Вести

TUMAČENJE PRAVDE PREMA “SVETOM“ AMFILOHIJU CETINJSKOM. Mada je Amfilohije i ranije sejao bisere u umanjivanju jasenovačkih žrtava, u prikupljanju priloga od Vojtile za “pomoć“ Srpskoj Crkvi… Sve je ovo sitnica u odnosu, da kako on reče, Konstantin greši, ali ga crkva ne sme kazniti zbog greha, jer je crkva nepogrešiva?

Zatim je Amfilohije otišao još dalje i mislim da je ovoga puta pobedio, i Buša, i Klintona. Jer po njemu, da bi se vladike dokopale imovine sada je Amfilohije postavio novu pravnu teoriju. Njegov će Veliki Duhovni Sud osloboditi nepravedne kazne sveštenika Milunović Slobodana od strane Konstantinovog suda, da bi Milunović, Konstantinu predao ključeve od crkve icentra u Minhenu nazad, iako je civilni sud drugačije presudio. dok će se Amfilohije sa Konstantinom nagoditi na taj način, što će njegov Veliki Duhovni Sud potvrditi kaznu izopštavanja iz crkve ostalima trojma koji su takođe na nevin i nečastan način osuđeni. To je dakle Amfilohijevo shvatanje pravde.

Dakle po Amfilohiju zločin i nedela se praštaju Konstantinu, a kažnjavaju se oni koji nedela i zločin nisu počinili. Ovo sve Amfilohije pravda kroz nepogrešivost crkve? Verovatno je to neka Amfilohijeva crkva koja ovako postupa. Crkva Apostolska, Crkva Vaseljenska, Crkva Saborna nikada nije tolerisala zločin, a nevine osuđivala.

Nasuprot Amfilohiju stoje univerzalni poznavaoci kriminaliteta, kriminalne pameti, i načina razmišljanja, prekršioca zakonskih normi. Fjodor Dostojevski u njegovom delu Zločin i Kazna opisuje kriminalce da su oni ljudi sa nekim problemom deficitarnog mentaliteta. Šta to znači kada jedan bezumnik uhvati jedno dete i podmetne mu nož pod grlo? I u tome uživa kao u nekoj zabavi. Postavlja pitanje Dostojevski. Zato je Dostojevski došao do zaključka da ni jedan kriminalac nije svestan svoga zločina. I to sve do onog momenta dok mu se ne izrekne zaslužena kazna. Ni jedan zločinac ne razume stepen svog zločina. On ga ne priznaje. Kao što je normalnom čoveku zločin odvratan, tako je jednom kriminalcu zločin metod zabave i uživanja.

Recimo kada je Konstantinov mlađi brat izbacivao valjane sveštenike na ulicu u vreme teške kandske zime na – 40º, kasnije je on izjavljivao da je prosto užvao u tome. Verujem da obojica Đokića uživaju u svome sadizmu. Albert Fik nekadašnji advokat velikog broja kriminalaca i gangstera u USA koji je jedno vreme branio na sudu i samog Al Kaponea, kasnije kada je izabran za sudiju Višeg suda, bio je nemilosrdan prema kriminalcima. “Oni su vam kao zmije otrovnice. Zmija svoju žrtvu uništava iznurivanjem ubrizgujući u nju svoj otrov, potpuno nesvesno. Jedini spas od nje je da je uništavate udarcima u glavu. Takvi su i kriminalci. Oni svojim zatrovanim umom uništavaju okolinu nesvesno. Jedini način je da ih zakonskim udarcima u glavu uništavate, braneći društvo od njihove zlobe.“ Tako je dakle govorio jedan od najboljih poznavalaca kriminalne pameti, posle Dostojevskog.

Ali kriminalno, postupuju oni koji su zahvaljujući komunizmu stavili mitre na svoje „bistre“ glavudže. Umesto duhovnosti i borbe za opšte interese, oni pokušavju da svoje budalaste ideje nametnu, po svaku cenu, pa i ako su te subudalaste ideje u suprotnosti sa legalnim sistemom i državnim propisima. Trenutno Konstantin u Nemačkoj korača na čelu kolone kriminalnih aktivnosti, dok ga u stopu prate mnogi drugi uključujući i njegovog mu brata koji je u konstantnom sukobu, sa narodom i državom, pod ubeđenjem da su njegovi izmišljeni, i zamišljeni propisi iznad svih mogućih zakona uključujući tu, i državne statutarne norme i crkvena pravila.

Setimo se samo, unazad za nekoliko dana, kako je Konstantin citirao zamisao svoje pravde pozivajući se na pravila, kako svetih Apostola tako i druga pravila na kojima se temelji Pravoslavna Crkva. Ističući tom prilikom potpuno pogrešna pravila i tumačeći ih pogrešno.Takav postupak nesumnjivo dovodi Konstantina i sve oni koji se ovako ponašaju u stepen najvećeg kreiminaliteta.

Ali poslednja izjava Amfilohija Radovića, da je Episkopat u znanju i saglasnosti, da Konstantin greši, ali zbog nepogrešivosti crkve, on mora biti pošteđen svojih greški i propusta, i da ne može biti kažnjen, otvorila je veliku pandorinu kutiju. Drugim rečima prema Amfilohiju, kako je već u nekoliko navrata isticano, Konstantin može sve. On može da krade, ubija, siluje, otima, nepoštuje ni državne ni crkvene propise, ali pošto je “vladika“, on je nepogrešiv, jer crkva kaže Amfilohije, ne greši. Prema ovakvoj Amfilohijevoj pravdi sve je dozvoljeno i sve je moguće. Opisano je u detalje, i negiran je ovakav proizvoljan, i ništavan stav Amfilohijev. Na kraju stav koji je sam od sebe kriminalan. Ali ostaje jedno važno pitanje da se odgovori. A to je: S obzirom da ovo što je Amfilohije istakao nije u skladu sa etikom i učenjem Svete Apostolske i Vaseljenske Crkve, od kuda Amfilohiju ove subudalaste ideje padaju na pamet, da ako pojedinac greši crkva to mora da toleriše u ime nepogrešivosti?

Jednostavno i prosto. Ovo učenje dolazi od rimokatoličkog šizmatizma, koji upravo baš svoju dogmu i sva načela utemeljava na nepogrešivosti pojedinaca. To je učenje koje nam Amfilohije želi nametnuti. Da bi se to postiglo prema učenju šizmatika, klerikarstvo mora da zagosopdari apsolutno celokupnom crkvenom imovinom i da je tretira ne kao crkvenu nego kao klerikalnu imovinu. Jer se na taj način jedino može postići apsolutna kontrola nad vernicima, i na taj se način jedino vernici mogu naterati da neprikosnoveno prihvate sve što im klerikalstvo nameće. Tačno. To rimokatolicko klerikarstvo uspešno sprovodi već skoro hiljadu godina a sve u ime nepogrešivosti, hara, spaljuje, živi razvratnički, toleriše devijantnost i kriminal, siluje i otima. Na tim osnovama Amfilohije promoviše njegovo tumačenje pravde.

Na žalost apsolutna većina u današnjem Episkopatu SPC podržava javašluk koji je obelodanio Amfilohije, jer toj apsolutnoj većini nije ni stalo do crkve i njene duhovne vrednosti, njih interesuju materijalna dobra. Te s te strane oni koji se busaju da su odbranili tradicionalno liturgijsko ponašanje, su u zabludi da su na taj način sve probleme rešili. Od tog problema postoji jedan daleko veći i snažniji problem. Težnja ka apsolutizmu i depotizmu. I dok se taj problem ne reši i dok Episkop nije pravi monah, nego borac za pare i materijalna dobra. Dotle ćemo imati i dvojno bogosluženje, i sav ovaj nered i haos koji razara institucionalno biće SPC.

Janko Bojić

Sledeća tema: Predlog za rešenje