Вести

Ma nek idu, bre, u pizdu materinu i mirno posle toga spavaju jer im nećemo ništa raditi, ni paliti ih, ni lustrirati ni deevropecifikovati, a ako se nekako i ikada ponovo posrbe oprost je od svakog bola jači. Srbija je prepuštena belosvetskim držačima šestara i uglomera koji su od nje napravili ritualnog Hirima Abifa.

Piše: OLIVER VULOVIĆ

Ušli smo u tunel, moje dame i gospodo, na čijem kraju nas čeka svetlo takve jačine da će veći deo nacije biti oslepljen za sva vremena, a manji deo žmirkati na jedno preostalo oko samo po dozvoli.

Poslednje sednice Narodne Skupštine su bile fascinantano putovanje u ezoteriju, alegoriju, bolesni sarkazam i cinizam, jednom rečju najveću igrariju i prevaru biračkog tela od kada je vaspostavljeno višestranačje u Republici Srbiji.

Srbija je prepuštena belosvetskim držačima šestara i uglomera koji su od nje napravili ritualnog Hirima Abifa koji će se za razliku od pravog Abifa još malo koprcati posle snažnog udarca čekićem u glavu a od Koštunice, Tadića i Dinkića, njene Jubala, Jubalu i Jubaluma.

Ne znam kada je ako ne u poslednjim trzajima pravljenja vlade ove visoko zavisne teritorije ikada i u njenom zakonodavnom telu bio više primetan upliv njenih kolonizatora nego tokom one uzimala-davala sednice. Svima je laknulo, inicijacija je obavljena baš kako stare knjige kažu.

Zasedanje Svetog sabora SPC koje kreće sa radom ovih dana bi trebalo posle Priziva Sv.Duha odmah da se baci na obred egzorcizma pa makar nam Skupština spala posle toga na samo par ljudi.

Ovoj državi miševa od kojih su najkrupniji primerci, o čuda za miševe i krupnije im srodnike, 5.oktobra 2000-e bežeći od visoke vode palili vatru, „spas“ je stigao u poslednji čas od takođe pacolikog tipa koji nas osim bombardovanja uranijom i otimanja primorja i Stare Srbije, sada velikodušno častio neznatnim popuštanjem vizne omče i novim setom obećanja.

Vladajuća trojka nikad nije bila bliža poistovećivanju sa srpskim epskim junacima, ali u onom delu gde se nazivaju velikašima i gde im se opisuje stanje duša. I srpsku eshatologiju su uzdrmali, svi nam se mrtvi od Lazara, Miloševića i Đinđića prevrću kao u centrifugi. Prvom su na onom svetu zgadili svi, drugom nas 90 od sto a trećem svi mi i „njegovi i naši“ u Srbiji i svi „njegovi“ van Srbije kojima je mučenik do malo pred smrt verovao pa se popišmanio i zbog toga postradao od kaptolskih stratega. To što se mi živi okrećemo oko svoje ose, nikog nije briga pa ni onog uz čije bi ime trebalo da stoji neverni, a ne naivni i neodgovorni, kako je na kraju priče ispao.

Ušli smo u tunel, moje dame i gospodo, na čijem kraju nas čeka svetlo takve jačine da će veći deo nacije biti oslepljen za sva vremena, a manji deo žmirkati na jedno preostalo oko samo po dozvoli.

Ni pobedničku evrovizijsku pesmu nam nisu pustili na miru nego su i tu istinski vladari Srbije poslali komentar da je Marija dobila „evropski glas za evropsku Srbiju“ kao da je nastupala ništa manje nego kao gost iz Afrike na Eurosongu pa joj je Evropa, eto dala pobedu u cilju instaliranja „tekovina njenih demokratskih vrednosti“ i u sfere srpskog pevanja i igranja i ako ih je mala glasom potukla do nogu i tom festivalu od francusko-afričkog tam-tam i auuu iliti skandinavskog-baltičkog maskiranja u nakaze vratila imidž pravog evropskog gospodstveno-damskog nadmetanja u muzici i vokalnoj interpretaciji.

Klatno evropskog srbo-psihonalitičarskog sata u rukama Olija Rena, Solane i Doris Pak, a na čijem početku amplitude je Hag, u sredini nezavisni Kosmet a na kraju nestanak svakog traga rodoljublju, patrotizmu i Republike Srpske, neće prestati da se klati ili do našeg konačnog nestanka kao naroda i države ili dok ne dođemo sebi i konačno tu ruku žvajznemo po laktu tako da ne bude u stanju narednih 500 godina da se sa svojim kandžama ponovo ispruži prema nama.

Ako ne možemo sami ima ko može umesto nas i neka domaće kukavice se makar tu sklone sa puta.

Ma nek idu, bre, u pizdu materinu i mirno posle toga spavaju jer im nećemo ništa raditi, ni paliti ih, ni lustrirati ni deevropecifikovati, a ako se nekako i ikada ponovo posrbe oprost je od svakog bola jači.

Oliver Vulović