Вести

Sveti Sinod i njegove tajne. Nedavna bolest patrijarha Pavla podsetila je Srbiju na svoju crkvu i na ono što se u okviru te božje institucije na zemlji događa. A događalo se svašta, posebno u novijoj istoriji, nakon metastaze komunizma u nacionalizma.

piše: Nikola Vlahović , TABLOID, 22.06.2006 (Letnji SA Sabor SPC)

Počelo je omiljenom delatnošću pravoslavnog stada, intrigama da će patrijarh Pavle samovoljno otići sa trona SPC. Navodno je to on sam februara meseca ove godine izjavio na dodeli svetosavskih nagrada.Mnogo ranije, javnost je bila uverena da će naslednik patrijarha Pavla biti Amfilohije Radović, te da je Vojislav Koštunica lično zanteresovan da to bude upravo on. No, SPC ima još puno zanimljivih kandidata. Pominjani su Irinej Bulović, Hrizostom Stolić, banjalučki Jefrem Milutinović, šabačko-valjevski Lavrentije Trifunović, niški Irinej Gavrilović i braničevski Ignjatije Midić.

Mnogo ranije, još nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma, kada je vršen pritisak da patrijarh Pavle podnese ostavku, on sam je izjavio „…ostavku samo Bogu podnosim“. Nedavno je i vladika niški Irinej Gavrilović izjavio da mu nije poznato da je patrijarh ikada hteo da ode sa trona. Bilo je glasova iz episkopata da „…pred svako majsko redovno zasedanje u javnosti neko priča o novom dobu, novim ljudima, te da se govori kako će patrijarh da se povuče u manastir gde će postom i molitvom da svedoči veru Hristovu“.

Skandali koji su potresali SPC još za vreme vladavine Slobodana Miloševića pokazuju da postoji jedno pravilo: svako ko se ogrešio, ili bio pod sumnjom da se ogrešio o boje i zemaljske zakone, samo je napredovao u crkvenoj hijerarhiji, a Sveti Sinod je ćutanjem ili glasnim odobravanjem uvek štitio tu ličnost. Na slučaju bivšeg kaluđera Filareta, danas episkopa mileševskog, to se najbolje videlo. Od petljavina humanitarnim kontigentima, do grupnog portreta sa tenkom i mitraljezom, što je imalo ogroman negativan efekat u svetskim medijima, ovaj sveštenik je samo napredovao, a sam Patrijarh je upoznao javnost sa njegovim „pročišćenjem“ obnarodujući da se „Filaret pokajao“.

Od pokajanja do imenovanja na visoku božju dužnost, nije proteklo mnogo. Njegovim postavljenjem, u Mileševu stižu velike pare. Da li je njegov neobičan smisao za organizovanje profitabilnih preduzeća došao do izražaja, ili su stare zasluge stečene tokom krvavog i prljavog rata došle na naplatu, stvar je nekog drugog istraživanja. U međuvremenu je donet i zakon o verskim zajednicama, pa kad se na prost, narodni jezik, prevede šta tamo piše, jasno je da SPC ostaje nedodirljiva u pogledu finansijskih i drugih akrobacija.

Takođe u zlatno doba dogovorne ekonomije, uprkos protivljenju celokupnog sveštenstva na Hilandaru, došlo je do čuvene posete Slobodana Miloševića ovom svetom mestu, a glavni inicijator njegovog bezbožnog silaska na Svetu goru bio je episkop bački Irinej Bulović, jedan od najvećih saveznika bivšeg režima, simptomatičnog nadimka „Pukovnik“.

Taj događaj ostao je upamćen po Miloševićevom imperatorskom pozdravu ostatku zatečenog sveštenstva: „Dobar dan, drugovi“, verovatno uveren da je svemoćna tajna služba stigla i tamo da instalira svoje popove.

Potom je vladika Irinej toliko učvrstio svoje pozicije da je postao praktično siva eminencija SPC. Tek dolaskom Vojislava Koštunice na vlast i činjenice da je Amfilohije Radović rođak njegove supruge, Irinej postaje manje ozbiljan kandidat od njega. No, ukoliko bi se kao mogući kandidat za patrijarha SPC pojavio vladika zvorničko- tuzlanski Kačavenda, mogao bi mnogima da omete računicu. Smatra se da je najbliskiji prijatelj sa patrijarhom moskovskim Aleksejem. Otac mu je Jevrej iz Slavonskog Broda. Njegovo lično bogatstvo meri se milionima dolara. Njegov uticaj na dijasporu je bez konkurencije najveći. Ratne okolnosti koje su ga proizvele u finansijskog magnata, te najčvršći odnosi sa ratnim rukovodstvom Srba u BiH, učinile su da nikada ne bude jasno koliko je novca od svoga stada uzeo, te koliko je tog novca završilo u zemaljskim zadovoljstvima.

Mitropolit Jovan zagrebački i cele Italije, kako zvanično glasi njegova titula, u ovakvoj konkurenciji ne figurira kao kandidat za patrijarha, ali se sam pobrinuo da bude zbrinut. Izdao je vladičanski dvor u Zagrebu nemcima, braći Hren, a za uzvrat dobio automobil, naravno, „mercedes“. Njegov povratak u Beograd na samom početku rata, bio je čin krajnje izdaje svojih vernika. No, u tome mu je pomogla i vrhovna vlast u SPC odlukom o povlačenju sveštenika iz Hrvatske, što je dovelo do neverovatnih scena, da su, u njihovom odsustvu, katolički časni oci činodejstvovali na pravoslavnim opelima. Svedoci i učesnici ovih nevolja nisu se odrekli svoje crkve, nego se politika SPC u jednom trenutku njih odrekla. Ovaj verski genocid, nema pandana u savremenom hrišćanstvu.

Uzroci devijacija unutar SPC imaju svoje poreklo. Komunizam je svakako kumovao tome. Zašto je pravoslavlje bilo najplodnije tlo za infiltraciju svakog totalitarnog režima, takođe je tema za sebe. No, treba podsetiti na jedan događaj koji je odlična deskripcija slamanja morala crkve…

Pre skoro dvadeset godina (1987., za vreme takozvanih vidovdanskih događanja naroda na Kosovu), Slobodan Milošević se više puta okupljenom sveštenstvu i građanima obratio sa „…drugarice i drugovi“, što je nateralo počivšeg patrijarha Germana da ode odatle, kako ne bi prisustvovao marksističkim mantrama tadašnjeg čoveka u usponu.

No, režim mu se revanširao. Završio je na misteriozan način sa slomljenim kukom (kao i patrijarh Pavle nedavno), a potom, inače slabog i već u godinama, više sile ga odvode na VMA i tu ga lagano usmrćuju. Period do zvanične smrti proveo je zamrznut u ledari.

Koliko je daleko otišla ideja rehabilitacije i brzopoteznih pokajanja, nigde tako dobro nije uočljivo kao na primeru nekada anatemisanog sveštenika iz Privine Glave podno Fruške Gore, oca Gavrila, koji je bio na vrlo lošem glasu zbog bavljenja vradžbinama, sumnjivim poslovima, i drugim iskušenjima zemaljskim. Poznat kao mračnjak, slab na pare i na žene, u sukobu sa sopstvenom crkvom, odstranjen i prokažen u svojoj sredini, početkom devedesetih bio je pred ekskomunikacijom. Ali, tu je bio spasonosni rat, zlo doba u kome najgori dobijaju najbolje i obrnuto. Neko je negde doneo odluku da ovog marginalnog i tragikomičnog čoveka unapredi. Iz sela Višnjićevo doći će u manastir Privina Glava, pa nakon smrti dotadašnje igumanije, dolazi upravo na njeno mesto. Lokalno stanovništvo tvrdi da je on pokrao igumaniju, tačnije neke njene tajne, pa sa tim postao skoro više od proroka. Desetine hiljada ljudi počelo je da posećuje ovaj manastir, a svete obaveštajne službe dobile su najboljeg mogućeg saradnika. I manastir je postao preduzeće, isto onako kako je to sa Filaretom u Mileševi urađeno.

Otac Gavrilo, čovek bez elementarne pismenosti, primitivan ali lukav, postao je medijska zvezda broj jedan u trenutku kad je televizijskim kanalima počeo da „šeta“ snimak na kome ga vidimo kako blagosilja aktere u ratnom pohodu. Njegov nalogodavac danas sprema odbranu pred Tribunalom u Hagu. Ali, ovaj čovek ogrezao u svim gresima, i danas radi to što radi, na ponos i diku SPC.

U atmosferi opšte kompromitacije, trebalo je da patrijarh Pavle ode u bolnicu, da bi se shvatilo kolike su razmere vlastohleplja, srebroljublja i svakog nepočinstva koje se razmnožilo.

Neizbežno, izbor novog patrijarha će se dogoditi, ovako ili onako. I taj ko ga nasledi, naslediće crkvu u kojoj teku zavađene struje, u kojoj vikar patrijarha Pavla lucidno, u jednoj TV emisiji, naziva Sveti Sinod „…ona družina„, pa posle toga volšebno nestaje u anonimnost. Naslediće novi patrijarh crkvu koja još živi u prošlosti i nema snage da pogleda u budućnost.

Država je podlo smislila da u škole uvede veronauku i takozvano građansko vaspitanje. Da još više produbi jaz između vernika i agnostika.

TABLOID, 22.06.2006