Вести

Транскрипт конференције за новинаре одржане у Патријаршијском двору у уторак 28. Марта 2006. Године са почетком у 13: 00 часова поводом недавне посете званичне делегације Светог Архијерејског Синода СПЦ Сједињеним Америчким Државама,

извор: Маран-ата.инфо

+++

тема разговора у САД је била Косово и Метохија. Преговори око продаје Косова у Вашингтону.

+++

Епископ Јован (Младеновић):

Даме и господо,

Ми ћемо покушати да Вам у најкраћим цртама изложимо наш боравак у САД где смо били у име, као делегација Светог архијереског синода. Пре него што вам будемо саопштили где смо све имали састанке, с ким смо све разговарали, хтео бих да вам кажем да делегација српске Цркве у САД примљена је заиста на највишем нивоу. Наш овогодишњи састанак тамо је наставак прошлогодишње делегације која је такође као што ви сви знате иамла велики значај тако да ово је био један континуитет, српска Црква је тамо заиста као што рекох примљена на највишем нивоу једним великим респектом и просто имали смо утисак да су желели да чују став Српске Цркве по питању Косова и Метохије (КиМ) , ви верујем да знате да је Свети архијерејски синод у својих 10 тачака изложио своје мишљенње и свој став по питању КиМ и ми смо то тамо свима доделили што је јако добро прихваћено али смо ми у разговорима свели тих 10 тачака на неких 4 – 5 тачака којих смо се углавном држали а то је:

Заштита наших манастира и цркава, али да та заштита не може се ни замислити без заштите српског народа на КиМ;

Онда смо тражили питање повратка прогнаних Срба са КиМ;

Реституција, повраћај земље српским црквама и манастирима и српском народу на КиМ чији је порценат јако висок као што знате;

Онда децентрализација локалне управе тамо.

И оно што је најкључније да је за нас врло важно било да то споменемо, шта је за нас Косово, да је за нас Косово и срце и душа и плућа. Говорили смо такође а они то верујте све јако добро знају да је КиМ фактор региона мада смо ми, рекао бих, и проширили мало на основу историјског нашег искуства да то није само, да Косово није само стабилност региона него, може се слободно рећи, и два континента што нам је од 1389. Па на овамо могли смо и да се уверимо.

Ми смо тамо наступали као делегација српске Цркве и говорили смо језиком Цркве али смо увек наглашавали да долазимо и са сазнањем и председника Републике Србије и председника Владе и то смо стално наговештавали да став српске Цркве и државе су потпуно идентични по питању КиМ. Говорили смо о стању српског народа – ту је највише владика Теодосије као живи сведок збивања на КиМ о стандарду нашег народа – наших цркава и наших манастира, говорили смо заиста да ово сада са чиме живи наш српски народ наше цркве и манастири да то заиста у Европи колико нам је познато такав начин не постоји. То је укратко што бих сад само на почетку хтео да кажем, а ако вас интересује где смо били све, с ким смо се састајали можда би било најбоље да то поброји о. Иринеј пошто човек зна о свему томе а после би дао реч да сваки од нас ако хоће, чланова делегације одговара на ваша питања.

Отац Иринеј Добријевић:

Хвала Вам преосвећени владико,

Као што знате и као што сте и сами пратили у овдашњој штампи и у изјавама нашим, имали смо разноразне састанке и то као што је рекао са правом владика Јован на највишем нивоу у свим институцијама Сједињених Америчких Држава (САД) и Уједињених нација (УН). У Вашингтону где смо отпочели своју мисију, мисију наше делегације имали смо састанке у Савету безбедности тамо смо се нашли са г. Бертрамом Брауном који је веома добро упознат са нашом ситуацијом пошто је и сам био овде више година у Београду радио је у америчкој амбасади био је јако често на Косову. Имали смо састанке и у самој Белој кући са г. Беријем Џексоном који је био ту као изасланик председника Буша и овом приликом поклонили смо председнику Бушу једну прелепу икону Распећа коју су дечански калуђери приредили и владика Теодосије донео и ми смо то њему поклонили, чули смо касније из приватних извора из Беле куће како је г. Бери Џексон носио ту икону од канцеларије до канцеларије у Белој кући како је изразио жаљење да ће са тешком муком да се одрекне те иконе да преда председнику Бушу пошто је толико заволео ту икону. И имали смо састанке у Стејт дипартменту, чини ми се оно што је најважније било са г. Куртом Волкером, он је заменик г. Николаса Бернса који се требао наћи са нама а због кризне ситуације у Гази није могао, морао је под хитно да одложи састанак са нама ради претње које су предстојале и америчким и британским дипломатама. Затим г. Чарлс Инглиш и госпођа Розмери ди Карло која се управо вратила тих дана из Беча где је била тамо на овој другој рунди преговора поводом питања децентрализације и нас је на велико обрадовало што је била детаљно упозната са ставовима СПЦ и она је чак и изнела ове наше ставове и захтеве, предлоге и тако даље у Бечу у току тих састанака. Исто тако смо се нашли са сенатором Војновићем који као што знате, он је наш Србин пореклом, Србин из Америке, он највише држи, рекао бих главну реч, водећу реч о Косову тамо у Вашингтону. Били смо са сенатором Браунбеком који је на челу Хелсиншког комитета за људска права. Он нас је више пута саслушао и састао се са нама. Имали смо и излагање, саслушање пред комитетом Конгреса, где је председавао Трент Френкс, поводом питања верских слобода на Косову и Метохији на коме смо владика Теодосије и ја сведочили. Био је заједно са нама бивши амбасадор САД Томас Мелади, који је исто веома добро упознат са питањем Косова и Метохије, пошто је јако често ишао тамо. Било је јако занимљиво пошто смо били код њега у Институту за светску политику где он председава, тамо смо имали конференцију за штампу. Он је спојио питање верске слободе заједно са питањем реституције које је водећа поента у верској слободи САД. Црква мора да има право на своје имање. Исто тако са слободом кретања, као основно људско право, да човек не може испунити своју верску слободу без слободе кретања. Имали смо више састанка са приватним институцијама како у Вашингтону тако и у Њујорку. У Њујорку смо углавном били у Уједињеним нацијама два пута, прво смо се нашли са замеником Кофи Анана – Генералног секретара, г. Гијеном, који нас је примио и саслушао, и он је изразио жељу да прва тачка буде у свим преговорима питање безбедности, како да се обезбеде и светиње наше и наш народ на Косову и Метохији. Никада нисмо одвајали питање нашег народа од светиња, то иде једно са другим. Затим смо се састали са свим амбасадорима и њиховим заменицима из Контакт групе, то је била веома важна седница и имали смо седнице са рабином Артуром Шнајером који је на челу „Апел савести“ фондације са Светском конференцијом религија за мир др Вендли нас је примио тамо као и свештеник православне цркве у Америци Леонид Кишковски, који је његов заменик. Били смо и у Националном савету цркава где нас је примио г. Антоније Кириаполос православни Грк који води међународна питања за ову значајну институцију. Рекао бих све у свему да смо веома добро примљени и заиста смо видели из прве руке како су они живо заинтересовани за ове састанке. Исто тако, а нисам споменуо, било је од велике важности за нас, састанак са СЦОБА – ом То је Стална конференција канонских православних епископа Америке у Њујорку. Ту председава грчки епископ у име његове Свесветости патријарха Васељенског Г. Вартоломеја Архиепископ Димитрије и били су поред њега присутни поглавар Америчке Православне Цркве митрополит Герман и поглавар Бугарске Православне Цркве у Америци Митрополит Јосиф. Ту смо се осећали као своји међу својима и била је та седница онако далеко интимнијег карактера и они су рекли да ће примени наша основна начела, да ће то прерадити као саставни део њиховог предлога из Америке за решавање питања Косова и Метохије. Хвала вам.

Јелена Тасић – Данас:

Имала бих два питања, у више извештаја који су стизали о вашој посети у Америци говорило се да и америчка администрација и УН виде значајну улогу српске Цркве у решавању Косовског проблема, да ли бисте могли да нам појасните како они виде ту улогу Цркве? Друго питање би било да ли је СПЦ спремна да учествује и да помогне интеграцију Срба у косовско друштво без обзира на то какав ће будући статус бити, јер је било различитих тумачења о ових 10 начела о преговорима које сте ви споменули?

Епископ Јован: Молио бих др Шијаковића да одговори на ово питање

Др Шијаковић: Покушаћу да одговорим на ваше питање, а да истовремено искористим прилику да и сам нешто кажем о овој посјети, па у склопу тог једног општег, али ипак надам се краћег обраћања да одговорим и на ово што сте питали, а што је веома важно.

Делегација СПЦ је у Америци боравила у црквеној мисији и то смо стално наглашавали да наша мисија није политичка и да се нећемо бавити дефинитивним рјешењима проблема Косова и Метохије јер је ово је еминентно црквена мисија. Исто тако смо наглашавали већ је то и рекао вођа наше делегације владика Јован, наглашавали смо да наша мисија је у потпуној сагласности са ставовима Владе Србије и председника Србије, и да ту никакве разлике у ставовима нема. Међутим, наравна ствар, нашим саговорницима је било сасвим јасно да СПЦ има и један респектабилан политички утицај и да се животна питања људи и нашег становништва не могу одвојити тако механички на политичка, црквена итд. Већ да је то један јединствен проблем у ком су ова питања међусобно прожета. Општи контекст наших разговора у САД је наклоњен томе да се са великим уважавањем говори о водећим верским заједницама, а овде када је у питању Српска православна црква посебно. У Америци су веома свесни колики је значај религије данас у свету. Кад су у питању глобални конфликти и регионални конфликти, значај религије је очевидан и не може се предвидети. Са друге стране ви свакако знате да је и председник САД Џорџ Буш један изузетно посвећен верник. Човек који и у својој кампањи и у својом личном животу веома истиче ту страну своје личности да је он верујући човек, дакле, то је општи контекст. Са друге стране такође нам је јасно да је значај хришћанства да идентитет, не само Европе него читаве западне цивилизације, такав да се не може преценити, он је огроман. Наши саговорници су и то стављали до знања да уважавају и ту чињеницу. Ово говорим због тога да нашој јавности, то је једна молба, пренесете оно што би требало и сами да знамо, а тим пре да то један такав контекст популаришете због тога што, не тако ретко смо овде сведоци провинцијалног и неодговорног саопштавања и изјављивања о Цркви и црквеним пословима. У деценијама иза нас практикована је, из навике, она оптужба да се Црква бави политиком. Као да сваки грађанин у једној земљи није чак и дужан и обавезан да учествује у политичком животу своје земље и допринесе јавном добру колико он то може, а Црква може много да уради у том пољу. Дакле, не само да се понекад провинцијално и неодговорно код нас о томе говори, него понекад и некултурно и увредљиво, у Америци то нисмо могли да нешто тако ни наслутимо, него напротив, општи контекст политичког живота у Америци је наклоњен уважавању ведећих верских заједница и респектовању њиховог рада и у сфери политике. Наравно, под политиком се ту подразумева једна одговорна делатност за добробит заједнице. Кад је у питању конкретно проблем Косова и Метохије, да вас подсетимо, документ од 10 тачака који је наша Црква донела може се свести на 4, а то су: повратак, локална самоуправа, односно децентрализација, а у вези с тим и заштићене зоне; као (…) трећа тачка – обнова и као четврта – реституција – враћање имовине. Већ из ових начела назире се одговор на ваше питање. Ако инсистирамо на локалној самоуправи, на децентрализацији, на заштићеним зонама, онда значи сматрамо да је то најбољи начин да се српско становништво осећа сигурним на простору Косова и Метохије. Жеља је наша и међународне заједнице да се на Косову и Метохији развија мултиетничко и мултиконфесионално друштво. Да тамо постоји један цивилизован уљуђен простор за све. Међутим, илузија је да поверујемо да је то у овом тренутку могуће. Онај ко влада на Косову и Метохији и албанска већина на Косову и Метохији, низом екстремних аката уверио нас је да није спреман за један такав концепт живота, да није спреман да подели такве вредности данашњег човјечанства. Према томе, реалније је говорити о мирољубивој коегзистенцији међу заједницама на Косову и Метохији, него о неком мултиетничком и мултиконфесионалном друштву. Ви то лако можете проверити да су градови на Косову и Метохији, са изузетком Косовске Митровице, етнички чисти. Како ви можете говорити о мултиетничком животу у Приштини, или у Дечанима, надомак манастира у граду самом Дечане. Дакле, много је реалније говорити о мирољубивој коегзистенцији етничких заједница, па отуд о локалној самоуправи, децентрализацији, него говорити на један апстрактан начин о интегрисању становништва у друштво које сваким својим чином показује да не жели да интегрише никога, него да жели да га прогна и етнички очисти са тог простора. Дакле, једно су нека високопарна и апстрактна начела, а друго је сама реалност на терену. И још једну ствар да кажем, а то је један респект према СПЦ када су у питању интеграције у читавом региону. Ми не можемо изоловати једну тачку у овом региону па говорити о интеграцији на неком ужем простору. Читав регион Балкана мора да се интегрише да би тако интегрисан био придружен Европи. У том правцу интегришући потенцијал СПЦ је изузетно значајан на простору Балкана. СПЦ има око шест хиљада парохија на Балкану и тешко да постоји и једна институација која је толико способна и да има такву инфраструктуру да интегрише један простор као што је то наша Црква. Та чињеница се у Америци уважава и поштује и то је један нови изазов пред нама. Дакле, изазов је да интегришемо читав простор Балкана, а у том склопу онда и Косово и Метохију.

Дојче веле – емисија на српском језику:

Ваше преосвештенство, да ли сте разговарали, односно да ли су ваши саговорници у Америци постављали управо ова питања о међуверској сарадњи или несарадњи конкретно између (неразумљиво) И да се поново не јављам једно питање Епископу Теодосију, да ли се бар нешто променило од ваше претходне посете пре годину дана, што се тиче, ајде да не говоримо о међуверској сарадњи али о некаквој међуверској подношљивости при томе заиста мислим на ове хијарарије тако да кажем верских заједница од исламске, римокатоличке и тако даље.

Епископ Теодосије: Било је питање конкретно да ли постоји међурелигијска сарадња на простору Косова и Метохије и ја сам потврдио да је било више састанака на самом простору Косова и Метохије између религијских представника, али то је већином било на неутралном терену, или у базама КФОР – а или у просторијама УНМИК – а, међународне заједнице. Било је више међурелигијских састанака изван наше земље и Косова и Метохије, као што знате раније у Бечу, па у Истанбулу па у Тирани. То су све напори да се на неки начин кроз разговор и комуникацију приближе ставови представника религије који се тичу суживота, толеранције и свега онога што је потребно да би се могло заједно живети на том простору. Ја сам исто нагласио да је став наше цркве да таква једна конференција треба да се одржи и у манастиру Пећка Патријаршија, нашем најзначајнијем манастиру на Косову и Метохији, и да је СПЦ спремна да буде први домаћин такве једне конференције, што је врло добро примљено и оцењено, јер као што рекох, до сада је све било то било на страни и туђем терену и та конференција је требала да се одржи крајем јануара, међутим одложена је на захтев албанских представника због смрти председника Ругове и највероватније ће се та конференција одржати почетком маја. Као што рекох, многи гледају на такву сарадњу позитивно, јер на неки начин треба дати пример и подстаћи и становништво међуетничко и међу различитих вера и религија на том простору да могу да, на неки начин, заједно живе, комуницирају и да се успостави једно толерантно друштво на том простору. Што се тиче, другог питања, да ли се нешто променило од наше претходне посете САД – у, као што је рекао Владика Јован ова наша посета се практично надовезала на ону претходну, што смо сви осетили, иако је прошло годину дана, то је један велики период. Све је било у једном континуитету и изузетно је било корисно за нас, нарочито за нас који живимо на Косову и Метохији. У ком смислу је корисно – наш основни циљ и главни циљ је наш опстанак на том простору и ако је то наш основни циљ онда морамо заиста да нађемо путеве и излазе из свих ових безизлаза у које смо само не нашом кривицом дошли. Оно што можемо да кажемо, ја сам као представник са Косова и Метохије који са монаштвом живим и опстајемо говорио индиректно значи посебно о тешкој ситуацији у којој се налази наш народ и наша светиња манастири. И на тај начин сам индиректно дао до знања да свако доношење некаквог статуса или некаква решења, а да претходно није конкретно у животу се нешто променило, ако се није поправио квалитет живота на Косову и Метохији може да буде опасно по оне који су угрожени, значи по српску заједницу и наше светиње. То је наша забринутост и они су поделили са нама такође ту забринутост и на тај индиректан начин смо рекли колико је заиста решавање статуса опасно, а да се претходно нису многе друге ствари решиле на том простору. Што се тиче самог становништва, ви знате како је живети на Косову, нимало није лако, међутим ми се боримо и да опстанемо и да на неки начин можда и од наших неких непријатеља створимо пријатеља, јер ако је наш циљ да ту живимо морамо се трудити да створимо и простор за наш живот.

Новинар: Шта се дешава са разговорима са косовском управом у вези имовине СПЦ, значи да ли ће бити повратка имовине, како теку ти преговори, да ли их уопште има?

Епископ Теодосије:

Што се тиче самог повратка имовине, односно реституције, то је једно питање о коме ће сигурно бити речи на преговорима у Бечу, када буде дошло на ред да се о томе разговора. Сигурно да смо ми и сво ово време то питање истицали пред међународним званичницима, то је долазило и до представника косовских власти и сви су они свесни да је већи број парцела – имања припадао СПЦ. Ми имамо ту потребну документацију, нарочито кад је у питању манастир Дечани, сачували смо сву документацију коју смо земљу поседовали до ’46. Године и то право на имовину, оно што нам припада, власништво не може нам нико одузети. Врло би било значајно да у току ових преговора само питање реституције буде на дневном реду и сматрамо да се једним делом може и решити у току ове године, нарочито оно што је јасно и што је за наш опстанак значајно, неопходно, значи имање које је уз сам манастир које је на неки начин лако вратити сада у току свих ових преговора, али је исто тако значајно да само то питање реституције буде на дневном реду и да тај процес се покрене, па ће касније у складу са општим међународним законима искуством у нашим суседним државама како се то питање решавало, да се све то одвија.

Миленко Пешић, Политика

(…) шта је оно што је од тих четири тачке СПЦ било најприхватљивије вашим саговорницима а шта је оно око чега се може очекивати тешкоће, проблеми …?

Епископ Григорије

Хвала за ово питање које је свакако важно, зато што ће можда омогућити да дамо неко појашњење о те четири круцијалне тачке. Било коју од њих да ставимо на прво мјесто видјећемо да свака од следеће три извире из ове претходне. Ако кажете обнова, увек ће из тога извирати повратак, јер чему обнова ако нема повратка. Ако кажете повратак видјећете да из тога извире обнова. Ако кажете реституција видјећете да је то у потпуној зависности и да од реституције зависи уопште боравак постојање наше тамо, односно повратак и обнова. Дакле, све извире једно из другог. Оно на шта бих нарочиту пажњу скренуо вама, а преко вас и нашој јавности, је та тачка која се назива децентрализација. Ми смо говорили, што је рекао владика Јован, као људи цркве, али као људи који покушавају да се понашају разумно и говорили смо шта та децентрализација треба између осталог да значи. Она треба да значи локалну самоуправу и треба да значи могућност Србима директне везе са Београдом, односно са Србијом. Зато што садашње постојање Срба у овим околностима у којима су, буквално зависи од њихове везе са Србијом. Професор Шијаковић је тој идеји децентрализације, која је већ много пута слушана, дао један изузетан прилог и једно значајно проширење, говорећи о такозваном повезивању енклава или децентрализованих зона или локалних заједница, неким коридорима са државом Србијом. То не би била новина у овом региону који је у постратном стању или депресији, јер имамо такву ситуацију у Горажду које је, иако у саставу Федерације, налази се физички на територији ентитета који се зове Република Српска, али је направљен коридор који њих повезује са већим дијелом који се зове Федерација у коме живи већински народ је муслимани. Ту смо ишли да будемо отворени, да будемо искрени, и мислили смо да ће то бити један претјеран став са наше стране. На ваше питање, каква је њихова реакција, могу да кажем, а чини ми се да сви то мишљење дијелимо, да они у овом тренутку имају јако изражено осјећање за наше предлоге. Зашто? Зато што опстанак и постојање Срба на Косову и Метохији значи опстанак мултиетничког Косова и Метохије, а то даље значи опстанак светиња на Косову и Метохији, а то даље значи спречавање уништавања трагова читаве једне цивилизације која је хришћанска. У овом случају понављам оно што је рекао професор Шијаковић, а трагови те хришћанске цивилизације су трагови западне цивилизације и западну цивилизацију зовемо да их заштити као своје, и наравно као наше. И још једна ствар која свакако има свог значаја, то је тај тзв. Мониторинг, односно даље и непрестано надгледање над свим овим што ће се догађати, то значи једно перманентно, недвосмислено, одговорно присуство међународне заједнице. А ако нема тамо мултиетничности, ако нема тамо мултирелигиозности, ако нема тамо Срба, онда чему присуство међународне заједнице. Очигледно је да постоји једна незрелост садашњег друштва тамо, када је у питању управа и власт, а ја ћу се усудити да кажем нешто што ме нисте питали, што нас нисте питали, да се та ситуација та незрелост огледа у томе ко је председник владе, ко је човек коме је дозвољено да се бави политиком, ако је Агим Чеку предсједник Владе, то самим тиме показује колико је стање тамо тешко. Дакле, било је потребно да дође један војник на чело једне владе тренутне, привремене, јер се очигледно очекује да он као војник може тамо да направи неки ред и да заведе неку управу. Рамуш Харадинај као што знате је хашки оптуженик и као таквом дозвољено му је да се бави политиком. По мом скромном мишљењу, зашто, зато што се он бави политиком тајно ако се не бави јавно и према томе неко је размишљао да је боље да се бави јавно него да се бави тајно, иако овај који је сад премијер или предсједник владе буквално влада без обзира на то ко је премијер онда је боље да он буде на тој премијерској позицији. Ово је можда једна дигресија, али у сваком случају желим то да кажем да би показао да смо ми свјесни у каквом се стању налази тренутно управа на Косову и Метохији и на крају крајева чини ми се да је то задњи покушај кад се прибјегава таквим потезима као што је овај да се доводе на чело бивши генерали познати по својим ратним успјесима. Дакле, на ваше питање конкретно ово су биле наше тачке и конкретно они су били предусретљиви на наше захтеве и рекли су нам да је то сад још увијек вријеме да постављамо та питања и да тражимо на њих адекватне одговоре и да то треба да радимо слободно и отворено и ми то тако радимо. Наравно у сагласности са нашим преговарачким тимом, са нашом Владом и са нашим предсједником.

Дејан Ерић, Телевизија БН:

Ако могу да вас питам нешто, да ли сте Контакт групи и Савету безбедности тражили одговор на то како је рецимо Агим Чеку, као лице за којим је расписана потерница председник владе или као је Харадинај који има прилично црн досије… Да ли су на таква питања дати одговори?

Епископ Гриогорије:

Ми нисмо постављали питања која се односе на другога, дакле, нисмо имали ту свест да, нисам то мислио када сам рекао да постављам отворена питања кад су у питању други Албанци, у овом случају највише, него када смо у питању ми и када постављамо конкретне захтјеве за нас. Дакле, ми тражимо повратак имовине, ми тражимо децентрализацију, ми тражимо обнову и ми тражимо тај мониторинг. Да не бисмо изгубили могућност да говоримо о себи, онда нисмо говорили о другима. Ово сам рекао само успут и тамо смо то помињали одговарајући на питања Вудро Вилсон центру чини ми се на овом свједочењу у конгресу Владика Теодосије је много блаже говорио, али у истом том стилу у коме сам ја сада говорио, а Вудро Вилсон центру смо одговорили управо овако да је то слика стања: „Када је он предјседник Владе, онда можете мислити какво је тамо стање“. Он није изабран, он је доведен тамо да влада, то је мени се чини најбоља слика.

Весна Шурбат, Срна

Да ли сте неке конкретне резултате донели шта ће предузети Американци

Јеромонах Иринеј Добријевић

Јесте. Као веома кратак одговор на ваше питање. Прошле године као што знате када смо били тамо и након разговора са генералним секретаром Уједињених нација г. Кофијем Ананом ми смо сутрадан примили вест из његове канцеларије да је успостављена заштитна зона око Дечанског манастира. На исти начин ове године одмах након састанка са његовим замеником г. Гијеном он је рекао да је за њега прва и водећа тачка питање безбедности, како да се обезбеди наш народ и светиње, живот уопште тамо на Косову и Метохији и након неколико дана секретар и нови асистент г. Виснера г. Стивен Џи звао је и рекао је да господин Виснер који није био присутан у САД за то време био је у Индији на путовању, али ипак пратио наша излагања и он је рекао да би радо својим доласком овде у Београд крајем априла, да разговара управо са нашом делегацијом и са члановима Светог Архијерејског Синода о тој тачки што значи о безбедности. Тако да имамо и опет конкретне и опипљиве резултате са путовања ове делагације и њене мисије.

Новинар:

Пратећи извештаје негде сам прочитао да је делегацији био постављен и Хаг као питање, да ли је ико повезивао, на било који начин питање Хага са положајем спрске стране у поцесу решавања косовског питања?

Епископ Григорије:

Само бих хтео да кажем на ово питање које сте ви поставили. Отац Иринеј је одговорио врло конкретно на амерички начин. Дакле, ствар је у томе да ми са овим улазимо у један процес. Тај процес нагло почиње да се отмотава. Шта ћемо ми успети од овога свега то ћемо видети и то ће бити тај резултат. Дакле, ми улазимо у тај процес у коме се боримо за ово што се боримо, за тај наш опстанак. Што се тиче питања Хага, оно је спомињано на неколико мијеста успутно и на једном месту је била једна бурна реакција, једна борба између нас и њих кад је у питању Хаг. Када кажем нас мислим на СПЦ. Наиме, на састанку са Контакт групом британски амбасадор, с обзиром да смо дошли у једну такву позицију да разговарамо са свим члановима контакт групе, са амбасадорима свих значајних земаља, међу којима су најзначајније Америка, Русија, Британија, Немачка, Италија итд. Британски амбасадор је искористио прилику да то постави као главно питање. Говорећи о томе како, да ли је СПЦ предузела нешто да се забрани заштита хашких оптуженика на један изврстан и дипломатски начин. Чини ми се да је Владика благословио да ја одговорим на то питање, ја сам рекао: ви сте управо рекли да српска Црква крије, штити ратне злочинце што може да се чује од појединаца и појединих медија на просторима бивше Југославије, и то није тачно. На то је он одговорио да он то није рекао, ја сам рекао ви сте тако мислили, а он је рекао одкуд ви знате шта сам ја мислио. Па ја не знам, тако ми се учинило. После сам ја рекао да, наравно то је моја грешка, али у сваком случају свима је било јасно да је он то хтио да каже. Онда је отац Иринеј, на наше опште запрепашћење реаговао врло бурно и ту је дошло до једне свађе у којој смо ми показивали неке аргументе. Дакле, један од аргумената је био то, да свакоме ономе ко се добровољно предао Хашком трибуналу, црква је дала сагласност, благослов и оцијенила то као један патриотски чин. Друго, све наше цркве и манастири су сваког дана отворени. Треће, на више пута смо говорили да могу да уђу кад год хоће и да провјере те гласине. Четврто, рекли смо да не могу да се поводе за сензационалистичким изјавама, не знам ни ја, Дневног Аваза или Слободне Босне или, не знам ни ја, неког неодговрног појединца и да то може да произведе несагледиве последице каква је била посљедица трагичног случаја на Палама, када су војници НАТО – пакта пребили готово на смрт свештеника Јеремију Старовлаха и његовог сина Александра, истраумирали његову супругу и наравно читаву једну заједницу кроз тај случај. Потом је професор Шијаковић реаговао на један врло интелигентан и логичан начин, рекавши да би требало да престанемо причати о извјесним појединцима, него да смо ми дошли да разговарамо о судбини стотина хиљада људи и њиховој егзистенцији на Косову. Тада су сви одахнули и рекли да би требали да причамо о Косову. Наравно да је негде у неком смислу помињан и тај устаљени тренд да Црква има такав ригидан – радикалан став. Ја сам рекао да они таквим настојањем помажу радикализму и да радикализују знатно ствар нарочито говорећи непрестано о том проблему који је свакако проблем владе. Оно што је било сигурно значајно је да сам ја могао да кажем да сам ја лично позвао да ти људи се предају због народа и зарад људи који страдају због те оптужбе која је на њима да по јеванђељским принципима треба да изађу на земаљски суд, да ли је он праведан или неправедан то није оправдање. Једини истински суд је суд Божији. У том контексту је помињана и сахрана која се догађала тих дана, сахрана Милошевића. Ја сам им рекао и по томе види једна невероватна контрадикторност у којој је Црква у многоме и на много места оптуживана за неку тајну сарадњу са Милошевићем, а да је он на крају сахрањен без црквеног обреда и да то показује да су то све биле информације површне. Наравно да је ово много важно и да је најважније да српска Црква, и тако смо им рекли кад је у питању Хаг, да разговарају са Патријархом, са Синодом и са Сабором а да не разговарају са првим кога сретну на улици, јер ће на тај начин имати прави одговор, релевантан одговор и одговор онога који има одговорност за Цркву и за народ. То је свакако питање деликатно нарочито се оно деликатизује обостраним грешкама и неспособностима, како тог суда тако и наших овде људи који немају довољно одговорности и храбрости да поднесу тај терет на који су позвани, а то је жртва, без жртве, иначе нећемо моћи да постигнемо високи резултат. Жртва је потребна да се поднесе да би наш народ коначно заузео своју позицију, а наша позиција како смо добили увјеравање на Балкану, треба да буде лидерска у сваком погледу. Прије свега у економском, политичком у интеграционом и у културном. Ја се надам и ми се надамо, читава наша делегација да ће Србија врло брзо заузети своје право мјесто и да ће бити лидер на Балкану по ономе свему што је добро и да ће престати све оно што је лоше, да је једна ружна епоха иза нас, али да морамо да поднесемо жртву и терет због свега оног што се догађало и због наших глупости и због наших грешака и гријеха, али и због других околности.

Новинар?:

Већ сте нам споменули значај повратка имовине цркви на КиМ да се она вратила потребно је да то Београд учини и ми смо обавештени да се припрема један посебан закон везан за питање имовине, међутим преговори на Косову су већ почели …

Др Шијаковић:

Наравно неопходно је донети посебан Закон о реституцији и имовине, а специјално када је у питању реституција имовине Цркава и верских заједница. И ја имам ту информацију коју сте и ви чули да је у припреми један такав Закон. Сматрамо да доношење тог закона треба убрзати колико је год то могуће да сад не улазимо у то због чега такав закон до сад већ није донешен. При том треба да имамо у виду двије ствари релевантне око тог закона. Једна је да је тај закон у техничком смислу као један правни акт прилично једноставан, то није компликован закон. Друга релевантна чињеница је да је веома компликовано примијенити тај закон. Примјена тог закона је компликована. Имовина је отуђивана на најразличитије начине и вишекратно и то је трајало неколико деценија одмах од ’46. Па се тамо до ’75 – ’76. Године. Више закона је доносено, добар дио те имовине, посебно када говоримо о Косову и Метохији, узурпиран је мимо икаквих законских аката. Дакле, један дио имовине је условно речено законом одузиман, али један добар дио имовине је узурпиран од стране придошлица из Албаније и уопште од албанског становништва на Косову и Метохији мимо икаквог закона. При том су катастри и власничке књиге уништаване и тешко је документовати подробно сваку парцелу и све укупно имовину, али ипак доста тога се може документовати и за доста тога ми можемо показати да је наше власништво. Да се сада опет вратим на ваше питање, сагласни смо са тим да доношење тог закона треба максимално убрзати и да је изузетно важно да тај закон буде донесен док процес преговора у Бечу траје.

Епископ Јован

Оно што смо ми стекли, јесте то и они су нам то ставили на неки начин до знања а то је да све што имамо да ставимо на сто од наших захтева, прохтева, пре, као што рече професор Шијаковић, него донесу коначни статус о Косову, биће узето на разматрање и ово што смо заиста овде сви рекли, а то је да мишљење СПЦ је за њих врло важно и било док смо ми тамо преговарали, а и видели смо као што рекао отац Иринеј да већ кад смо ми у једном, да ли то било у Уједињеним нацијама или Белој кући ако смо разговарали, већ оно о чему смо ми разговарали већ је слато тамо на многе друге адресе и да су већ то прихватали и о томе дискутовали. Ако нема више питања…

Радио – Б92

Само једно питање које нема конкретно везе са овом конференцијом за штампу, али мислим да је јако актуелно питање и за Цркву и за српско друштво. Питање Владике Пахомија, знате шта се дешава, какав Црква има став?

Епископ Јован

Ја мислим да то није питање ове конференције и да о томе не би требали да разговарамо. Хвала.

Канцеларија Одбора за Косово и Метохију, Београд, 29. Март 2006. Године

Izvor: Maran-ata.info