logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија    Аутор: новинарство    1.206 пута прочитано    Датум: 19.05.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

maksim.jpgOno čega su se svi kanadski i američki Srbi koji pravoslavlje Svetog Save nose iskreno u svom srcu plašili, upravo se dešava. Zašto jedan ovako, neobičan naslov sa zvaničnih stranica SPC najavljuje da će Sveti Arhijerejski Sabor doneti upravo ovakvu sramnu i nerazumnu odluku, dok eparhijskog arhijereja kanadske eparhije potresaju afere, skandali i otkrića raznih krivičnih radnji. Ako se narod do sada nije “desio”, “desiće” se, to je sigurno!

“Nedvosmislenom” odlukom sveštenstva i nadležnih episkopa a ne NARODA, se razbijanje podržava i ZAHTEVA. Narode, glavu u pesak i ćuti, valjda dolaze bolja vremena, pitanje je samo, za koga!

E moj sine Maksime!

Komentar: M.Milivojević

————————————————————————————–

Izvor: SPC

EKLISIOLOŠKI PROVINCIJALIZAM NASPRAM KONKRETNOG JEDINSTVA CRKVE

U ove Pashalne dane 2007. godine dobrote Gospodnje, kada se navršava petnaest godina od istorijskog pomirenja unutar Srpske Pravoslavne Crkve u dijaspori (sada već daleke 1992. godine), postavlja se pitanje: šta je učinjeno u međuvremenu? Kakvi su to konkretni koraci načinjeni ka dubljem jedinstvu? Mislimo ne samo na ono suštinsko, liturgijsko jedinstvo koje je postignuto zajedničkim služenjem Svete Liturgije tog delekog februara, nego na upravno-administrativno jedinstvo koje se ne može i ne sme potceniti. Bez njega ono prvo ostaje nekako apstraktno, nedelatno, neostvareno.

U godini kada se u Zapadnu Ameriku vraćaju zemni ostaci Srbina Arhimandrita Sevastijana Dabovića, prvog pravoslavnog sveštenika rođenog u Americi 1863., svaki konkretni čin jedinstva predstavljao bi oduženje duga prema njemu i njegovom nasleđu. Nedavno je (3. februara 2007. godine) Skupština Zapadnoameričke eparhije uputila pismo Njegovom preosveštenstvu, Episkopu Novogračaničke mitropolije Longinu, u kome je izrazila želju da se pet novogračaničkih parohija na zapadnoameričkoj obali prisajedine Eparhiji Zapadnoameričkoj. Iako zvaničan odgovor nije usledio, ostaje nada svakog istinski Pravoslavnog Srbina u Americi i Srpskim Zemljama zbog te mnogoobećavajuće Rezolucije kao i zbog mnogo većih stvari koje se mogu postići i koje Gospod dariva onima koji ga ljube u slozi i jedinstvu. Sa raznih strana pristižu pisma i pozivi podrške u kojima se izražava nada i očekivanje da se ispuni želja punoće Crkve Božije a to je da se izvrši upravno-administrativno prisajedinjenje pet Parohija iz Mitropolije Novogračaničke u okrilje Eparhije Zapadnoameričke.

Tako se povodom predstojećeg jedinstva u pismima između ostalog navodi sledeće: „Uzimajući ovu potrebu jedinstva u obzir moramo da budemo u molitvi pred Gospodom da se ovo blago delo dvojice Episkopa sprovede u realnost. Podrška sveštenika je svakako neophodna i svaka pozitivna reč važna“. „Narodu treba reći sledeće, ako želimo da uistinu hodimo stopama svetih Predaka naših, tada moramo, u ovom vremenu kada samo bйće Srpsko strada u otadžbini, i traje uništavanje svetinja na Kosovu pa i u Hrvatskoj i Republici Srpskoj, da pokažemo i da se uzdignemo nad svim onim negativnim stvarima i razmišljanjima koja nisu dostojna istinitog bića Srpskog a samim tim Pravoslavnog, Predanjskog, Svetootačkog i kanonskog hođenja“. „Dakle, ovo je jedinstvena prilika da pokažemo spremnost da hodimo putem Istine i Svetih Otaca, da podržimo braću našu u Otadžbini delom jednomislija i jedinstva ovde u Dijaspori, a samim tim da sa blagoslovom Božjim i arhijereja naših poradimo na nasledstvu kojim će se naraštaji iza nas ponositi“.

Jedna Crkva pod jednim Episkopom na jednom prostoru

Kao što je poznato, jedinstvo Crkve Hristove predstavlja prevashodni cilj, vrhunski zadatak i svetu dužnost crkvenih Arhipastira, sveštenstva i punoće naroda Božijeg. Ukoliko se sam Gospod molio za njega u Getsimaniji, utoliko pre ga mi ne smemo shvatati kao samorazumljivu, automatsku stvar. Stoga se očekuje da dogovor dvojice Episkopa, Maksima i Longina, koji će biti jedan istorijski događaj, sledi upravo tu crkvenu potrebu poštovanja drevne apostolske eklisiologije. Toga radi sveštenoga cilja Apostoli i Sveti Oci se nisu bojali prigovora ljudi neznavenih i protivnih jedinstvu, pa verujemo neće ni naši episkopi. Tako će ranije iskazane želje, spremnost, zalaganje kao i usmeno obećanje da će ovaj čin prisajedinjenja pomoći, pospešiti i ubrzati, dobiti, verujemo, ovih dana i realnu potvrdu u odluci od strane Svetog Arhijerejskog Sabora Srpske Pravoslavne Crkve u Beogradu.

Nekoliko važnih obaveštenja treba da imaju svi koji se zanimaju ovim pitanjem. Kao prvo, sveštenstvo sa narodom Novogračaničke mitropolije treba ozbiljno, a ne površno, da uzme u obzir Rezoluciju Eparhijske skupštine Zapadnoameričke eparhije, donetu 3. februara ove godine u Freznu (Kalifornija). Naime, tu rezoluciju je donela niko drugi nego Punoća jedne Pomesne Crkve, nadahnuta Duhom jedinstva, sloge i bratske ljubavi, jednim glasom i jednim srcem, o čemu su obavešteni najpre adresat, Episkop Longin, potom Sveti Arhijerejski Sinod, a onda i sva Srpska Crkva u Americi. Zatim treba reći da je Sveti Arhijerejski Sinod, dobivši taj istorijski dokument, obavestio i ovlastio dvojicu Episkopa da, kao sledeći i završni korak, za nastupajući Sveti Arhijerejski Sabor u maju mesecu pripreme odgovarajući predlog-odluku o prisajedinjenju Parohija na Zapadnoj obali Amerike Eparhiji Zapadnoameričkoj,
koju će Sabor da usvoji. Treće, dvojica episkopa, Episkop Novogračanički Longin i dolepotpisani, za ovakav korak i čin imaju punu saglasnost Episkopskog saveta Srpske Crkve u Americi i Kanadi, izraženu na nedavnoj Sednici ovog saveta održanoj u Čikagu, a imaju i podršku sveg sveštenstva naše Crkve u Americi i Kanadi.
Svetosavska eklisiologija u Americi

Sve ovo rečeno, skupa uzeto, obezbeđuje nesmetano kanonsko, puno upravno prisajedinjenje Zapadnoameričkoj eparhiji pet parohija Eparhije Novogračaničke koje se nalaze na teritoriji Zapadne Amerike, imenom: parohije: 1. Svetog Jovana Krstitelja u San Francisku, 2. Svetog Georgija u Oklandu, 3. Svetog Arhangela Mihaila u Saratogi, 4. Svetog Nikolaja u Finiksu (Arizona), i 5. Hrista Spasa u Arkadiji. Takođe, objektivno smatramo da ovo prisajedinjenje, tj. jedinstvo svih srpskih pravoslavnih parohija Srpske Crkve u Zapadnoj Americi nalažu još i sledeći bitni činioci i razlozi.

Najpre, spremnost episkopa da sve bude „blagoobrazno i po poretku“ i da poštuju Kanonsko Predanje koje zabranjuje preklapanje više jurisdikcija na jednoj crkveno-geografskoj oblasti, a štiti jednu Crkvu pod jednim Episkopom na jednom prostoru. Biće to u svetosavskom duhu odluka o administrativno-upravnom organizovanju kakvom je težio i Sveti Sava Srpski kada je 1219. godine u Nikeji izdejstvovao – ne izolaciju – nego životno funkcionisanje Crkve na prostoru Srpskih zemalja koje su bile veoma udaljene od Konstantinopolja. Takođe, time se ispoljava spremnost da se na ovom prostoru sprovede u delo odluka Svetog Arhijerejskog Sabora Srpske Pravoslavne Crkve iz 1992. godine o upravno-administrativnom jedinstvu cele naše Crkve u Severnoj Americi i Kanadi. Prošlo je čitavih petnaest godina od dana kada je proglašeno jedinstvo, kao prvi stadijum u vaspostavljanju jedinstvene crkvene organizacije u Americi.

Osim toga, tu je i spremnost parohija u Bej eriji, Finiksu i Arkadiji sa njihovim sveštenicima, izražena više puta glasom njihovih paroha (Dušana Bunjevića, Slobodana Jovića, Borisava Jegarskog i Stanislava Durića). Ovu njihovu nedvosmislenu, iskrenu i dobronamernu želju, koju su oni javno i u nekoliko navrata iskazali, treba razumeti kao motivisanu isključivo pastirskom brigom i staranjem za spasonosno funkcionisanje Crkve na ovom prostoru a na slavu Trojičnoga Boga. Nove generacije vernika i sveštenika, koje ne razumeju problem i ne žele odugovlačenje (Saratoga, Finiks, Arkadija i San Francisko) očekuju o tome shodnu odluku od dvojice Episkopa i potvrdu Svetog Arhijerejskog Sabora na ovogodišnjem redovnom majskom zasedanju.

Ukoliko do nje ne dođe, ostaće senka sumnje koja će neodlučnost objasniti kao kolebanje slabašne volje.

Uostalom, svaki iole upućen u život žive Hristove Crkve zna da je usled geografske razdaljine nemoguće vršiti redovnije pastirsko nadziranja-episkopovanje i služenje u pomenutim parohijama. Stoga treba pokazati rešenost da se na putu ka jedinstvu ukloni i ta poslednja, vremensko-prostorna, barijera. Čuvajmo se i nečeg još važnijeg: u većini njih zbog udaljenosti od novogračaničkog centra i lišenosti čestih pastirskih poseta postoji opasnost od eklisiološkog izolacionizma i nerazumevanje prirode Crkve. Stoga treba – Boga radi – privoleti i pastvu na rečeno sjedinjenje pomenutih pet parohija Zapadnoameričkoj eparhiji, i njihov ulazak pod kanonsko okrilje i omofor Episkopa zapadnoameričkog.

Izolacionizam ili punoća opštenja

Zaključujući ovaj tekst, dodali bismo i još nešto. Iskustvo je i kroz poslovice posvedočilo da vreme leči rane, ali i da produbljuje raskole. Istinoljubivo tvrdimo da najskorije proglašenje čina prisajedinjenja, kao moralno hrabra odluka, doprinosi životu i napretku Crkve Hristove. Stoga je ne treba odlagati „za neka druga vremena“. Niko ne želi „Pirovu pobedu“ nego živu Crkvu Božiju, jedinstvenu, funkcionalnu, pastirski pokrivenu na prostoru Zapadne Amerike, a uskoro i na terenu cele srpske jurisdikcije u Americi. Zapadnoamerička eparhija ne želi nikakav „monopol“ nad tuđim crkvenim životom nego puno upravno-kanonsko jedinstvo. Novogračanička Mitropolija će, verujemo, smireno da „ustupi“ (kako bi postupila svaka zdrava eparhija na njenom mestu) i radi jednog svetog cilja odrekne se administriranja ovim parohijama.

Ukoliko do toga ne dođe, ispašće da su dosadašnja obećanja (o jednoj eparhiji na zapadu SAD) bila samo jedna demagogija (demos=narod, ago-zavoditi). Da li ćemo slušati loše savetnike ili se odazvati dobronamernim pozivima (apelima) iz parohija na Zapadu Amerike koji žele konkretne korake ka konačnom sprovođenju u delo odluke Sabora Srpske Crkve iz 1992. godine? Mnogi s pravom smatraju da je ovo trenutak kada Novogračanička Mitropolija izabira pravi kriterijum, onaj koji je doveo do jedinstva 1992. godine.

Odluka o ovom činu, koja će obradovati celu Crkvu, može se obznaniti (na crkveno-narodnom saboru) u Kaliforniji posle majskog Sabora u prisustvu i kroz liturgijsko sasluživanje dvojice područnih Episkopa (uz gostujuće Arhijereje) i područnog im sveštenstva sa Narodom.

Neka ova odluka bude naš blagoslov i nasledstvo kojim će se ponositi naraštaji posle nas. I jedan skroman prilog i ispunjenje duga prema našim precima na čelu sa Arhimandritom Sevastijanom Dabovićem.

Episkop Zapadnoamerički Maksim

————————————————————————————–




6 коментара у вези “Zašto ukidaju “slobodnu” Novogračaničku Mitropoliju!?”
  1. Ne kaze se uzlud ne lupaj ko Maksim po trnju. A ovaj Maksim ne lupa po trnju nego po podu.

  2. Zasto se ne objavi jedinstvo na istocnoj strani Americkog kontinenta pod jednim Episkopom, blazenim Longinom.
    Ako Georgije pokaze istu spremnost na istoku kao Longin na Zapadu, Kanadsko Crkveno jedinstvo bice potpuno.
    Ako Gergije preda svoje parohije za pravo jedinstvo nase crkve na ovim terenima to ce Bog blagosoviti a narod prihvatiti. U suprotnom, ne izgleda na dobro.
    Gergije, specijalista za svadje, proterivanja, ponizavanja, nemoral, otimanje novca, sudjenja, raskos, lazi, pretnje kletvama prokletstva, …. trba da se zamonasi i da bude monah u Miltonu ili u Tavni, bolje Tavni.

  3. Sve je to lepo sto navodite Preosveceni Vladiko, ali sta je sa narodom koji je to stvarao i podizao ! Pitali se on nesto? Narod cini crkvu a ne Vladike i svestenici nemogu oni da odlucuju bez volje i pristanka naroda! Ako Vi budete radili na silu snosicete krivicu za ponovni raskol!Nadam se da ce Preosveceni Vladika imati toliko razuma poznavajuci ovaj narod bolje nego Vi ,da ne donese neku naglu odluku! Svako dobro, Milenija

  4. Било би боље да сте објаснили зашто је одлука “срамна и неразумна” и шта значи “десиће” се народ, несретни сине, М.Миливојевићу! Шта је то “слободна” Новограчаничка Митрополија? Максима знамо али тебе не. Ко си ти несретниче М. Миливојевићу?

  5. Vladika Maksim je covjek koji istinski voli svoju Crkvu. Ne samo sto je voli i sasradava i savaskrsava sa njom. Siguran sam da sve sto cini, cini za dobrobit Crkve.
    Mnogaja ljeta losandjleskom i zapadnoamerickom episkopu Maksimu!

  6. Narod Svetog Save u SRBskoj Pravoslavnoj Crkvi po njezinom Novom Ustavu ne pita se vise nizasta. On sluzi jedino kao ovce za sisanje, koje pojedine vladike po svojim potrebama poslije dosisuju kada im zatreba vise novaca za provode i putovanja.

    Kada bi se SRBski narod barem o necemu u Crkvi pitao, tada se SRBska Pravoslavna Crkva sigurno nebi pismeno odrekla 1993 godine SRBske dijaspore u korist carigradskog ekumenskog Patrijarha, niti bi njezine duhovne vodje rimokatolicku “crkvu” nazivale sestrinskom crkvom, a sebe ekumnistima i pacifistima.

    Cega se pametan stidi sa time se ludi u SRBskoj Pravoslavnoj Crkvi sada ponose, Boga se ne bojeci a SRBskog naroda ne stideci!


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo