog svetskog rata dobili su previlegiju da se smeste u grad.

Mladost -ludost! Kaze naš narod. Zaljubila sam se u njega, iako mi je otac govorio: Nemaj posla sa tim šinterima. Kroz gimnaziju se jedva provukao. No naravno, kada god je trebalo roditelji su priskakli u pomoć. Studirao je hemiju a ja medicinu. I tako dok smo pored studija provodili slobodno vreme u izlascima i zabavi stalno sam ga gurala da uči. Ma nemaj brigu govorio je on. Razlika u nama je bila savršena jer pored mene u porodici je bilo dva starija brata, a on je bio jedinac. Ja jesam bila očeva miljenica, što je retkost bila kod onog našeg srpskog mentaliteta u ono vreme, ali otac je uvek voleo da ima kćerku kako je on to govorio da mu sinove vaspitava. No ja sam bila najmladja pa su braca mene vise vaspitavala nego ja njih. Da ne kažem i oni su me mazili, jer sam od mlađeg brata bila mlađa gotovo za četiri godine. Ali ono što je kod mog bivšeg muža bilo simptomatično, kao jedinca ni danas ne mogu da opišem.

Približavali su se dani završetka studija a on je bio još uvek negde na nivou jednog srednješkolca. Čovek bez i malo kreativnosti. Najviše se mučio u poslednjoj godini studija, i umalo da ne završi tu godinu. Ali posle dve godine vanrednog studiranja, priskočili su otac i majka potplatili profesore i jedenostavno su mu kupili diplomu. Sve sam to nekako prežvakala i sažvakala. Najviše me je lednulo to kada sam znala da su moja braća morali a bili su voljni da idu da odsluže vojni rok, on je toga bio pošteđen, jer mu otac i majka preko veza namestiše da ga proglase nesposobnim.

Kad sam saopštila roditeljima da hoću da se udam za njega otac je bio zgranut. Ma zar dete moje da se udaš za škarta? -šPiato me je otac. Kada sam mu objasnila da on u stvari nije skart nego da je previlegovan, otac me pogleda i sa onom zdravom seljačkom logikom me upozori. To ti je onda gore nego škart. Videćeš ti, lupaće ti se to o glavu.

Tavorilo se nekako, došla su deca i ja sam morala gotovo sve da nosim na svojoj grbči što bi rekli naši ljudi. Počela sam da razmišljam o rečima svoga oca.

Jedva sam ga ubedila da se iselimo za Ameriku. Došli smo ovde pre jedno dvadeset godina. Ja sam se odmah latila knjige i terala sam njega da uči i on. Ni slučajno, spali smo na državnu ispomoć, i njemu se to nekako dopalo. Kada sam ja položila ispit i počela da radim u jednoj bolnici kao stažer ukinut nam je velfer. Terala sam ga da počne da radi, deca su vec bila pošla u školu i trebalo je i njima pomoći. Ni na jednom poslu se nije mogao zadržati više od šest meseci. Posle lošeg rekorda više niko nije hteo da ga ni primi na posao. Kada sam dobila dozvolu preselili smo se u jedno malo mesto odnosno predgradje Filadelfije, gde sam otvorila svoju ordinaciju. Kada sam ustalila praksu počela sam da utičem na njega da i on nešto postane. Sve je bilo uzalud. Kažem mu da doje da bar ponekad počisti prostorije, da ne palćam drugoga. Ni to nije pomoglo. Nije hteo ni da čuje pod izgovorom da ga to sve omalovažava. Jedne jeseni zmolim svoju partnerku da pregleda moje pacijente dok ja odem u Srbiju, pošto posle svega i svih onih pompi Jugoslavije nije bilo. Moja partnerka prihvati da mi pomogne, tek kada sam joj objasnila o čemu se radi.

Dodjem kući, pozovem mog tadašnjeg supruga u sobu i kažem mu da mora da gleda decu dok se ja vratim iz Srbije. Zašto tako na prečas ideš, i zar to nije moglo biti ranije da idemo svi skupa? – Pita on mene. Nešto sam se odjednom uželela roditelja i imam utisak da mami nije dobro a to sve krije od mene. Izvadim se ja. Nije se više protivio, mada je ponekad znao da bude i ljubomoran.

Javim ocu i majci da ću doći i oni se obradovaše. Posle sedam dana stignem u svoje rodno planinsko selo. Lepo i brežuljkasto, prosvetljeno onom čistinom i izvornošću lepote planskih sela u Srbiji, čiju svetlost brani lepota bistrine neba sa kojeg kao iz izvora bistre vode se slivaju sunčevi zraci dole na zemlju, i brane ih da ne potamne od sivih planinskih masiva. Brat i snaha su došli bili da me uzmu sa aerodroma. Pošto ja ni dan danas se ne usudjujem da vozim po Srbiji. Mladji brat je ostao u selu a stariji se odselio za Australiju, još pre mog odlaska u Ameriku.

Padoh prvo ocu u zagrljaj, a on me poli svojom toplom roditeljskom suzom i jedeva kroz jecaj progovori drago moje dete, zeljne su te oči, oči moje… Majka se već po običaju zacenula od plača. Pridjem zagrlim je i u zagrljaju joj osdtah možda dobrih deset minuta dok se ona nije smirila. Uzeh ih oboje za ruke i udjosmo u kuću. Kuća puna topline i kuhinjskog mirisa. Svi se okupiše oko mene a naročito tri bratanca koji se počeše o svemu raspitivati.

Vec se sunce klonilo zapadu a mi još sedimo i pričamo. Toliko smo se zaneli da ja i ne osetih da me mori glad. Moliše me brat i snaha da se uz put zaustavimo i da nešto bar prezalogajimo. Nisam htela, jer od toplog seoskog parčeta hleba i lepog sira i kajmaka, za mene nigde u svetu lepše i boilje hrane nema. U jednom momentu povika snaha, hajde da već jednom nešto pojedemo, Milica će nam se preturiti od gladi, i pokaza rukom na punu trpezu. Samo što zavrsišmo jelo, otac kao da sam ga nagovorila upita me da li hoću da vidim vinograd. On je svojevremeno svojom rukom podigao pet šest ari lepog vinograda a sada znam je berba tu na primaku. Em sam zaista bila željna da pogledam vinograd i da pojedm jedan grozd da me mine želja moje mladosti i velike zaljubljenosti u lepote mojeg rodnog doma, i teške nostalgičnosti koja me je dugo progonila posle mojeg odlaska na školovanje. A još teže cežnje da to prelepo očevo delo još koji put vidim pošto taj rukosad nisam videla u vreme berbe sve od posle mog odlaska u SAD. Ali još nečega. Nekako sam imala strah da pred majkom izjavim svoju nameru. Strahovala sam.

Zato što sam od nje mogla da očekujem dve stvari, ili da i u onako poodmaklim godinama odvali me rukom preko obraza, pošto sam dobro upamtila njene reči dan uoči svadbe. Kod oca sam uvek imala veću slobodu. Šetamo do vinograda tata i ja, onako nogu pred nogu, kao nekada kada sam bila mala devojčica, i kada me je on uvodio u vinograd, i birkao mi najlepše, i najsladje grozdove koje sam jela sa velikim užitkom. Idemo tako a on me ljubopitivo gleda i najednom mi kaže.

“Ti dete nešto prikrivaš. Tata… zasdadoh za trenutak, hajde da požurimo do vinograda. Gorim od želje da ga u ovo doba godine vidim”

Stigosmo u vinograda, i otac poče da birka grozdove, kao nekada kada sam mala bila. Deca za roditelje su uvek deca, i onda kada postanu odrasli. Uzeh dva grozda i zamolih tatu da izidjemo na vrh brda, mi smo ga zvali Rasće. Htedoh da još jednom odatle osmotrim zalazak sunca koje već poče da se kloni iza visokog planinskog masiva. Posedasmo na travu, i ja na brzinu pojedoh ona dva grozda što sam držala u ruci. Odozdo od Drine dopiraše onaj blaženi šum koji se samo sa ovakvih uzvišica tako lagano upijao u ove planine koje je ona vekovima stvrala.

Njednom pade odluka, i ja onako tihim gotovo nečujnim glasom počeh govoriti gledajući oca pravo u oči.

“Tata – ja sam donela jednu odluku koju nikome do sada nisam mogla i smela da kažem. Budi hrabar molim te i saslušaj me pažljivo”

Otac je bio veoma pribran i staložen, ali ga izgleda moj način obraćanja trže kao iza sna.

- Tata, ja moram da se razvedem. Otac za trenutak kao da beše zbunjen, a onda se osmehnu i pruži mi ruku. – Konačno dete moje. Konačno. Znaš da me to ne iznenađuje. Nije mi drago što se ovako sve završava sa tvojim životnim snom, na ovaj način, ali veruj mi iako mi nije lako to što sada čujem od tebe, daleko mi je lakše sada, nego kada si mi rekla da se udaješ za njega. Stvarno tata, ti tako misliš? – Pitam ja oca. Upravo tako, – odgovori on. Ali tata ko će to sada moći da kaže majci. Ja nemam te hrabrosti. Ne brini ti za to. – Dodade otac.

Brzo prodje petnaest dana i onda kada se radi na poslu a nekamo li kada se gasi misao za svojim obicajima i zivotnim brigama koje su prošle i koje predstoje. Poljubih oca u čelo, i majku u lice i u skut. Prvi put nisu zaplakali kada sam krenula nazad za Filadelfiju.

Otac samo dodade: ”Imaš ti dosta moje krvi i bićes hrabra da sve izdržiš. A u nama imaš punu podršku.”

Posle mog povratka on nije ni došao da me sa decom dočeka na aerodromu. Uzmem taksi i dodjem kući. Deca se okupiše oko mene. Ljubim ih, i grlim kao majka što grli, i ljubi svoju decu. Stavljam im na sto sir i kajmak nešto što oni najvise vole od svojih, bake i deke. Mama mi bi smo da iduće celo leto provedemo u selu. Za to neće biti problema. Kažem im ja.

Posle nekoliko dana pozovem muža da odemo na večeru u jedan obližnji restoran, koji je bio tih i više familijaran. Još uvek je vreme bilo lepo i moglo je da se sedi na terasi. Naručismo jelo i taman što smo završili, ja mu ukratko preneh svoju odluku. Prvo napravi jednu pauzu, a onda poče da viče. Pustih ga da se izviče, a onda mu rekoh.

- Okreni se okolo. On pogleda i beše malo zbunjen reakciom prisutnih gostiju. Slušaj – nastavljam ja. Zivot sa tobom je bio čist promašaj za mene, i ovo je jedino rešenje za nas. Ako još jednom povisiš ton zvaću policiju. Evo ti hiljadu dolara i odmah možes da ideš u hotel. Uzmi taksi i idi. Daću ti još tridestet hiljada ako potpišeš brakorazvodna dokumenta. Kući možes doći samo onda, a to će biti za dan dva da uzmeš ostale stvari. Biće prisutan socilajni radnik, a ako počnes da praviš nered policija ce doći za dva minuta. Deca, pošto nemaš krov nad glavom, neće moći da krenu sa tobom. Biće ti dozvoljeno da ih viđaš i, ako kada se središ neko od njih hoće sa tobom da živi neće im biti zabranjeno. Ako nisi zadovoljan sa količinom novca koju dobijaš, slobodno potraži advokata. Ja sam spremna da ti dam onoliko koliko ti sud odredi. Oko kuće nemoj da praviš pitanje. Ja sam je svojim novcem izgradila, i da ti ne padne na pamet da oko toga potežes bilo šta.

Izvadih iz tašne žuti koverat sa $ 1,000 i pružih mu preko stola. Ustade i ode da se nismo ni pozdravili. Nisam htela ni ja izaći na polje sve dok ga taksista nije pokupio. Onda sam tek napustila restoran. Nebo i ceo predeo ispred mene bio je obasjao pun mesec. I tako dok se primičem kolima ispod nogu mi je šuškalo žuto – crveno, jesenje javorovo lišće. Sećala sam se onih trenutaka kada sam sa njim posle napornog učenja se šetala do Ušća na čaj ili kafu i kada sam mu govorila svoje životne snove, bio je on i tada samoživ i samohran, gotovo samouveren ali da mi na poslednjem rastanku ni ruku ne pruži? Pitala sam sebe prosto i jednostavno. Da li je moguće da taj čovek sa kojim imam četvoro dece nema nikakvog osećanja prema meni? Vratih se kući a služavka već beše stavila decu da spavaju. Kada otvori vrata, onako iznenađeno me pogleda i znalacki me upita: ”Gde vam je muž?” Otišao je u nepovrat odgovorih joj ja. Posle skoro dvadeset godina provedenih u braku izgovorila sam čini mi se reči spasenja, koje su me ohrabrile i učvrstile. Zamolih Lindu da skuva čaj.

Ja se presvukoh i posedasmo za sto. Dugo sam joj pričala šta se seve izdesavalo i koliko sam od svog života izgubila, a koliko mi se čini da sam tek počela da dobijam.

Pročitavsi ovaj clanak gospodina Bojića, ja ga potpuno razumem. Bolno je što ti ljudi taj svet, ta generacija sa kojom sam, i ja odrasla, i sa kojom sam mislila da imamo nečeg zajedničkog, danas vidim da je jedan dobar deo njih isti kao moj nekadašnji muž. Stravično samoživ i samohran, diplomu ima ne da bi mu ona donosila prihode, nego da bi se njome hvalio. Kakva žalost. Tako je i ova osoba koja zaista nije imala razloga da krije svoj identitet ako je sigurna u sebe i u ono što govori. Ne ona je jedna ista ili slična onoj grupi previlegovanih iz onog vremena kada su se takvima akademske titule delile ne prema znanju i umeću, nego prema previlegijama. Koja crna nučno – filozofska misao. Koja bi i malo uzdignuta osoba sebe na ovakav nivo postavila da joj se ceo svet podsmeva. Sa čim brani svoje teze? Jednom čistom iluzijom.

Dolazim i do još jednog, nesrećnog zaključka, a to je, da je zavisnost sociojalna najgora bolest koja postoji. Ni za trenutak niste pogrešili gospodine Bojiću. Takve previlegovane, a Tadić, to licno znam je bio upravo jedan od tih, su izgleda lovile strane obaveštajne službe, i pridobijale ih za sebe da im odradjuju njihove prljave poslove. Oni za bolje nisu i bolje ne znaju. Zato se ne mojte pitati ko su im bili predavači. Nisu predavaci bili toliko loši kakvi su opasni bili ucenjivaci. Kakvi naucnici i Mondialisti? Kakvi državnici i političari? Ni koze oni nisu sposobni da čuvaju. Neka naučnica rodi decu i neka ih odgaji da budu hrabri i otmeni, da se bore za svoj imetak, i svoje ja. I da se nikome ne uvlače.
To je vaš stav, vas koji ste diplome dobijali da se njima dekorišete a ne da od njih živite. Znam vas, i dobro sam vas upoznala. Danas vam za sve ukupno stanje smeta idilični i romantični patriotizam jednostavnog ali bistroumnog i oštroumnog sela srpskog, koje je jednu veliku građevinu bilo sagradilo, a koju ste vi takvi nesposobnjakovići, gotovi da porušite do temelja. Sa kojim stavovima i sa kakvom vi diplomatiom izlazite u svet ajkula i divljih zverova. Snaga i moć jednog diplomate se ne sastoji u aminovanju. Nego u agresivnosti, širokom obrazovanju i snazi lavovskoj. U politici i diplomatiji, pogotovu u diplomatiji čovek mora da bude tako jak i toliko bistar da zna kada treba da ujede a kada da pogladi. Nemojte sve bacati na Milosevica. Ništa vi niste bolji od njega. Najobičnije conje i cmizdravci. Tako je i on kao i vi dosao u Dejton, i poceo da se ledjima sagnut do zemlje okreće divljim i devijantnim zverovima.

U ostalom ko vama daje za pravo da rušite nešto što niste ni stvarali ni gradili. Zbog čega to radite ako za to platu ne dobijate? Mislim da niste iskreni kada kažete da ne dobijate nagradu za izdajstvo. Ako ne dobijate, onda još u toliko gore. Značilo bi to da ste i zaista gori od prostitutki, a sa njima radim često iz profesinalnih razloga. I lakše je nekada za medicinske usluge naplatiti od njih nego od onih koji imaju milione na banci. Novac uvek imaju što znaci da za svoju uslugu skupo naplaćuju.

Gospodinu Bojicu jedna preporuka: Ako ste im predočili Lojda Dzordza i Vinstona Čerčila da im pokažete kako treba da izgleda jedan otmen čovek. Oni vas sigurno ne mogu i neće razumeti, jer do toga nivoa oni nisu stigli. To su Vam. – Ponavljam iz svojih studentskih, ih dana znam, najobičnije kukavice. I neizgradjene ličnosti. A i, iz svog životnog iskustva. Ali ako ste druge koji jos nisu otmenost izgubili hteli da podsetite da glavu treba držati uspravno, za to ste onda sabrali poene k sebi.

Inače onom zdravom i patriotskom biću Srbije preporućujem da se klone ovakvih ”spasitelja”. Ne prihvatajte njihovu sreću, jer nikada nećte moći da razumete koliko su jadni i nesrećni takvi. Što dalje od njih, što ih manje u politici i vladi, to će biti bolje za Srbiju. A to šta pričaju Tamničari sveta Bajden, Klinton, Lugar i Madlin Olbright, ja od tog osinjaka ne živim daleko. Nekada je to bilo gnezdo stršljenova. A danas poneka osica izleti od tuda. Vi ste čuli za poginule vojnike u Iraku i Avganistanu. Da li ste videli ranjene? Ja jesam. Rat je tamo mnogo krvaviji nego što se prikazuje. Pitam jednog mog pcijenta, nedavno, koji je dosao na dopust iz Iraka. Da li on misli da je Irak bolji nekada, pre inavazije ili sada? Bolje nemojte me to pitati. – odgovara osoba.

Moj nekadašnji se muž odselio i zivi negde na Bronksu ili gde li? Od nekave bedne državne ispomoći. Čujem da i on Mundijališe. Prošle godine moj najstariji sin je putovao u Srbiju da poseti rodbinu, pošto su mi roditelji već pomrli, poseta je bila predvidjena za sujaka i njgovu decu. Na putu je svratio da obiđe oca. Predhodnog je leta, radio celo to leto da bi zaradio za put. Bio je poneo ekstra novca, da ode nekoliko dana do Vrnjačke Banje, i na Zlatibor. Kada se vratio ispričao mi je da je prežalio svoj put u Vrnjacku Banju i da je samo išao na Zlatibor. Pitam ga zašto?

Kaže, kada je video oca u kakvoj bedi živi sažalio se na njega i dao mu svojih $ 200, da nešto sebi kupi. Dok ga eto otac nije ni na čaj pozvao. Kakva samoživost. Kakvo sebičnjastvo! Ne mora niko da me pita da li je se još ikada setio da svoju decu pozove i da ih pita kako su, da li im nešto ne dostaje. Njastarji sin završava Princton ove godine. Deca kod oca, bez oca.

Takvi su i ostali Mundijalisti.

Milica Marković – Mila
__________
Jos jedan manji osvrt koji se nekao nije mogao uklopiti predhodni tekst. Tolike godine skoro pola veka se pljuvalo na tu lojalnu emigraciju. Ti su ljudi ocrnjeni i ojadjeni bili. Kao susta suprotnost onoga sto sam ostavila u skolskoj citanci i mog prvog kntakta sa tim ljudima, koji su bili opisani kao nekakvi ubice i bradati cetnici. Kada sam pocela da dolazim u kontakt sa njima jeste da po skolovanju nisu bili ni akedemici ni intelektualci. Ali po obrazovanju i kulturi, i te kako su bili prisni, odmereni i umereni. Iznad sveka radni, veliki kucevnici. Gotovo devedeset posto njih koji su proterani iz zemlje od strane komunista, jesu bili ljudi sa samo mozda cetiri razreda skole. Mnogi su radili po fabrickim halama ili na grdilistu. Ali se gotovo svaki od njih borio da skuci i da stvori domacinstvo.

Kontrast njima su novi imigranti. Gotovo devedest posto njih svoj zivot provode na socijalnoj pomoci. Bila sam skoro na jednom seminaru u Floridi. Sa mnom je posao jedan od mojih sinova koji konkurise za medicinu iduce godine. Prilazi nam lakej i prihvata stvari. Tek kada zapazi moje ime on me upita odakle sam. Rodom sam iz Srbije, odgovaram mu ja. On onda zapoce svoju pricu kako tu zivi i kako je on negde mislim rece iz Sarajeva. I onda ce meni, pa eto vidite ja tu zivim. I bas mi je lepo ne radim gotovo nista. Moj se sin i danas tome smeje. Bas mu je lepo, jer nista ne radi. Vidi se po njemu, kaze moj sin. I nema nista. Od ovih novih emigranata dobar deo kao sto pomenuh bas ide tom liniom da ne radi nista. Zive bez ikakvih ideja, i bilo kakve kreativnosti. Kako rekoh, ogroman broj zivi od socijalne ispomoci. Ne interesuje ih ni domacinstvo ni domacinski zivot. Uglavnom su problematicni u svakom pogledu. To je merilo mundijalista. Oni su samozivi i samohrani. Zive od danas do sutra.

***
Gledam na sat. Vec je proslo osam. Moram u ordinaciju, a inace pisala bih jos.




10 коментара у вези “Reakcije čitalaca: Moje iskustvo”
  1. Postovana gospodjo Markovic,
    Sa interesovanjem sam procitao jedan deo vase zivotne price koji je trebao da bude kao neki komentar na neko pisanje g. Bojica. Nisam siguran o kom clanku se radi jer g.Bojic je kako vidim veoma aktivan na ovom forumu.
    Zao mi je sto vam se sve ovo desilo u zivotu ali vam moram reci da vi pisete tipicno zene koja se razvela i onda i dalje mrzi svoga muza i na njega prosipa drvlje i kamenje.Svaka prica ili medalja ima dve strane pa je zaista zalosno sto nismo u mogucnosti procitati ili videti i tu drugu strane medalje.
    Zasto to tako kazem jer u vasem pisanju se zaista vidi jedan veliki gnev.Kao da je on vas napustio,a ne vi njega.
    Ljudi mogu da prave u zivotu “zivotne” greske kao sto i sami kazete,ali mi je nerazumljivo da i pored svega kakav je on i kako su vam roditelji savetovali vi ste ipak uspeli da sa njime izrodite Cetvoro dece.Zato me je sokiralo da ste za njega upotrebili rec “Sinter”.
    Poznavali ste ga iz skolskih dana i onda nije bio “Sinter”. Upotrebljavajuci reci svoga oca zovete ga i “Skart”, naravno zaboravljajuci da je on otac vase dece. Tacno da je i tako,radi vase sada vec odrasle dece ne bi smeli da ga tako javno zovete i prozivate. Najverovatnije je da je vas bivsi muz produkt Titovog komunizma,da je izasao iz Titovog jajeta i da mu je mentalitet onakav kako ga opisujete.Danas je skoro citava Srbija i vise od pola nase emigracije koja je od skora dosla takva i tu ste je dobro opisali.Sve cekaju na gotovo.Po onoj iz bivse Juge “radio ne radio plata isto ide”.Zato dosta njih zive na Socijali,cak i generacije.
    Mislim da je kod vas problem bio da se vas bivsi muz nije uopste menjao,ostao je ucauren kao svilena buba dok ste vi gurali napred i zato ste ga prerasli.Zavrsavajuci ponova skolu medicine poceli ste da ga gledate kroz mikroskopske oci i tako ste se poceli udaljavati jedno od drugog.Steta sto to vi niste prvi primetili i mozda proradili na neki nacin da spasete svoj brak. Lako je sada njega ovde nazivati svim imenima.Zato me nije iznenadilo sto je on na vas vikao u restoranu kada ste mu rekli da je medju vama sve gotovo.Ocigledno je da ste to dugo planirali.I verovatno mu je ta vecera presela.Bilo je bolje da ste mu to rekli samo uz casu vina ili piva,a ne ovako sa punim stomakom.Kao doktor to bi trebali da znate.
    Bez razlike da li je on sve to zasluzio ili ne,kroz vase pisanje shvatio sam da ste pored medecine studirali i sadasnje pravne zakone USA koji se ticu razvoda braka.Sve je matematicki iskalkulisano,valjda se zato vas bivsi muz i iznenadio. To uglavnom nase zene odmah nauce cim dodju u Ameriku. I za to postoje bezbroj primera…
    Niste nam rekli da li je On uzeo onih 1000. dolara koje ste mu stavili na dlan da se pod hitno iseli.Pretpostavljam da je uzeo.
    Vi ste potsetili na jednu istinitu pricu koja se desila pre dvadesetak i kusur godina.Nju sam licno cuo od jedne doktorke psihologije koju sam poznavao kroz moj posao.Ona je na slican nacin napustila svog muza.Nije mu dala nikakve pare ali ga je najurila iz kuce.Imali su dve cerke.Posle jedno 15 godina on se naglo obogati.Postao je multimilioner i stalno zivi na Bahamasu.Dosao je u posetu Americi i izveo je svoje vec odrasle cerke na veceru. Dobile su od oca neke zaista skupe poklone.Kada je majka saznala da poludi. “A meni nije doneo nista…Eto ima brod,ima zenske,a ja kao da mu nisam nikada bila zena”…
    Kao sto rekoh na pocetku,nije mi bila namera da vas sa ovim nesto uvredim,ali citajuci sve ono sto ste napisali dobio sam utisak kao da je vas muz ostavio,a ne vi njega. Potpuno vas razumem da ste ovde sa ovakvim pisanjem hteli da ispustite ventile,da date sebi neki odusak i to na mah,jer kako vidim zurili ste u svoju ordinaciju.
    Ipak mislim da ste malo preterali znajuci da je on ipak Otac vase dece.

  2. Vrlo me cudi da sa osobom koju nazivate Skart,Sintar
    ostavili ste svoju decu,dok ste otisli u posetu Srbiji!

  3. Ovo nije usamljen slucaj, na zalost ima ih mnogo. Kako ja radim kao socijalni radnik znam i druge slucajeve, cak i daleko drsticnije. Zato znam i o kome se ovde radi. Odlicno su napravljeni maskiri za tragove, osoba se cak i nije potpisala pravim imenom vec pseudonimom. Njen muz je zaista bio propalica, kako na fakultetu, tako i kasnije u zivotu. Zivi jadno i bedno. Ne zasluzuje da ga niko pogleda. Roditelji su mu pomrli i rodbina ih je sahranila a on se ni na sahrani nije pojavio. Osoba nema cetvoro dece a ja nemam nameru da iznosim koliko ih stvarno ima. Nije decu ostavila sa muzem kada je krenula u Srbiju nego kod svoje koleginice. I tako redom. Gospodin Jovicic je malo licemeran, i ne razumem zasto ga ova prica toliko pogadja, i zasto pominje jedan sasvim suprotan slucaj i stavlja ga u paralelu sa ovim. Cinjenica je, da je na univerzitetima u SFRJ stvarano mnogo kako nadriintelektualaca tako i pseudointelektualaca. Mnogo su tome doprineli i pojedini roditelji koji su svoju decu upropastavali svojim bolesnim ambicijama. Bolje je nekada biti dobar zidar, boze moj danas zidari u merici vise zardjuju neko lekari, nego los ili nikakv intelektualac.

    Prica je veoma interesantna, i vidi se da osoba ima mnogo literarnog dara, sto mene relativno cudi, jer je ja znam sasvim drugaciju, ukoliko nije svoj rukopis dala nekome da ga dotera. Mnogima ce ova prica otvoriti oci, ja se nadam. Mnogi su svoj zivot prokockali ziveci u jedenoj iliziji. Sto rece jedan penzionisani kafedzija iz Njujorka nedavno. Ja ljudi ne razumem mnoge od ovih nasih ljudi. Pricaju mnogo o visokim skolama a nista ne stvarju.

    Sta vise rci.

  4. G.Pantelicu,
    Vidim po vasem odgovoru da doticnu osobu zaista dobro poznajete jer nam jos kazete i to “da se cudite kako ta osoba pise jer je znate drugaciju.Kao sada ima literarnog dara ali joj je to sigurno neko drugi pisao.Pa kad sve to znate sto nam i to ne kazete ko je to njoj pisao? Neki prijatelji,neki knjizevnik,mozda svaler ili ste mozda vi licno sve to pisali pod njenim imenom pa vas komentari “pogadjaju”.
    Eto ovde imamo i komentar Efimije koja rece “Da je doticna ostavila decu da ide u Srbiju.(Valjda da se provodi).Ja to nisam odmah primetio.Zato hvala Efimiji!
    Zaista me cudi da me nazivate Licemernim,a ne kazete zasto.Samo onako s Neba pa u rebra.Zar davati neki komentar,svoje misljenje je licemernost.To bar ja nisam primetio u onom sto sam napisao.
    Ja sam sit slusajuci kada se ljudi razvode,a tih dogadjanja je zaista puno, kako onda zena ili muz napadaju jedne druge,olajavaju ih i iznose napolje prljav ves.Da je tako pisao i njen bivsi muz verovatno bih mu isto tako odgovorio.Mozda je odgovor bio ostar,ali smatram da nije bio uvredljiv,bar ne u onoj meri koliko je ona izvredjala svog bivseg muza nazivajuci ga Skartom i td. Vi nam kazete da ona nema cetvore dece,da ima manje ali ne zelite da nam nista kazete kao da je sve to sada relevento.
    Vi kao “Socijalni radnik” trebali to malo vise da znate i kao socijalni radnik da nam pisete stalozenije.Izjedem ti ja takvog socijalnog radnika koji izigrava drvenog advokata samo jedne stranke.
    Sto se tice mene licno,odgovoricu vam i na to pitanje,Ja nemam zasta da budem licno pogodjen kako mi kazete, bez razlike da li je to pisala bivsa zena ili bivsi muz koje vi tako dobro poznajete.
    Dozvoljavate mi da odgovoram ili komentarisem o onome sto ljudi javno iznose,e sad da li ce sve da se nekom svidja ili ne to je na njima licno.Kada pisu o necemu ili nekoga javno opanjkavaju i iznose svoj prljavi ves to ne znaci da ce se meni ili nekome to sve automatski svideti,kao sto ne znaci da ce se komentari isto tako nekom svideti.Nasa zemlja Srbija je zaista ogrezla u razvodima.Skoro sam citao neku strasnu statistiku koliki su nam veliki razvodi.Kad je to tako u Srbiji sto bi onda bilo mnogo drugacije i u inostranstvu.
    Pa Srbi smo!

  5. Marko,bas ti hvala lakse cu spavati jer napisa da Doktorka nije ostavila decu sa Skartom i Sinterom vec
    sa prijateljicom!Strasno sam brinula.Ja se odusevim sa
    skorojevicima,uvek mi porave raspolozenje pa i doktorka
    Dva puta spominje kucnu pomocnicu,a otac seljak svaka mu
    cast u toj prici pretvori se u tatu iz nekoga filma,da
    ne zaboravim dodati i ambijent je u Srbiji divan.Posebno
    naslada za siromaha muza koji zavrsi u bedi!Odjedno manje nego cetvoro dece!Odlicna taktika,lakse ce se udati ili naci prijatelja sa manje dece,to si joj dobro
    pomogao kao socijalni radnik.Ovde u Australiji,vecinom
    osobe koje su imale probleme i dosle u kontakt sa socijalnim radnikom,posle idu mislim dve godine u neku
    vrstu tehnicke skole i postanu socijalni radnici.Moja
    prijateljica predaje jedn predmet u takvoj skoli i kaze
    ima puno zena razvedenih,kriminalno osudjivanih,bivsih
    zavisnika od droge sto ce postati buduci socijalni radnici a i lezbejki.Tako tesko Srbendama muzevima ako
    one imaju posla sa njima,garantujem im depresiju,beskucnistvo.Idem da napravim caj sama nemam
    kucnu pomocnicu!

  6. Interesantno razmatranje,i mene je malo pobudilo ono oko kucne pomocnice,pa muz je iz grada,uticajne familije,a ona jadnica iz bogatog sela od jos bogatijeg i pametnog oca td. i td. Ustvari u prici je sve moguce.Mene je jedino malo razalostilo to sa nacinom kojim se ta zena obrusila na muza koji je skart.Nekako mi bi zao CETVORO dece,a ne njega ili nju.A ono sto ga zove SINTER,ako mu je to zanimanje,sinteri na Zapadu su obicno dobro placeni i tesko je dobiti taj posao.Eto u mom gradu raznosaci djubradi dobijaju preko 20. dolara na sat. Ovde je ustvari gospodin biti DJUBRETAR kao i SINTER.
    Nego Efimija,zar nema ko da Vam napravi caj,osim kucne pomocnice? Eto ja znam da pravim Srpski caj,samo mi treba nasa rakija.

  7. Meni se najvise svidja o lakeju, gospodja doktotka ide na seminar sa sinom koji hoce da upise medicinu, a tamo neki Srbikn lakej koji mora da nosi kofere, pa je prepoznaje po imenu,i kaze da lepo zivi. Mozda mu je zena sobarica, pa je doktorka pronasla i prasinu. A i ona kaze da je bila na pomoci drzave, pa joj nudi doktorka ako vam treba poreklo, taj jadni tata odjednom neka veleicina, antikviteti su puni fotografija evropljana koji su bogati, mudri pa kupite fotografiju tate, da pokazujete prijateljima. Efimija bi trebalo da cuti nasledila je od nekoga nekoliko miliona dolara pa izigrava zilotu, do tada je bila anarhista.

  8. Veljo,sumadinski caj ne pijem,vec Red Tea(tea and South
    African Rooibos)probaj odlican je,ima u svakoj radnji!
    Postoji serija knjiga od Alexader McCall Smith,desava
    se u Botswani,a radi se o detektivskoj agenciji koju
    vodi zena Mma Ramotswe,koja uvek pije taj caj.Tako da
    sam i ja pocela piti Red Tea.Mma Ramotswe resi sve probleme i nadje krivce.Sada i ja sam napravila sebi taj caj,mozda mi pomogne da pronadjem ko je iza Ime nije
    vazno,posto vidim da me ogovara,ne ljutim se na njega ili nju,nego posto je inkvizicija pocela zadnjih nekoliko meseci,da znam od koga dolazi.Normalno da je
    potrebno znati ime da bi se molila za te osobe!Obavezno
    probaj caj!

  9. Cudi da niko nije razumeo ovaj dopis kako treba. Zena koja je napisala ovakav clanak, ne zeli i ne voli da se mnogo o njoj zna. Zato preko ovoga teksta postoji nekoliko prekrivenih i pokrivenih stvari. Odnosno tragovi su dobro prekriveni. Da seoska atmosfera nije onako autenticno, i stilski cak, i liricno opisana. Zatim panorama jednog podrinjskog planinskog sela u stilu bas pravog dozivljaja. Onako zivopisni pejzaz tog sela, ja bih pomislio da se radi o jednom bracnom paru odakle sam ja. Ali ovako ne mogu da odredim nista.

    Radi se ovdi o osobi koja ismejava pseudo – intelektualizam, na jedan specifican nacin. Ovo meni vise lici na jednu prepricanu pricu od nekoga preuzetu. Od nekoga ko mnogo dobro razume psihozu odnosno klicu proizvodnje neradnickog mentaliteta u istocno – evropskim zemljama, koji se razvijao u vreme komunizma. Taj nerdnicki psihoparazitski mentalitet je pogubno destruktivan i zadaje probleme mnogim narodima. Ja u ovom clanku vidim Staljina, Josipa Broza, Borisa Jeljcina, Vuka Draskovica, Mirjanu Markovic i tako redom. Gosopdine Jovicicu zaboravite na brakorazvodne parice. To Vas pogadja iz meni nepoznatih razloga, ali sustina nije u tome. Sustina je u necemu sasvim drugom. Razmisljajte ovako. Da je ovo jedna fiksija, koja se pretvorila u stvarnost kada se gleda na nase celokupno obolelo drustveno bice. Razmisljajte mozda i ovo da je ova zena koja sve ovo pise cula pricu od neke svoje pacijentkinje koja je Ruskinja, Poljakonja, Ukrainka, Madjarica, Nemica iz istocne Nemacke. A onda kada je osoba procitala sta je upuceno na adresu Tadica i drugog profitersko parazitskog mentaliteta, ona je samo to sve ozivela secajuci se svojih studentskih dana, i one kako ona to s pravom kaze previlegovane elite. “Nisu predavaci bili tako losi kavi su bili ucenjivaci.” Razmislite malo o toj recenici. Koliko je njih od te elite komunisticke dobilo diplome a da nisu ni jedan ispit polozili? Kako su ih mogli dobiti ako nisu bili ucenjivani predavaci? To je sustina o kojoj osoba govori.

    Bar sam ja to sve tako razumeo. Jer velika je istina da jedan ogroman broj tih previlegovanih kada se pojavio na svetskom trzistu je doziveo krah. Bolje su prolazili na tom trzistu dobro utrenirani zantalije, pa cak i bistri nasi ljudi sa cetiri razreda skole od pre drugog svetskog rata, nego neki koji su se okitili diplomama iz doba bivse SFRJ. Neverujete? To je sada vasa stvar. Ali ja to ovde u Njujorku vidjam svaki dan.

  10. Neki su se snasli bolje neki losije,i to je prica.Neko ima volje i zelje da ide naprijed a neko iz ko zna kakvijeh razloga stane.Ovde u Australji ima ljudi sretnijeh i sa malo a ima ih nesretnih sa puno
    Nego da dodam kod novijeh sto su dosli ako zena brze savlada engleski i vrati se u skolu(ovde je to moguce)
    i zavrsi pa dobije bolje novce,muza koji je pazijo decu,
    vodijo u skolu,crncio najgore part-time poslove nekako
    ga brzo ostave.Ne odgovara im vise.Ta prica cini mi se
    da je izmisljena.Ja sam vise od tri decenije u Australiji,mada imao sam zanat kada sam dosao,nijesam ga mogao raditi,niti je bilo pomoci da idem na engleski,
    mozda bi i ja isao na socijalno tada.Izucio sam i prijucio drugi gradjevinski zanat.


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo