Nastalo je vreme očaja i sva će zemlja, potamneti, a očaj će biti toliki da ga niko ne može ni pisanom ni živom rečju opisati.
piše: Janko Bojić
Vreme ocaja je pred nama. Nekada su nepismeni bili slepci kod ociju danas slepci kod ociju postadose oni najgori sto se kao opismenise i sebi stavise do ubedjenja da su sva znanja prigrabili samo sebi, pa drugima ne daju da im cak i prigovor stave. Tama vremena ocajnog im je um gotovo u plevu pretvorila, a ocajnicke misli i osecanja su im um pomutili te tako nisu u stanju da sagledaju pravu istinu.
Napisah juce kontra-komentar osobi koja se na jedan moj članak izruga svojim komentarom, ubedjena da je na pravom putu nekog njenog zamisljenog zemaljskog raja. Bio sam prilicno umoran i u tekstu sam napravio mnogo propusta. Zato sam tekst popravio i stavljam ga citalackoj publici na uvid pa neka javnost donese svoj sud.
Verovatno imate i prezime, i sto jedan gospodin nedavno napisa mislim za „Glas Javnosti“ da samo oni koji nisu u stanju da na ono sto javno objavljuju, i svojim imenom, i prezimenom potvrde, onda nisu ni u stanju da overe svoje izjave niti pak imaju sigurnosti u sebi da im izjave imaju bilo kakvu vaznost i vrednostojnost. Da ne parafraziram i ne kazem toliko su prozaicni i transparentni njihovi osvrti da se i sopstvenog imena stide ta ga ispod teksta ne smeju da postave. Jer ako Biljana nema prezimena onda ona moze da bude, i Azula, i Fatima, ili sta ti ja znam sve.
Ne pisem da bih odgovorio ovakvima. Vec radi javnosti da bih se odbarnio kleveta koje doticna osoba seje okolo. Prvo ja nisam clan ni jedne stranke u Srbiji, a sto je najinteresantnije najmanje poznajem rad i platformu radikalne stranke. Cak ne znam ko su njeni prvaci i predstavnici. Jedino mi je poznato da je njen bivsi sef Voislav Seselj dospevsi u hasku tamnicu uspeo da jednim vulgarnim ali sistematskim recninik dokaze haskim tamnicarima da su nista drugo nego najobicniji idioti. Jer da nisu vec bi mu zapoceli da sude. Ali ne smeju jer su osetili da ih je Seselj izuzetno dobro procitao. Koliku je laz ova osoba pokusala da podmetne, a za sebe tvrdi da nije izdajnik, je cinjenica da zajedno nad svim „S“ partijama koje uglavnom kusaju sa stranih jasala, radikali i DSS nose apsolutnu vecinu. To sto premijer Kostunica vestim manevrima zbog okolnosti odrazava kolaiciju uglavnom sa izadjnickim strankama, a to se mnogo izgleda bolje vidi sa druge strane okeana nego iz same Srbije, je proisteklo iz nuznosti, a ne iz prakticnosti i potrebe. Mozda bi ovde trebalo staviti tacku pa ne ici dalje.
Ali da samo saopstim da i ja mnogo vise komunicirama sa mnogim poslovnim ljudima, boze oni se ne bave naukom nego prakticnim zivotom, pa se izgleda mnogo vise moze nauciti od iskustva i prakse nego od nauke. Ostaje mi nejsano koju li nauku osoba koja ne ume da razdvoji pojmove muci? Jer mi cak i Muslimani iz Bosne tvrde ovako. U ovom ratu su svi radili zlocine, ali Srpska strana najmanje. To je susta istina. A posto je to tako onda zbog cega je Boris mladji pojurio da se prvi izvinjava? Da ne postavim pitanje po cijem naredjenju? Zatim naucnica dodaje:
Secam se pisma Busu, koje tako rado pominjete. Nije mi se dopalo i mislim da je bilo nepotrebno. Sa druge strane, izvinjenje drugim narodima za zrtve koje su na nasoj dusi, smatram predivnim gestom koji me je ucinio ponosnom. I naravno, ocekujem da druge strane ucine isto. Svesna sam da ce Vas ova moja izjava obradovati, jer ce Vam pruziti materijal za nova i nova pisma. Takodje, verovatno necete odoleti da mi jos jednom prilepite etiketu izdajnika. Na Vasu veliku zalost, ja nisam izdajnik. Ja volim ovu zemlju i njene stanovnike i ne zelim nas sve nazivaju zlocincima zbog nekolicine krvozednih poremecenih umova sa puskama, koji zaista jesu vrsili zlocine. Budite uvereni da u Srbiji postoji mnogo postenih i skromnih ljudi koji misle isto kao ja. Jesu li svi izdajnici i strani placenici? Ja nisam politicki aktivna, niti sam clan neke NVO, pa Vam sve ovo mogu govoriti iz perspektive obicnog gradjanina ove drzave.
Kao osoba kako rece koja se bavi naukom bi trebalo da zna da se druga strana nikada nece izvinuti za svoje fatalne zlocine, jer ona to nije uradila za one zlocine koje je pocinila u vreme varvarskog pohoda na Srbiju 1914 – 1918, kada je ta druga strana kaze Dr. Rajs i jednu devojcicu od dve godine bacila pred svinje da je rastrgnu. Ta se druga strana nije izvinuala za Jasenovac, Jadovno, Kraljevo i Kragujevac. Upravo kada sam sreo oca od Borisa mladjeg u Kanadsko – Jevrejskom Kongresu, i kada se poteglo pitanje ovih predhodnih zlocina, tada se jos nije ni slutilo da ce druga strana produziti sa svojim nedelima, jer tada nije bilo rata u pokojnoj SFRJ. Secam se da nam je osoba koja se tada bavila pitanjem genocida u Kongresu, kada se poteglo pitanje o umanjivanju zrtava druge strane rekla sledece, kada je nasa strana posla od stanovista da mi ne zelimo da se svetimo toj drugoj strani, i da smo za to da se ta zla dela toj strani drugoj oproste. Na to bili smo otprilike upozoreni ovako: Niposto, da prastate i da dozvolite da se zrtve umanjiju. Niposto, da im dozvolite da prodju bez izvinjenja, jer ako sve ostane i dalje potisnuto u stranu ta druga strana ce vrebati priliku da svoj zlocin nastavi. Zaboravio sam ime osobe koja nam je ovo saopstila, ali bilo je tu jos nekih drugih prisutnih pa cu ih upitaiti za ime, jer ni reci te osobe ne prenosim u celosti, vec pricam prema secanju. I sada, je li ta druga strana prosavsi vec nekaznjeno dava puta, ponovila zlocin normalno ovoga puta u umanjenioj formi, treci put, po redu? I ponavljace ga sve dotle, a pogotovu kada su se nasli oni koji se toboze izvinjavaju dzelatu u ime zrtve, dok jednog dana dzelat ne dobije umesto izvinjenja kaznu za svoj zlocin. Ponovila bi ga ona u istoj formi da se Srbi nisu digli na oruzje i spasli golie zivote. To samo toliko, ali su proterani i prognani sa svojih ognjista, na koja se nikada nece moci da vrate, u daleko vecoj formi nego sto je to bilo u predhodna dva slucaja. Da nije ovih izvinjenja koja se iznudjuju od najamnika sigurno bi se Srbi i mogli vratiti. Ali za sada su oni upravo zbog izvinjenja prognana zrtva kojoj zlocinac pripisuje svoja krvolocna dela i sve ih jednako naziva ratnim kriminalcima. I dalje se ta druga strana, prakticarima je to poznato, nece izvinuti. Ali eto „naucnici“ gaje iluziju i kazu da hoce. Jos naucnici kazu da imaju greh na dusi sto se nije dogodio revansizam. A onda kada se za izmisljene masakre Siptari na Kosovu revansiraju ti isti Siptari zrtvi, a i Sipatri su druga strana, e taj se, u svetu i svetlu te druge strane, postupak pravda revansizmom???? Iz nauke koju zastupam zestoko i branim, znam da revansizam nije opravdan i da je kaznjiv. Ali ovde posto se radi o dvojnim standardima onda opravdavam pravilo, oko za oko, zub za zub. Dakle i na to smo dosli zbog trgovinskog imbalansa gde su se politicki trgovci iz Vasingtona losi pokazali u izvozu „demokratije“ i „odbarane“ humanitarnih katastrofa.
Jedni slucaj koji je pred Haskom tamnicom kvalifikovan i dokazan kao ratni kriminal je slucaj nekog divljaka iz HVO, koji je u predelu Jablanice zive zapalio neke muslimanske familije. U izricanju presude sudija May je izmedju ostalog prokomentarisao. „Ovo je zlocin koji nisam u svojoj praksi nikada presudjivao. I definitno taj ce zlocin u analima ovoga suda ostati kao najveci ikada.“ (I ovde sam samo prepricao reci kolonijalnog sudije May posto nemam transkript ispred sebe, ali sustina je ista).
Osatalo oko cega se Haska tamnica zabavlja, za skupe pare je samo jedna proforma a, o onome, o cemu sudi i presudjuje su eksesi koji se u ratovima neminovno dogadjaju. Izuzev, moram da napomenem ovde da su oni koji su u naselja uvlacili oruzje i od tuda provocirali legitimne i legalne bezbedosne snage, drugim recima otvarali oruzanu vatru na te snage prekrsioci clana 27 Haske konvencije iz 1906 godine.Koja glasi: „Posebna se paznja mora obratiti prilikom bombardovanja, civilnih objekata, naselja, bolnica i skola ukoliko ovi objekti nisu upotreljeni nepravilno.“ Oni koji su iz naselja i drugih civilnih objekata pucali na vojne formacije takvi i defakto podlezu zakonskim sankcijama. Odnosno zakonskim recnikom takvi su ratni kriminalci. Ratni kriminalci i ratni zlocinci nisu u potpunosti jedno te isto. I na to se i te kako u istupanjima mora voditi racuna. Niko o upotrebi civilnih objekata u vojne svrhe danas i ne govori, pa bi osobi koja zivi od nauke, ne znam samo koje kada tako podcenjuje pravnu nauku, hteo samo da stavim do znanja. Niko o ovim krsenjima medjunarodnog prava i ne sme da pomene, posto su pocinioci ovga kriminaliteata dobijali instrukcije iz Vasingtona i Berlina. Takvim kriminalcima na zalost suda nema. I neca ga ni biti.
Osoba koja se pokriva naukom u svrhu izdajstva, jer kome zapravo i smeta srpski romantizama nego srpskim izdajnicima, se kune da ne zivi od tudjih socijalnih ispomoci dok u isto vreme pise kako je za svoje naucne poduhvate placena od vlade republike Srbije. Hokstapleri iz Vasingtona su smislili jednu lukavu igru, da pod izgovorom pomoci nekim vladama po svetu salju novcana sredstava, u izvesnim svotama. Cujem da se Kostunica nije upecao na ispomocnicku udicu. Naravno da ti hokstapleri na taj nacin obmanjiju sopstveno javno mnenje prikrivajuci pod izgovorom pomoci pravi smisao. Drugim recima kradje novca od sopstvenih porezika. Od prilike, ne znam tacne cifre ta pomoc, srpskoj navodo vladi je nekih cetrdesetak miliona dolara godisnje. Srbija kao drazava od tog novca nema nikavu korist, dok izdajnicki politicari koji su cak usli u vladu Srbije se i te kako ovajde od te milostinje. Metod koji je i na domacem terenu, dobro oproban. Zapusiti bednicima usta socijalnom pomocu da ne dizu glave. Socilalni velfer, ili kago ga u Americi jednostavno zovu velfer, je pomoc socijalno ugrozenima. Danas se izgleda u Vasingtonu osnovao i budzet za socijalno ugrozene i u svetskim rgionima. Onima koji inace nisu sposobni za suvu koru hleba da zarade bilo da su u Srbiji bilo u Americi, se dodeljuje drzavna ispomoc, vlade iz Vasingtona. Razlika je u tome sto oni koji u Americi primaju socijalnu ispomoc nikada ne mogu ucestvovati u sistemu vlasti. Ali oni koji zive od americke socijalne ispomoci u Srbiji se nagone da ucestvuju u politickom zivotu te zemlje. Posto osoba koja iza svojih tekstova ne sme da stavi ime i prezime, radi za vladu republike Srbije, a izgleda taj posao, ako je istina da ona radi za vladu Srbije, ima zahvaljujuci drmokratima DS, onda je ona i defakto plateznik socijalne pomoci za drmokrate iz DS. A pomoc stize iz Vasingtona. Sve je namesteno da bude legalno ali ako bi se malo dublje zakopalo tek bi se onda iskopalo koliko je to sve ilegalno. I sve naravno za naucnicu je opravdano i ona ne „prima“ socijalnu pomoc za njene naucne projekte radi izdaje, a sto je najgore zbog toga ona i nije svesna da svojim nastupima je veliki izdajnik. Odrasla pa ima izgradjeni pogled na zivot!!!
Ne znam iz kojih to razloga toliko i ta radikalna stranka Srbije bode oci ovoj naucnici i drugima koji su se navikli na zavisnost od strane pomoci, isto kao i sto se Djordje II Bus nije mogao navici na nauku ali ga je droga Jona Eskebara strasno privukla da, i danas ima posledice, i tikove od nje. I da nije u stanju da razlikuje stvarnost od nestvarnosti. Ne zna covek sta je kradja a sta poklon. Opet ja odoh daleko, opet ce mi „nauka“ suditi za banalnost. Pa zato pre nego sto predjem na drugi deo da podsetim. Ima u Kvebeku jedna separatisticka partija koja se zove Parti Kebekua. E ta separatisticka partija iz Kvebeka je ultra nacionalisticka i ultra sovinisticka, za razliku od SRS koja je po onome sto o njoj cujem samo nacionalna i patriotska partija. E toj partiji PQ i ne bi bilo lose da naucnica iz Beograda dodje da je malo prodrma njenom naucnom misli, i da ostavi te srpske radikale. Oni su kako to jednom rece Vinston Cercil, Milovanu Djilasu, dobrodusni i bezazleni.
Kada neko pominje mladice koji su stradali u ovom ratu, sa moje strane neka je vecna slva takvima, poginuli su braneci svoja ognjista, svoje majke i sestre od podivljalih neonacistickih hordi.
Ali kada se tako brinu i dele savete kako se sve moze diplomatski zavrsiti, zasto se onda ne obrate ovome Djordju II imperatoru iz Vasingtona, i ne obajsne mu da se u Iraku, i drugim zaristima sveta koje je ova zedokrvna imperija izazvala, koja na kraju je najodgovornija za rat u pokojnoj SFRJ, pa imperatorima ne objasni da oni mladici koji su lukavom i pokvarenom propagandm zavedeni i idu te ginu za sacicu dolara, za njihov interes, jer im imperija nije u stanju da obezbedi koru hleba da zarade, pa pored te sacice dolara oni nesrecnioci krenu da se i nahrane na vojnickom kazanu, da bi posle toga sve to platili svojom nepromisljenom glavom. Zasto ovi, i ovakvi naucni ravnatelji, koji ne znaju sta je patriotizam a sta izdaja, ne krenu u jednu misiju kod imperatora, i ne objasne mu da ti mladici, za razliku od ovih srpskih maldica koji izgibose braneci svoj prag, gube svoje zivote ne za svoje vec za interese kako rekoh imperatora. Uh sto volim „emotivne“ koji podrazavaju tudje osvajacke ratove a mrze srpski romantizam, koji se zasniva na odbrani procevlja.
Rat protiv Iraka je zapocet na laznoj osnovi i pod izgovorom da je Sadam vec gotov bio da napravi atomsku bombu. I da je bio u toj fazi, po cemu to ratno huskacka imperija ima pravo da ima ona to varvarsko oruzje, a drugima, koje tezi da eksploatise stavlja zabranu da ga proizvedu? Ne znam kako ovim to naucnicima izgleda ali ja eto jedan prost poslovan covek, sam znao da imperija laze, i da su lazni satelitski snimci koje je pokazivao Kolin Paol u SB, bili cista laz i izmisljotina, izgovor za rat. Pa i ubistvo pretece nacizma cifilisticnog Ferdinanda je posluzilo kao izgovor za rat. A danas se to nedelo drugima kaci na dusu.
Da li „naucnici“ znaju da je Amerika jednina zemlja na svetu gde za ministra vojnog dovode prisipetlje, a za ministra spolnih poslova pstavljau generale??? Ili pak da je to jedina zemlja u svetu gde ludacima prodaju pusku na legalan nacin, pa kada ludak ubije pedeset, a 1984, to je bio period moga zivota kada sam se i ja bavio naukom i radio u jednom institutu u Finiksu, Arizona, za malo sto i ja ne bih zrtva jedne takve ludorije. Odnosno za momenat me je nesta sprecilo da ne odem u onaj McDonald da kupim kafu, posto sam nesto bio pospan. U delicu sekunde sam se predomislio i otisao u hotel. Kada sam pogledao vesti, kasnije sam shvatio da sam pre pola sata bio bas na tom mestu i razmisljao da udjem u nutra, kada je upao jedan ludak i iz automata usmrtio sve sto se zivo micalo tamo. Kasnije su ustanovili da je taj bio lud. Hocu da kazem da je Amerika jedina zemlja gde ludaku prodaju oruzje, pa tek kada ovaj pobije na desetine, oni ustanove da ludak nije sposban da rukuje oruzjem. Kazu da je to u Americi dozvoljeno jer je deo demokratije. Cudnu neku demokratiju ima Amerika, sa samo dve politicke partije na vlasti gotovo dva veka. I jos interesantniju diplomatiju, koja se zasniva na pretnjama i uz podrsku sile. Ne bi mozda bilo lose da ustane Napoleon i da uz njegovu diktaturu zavede red i vaspostavi civilizacijske norme u ovoj divljini. Drugacije izgleda da se drmokrati ne mogu da dogovore sta je ludost, a sta normalno stanje. Oh! – za „naucnicu“ to bi mozda bio americki romantizam koji je zato sto je americki bolji od srpskog, pa je verovatno diktaor Napoleon nepodoban ovde.
Ne razumem „naucnike“, oni imaju neke svoje poglede pa umesto realnosti usvajaju fikcije kao istine. Divlanje americkog nacional sovinizma koje se zbog politicke korektnosti, a to su komunisti nazivali moralno politickom podobnosti, ublazeno u javnosti zovu neokoni. Zbog „demokratije“ cak ne smeju da im kazu i ono neokonzerativci. Pa zato mnogi i neznaju sta to neokon znaci, zbog cega me jedan Poljak nedavno upita da se to kojim slucajem ne odnosi na konje. Verujte mi ja sam mislio da Poljak parvi humor od budala, kad ispade da je covek i stvarno tako mislio.
Da, Biljana ni ja Vama necu odgovarati, i nemojte da shvatite ovo kao odgovor, vec odbranu od Vasih kleveta. Necu i dalje ici u detalje. Ali mozda je moj srpski romantizam toliko usedjen u meni, da nisam u stanju da kao „naucnici“ koji ne vole romatizam pokunjim glavu pred nepravdom i lazima, a pogotovu ne pred silom, i nasiljem. Jer je eto predhodnik Djordja II onaj Bul pa jos i Klinton, izgovorio najvece lazi u istoriji covecanstvada do sada. Optuzio je Srbe da su izazvali dva svetska rata. I sada „naucnica“ iz Srbije tvrdi da nije izdajnik kada prihvata ovakve i druge lazi koje je prosipala, i jos uvek prosipa, manijacka i ratno huskacka banda iz Vasingtona. Mozda, i ona kao, i oni nesrecnici sto da bi malo kusnuli sa vonickog kazana mora da se pomiri sa ovakvim lazima, pa odbacuje srpski romatizam. A ja eto zbog svog „romantizma“ ne mogu da dozvolim da me intelektualno nizi od mene Liberman, Mackej, Bajden, Lugar, Lantos i njima slicni manijaci i lazovi vuku za nos. Ima naucnice onih koji ne zavise od tudje milostinje, nego od svojeg znanja i isteniranih ruku. Takvima vise odgovara istina pa makar ona bila i srpskim romantizmom podkovana. Bio je i Mihailo Pupin veci naucnik od ovih kojima smeta srpski romantizam. On je, i veceravao, i rucavao sa americkim predsednicima. U istinu u ono njegovo doba su predsednici znali, i sta je klradja, i sta je seks. A Mihaila Srpskog Romanticara cenili kao svog velikog savetnika. Nekako dodjose neromantincni naucnici i unistise onu Ameriku koju je slavio srpski romanticar Mihailo.
Ko ne veruje naka malo zagleda u Pupinove memoare za koje je dobio i Pulzerovu nagradu. Ja sam svoj romantizam od Pupina nasledio, a ne od danasnje SRC. Njemu kao naucniku nije zasmetao ni srpski nacionalizam ni srpski romantizam. U istinu on je bio naucnik, diplomata, patriota, romanticar, priznat i prizvan covek. Otmen i cenjen. Onim cime se bavio bio je dosledan toga. Cenio je uzvisene vrednosti, a podcenio kvazi naucnike.
Pa kada shvatih da mi oponenta rece da se sluzi engleskim, od kuda ja to da znam ranije, onda neka malo vise razmisli o mom romantizmu koji se zasniva na sledecem. Najuspesnija je ona diplomatija koja se formira ne na uvlacenju i izdajnistvu, nego na istini i ostrom zastupanju stava zasnovanog na cinjenicama. Sagovorniku u americi se kaze: Can I be brutaly frank with you? Onda se klimne glavom da se dobije znak odobrenja. Pre nastavka sa cinjenicama sagovornik se pita: Da li znate ko je u svemu ovome najveci problem? Uvek sledi odgovor „ne“. Onda se nastavi dalje pa se kaze. Vi. I onda se uz cvrstu evidenciju i cinjenice, dokazuju razlozi zbog kojih je sagovornik problem u svemu. Ako u Srbiji nema one snage koja je spremna da razume da je ovo recnik koji razumeju i Joe Bloe i Kondoleza Pirincara, i Bul pa jos Klinton, onda oni u pregovorima sa prilicno sirovim i drskim americkim lunokratama nikada nece uspeti. Kao dokaz za ovu tvrdnju isticem sledece: Te se sirovine nisu mogle osvestiti sve do onog momenta dok im iz jednog dela sveta nije stiglo upozorenje da su u svojim postupcima prevazisli Treci Rajh. Kako ih je samo to pogodilo. Ali nadje se i neko pametan u toj sirovoj sredini, doseti se, pa rece. Cekajte, pa taj ne rece da su bas oni u Vasingtonu protazeri Treceg Rajha. Kako su samo uspeli da u tome sebe prepoznaju? I ja se stvarno pitam kako odmah sebe prepoznadose, da vise nisu demokrati, nego Rajhmanovci? Da ne kazem Hitlerovci? Ako to i zaista nisu? Hm… Interesantno.
I jos nesto. Kako to u svetlu velike nauke meni da se pripise da sam banalan zbog ismevanja bludnih radnji u Vasingtonu. Ja te ludosti i banalnosti nisam zapoceo. Poceli su Monika i Klinton i o tome je pisala imperijalna stampa. Ja sam samo preuzeo ono sto je od tuda dolazilo. Sada bi me moderni „srpski naucnici“ hteli jos osuditi da sam ja kriv sto Klinton nije znao da je imao seks sa Monikom, nego on rece da su to bili nepravilni odnosi, i to sa zeom koja je dva puta mogla da mu bude kcerka. Prepustam ovakav romantizam naucnicima koji zive od socijalne imperijalne pomoci da ga izanaliziraju, ako nemaju sta pametnije da rade i da od toga zive a ne od socijalne pomoci. Po Srbiji ima mnogo kvalitetnih utrina koje su zapustene. Sa njih se moze dobra letina da skine, i da se od rada zivi i brani svoje, a ne od socijane pomoci iz Amerike.
Zalim one za koje majka Mihaila Pupina rece da su i kod ociju ostali slepi.
Janko Bojic 25. avgust 2007. u 05:07
Epilog uz zamenu teza
„Naucnica“ je kako u prvom komantaru tako i u drugom zamenila teze. U svetu intelektualnih zbivanja to se zove kontarverznost. Tema je bila Kosovo. U prvom komentaru „naucnica“ je temu o Kosovu zamenila kritikom premijera Kostunice, ne krijuci prejudiciranje prema ovom politicaru. Tu mrznju prema njemu ispoljava zbog toga sto se on drzi logickih i pravnih normi. Iz njenog pisanja se da jasno videti zasto to i cini. Ona je svesna svojih nesposobnosti, i zna vrlo dobro iz cije ruke lize krusac soli.
U drugom slucaju „naucnica“ je htela da glavnu temu opet Kosovski problem pokrije emotivnim prebacivanjem na zrtve rata. Njoj ni malo ne smeta sto se protiv srpskog naroda bez ikavog opravdanja, skoro sedamanaest godina, sluzenjem notornih lazi i izvrtanjem istorijskih cinjenica, siri lazna propaganda, i rasno sovinisticka demonizacija srpskog etnosa. Njoj ili nije jasno ili je toliko ogranicena da ne moze da prihvati notornu istinu o relnosti cinjenicnog stanja. Nju kao da je obad ujeo kada sam joj pomenuo realistiku Dzordza Lojda, Vinstona Cercila, clana britanskog parlamenta Danijela Kvazinskog, ili pak senatora Dona Burtona. Ona za to kaze do slovce, da je ti probrani tekstovi ne zanimaju. Ne zanimaju je zato sto govore o realnoj srpskoj poziciji. A onda dodaje da nije izdajnik. Ako je ne zanimaju objektivni analiticari sa zapada i njih odbacuje onda ona u svakom slucaju prihvata manijacku ideologiju, Mad Olabrajt, Bula Klintona, Bajdena, Libermana, jednog maloumnika kakav je Zbignjev Brizinski i tako redom. Velika je lista zdruzene neokomunisticke i neonacisticke bande. Na takve ja samo mogu da pljunem a ne da se sa njima poistovetim, Ne zato sto sam Srbin nego sam na prvom mestu osoba koja ceni ljudske vrednosti i velicine. Jer kako je svojevremeno govorio Martin Luter King. Covek se ne ceni, ni prema nacionalnim, ni prema religioznim shvatanjima, najmanje prema boji koze. Ljudska se vrednos ceni prema covecnosti i karakteru. Karakter sovinista i ultranacionalista, ovih koje nabrojaih i onih koji ih slede za mene nije karakter ljudskoga bica. To je karakter kako Vinston Cercil rece, manijaka. Sa takvima on nije hteo da pregovara i razgovara, jer je bilo nemoguce. Sa takvima ni ja ne zelim da se sretnem. Dobro je da u Srbiji takvi kao sto je ova „naucnica“ jos uvek nisu u vecini.
I da ne budem pogresno i ja protumacen. U Americi, kao i svugde u svetu ima dobrih stvari, i dibrih ljudi. Ima ih mnogo. Ovi sto se danas imperatorsko zedokrvnom misiju promovisu u svetu na racun Amerike su jedan odpad koji ce uskoro sebe naci tamo gde i svaki odpad zavrsava. Na djubristu.
Inace i tu da ne bude zabune. „Naucnica“ kao toboze preti da mi nece odgovarati. Od odgovora i komentara takvih i ne zavisim, niti su mi takvi dobro dosli. Zalosno je sto nije smela, i sto nije ucena da kaze. Ja poraz priznajem, i sa vama nisam ucena, i dorasla da polemisem. Nego se drsko ponasa sa necu Vam odgovarati. Ja odgovornike ne trazim nego polemicare. A odgovor daje sud javnosti
Prosto zbunjuje cime su ovakvi ljudi koji se predstavljaju da su Srbi opijeni. Njima ne smeta cak ni nemacki revansizam preobucen u novo ruho Evropsku Uniju. Njima ne smeta ni americki imperijalisticki ekspanzionizam zaogrnut najgorim sovinistickim motivima sto ih jos istorija nije zabelezila. I tako dok vasingtonski imperijalisti u ime njihovog nacionalnog interesa, seju smrt na udaljenosti od preko 8 000 kilometara od Vasingtona, po Iraku i Aganistanu, potkrepljuci svoj sovinizam lazima i propagandom Gebelsovog tipa, Gebelsovog? Gebels je bio amater. Dotle ovi kao ova „naucnica“ prosto kao oni fokusni beli misevi se ispred te imperijalisticke nemani povlace u kavez. Bez otpora i jednog razumnog poteza, uljujkujuci sebe uspavankom da ce ih neman u kavezu zaobici. I ne samo to, vec svojom uplasenoscu, i kukaviclukom, i drugima pokusavaju da svoj strah prenesu, i usele u njih. Slepci kod ociju u jednom velikom ocaju, koji su spremni da polizu tudju ruku umesto da se iznad ocaja uzdignu, i da se bar malo zamuce i pomuce. Gospod Isus Hristos je sebe na raspece pripremio i na mukama skoncao da bi ljudskom rodu dokazao sta je Pravda i Istina, da su to dava neunistiva faktora. A mocnicima koji su svet drzali u stegama robovanja je pokazao da se od prvednickog suda ne mogu spasti.
Prosto se pitam gde su takvi skole izucavali? Kavi su im predavaci bili i cemu su ih ucili? Prosto se pitam, takodje, kako nisu u stanju da se bar malo usprave i odupru? Njima ne smeta ni Albanski ekstremni nacionalizam, na Kosovu. Ni ustaski sovinizam u Hrvatskoj, ni islamski fundamentalizam od koga i mnogi muslimani iz Bosne danas zaziru, u samoj Bosni. Ali im smeta srpski romantizam??? Kako to bedno zvuci a jos bednije izgleda. Sta mogu drugo za takve nego da kazem. Oprosti im Gospode posto ne znaju sta rade!
Da li se mora clanak pohvaliti ili ?
„Svesna sam da ce Vas ova moja izjava obradovati, jer ce Vam pruziti materijal za nova i nova pisma. Takodje, verovatno necete odoleti da mi jos jednom prilepite etiketu izdajnika.“
Nije mi jasno koliko je ova osoba koja u svome pismu napise i ovakvu recenicu svesna. Pogotovo bilo cega. Prejudicuira sa neka kako ona to zmislja naucne tacke gledista a u stvari ispoljava svu svoju prostotu i besmislenost. Ocekivo sam od gospodina Bojica da je izmrvi ovde. No on se nije gotovo ni osvrnuo na ovu glupost, verovatno smatrajuci s kavim karakterom ima posla. Jos gore je ruziti sebe a kititi se tudjim prejem ovoga puta toboze naucnim. Naucnici se u svakom slucaju ne bave politikom. Uzdizati sebe na visine, prevelike bez dobrog oslonca je veoma rizicno i opasno. nasi su to plemeniti seljaci govorili nije se pametno penjati na visoko drvo. I nije. Prilaziti jednoj temi i oblasti kako je to ova osoba sto tvrdi da je naucnik sa potpuno neupucenih i pogresnih aspekata je ravno samoubistvu. A pogotovo ako je to samoubistvo zapoceto na visokom drvetu. U istinu takvo je samoubistvo bezbolnije, jer sto jednom rece Donald Tramp. „Ako padam gledacu da bude sa najvece moguce visine da bi bilo sto bezbolnije.“ Ova naucnica, na sto joj se gospodin Bojic spravom podsmejava na njeno naucno samouverenje, upravo zamislja da je na viskom drvetu, a ne shvata sa koliko niskoce pada na zemlju. Ne ponasaju se ovako pravi naucnici. Niti akademici, niti cak filozofi. Zao mi je sto moram da konstatujem ovo je neka velika ali suplja glava. Na kraju i da je donekle sazalim i nju i njene istomisljenike. Ovom recenicom koju citirah sa pocetka se nje mogao postici onaj odredjeni cilj koji je bio projektovan.
Zato bih rado preporucio ovakvim naucnicima da se ponovo vrate u skolu, i da je zavrse. Jer u sustini ja nisam naucnik, ali eto tako igrom slucaja uposljavam ljude raznih profila. Kada mi dodju ovakvi na interviju, kao ova Bilojan, ja cim, napuste kancelariju njihovu falju stavim sa strane i cuvam je set meseci na sta me zakon tera. A njima na rastanku kazem pozvacu vas kada bude vreme. Naravno za takve vreme nikada ne dolazi kod mene. Imam trenutno 12 osoba sa akademskom spremom na poslu. Verujte da ne razmisljaju ovako. Ali na zapadu se ne dele poslovi prema diplomama i sa naucnih aspekata. Nego prema ubedjenju poslodavca da je osoba spremna da podnese poaso u sredni i da bude produktivna. Za to nije potrebna nauka nego jedno veliko iskustvo i mentalitet poslovnosti i produktivnoisti. U poltici isto pravilo vazi. Zato neka naucnici gledju svoja posla, a politiku neka prepuste politicarima. Za politiku je pored nauke potreban talenat.
Postovani Gospodine Bojicu,
Vase ostro pero ponekada moze da istupi um onima koje se bave politikom sa naucno – filozofskih aspekata. Pogotovu onda kada naucno filozofska elita laze. Biljana ne sumnjivo laze. Bio sam u Srbiji za vreme Milosevica, a po prilici odlazim i sada tamo zato sto sam vezan za neke poslove koje trenutno imam u dva grada Srbije. U Srbiji niko nikoga ne mrzi iz nacionalne pobude. Politicari kao politicari, svugde u svetu se kresu recima. Ali ja nisam video takvu mrznju nacionalnu izrazenu u Srbiji kao sto sam je video na drugim mestima u bivsoj Jugoslaviji. Recimo kao na Kosovu. Zato, o cemu govori ova osoba koja, u pravu ste, se ne potpisuje svojim imenom i prezimenom. Neka ode na Kosovo pa neka pogleda kolika mrznja ncionalna tamo bukti danas. Bio sam na tom Kosovu i u vreme Milosevicevog rezima, moram Vam reci da u to doba takve mrznje u ovoj srpskoj provinciji nije bilo, kao sto je to slucaj danas. Od ne Srbina Srbiji.
Ne dajte se tako lako
MOJE ISKUSTVO
Procitah ovaj dopis od gospodina Bojica, pa da bih razumela o cemu se radi procith i izvor odakle je sve pocelo. Kao i komentare.
Gospodin Bojic je izgleda tezio da ostane kulturan i nije hteo da se dotakne prave teme. Verovatno zato da na sebe ne bih navukao jos gori gnev. Sustina je u stavri u tome sto doticna osoba koja nema prezime, nema ga bar ovde u ovom komentaru, svoje stavove ne podvrgava stvarnosti i cinjenicama, niti pak kritickim osvrtima nego se zaklanja iza svoje titule i izvesnog naucnog stava??? Imala sam sam priliku da se licno u svom zivotu uverim o kakvim se ovde naucnicima i intelektualcima radi. Ta skola je mene kostala mnogo, u zivotu, i licno sam na svojoj kozi osetila taj mentalitet.
Moj bivsi muz i ja smo se poznavali jos iz srednje skole. Ja sam bila rodjena na selu u jednoj imucnoj seoskoj familiji. On u gradu poreklom iz uticajne familije, koja je iz istog sela bila rodom, ali naravno kao ucesnici na pobednickj strani iz drugog svetskog rata dobili su previlegiju da se smeste u gradu.
Maldost ludost kaze nas narod. Zaljubila sam se u njega, iako mi je otac govorio nemaj posla sa tim sinterima. Kroz gimanziju se jedva provukao. No naravno, kada god je trebalo roditelji su priskakli u pomoc. Studirao je hemiju a ja medicinu. I tako dok smo pored studija provodili slobodno vreme u izlascima i zabavi stalno sam ga gurala da uci. Ma nemaj brigu govorio je on. Razlika u nama je bila savrsena jer pored mene u porodici je bilo dva starija brata, a on je bio jedinac. Ja jesam bila oceva miljenica, sto je retkost bila kod onog naseg srpskog mentaliteta u ono vreme, ali otac je uvek voleo da ima kcerku kako je on to govorio da mu sinove vaspitava. No ja sam bila najmladja pa su braca mene vise vaspitavala nego ja njih. Da ne kazem i oni su me mazili, jer sam od mladjeg brata bila mladja gotovo za cetiri godine. Ali ono sto je kod mog bivseg muza bilo simptomaticno, kao jedinca ni danas ne mogu da opisem.
Priblizavali su se dani zavrsetka studija a on je bio jos uvek ngde na nivou jednog srednjeskolca. Covek bez i malo kreativnosti. Najvise se mucio u poslednjoj godini studija, i umalo da ne zavrsi tu godinu. Ali posle dve godine vanrednog studiranja, prskocili su otac i majka potplatili profesore i jedenostavno su mu kupili diplomu. Sve sam to nekako prezvakala i sazvakala. Najvise me je lednulo to kada sam znala da su moja braca morali a bili su voljni da idu da odsluze vojni rok, on je toga bio postedjen, jer mu otac i majka preko veza namestise da ga proglase nesposobnim.
Kad sam saopstila roditeljima da hocu da se udam za njega otac je bio zgranut. Ma zar dete moje da se udas za skarta? Piato me je otac. Kada sam mu objasnila da on u stvari nije skart nego da je previlegovan, otac me pogleda i sa onom zdravom seljackom logikom me upozori. To ti je onda gore nego skart. Videces ti, lupace ti se to o glavu.
Tavorilo se nekako, dosla su deca i ja sam morala gotovo sve da nosim na svojoj grbci sto bi rekli nasi ljudi. Pocela sam da razmisljam o recima svoga oca.
Jedva sam ga ubedila da se iselimo za Ameriku. Dosli smo ovde pre jedno dvadeset godina. Ja sam se odmah latila knjige i terala sam njega da uci i on. Ni slucajno, spali smo na drzavnu ispomoc, i njemu se to nekako dopalo. Kada sam ja polozila ispit i pocela da radim u jednoj bolnici kao stazer ukinut nam je velfer. Terala sam ga da pocne da radi, deca su vec bila posla u skolu i trebalo je i njima pomoci. Ni na jednom poslu se nije mogao zadrzati vise od sest meseci. Posle loseg rekorda vise niko nije hteo da ga ni primi na posao. Kada sam dobila dozvolu preselili smo se u jedno malo mesto odnosno predgradje Filadelfije, gde sam otvorila svoju ordinaciju. Kada sam ustalila praksu pocela sam da uticem na njega da i on nesto postane. Sve je bilo uzalud. Kazem mu da doje da bar ponekad pocisti prostorije, da ne palcam drugoga. Ni to nije pomoglo. Nije hteo ni da cuje pod izgovorom da ga to sve omalovazava. Jedne jeseni zmolim svoju partnerku da pregleda moje pacijente dok ja odem u Srbiju, posto posle svega i svih onih pompi Jugoslavije nije bilo. Moja partnerka prihvati da mi pomogne, posto sam joj objasnila o cemu se radi.
Dodjem kuci, pozovem mog tadasnjeg supruga u sobu i kazem mu da mora da gleda decu dok se ja vratim iz Srbije. Zasto tako na precas ides, i zar to nije moglo biti ranije da idemo svi skupa? – Pita on mene. Nesto sam se odjednom uzelela roditelja i imam utisak da mami nije dobro a to sve krije od mene. Izvadim se ja. Nije se vise protivio, mada je ponekad znao da bude i ljubomoran.
Javim ocu i majci da cu doci i oni se obradovase. Posle sedam dana stignem u svoje rodno planinsko selo. Lepo i brezuljkasto, prosvetljeno onom cistinom i izvornoscu lepote planskih sela u Srbiji, ciju svetlost brani lepota bistrine neba sa kojeg kao iz izvora bistre vode se slivaju suncevi zraci dole na zemlju, i brane ih da ne potamne od sivih planinskih masiva. Brat i snaha su dosli da me uzmu sa aerodroma. Posto ja ni dan danas se ne usudjujem da vozim po Srbiji. Mladji brat je ostao u selu a stariji se odselio za Australiju, jos pre mog odlaska u Ameriku.
Padoh prvo ocu u zagrljaj, a on me poli svojom toplom roditeljskom suzom i jedeva kroz jecaj progovori drago moje dete, zeljne su te oci, oci moje… Majka se vec po obicaju zacenula od placa. Pridjem zagrlim je i u zagrljaju joj osdtah mozda dobrih deset minuta dok se ona nije smirila. Uzeh ih oboje za ruke i udjosmo u kucu. Kuca puna topline i kuhinjskog mirisa. Svi se okupise oko mene a narocito tri bratanca koji se pocese o svemu raspitivati.
Vec se sunce klonilo zapadu a mi jos sedimo i pricamo. Toliko smo se zaneli da ja i ne osetih da me mori glad. Molise me brat i snaha da se uz put zaustavimo i da nesto bar prezalogajimo. Nisam htela, jer od toplog seoskog parceta hleba i lepog sira i kajmaka, za mene nigde u svetu lepse i boilje hrane nema. U jednom momentu povika snaha, hajde da vec jednom nesto pojedemo, Milica ce nam se preturiti od gladi, i pokaza rukom na punu trpezu. Samo sto zavrsismo jelo, otac kao da sam ga nagovorila upita me da li hocu da vidim vinograd. On je svojevremeno svojom rukom podigao pet sest ari lepog vinograda a sada znam je berba tu na primaku. Em sam zaista bila zeljna da pogledam vinograd i da pojedm jedan grozd da me mine zelja moje mladosti i velike zaljubljenosti u lepote mojeg rodnog doma, i teske nostalgicnosti koja me je dugo progonila posle mojeg odlaska na skolovanje. A jos teze ceznje da to prelepo ocevo delo jos koji put vidim posto taj rukosad nisam videla u vreme berbe sve od posle mog odlaska u SAD. Ali jos necega. Nekako sam imala strah da pred majkom izjavim svoju nameru. Strahovala sam. Od nje sam mogla da ocekujem dve stvari, ili da i u onako poodmaklim godinama odvali me rukom preko obraza, posto sam dobro upmtila njene reci dan uoci svadbe. Kod oca sam uvek imala vecu slobodu. Setamo do vinograda tata i ja, onako nogu pred nogu, kao nekada kada sam bila mala devojcica, i kada me je on uvodio u vinograd, i birkao mi najlepse, i najsladje grozdove koje sam jela sa velikim uzitkom. Idemo tako a on me ljubopitivo gleda i najednom mi kaze. Ti dete nesto prikrivas. Tata… zasdaoh za trenutak, hajde da pozurimo do vinograda. Gorim od zelje da ga u ovo doba godine vidim.
Stigosmo u vinograda, i otac poce da birka grozdove, kao nekada kada sam mala bila. Deca za roditelje su uvek deca, i onda kada postanu odrasli. Uzeh dva grozda i zamolih tatu da izidjemo na vrh brda, mi smo ga zvali Rasce. Htedoh da jos jednom odatle osmotrim zalazak sunca koje vec poce da se kloni iza visokog planinskog masiva. Posedasmo na travu, i ja na brzinu pojedoh ona dva grozda sto sam drzala u ruci. Odozdo od Drine dopirase onaj blazeni sum koji se samo sa ovakvih uzvisica tako lagano upijao u ove planine koje je ona vekovima stvrala.
Njednom pade odluka, i ja onako tihim gotovo necujnim glasom poceh govoriti gledajuci oca pravo u oci. Tata – ja sam donela jednu odluku koju nikome do sada nisam mogla i smela da kazem. Budi hrabar molim te i saslusaj me pazljivo. Otac je bio veoma pribran i stalozen, ali ga izgleda moj nacin obracanja trze kao iza sna. – Tata, ja moram da se razvedem. Otac za trenutak kao da bese zbunjen, a onda se osmehnu i pruzi mi ruku. – Konacno dete moje. Konacno. Znas da me to ne iznenadjuje. Nije mi drago sto se ovako sve zavrsava sa tvojim zivotnim snom, na ovaj nacin, ali veruj mi iako mi nije lako to sto sada cujem od tebe, daleko mi je lakse sada, nego kada si mi rekla da se udajes za njega. Stvarno tata, ti tako mislis? – Pitam ja oca. Upravo tako, – odgovori on. Ali tata ko ce to sada moci da kaze majci. Ja nemam te hrabrosti. Ne brini ti za to.
Brzo prodje petnaest dana i onda kada se radi na poslu a nekamo li kada se gasi misao za svojim obicajima i zivotnim brigama koje su prosle i koje predstoje. Poljubih oca u celo, i majku u lice i u skut. Prvi put nisu zaplakali kada sam krenula nazad za Filadelfiju. Otac samo dodade: “Imas ti dosta moje krvi i bices hrabra da sve izdrzis. A u nama imas punu podrsku.“
Posle mog povratka on nije ni dosao na da me sa decom doceka na aerodromu. Uzmem taksi i dodjem kuci. Deca se okupise oko mene. Ljubim ih, i grlim kao majka sto grli, i ljubi svoju decu. Stavljam im na sto sir i kajmak nesto sto oni najvise vole od svojih, bake i deke. Mama mi bi smo da iduce celo leto provedemo u selu. Za to nece biti problema. Kazem im ja.
Posle nekoliko dana pozovem muza da odemo na veceru u jedan obliznji restoran, koji je bio tih i vise familijaran. Jos uvek je vreme bilo lepo i moglo je da se sedi na terasi. Narucismo jelo i taman sto smo zavrsili, ja mu ukratko preneh svoju odluku. Prvo napravi jednu pauzu, a onda poce da vice. Pustih ga da se izvice, a onda mu rekoh. Okreni se okolo. On pogleda i bese malo zbunjen reakciom prisutnih gostiju. Slusaj – nastavljam ja. Zivot sa tobom je bio cist promasaj za mene i ovo je jedino resenje za nas. Ako jos jednom povisis ton zvacu policiju. Evo ti hiljadu dolara i odmah mozes da ides u hotel. Uzmi taksi i idi. Dacu ti jos tridestet hiljada ako potpises brakorazvodna dokumenta. Kuci mozes doci samo onda, a to ce biti za dan dva da uzmes ostale stvari. Bice prisutan socilajni radnik, a ako pocnes da pravis nered policija ce doci za dva minuta. Deca posto nemas krov nad glavom nece moci da krenu sa tobom. Bice ti dozvoljeno da ih vidjas i ako kada se sredis neko od njih hoce sa tobom da zivi nece im biti zabranjeno. Ako nisi zadivoiljan sa kolicinom novca koju dobijas, slobodno potrazi advokata. Ja sam spremna da ti dam onoliko koliko ti sud odredi. Oko kuce nemoj da pravis pitanje. Ja sam je svoim novcem izgradila, i da ti ne padne napamet da oko toga potezes pitanje.
Izvadih iz tasne zuti koverat sa $ 1,000 i pruzih mu preko stola. Ustade i ode da se nismo ni pozdravili. Nisam htela ni ja izaci na polje sve dok ga taksista nije pokupio. Onda sam i ja napustila restoran. Nebo i ceo predeo ispred mene bio je obasjao pun mesec. I tako dok se primicem kolima ispod nogu mi je sustalo zuto – crveno, jesenje javorovo lisce. Secala sam se onih trenutaka kada sam sa njim posle napornog ucenja se setala do Usca na caj ili kafu i kada sam mu govorila svoje zivotne snove, bio je on i tada samoziv i samohran, gotovo samouveren. Ali da mi na poslednjem rastanku ni ruku ne pruzi? Pitala sam sebe prostio i jednostavno. Da li je moguce da taj covek sa kojim imam cetvoro dece nema nikakvog osecanja prema meni? Vratih se kuci a sluzavka vec bese stavila decu da spavaju. Kada otvori vrata, onako iznenadjeno me pogleda i znalacki me upita: “Gde vam je muz?“ Otisao je u nepovrat odgovorih joj ja. Posle skoro dvadeset godina provedenih u braku izgovorila sam cini mi se reci spasenja, koje su me ohrabrile i ucvrstile. Zamolih Lindu da skuva caj.
Ja se presvukoh i posedasmo za sto. Dugo sam joj pricala sta se seve izdesavalo i koliko sam od svog zivota izgubila, a koliko mi se cini da sam tek pocela da dobijam.
Procitavsi ovaj clanak gospodina Bojica, ja ga potpuno razumem. Bolno je sto ti ljudi taj svet, ta generacija sa kojom sam, i ja odrasla, i sa kojom sam mislila da imamo neceg zajednickog, danas vidim da je jedan dobar deo njih isti kao moj nekadasnji muz. Stravicno samoziv i samohran, diplomu ima ne da bi mu ona donosila prihode, nego da bi se njome hvalio. Kakva zalost. Tako je i ova osoba koja zaista nije imala razloga da krije svoj identitet ako je sigurna u sebe i u ono sto govori. Ne ona je jedna ista ili slicna onoj grupi previlegovanih iz onog vremena kada su se takvima akademske titule delile ne prema znanju i umecu, nego prema previlegijama. Koja crna nucno – filozofska misao. Koja bi i malo uzdignuta osoba sebe na ovakav nivo postavila da joj se ceo svet podsmeva. Sa cim brani svoje teze? Jednom cistom iluziom.
Dolazim i do jos jednog, nesrecnog zakljucka, a to je da je zavisnost sociojalna najgora bolest koja postoji. Ni za trenutak niste pogresili gospodine Bojicu. Takve previlegovane, a Tdaic, to licno znam je bio upravo jedan od tih, su izgleda lovile strane obavestajne sluzbe, i pridobijale ih za sebe da im odradjuju njihove prljave poslove. Oni za bolje nisu i bolje ne znaju. Zato se ne mojte pitati ko su im bili predavaci. Nisu predavaci bili toliko losi kavai su opasni bili ucenjivaci. Kakvi naucnici i Mondialisti? Kakvi drzavnici i politicari? Ni koze oni nisu sposobni da cuvaju. Neka naucnica rodi decu i neka ih odgaji da budu hrabri i otmeni, da se bore za svoj imetak, i svoje ja. I da se nikome ne uvlace. To je vas stav, vas koji ste diplome dobijali da se njima dekorisete a ne da od njih zivite. Znam vas, i dobro sam vas upoznala. Danas vam za sve ukupno stanje smeta idilicni i romanticni patriotizam jednostavnog ali bistroumnog i ostroumnog sela srpskog, koje je jednu veliku gradjevinu bilo sagradilo, a koju ste vi takvi nesposobnjakovici, gotovi da porusite do temelja. Sa kojim stavovima i sa kakvom vi diplomatiom izlazite u svet ajkula i divljih zverova. Snaga i moc jednog diplomate se ne sastoji u aminovanju. Nego u agresivnosti, sirokom obrazovanju i snazi lavovskoj. U politici i diplomatiji, pogotovu u diplomatiji covek mora da bude tako jak i toliko bistar da zna kada treba da ujede a kada da pogladi. Nemojte sve bacati na Milosevica. Nista vi niste bolji od njega. Najobicnije conje i cmizdravci. Tako je i on kao i vi dosao u Dejton, i poceo da se ledjima sagnut do zemlje okrece divljim i devijantnim zverovima.
U ostalom ko vama daje za pravo da rusite nesto sto niste ni stvarali ni gradili. Zbog cega to radite ako za to platu ne dobijate? Mislim da niste iskreni kada kazete da ne dobijate nagradu za izdajstvo. Ako ne dobijate, onda jos u toliko gore. Znacilo bi to da ste i zaista gori od prostitutki, a sa njima radim cesto iz profesinalnih razloga. I lakse je nekada za medicinske usluge naplatiti od njih nego od onih koji imaju milione na banci. Novac uvek imaju sto znaci da za svoju uslugu skupo naplacuju.
Gospodinu Bojicu jedna preporuka: Ako ste im predocili Lojda Dzordza i Vinstona Cercila da im pokazeta kako treba da izgleda jedan otmen covek. Oni vas sigurno ne mogu i nece razumeti, jer do toga nivoa oni nisu stigli. To su Vam. – Ponavljam iz svojih studentskih, ih dana znam, najobicnije kukavice. I neizgradjene licnosti. A i, iz svog zivotnog iskustva. Ali ako ste druge koji jos nisu otmenost izgubili hteli da podsetite da glavu treba drzati uspravno, za to ste onda sabrali poene k sebi.
Inace onom zdravom i patriotskom bicu Srbije preporucujem da se klone ovakvih “spasitelja“. Ne prihvatajte njihovu srecu, jer nikada necte moci da razumete koliko su jadni i nesrecni takvi. Sto dalje od njih, sto ih manje u politici i vladi, to ce biti bolje za Srbiju. A to sta pricaju Tamnicari sveta Bajden, Klinton, Lugar i Madlin Olbright. Ja od tog osinjaka ne zivim daleko. Nekada je to bilo gnezdo strsljenova. A danas poneka osica izleti od tuda. Vi ste culi za poginule vojnike u Iraku i Avganistanu. Da li ste videli ranjene? Ja jesam. Rat je tamo mnogo krvaviji nego sto se prikazuje. Pitam jednog mog pcijenta, nedavno, koji je dosao na dopust iz Iraka. Da li on misli da je Irak bolji nekada, pre inavazije ili sada? Bolje nemojte me to pitati. – odgovara osoba.
Moj nekadasnji se muz odselio i zivi negde na Bronksu ili gde li? Od nekave bedne drzavne ispomoci. Cujem da i on Mundijalise. Prosle godine moj najstariji sin je putovao u Srbiju da poseti rodbinu, posto su mi roditelji vec pomrli. Na putu je svratio da obidje oca. Predhodnog je leta, radio celo leto da bi zaradio za put. Bio je poneo ekstra novca, da ode nekoliko dana do Vrnjacke Banje, i na Zlatibor. Kada se vratio ispricao mi je da je prezalio svoj put u Vrnjacku Banju i da je samo isao na Zlatibor. Pitam ga zasto? Kaze kada je video oca u kakvoj bedi zivi sazalio se na njega i dao mu svojih $ 200, da nesto sebi kupi. Dok ga eto otac nije ni na caj pozvao. Kakva samozivost. Kavo sebicnjastvo! Nemora niko da me pita da li je se jos ikada setio da svoju decu pozove i da ih pita kako su da li im nesto fali. Njastarji sin zavrsava Princton ove godine. Deca kod oca, bez oca.
Takvi su i ostali Mundijalisti.
Milica Markovic – Mila
__________
Jos jedan manji osvrt koji se nekao nije mogao uklopiti predhodni tekst. Tolike godine skoro pola veka se pljuvalo na tu lojalnu emigraciju. Ti su ljudi ocrnjeni i ojadjeni bili. Kao susta suprotnost onoga sto sam ostavila u skolskoj citanci i mog prvog kntakta sa tim ljudima, koji su bili opisani kao nekakvi ubice i bradati cetnici. Kada sam pocela da dolazim u kontakt sa njima jeste da po skolovanju nisu bili ni akedemici ni intelektualci. Ali po obrazovanju i kulturi, i te kako su bili prisni, odmereni i umereni. Iznad sveka radni, veliki kucevnici. Gotovo devedeset posto njih koji su proterani iz zemlje od strane komunista, jesu bili ljudi sa samo mozda cetiri razreda skole. Mnogi su radili po fabrickim halama ili na grdilistu. Ali se gotovo svaki od njih borio da skuci i da stvori domacinstvo.
Kontrast njima su novi imigranti. Gotovo devedest posto njih svoj zivot provode na socijalnoj pomoci. Bila sam skoro na jednom seminaru u Floridi. Sa mnom je posao jedan od mojih sinova koji konkurise za medicinu iduce godine. Prilazi nam lakej i prihvata stvari. Tek kada zapazi moje ime on me upita odakle sam. Rodom sam iz Srbije, odgovaram mu ja. On onda zapoce svoju pricu kako tu zivi i kako je on negde mislim rece iz Sarajeva. I onda ce meni pa eto vidite ja tu zivim. I bas mi je lepo ne radim gotovo nista. Moj se sin i danas tome smeje. Bas mu je lepo, jer nista ne radi. Vidi se po njemu, kaze moj sin. I nema nista. Od ovih novih emigranata dobar deo kao sto pomenuh bas ide tom liniom da ne radi nista. Zive bez ikakvih ideja, i bilo kave kreativnosti. Kako rekoh ogroman broj zivi od socijalne ispomoci. Ne interesuje ih ni domacinstvo ni domacinski zivot. Uglavnom su problematicni u svakom pogledu. To je merilo mundijalista. Oni su samozivi i samohrani. Zive od danas do sutra.
***
Gledam na sat. Vec je proslo osam. Moram u ordinaciju, a inace pisala bih jos.
Niti sam razumeo clanak,niti komentar od Doktorke!Valda
sto sam na drugoj planeti,a gresaka gramatickih,pravopisnih na pretek.
Nisam znao da je Australija na drugoj planeti. Posto si toiko pismen, a to se vidi da si jednom malom komentaru od dve recenice napravio tri pravopisne greske onda izvoli pa sam popravi greske. Posto ja nemam lektora da mi popravlja moje greske. Ali uveravam te da ce u buduce biti bolje.