Вести

Pojava novih religijskih zajednica i duhovnih učenja na severu Vojvodine. Da su tradicionalne (hrišćanske i druge) crkve otvorenije za modernizacijske ideje, verovatno bi bile spremnije da odgovore na izazove sa kojima se suočavaju, ili sa kojima će se tek suočiti u skoroj budućnosti, a koje donosi drastična promena modernog sveta.

Ovako bi mogla glasiti dijagnoza grupe istraživača subotičkog Otvorenog univerziteta koji završavaju projekat o pojavi novih religijskih zajednica na prostoru ovog dela Vojvodine. Budući da je „kapija Evrope“ i prva na udaru različitih evropskih uticaja, Subotica se i sa novim religijskim konceptima i duhovnim učenjima srela možda nešto ranije nego ostatak države, ali talas tih novih ideja svakako će stići do svih, jer se to prosto desilo i svim drugim zemljama oko nas, kaže dr Boško Kovačević, politikolog, i koordinator pomenutog istraživanja i koji privodi kraju knjigu o tome.

On napominje da se upravo sa modernizacijom društva i brojnim promenama koje ona nosi pojavljuje potreba za novim duhovnim sadržajima i novim odgovorima na neka egzistencijalna pitanja, a kako tradicionalne religije u velikoj meri pokazuju neshvatljivu rigidnost, te odgovore građani traže, i nalaze, u nekim novim religijskim pokretima. Njih u svetu ima čak nekoliko hiljada, a na ovom prostoru je zabeleženo oko četrdeset, ali će se njihov broj verovatno uvećavati.

Tri odsto populacije
Godine 1981. rađeno je istraživanje kojim je u Subotici utvrđeno postojanje 19 različitih religioznih zajednica. Danas ih ima dvostruko više, i one okupljaju oko tri odsto ukupne populacije. Sa druge strane, na poslednjem popisu iz 2002. godine 92 odsto građana je iskazalo svoju versku pripadnost – uglavnom tradicionalnim religijama. Međutim, njihova stvarna religioznost je znatno manja – samo oko 10 do 15 odsto tih verski opredeljenih građana redovno ide u crkvu i uvažava zahteve koje pred njega postavlja vera. U novim verskim zajednicama ta aktivnost se, međutim, kreće i do 50 odsto, što govori o znatno većoj privrženosti ideji za koju se novi vernik opredeljuje. Obično se u takvom slobodnom opredeljivanju za neki od novih koncepata ljudi u njima istinski prepoznaju, i u zajednici sa sličnima nalaze svoju „duhovnu oazu“.

Dr Kovačević navodi da se pojava tih novih religiozno-duhovnih organizacija beleži na celom prostoru Vojvodine, i da je i čitava Vojvodina otvorenija za tu vrstu novina nego Srbija, koju će verovatno taj nailazeći talas zapljusnuti nešto kasnije.

Zloupotrebe i manipulacije
Tamnu stranu „nove duhovnosti“ čini mogućnost zloupotrebe i manipulacije radi dobre zarade. Jedan od izvora te zarade su članarine koje plaćaju pripadnici, sledbenici ili članovi tih zajednica, ali ima i takvih za koje pristup članstvu predstavlja – testament. Pojedini pokreti u članstvo primaju samo imućne, dok drugi propisuju izvesne rituale i odricanja – koji takođe mogu imati patološku boju. Set diskutabilnih ideja i sadržaja u toj širokoj lepezi duhovnog, religioznog uticaja je prosto neminovnost, ali to ne bi trebalo da bude razlog za apriorno odbijanje društva da se suoči sa ovim pojavama.

Društvo u celini, uključujući i tradicionalne crkve i državne institucije, imaju malo sluha za takve pojave, i to samo onemogućava njihovo bolje razumevanje. Stoga se neretko tumače sa puno predrasuda, kaže dr Kovačević, podsećajući da je Subotica povremeno u pojedinim medijima u proteklih petnaestak godina predstavljana kao centar nekakvih satanističkih i okultnih sekti.
– To prosto nije tačno. Mi u svom istraživanju nismo naišli ni na jednu satanističku ili rigidnu spiritualnu duhovno-religijsku grupaciju…Takva predrasuda je posledica pogrešnog pristupa problemu netradicionalnih religija. I etablirane crkve i država jednostavno ne žele da izađu iz matrice tradicionalnog, stereotipnog i arhaičnog, i sve novo što se pojavljuje definišu kao atak na čoveka. Jeste da u svetu u ovoj oblasti ima i raznih učenja koja su na ivici patologije, ali mi u Subotici to nismo sreli – kaže Kovačević.

Privlačnost neoficijelnih duhovnih koncepata i novih religijskih učenja može se objasniti upravo drugačijim idejama koje nude. Mnoge od tih novonastalih duhovno-religijskih zajednica u svom učenju bave se pitanjima zdravlja, ekologije, psihološkim aspektima čovekove prirode, ali i pitanjima transcendencije i spiritualnosti… Pored pastoralnog i meditativnog, te nove religijske prakse, dakle, imaju i sadržaje koji čoveku pomažu da reši ili kompenzuje neke svoje psihološke i socijalne traume, kao i stvarne zdravstvene probleme. „Ljudima je privlačno, jer im se nudi mogućnost rešenja nekih njihovih problema. Ili makar uverenje da ih može rešiti…„, napominje dr Kovačević.

To su pokreti koji ponekad miksaju nauku, filozofiju i religiju, počev od tradicionalnih hrišćanskih, sve do istočnjačkih religija ili pseudoreligija, pa čak i prethrišćanskih paganskih ideja. Sledstveno tom sadržaju, ta nova duhovno-religijska ponuda se može svrstati u tri grupe: ona koja se bazira samo na prihvatanju delova hrišćanstva, na kojima zasniva čitavo učenje, kao što su, recimo, biblijska religiozna usmerenja; zatim, tu su koncepti koji polaze od istočnjačkih, budističkih, taoističkih i drugih filozofsko-religioznih sistema, dok poslednju grupu čine organizacije čije učenje počiva na različitim istočnjačkim tehnikama i terapijama i kod kojih je ideja Boga „usputna kategorija“. Među njima se neke pojave mogu posmatrati i kao izrazi patologije.

Istraživanje je takođe otkrilo da su takve zajednice, gotovo po pravilu, iznad nacionalnih odrednica, i uglavnom ne potenciraju nacionalnu pripadnost, a mnoge od njih i ne znaju koje su nacionalnosti njihovi članovi.

Bez obzira na to koliko crkvene i druge institucije društva gledaju ili ne gledaju blagonaklono na njih, ovi religijski koncepti su neminovnost novog vremena. „Mi ćemo se tek suočiti sa time jer će se te religijske prakse umnožavati. Pojedini teoretičari hrišćanskog učenja već uviđaju da ono mora promeniti svoje postulate, da se mora redefinisati, jer su neke njegove vrednosti prevaziđene. Pojava ovih religijskih zajednica je na neki način i opomena tradicionalnim crkvama. Čovek, u stvari, beži iz tradicionalne crkve, jer u njoj sve manje nalazi sebe. Zato se traži kompenzacija, neka nova transcendencija, do reinkarnacije. A sistemi istočnjačkih učenja nude novu dimenziju, novi pristup mnogim životnim problemima – problemu energije, mira, harmonije, sklada, zdravog života, očuvanja prirode… Religiozne organizacije prosto moraju da korespondiraju s vremenom u kojem postoje, i na novi, moderniji način svedoče u veri“, navodi dr Kovačević.

Konačno, društvo koje (želi da) počiva na pluralizmu društvenog života, na ljudskim slobodama i pravima, svakako bi moralo da prihvati i legalizuje postojanje ovakvih potreba i omogući slobodan izbor duhovnog ili religioznog opredeljenja svakog pojedinca. Ukoliko se i dalje sa puno predrasuda bude prihvatalo sve što je drugačije, neoficijelno i novo, postoji opasnost da se i ono sasvim pozitivno što nam pristiže iz sveta pogrešno protumači i žigoše, i time otvori prostor i za nepotrebnu mistifikaciju, ili čak satanizaciju nečega što u drugim svetovima sasvim legalno egzistira.

Vesela Laloš, DANAS, 30.jun-1. jul 2007

Redakcija

Evo tipičnog primera uvođenja ekumenizma i nove svetske religije kao „neminovnost novog vremena“. Mene je moj pokojni deda Dušan učio da su „Subotari“ sekta i govorio mi: “ Nemoj sinko sa ovima ni da pričaš, oni mnogo lažu i varaju narod“. Hvala deda, pokoj ti duši!
A ovaj doktor u mantiji baš se raspričao. Pa ne pripada  Subotica Austrougarskoj.

S.M.