Вести

Prenosimo pismo koje je gospodin Nenad Dimitrijević iz Kragujevca 02. maja ove godine uputio Svetom arhijerejskom Saboru (koji počinje 14.05.2007) i dvanaestorici episkopa. Sveti arhijerski Sabor i Episkopi su već dobili pismo, odgovora još nema.

Papa je Srbiju „zagrlio“ već davno, samo nam to još niko nije rekao.

otvoren citat

Vaša Svetosti, Visoko/Preosveštenstvo,

Zovem se Nenad Dimitrijević i živim u Kragujevcu (Dušana Uroševića 4/4) sa suprugom Milankom i već sam Vam se obraćao pred jesenji Sabor zbog problema u našoj Eparhiji, koje uzrokuju Ep. Jovan, otac Dr. Zoran Krstić – rektor bogoslovije i ostali članovi klira koji ih podržavaju.

U predhodnom pismu sam Vam pominjao, na koji se način kod nas, sprovodi nasilno uvođenje novotarija, a što je naravno moralo da kulminira na neki način, jer očigledno je da nasilni pokreti i „snage“ za promenu Pravoslavlja, ne žele da stanu i vrate se istini, već se sve više utvrđuju i usavršavaju u zlu.

Ne davno je u našoj eparhiji izašla jedna knjiga LEX ORANDI (Petrosa Vasiliadisa) „Liturgijsko bogoslovlje i liturgijski preporod“, koja je jeretičkog sadržaja. Knjigu je priredio otac Dr. Zoran Krstić – rektor Kragujevačke bogoslovije „Sveti Jovan Zlatousti“, a blagoslovio Episkop šumadijski Gospodin Gospodin Jovan – što je svakako kruna njihovog dosadašnjeg rada na oslabljivanju Crkve i Pravoslavne vere.

Da napomenem, da su knjigu morali da kupe svi sveštenici i to po dve – jednu za njih lično, a jednu za crkvu – da bi valjda narod mogao da se „edukuje“.
Cena knjige je 900 din. – što je recimo, tri puta više od Hilandarskog izdanja knjige „Uzvišenost sveštenosluženja“ – koja je svakako, neuporediva prema ovoj – kao dan prema noći i svakako neophodnija za sveštenike. To je samo jedan odraz nasilnog uvođenja novotarija u našoj eparhiji, a još i neke ću opisati.

JERETIČKO UČENjE U ŠUMADIJSKOJ EPARHIJI

Evo po nekog dela sadržaja te knjige, pa Vi i sami rasudite, a ja ću biti slobodan, da po nešto uporedim prema našoj situciji i konkretnim stvarima koja se već sprovode u delo.

Na 441 strani u zaključku pisac (kritikujući) govori da:
„pojedini bogoslovi dolaze do potpunog odbacivanja logike, odbacujući racionalističko shvatanje modernizma! i da se tome treba suprostaviti hrabrim reformisanjem onih elemenata koji određuju eshatološki i jevanđelski karakter“.

Kome je onda Sveti Vladika Nikolaj govorio za Gospoda – da je On večito mlad i da nikad ne stari, kao i Njegova nauka, kad sada neko može da kaže, da neko (ko se drži svetog predanja) odstupa od logike jer odbacuje racionalističko shvatanje modernizma!. Hvala Bogu Velikome, da ima takvih koji odbacuju racionalističko shvatanje modernizma koje se sve više ogleda u ozakonjenju bezakonih modernih tokova civilizacije. Nažalost, čak i u Crkvenoj jerarhiji ima takvih, koji bi da obezakone Božanski Ustav (Božanski – jer nam je dat od Boga – preko Svetih otaca)SPC, a ozakone neki novi, koji tobože treba da bude prilagođen savremenom društvu tj. Ustavu Evropske Unije – koji više liči na (neprirodan) Ustav Sodome i Gomore, nego na neku civilizovanu (prirodnu i društveno zdravu) ustavotvornu odredbu, a sve to da bi se identifikovali sa drugim konfesijama (koje takođe vrše reforme i ozakonjuju bolesne zakone – npr. rimokatolici *objasniću kasnije) – do konačnog ujedinjenja, u jednu zajedničku ekumensku uniju.

Na strani 151, pisac govori o tumačenju Svetih otaca, gde govori da:
„Sveti oci nisu sve rekli i iscrpli sve teme, da nisu odgovorili na sva pitanja i da je njihovo bogoslovlje nije jedino bogoslovlje, a da Crkva ne uči , da kasniji bogoslovi trebaju da čine, ništa drugo nego da pripremaju izdanja svetootačkih tekstova“.

Na sledećoj stani govori:
„…ostajemo zadivljeni mnoštvom sasvim različitih karaktera, nezavisnih gledišta, posebnog načina života i raznovrsnosti sredstava izražavanja Svetih otaca, te da Oni nisu sledili nikakav čvrsti plan, već su imali odgovornost po pitanju svega što se tiče slobode u oblasti verovanja – zbog čega zaslužuju naročito poštovanje“.

Ovde se čuje, već čuveno u našoj Eparhiji (o tome sam Vam već pisao u predhodnom pismu), gde pojedinci (kao Otac Aleksandar Stanković, Milić – starešina „stare“ crkve) govore za žitija svetih – da su bajke i da Sveti oci nisu baš sve znali i sve rekli. Kao što se vidi, ovo je samo uvod – priprema u nešto mnogo krupnije i mnogo udaljenije od Crkve Hristove, a što će se u daljem tekstu i videti.
………………………………………………………………………………………………………………………….

A sada nešto o
„ KOSMIČKOJ, EKLISIOLOŠKOJ I SOCIJALNOJ DIMENZIJI MISIJE HRIŠĆANSTVA“

Na strani 171 pisac, analizirajući odlomke iz jevanđelja po Jovanu, dolazi do zaključka da: „nova zajednica jeste jedan narod, koji objedinjuje ljubav i Duh koji se izliva od Boga kroz Hrista…“
dalje (na istoj strani) govori:
„Sve pojedinačne Crkve i hrišćanske konfesije, konačno su shvatile da u teškim vremenima kroz koja prolazimo, ljubav…zahteva da se za neko vreme ostave po strani njihove egoistične bogoslovske predrasude, te da se pristupi zajedničkom jevanđelskom svedočenju“
- Tipično jeretičko izražavanje – da postoji više crkava, a da ironija bude veća, govore o nekoj ljubavi zarad jevanđelskog svedočenja!? A kada im neko pomene jevanđelje i Svete oce npr. ispovednike (koji su takođe jevanđelje sproveli u delo) – izražavaju samo gnev i odbojnost, mislim, nema te ljubavi koju stalno propovedaju, valjda misle da je to zbog „egoistične bogoslovske predrasude“.

na sledećoj strani:
„potrebno je da se oseća težina odgovornosti za davanje doprinosa delu Svetoga Duha !, u ponovnom vaspostavljanju rascepanog jedinstva Crkve…
da se iznova otkrije univerzalnost Crkve… i da se krajni cilj Crkve nalazi izvan uskih konfesijionalnih interesa, a možda i izvan granica hrišćanskog bogoslovlja, pa čak, usudio bih se da kažem, i izvan svere vere kao takve… To je pokazivanje unutrašnje dinamike ljubavi i zajednice Svete Trojice! unutar sveta i celokupne tvorevine“.
- Kao punoća jeretičkog izražavanja – ovde se huli na Duha Svetog i Svetu Trojicu, jer pisac tumači da se sadejstvom Svetoga Duha ! oseća odgovornost za vaspostavljanje rascepanog jedinstva Crkve, a da je sve u unutrašnjoj dinamici, ljubavi i zajednici Svete Trojice!, a na sve to, krajnji cilj „crkve“ prevazilazi sve: i bogoslovlje i veru i i sve konfesijske interese.
Znači, u tom definitivnom obliku „crkve“, ništa neće podsećati na sebe.
…………………………………………………………………………………………………………………………

pa nešto o
„PRAVOSLAVNOM LITURGIJSKOM PREPORODU I VIDLjIVOM JEDINSTVU“

Na strani 178 pisac objašnjava sistem savetovanja i mehanizam dolaska do zaključka – o potrebi Liturgijske obnove i ujedinjenja svih „crkava“.
„savetovanje „Pravoslavni liturgijski preporod i vidljivo jedinstvo“ organizovao je Svetski savet crkava, u saradnji sa Društvom ekumenskih studija i Međupravoslavnog informisanja, sa ciljem da se razmotre pojedini od pomenutih izazova. Savetovanje se održalo u manastiru Nea Skiti, pokraj mesta Kembridž u državi Njujork(SAD)…
Radovi ovog savetovanja zasnivali su se na zaključcima i delu predhodnih savetovanja i međupravoslavnih skupova…
Što se tiče predhondih savetovanja i međuprevoslavnih skupova, stičem utisak da su „naši“ predstavnici (Episkopi – među kojima je najverovatnije i naš Ep. Jovan) značajno dali doprinos u pružanju slike stvari u našoj Crkvi i nalaženje načina i mogućnosti za prolazak jeresi ekumenizma kod nas.
Utoliko je sada i jasnije ko su i šta su ti naši Episkopi, kao i „naš“ Ep. Jovan, jer su se u mnogome pokazali i prepoznali za čiji i kakav interes se zalažu.

Na strani 179 se kaže:
„Učesnici savetovanja su naročitu pažnju obratili na specifične izazove i na probleme koji se tiču liturgijske obnove i reforme“
Kako bi sada Episkop Jovan i Atanasije objasnili svoj postupak nedavnog vikanja na narod u selu Venčani, kada su gromoglasno govorili da Sveta Liturgija nije reformisana? Ili, kako bi Ep. Jovan mogao da objasni da nije svrstan u jeretike (kako je takođe u pomenutom selu Venčani – za sebe glasno govorio), kada je dao blagoslov za izdanje ove jeretičke knjige i kad u skladu sa njom zapravo i vrši reformu Svete Liturgije i kompletnog Crkvenog poretka?
Doduše i sam Ep. Jovan je jednom prilikom izgovorio da je Njemu satisfakcija sprovođenje „liturgijske obnove“, kada je još rekao da mu je narod zadivljeno prilazio, govoreći da su oduševljeni takvom promenom – za šta mislim da je čista laž ili je neko nagovoren da to uradi. Uglavnom, kako god bilo – našem Ep. Jovanu je sve to satisfakcija.

Na strani 182 se kaže:
„Učešće Pravoslavne Crkve u nastojanju da se postigne hrišćanko pomirenje i da se iznova uspostavi vidljivo jedinstvo hrišćanskih crkava, ukorenjeno je u spasonosnom delu i u rečima Gospoda našega, izraženim kroz Sveto Pismo i Sveto Predanje…naše učešće u ekumenskom pokretu nikako nije strano prirodi i istoriji Pravoslavne Crkve. Ono predsatvalja izraz apostolske vere u novim istorijskim okolnostima, sa ciljem da odgovorimo na nove egzistencijalne zahteve…“
- Ponovo hula na samog Gospoda, Sveto Pismo i Sveto predanje i Svete apostole. Da kroz molitve sa jereticima izražavaju saglasnost sa Gospodom, Svetim Pismom i predanjem i sa Sv. apostolima!
…Od početka ekumenskog pokreta, pravoslavlje je učestvovalo na službama zajedničke molitve sa hrišćanima drugih tradicija. Zajednička molitva sa ostalim hrišćanima, posebno molitva za jedinstvo Crkve i za isceljenje podela, nije samo moguća, nego, štaviše, predstavlja hrišćanski imperativ…“
- To je taj imperariv,koji Ep. Jovan, na još uvek malo nižem stupnju „apostolske vere“, naziva – satisfakcija.

Drskost jeretičkog nastupa se dalje produžava: na strani 183 gde se kaže:

…“Neki će čak tvrditi da je bez značaja govoriti o krštenju kao duhovnoj stvarnosti izvan Pravoslavne Crkve. Međutim, posle pažljivog razmatranja ovog problema, konstatovaćemo da argumenti koji potkrepljuju takva gledišta, naravno, nemaju istorijsku i bogoslovsku osnovu“
- Ovde dolazi do izražaja čuvenog jeretičkog učenja Zizjulasa o „krštenskoj teologiji“ i „teoriji grana“ koju je kod nas (u Eparhiji) čitavu deceniju propagirao otac DR. Zoran Krstić – rektor bogoslovije.

Daljim bezumnim razjašnjavanjem se kaže:
„Odluka pravoslavne Crkve da učestvuje u ekumenskom dijalogu i ekumenskoj molivti sa drugim crkvama, predstavlja znak za početak otklanjanja zategnutosti, koja bi neizbežno dovela do većih i dubljih podela…

Podele koje danas nanose ranu hrišćanstvu nisu naprosto posledica dogmatskih razlika i nedostataka razumevanja, već istovremeno i skup civilizacijskih i političkih faktora. Povrh toga, te podele su posledica jednog vida duhovnog slepila, koje se iskazuje kroz gordost, oholost, trijumfalnost, samoopravdanje i nedostatak ljubavi. Posebno ističemo da molitva za jedinstvo crkava predstavlja neophodan temelj za sve dogmatske odluke i za prevazilaženje razlika. Postojeće podele će biti isceljene, ako im zaista pristupamo „umom Hristovim!“…Upravo tako. Sve što ekumenisti govore optužujući nas (koji želimo da ne uđemo u tu jeres), zapravo je suprotno od toga. Jer kažu da „Povrh toga, te podele su posledica jednog vida duhovnog slepila, koje se iskazuje kroz gordost, oholost, trijumfalnost, samoopravdanje i nedostatak ljubavi.
Reklo bi se upravo suprotno – da ljudi koji poseduju gordost, oholost i nedostatak ljubavi – prema Istini Hristovoj, padaju u duhovno slepilo i bivaju podvodljivi za svako češanje po ušima („Jer će doći vreme kad zdrave nauke neće slušati, nego će po svojim željama nakupiti sebi učitelje, kao što ih uši svrbe. I odvratiće uši od istine, i okrenuće se gatalicama“. (Druga Timoteju 4/ 3,4)) – makar to bila i jeres, kao što je očigledno slučaj sa Ep. Jovanom.
„ Postojeće podele će biti isceljene, ako im zaista pritupamo „umom Hristovim!“
- Štaviše Ep. Jovan, ne da možda misli da ima um Hristov, već mnogo puta pominje da je On (kao Episkop) Crkva– što je klasičan papizam.

Dalje se na strani 184 kaže:
„Još uvek nismo dospeli do tačaka vaspostavljanja potpune zajednice između Pravoslavne Crkve i ostalih hrišćanskih crkava. Još uvek postoje ozbiljne razlike koje treba ispitati i pronaći im rešenje.“
Uopšte ne sumnjam u ažurnost dosadašnjih dežurnih izveštača – „naših“ Episkopa, koji će se svakako potruditi da prensu pravu sliku, da bi se našlo, kako kažu – dobro rešenje za vaspostavljanje potpune zajednice.

I na kraju se na strani 185 kaže:
„Moleći se dakle Gospodu, „da svi jedno budemo“, svesno istrajavamo u traganju za hrišćanskim pomirenjem i za vidljivim jedinstvom. Čvrsti smo u uverenju da će zajednička molitva i zajedničko svedočenje, blagodaću Svetoga Duha!, dovesti do isceljenja svih naših podela i do ponovnog sticanja jedinstva, tako da se proslavlja Bog i da na taj način svet poveruje“
Zaista dirljiv kraj.
I ja se nadam, da ćemo blagodaću Svetoga Duha biti čvrsti u uverenju, da nikada nećemo prihvatiti jeres ekumenizma, sve do drugog dolaska Gospoda Hrista – te da nas takve, neuprljane i zatekne i da u tome, svi, jedno budemo.
………………………………………………………………………………………………………………………………………………………
ANALOGIJA

Ne mogu, a da ne pomenem ovaj događaj:
Kada je Ep. Jovan došao u našu eparhiju 2002. god., iskreno, svi smo se radovali – misleći, toliko godina je u manastiru – eto nama pravog duhovnika. Tako sam i ja mislio i u tom zanosu jedva čekao da ga vidim – kada je to prvi put bilo na jednom duhovnom predavanju.
Tada je Ep. Jovan dugo govorio i u jednom trenutku rekao: „ne brinite, ako i primimo novi kalendar, mi ćemo biti poslednji koji će ga primiti“, nastavio je svoje predavanje i ja sam sačekao da završi svoju misao i onda ga pitao: „Vaše Preosveštenstvo, zaista mi je bilo lepo Vaše predavanje, ali mi samo jedna stvar nije jasna“. Kako sam to izgovorio (nisam ni završio misao), On se odmah (umereno) razgnevio i viknuo – „Samo ti jedna stvar nije jasna!? Dobro je kad ti samo jedna stvar nije jasna… Nije ti jasno sinko jer nemaš vere!“ (to je njegova uobičajna fraza – da se razdere, digne frku, pogotovo ako se nalazi u masi i ubeđuje te, da si bezveran ili lud, ili si u prelesti ili nešto slično. Uglavnom, cilj je da sve oko sebe šokira i da više niko ne ulazi u predmet problema i slučajno otkrije neku Njegovu glupost ili bezakonje, a da se gleda samo na to – da se stiša atmosvera, kada (normalno) samo On mora da da zaključnu reč. Jednostavno, to je prost psihološki metod, da se misao sagovornika dezorjentiše i preusmeri na nešto sasvim deseto, a da onda On uleti sa bilo kakvim komentarom ili obrazloženjem – kao zaključni autoritet. Najbitnije je da sagovornika satera u ćoše i da (sagovornik) više ne poželi ništa da kaže). Jedva sam uspeo da proguram pitanje, pa sam ga pitao: „šta nama znači, što ćemo mi poslednji da prihvatimo nešto što se ne sme nikada“. On je i dalje zadržavao svoj superiorni izraz lica i nastavio je :“ da mi moramo da slušamo crkvenu hijerarhiju, (Njegovo čuveno) – ima ko misli o tome, kao što su se do sada održavali Vaseljenski Sabori za sva pitanja i probleme vere, tako i za nova pitanja se može održi i novi Vaseljenski Sabor, pa će se i to pitanje razmatrati.
Uglavnom mi (mirjani) moramo da slušamo svog sveštenika, sveštenik Episkopa itd.“ a da mi nešto pitamo, osećamo i ramišljamo – to je očigledno zabranjeno, jer kako bi onda, „oni“ sproveli svoje planove, kad bi neko „njima“ stalno upadao u „kadar“. Još je i rekao da On zna, šta se u vrhu SPC planira i da možemo da budemo spokojni po pitanju novog kalendara (doduše nije rekao – dokle).

Sve ovo sam napisao da bih zapravo slikovito zaokružio tu celu priču prema izjašnjavanju „gospode“ iz Svetskog saveta crkava („savetovanje je organizovao Svetski savet crkava, u saradnji sa Društvom ekumenskih studija i Međupravoslavnog informisanja, sa ciljem da se razmotre pojedini od pomenutih izazova… Radovi ovog savetovanja zasnivali su se na zaključcima i delu predhodnih savetovanja i međupravoslavnih skupova… „Učešće Pravoslavne Crkve u nastojanju da se postigne hrišćanko pomirenje i da se iznova uspostavi vidljivo jedinstvo hrišćanskih crkava, ukorenjeno je u spasonosnom delu i u rečima Gospoda našega, izraženim kroz Sveto Pismo i Sveto Predanje…naše učešće u ekumenskom pokretu nikako nije strano prirodi i istoriji Pravoslavne Crkve.

Ono predsatvalja izraz apostolske vere u novim istorijskim okolnostima, sa ciljem da odgovorimo na nove egzistencijalne zahteve…“) i naših gospoda Episkopa, među kojima je svakako Ep. Jovan, koji svojim delima prikazuje jedan logičan mehanizam, koji bi mogao da se izvede iz svega do sada pomenutog, sistemom analognih zaključaka iz svih navedenih citata – knjige koju je On blagoslovio i svega onoga što je On do sada izgovorio i uradio:
………………………………………………………………………………………………………………………………………………………

„GOVOR DELA“ – EPISKOPA JOVANA

…„Meni je satisfakcija da odgovorim na nove egzistencijalne zahteve, sa ciljem da se razmotre pojedini od pomenutih izazova – da za molitve za jedinstvo crkava, postavim neophodan temelj, kao i za sve nove dogmatske odluke i za prevazilaženje razlika među svim crkvama i da postojeće podele budu isceljene, ako im zaista pritupamo „umom Hristovim!“… naročitu pažnju obraćam na specifične izazove i na probleme koji se tiču liturgijske obnove i reforme (mada NA NAŠEM TERENUmoram svima da pričam da „NIKO LITURGIJU REFORMISAO NIJE!“), i da se krajni cilj Crkve nađe izvan uskih konfesijionalnih interesa, a možda i izvan granica hrišćanskog bogoslovlja, pa čak, „usudio bih se da kažem“, i izvan svere vere kao takve. Potrebno je da se oseća težina odgovornosti za davanje doprinosa delu Svetoga Duha !, u ponovnom vaspostavljanju rascepanog jedinstva Crkve, da se iznova otkrije univerzalnost Crkve i da se svima predstavi – pokazivanje unutrašnje dinamike ljubavi i zajednice Svete Trojice! unutar sveta i celokupne tvorevine, te da se pristupi zajedničkom jevanđelskom svedočenju, koje je ukorenjeno u spasonosnom delu i u rečima Gospoda našega, izraženim kroz Sveto Pismo i Sveto Predanje, jer naše učešće u ekumenskom pokretu nikako nije strano prirodi i istoriji Pravoslavne Crkve. Ono predsatvalja izraz apostolske vereNarod mora da sluša crkvenu hijerarhiju, ima ko misli o pitanjima vere (makar to bio i SSC – zajedno sa srpskim Episkopima, u saradnji sa Društvom ekumenskih studija i Međupravoslavnog informisanja), kao što su se do sada održavali Vaseljenski Sabori za sva pitanja i probleme vere, tako i za nova pitanja, se može održati i novi Vaseljenski Sabor, gde bi se mogao (kako sam se i izjasnio – kroz moj blagoslov knjige LEX ORANDI) postaviti neophodan temelj, za sve nove dogmatske odluke i za prevazilaženje razlika među svim crkvama. Ako negde zaškripi u organizaciji – može biti mobilisana i sva policija Srbije – čisto, nek se nađe. „tako da se proslavlja Bog i da na taj način svet poveruje“
…………………………………………………………………………………………………………………….
LITURGIJSKA OBNOVA PO RECEPTU VATIKANA

(npr. rimokatolici *objasniću kasnije)
Da objasnim ovaj komentar:
– Poznato je da su rimokatolici po drugom vatikanskom koncilu od 1962 do 1965 sproveli kanonske i bogoslužbene reforme koje su takoreći identične sa ovim reformama (čitanje tajnih molitava naglas, ukidanje zavese, ikonostasa, pričešćivanje bez posta, uprošćavanje sadržaja časne trpeze, aktiviranje vernih u neke svešteničke vozglase… – napomenuo sam u prošlom pismu, da sada kod nas i žene iz pevnice izgovaraju AMIN na osvećenju Darova) koje danas u našoj crkvi, sprovode pojedini Episkopi, među kojima je svakako i „naš“ Ep. Jovan.

Sve te reforme koje su i kod njih dovele do potpunog raslabljenja u kliru, moralu, ustrojstvu svog bića i identiteta, kao i posećenosti bogosluženja u hramovima – se sada preslikavaju i kod nas.

Najbolnija tačka mi je bila skoro, kada je posle bdenija pred praznik Svetog Save ove godine, u našoj bogosloviji – „slavni“ Otac Zoran Krstić, dodelio prvu nagradu Svetog Save, učeniku, koji je pisao na temu „rimokatolička eklisiologija na osnovu drugog vatikanskog koncila“. Do te mere se ide, da se daje prva nagrada (i to pod imenom našeg Svetog pra oca i prosvetitelja) onome ko favorizuje jeretičku gnusobu kao nešto interesantno i nama potrebno.
– Istakao bih ono, o čemu sam Vam već pisao, – da se potpuno isti mehanizam sprovodio i sprovodi u Rusiji (pod nazivom obnovljenstvo) – iskreno, dosta otvorenije nego kod nas, i nije mi jasno, čemu toliko veliko polemisanje oko svega ovoga kod nas – (što je jasno od koga je , zbog čega je, i čemu vodi), kad je kod njih, Sv. Patrijarh Tihon obnovljenstvo prokleo i anatemisao kao jeres, što se i posle njega ponavljalo i sada je na snazi.

Zar nama nije dovoljan taj primer, kao već cela razrađena priča od početka do kraja – koja se sada i kod nas preslikava? Ako je Sveti Patrijarh Tihon dao svoju zaključnu reč, zašto bi mi imali da mozgamo o nekim drugim pravcima.

Da se vratim na reforme.
– Dakle i sami rimokatolici (do skoro, navodno sigurni u spasonosnost samo svog učenja „crkve“) dolaze do tolikog pada – kroz modernistički zaokret, da dolaze do toga da i drugim konfesijama („nehrišćanskim“) priznaju spasiteljnu blagodat – konkretno npr. muslimanima, a sve to u duhu „duhovnog“ progresa za ekumenističko totalno jedinstvo.
– Mnogo reformi su oni uveli u svojoj „crkvi“, pa čak izbacivanje i nekih svetih, iz kalendara, tumačeći (kao i ovi naši kragujevački sveštenici!) da su to bajke ili neverodostojni primeri, misa je skraćena na oko 40 minuta (ponegde i kraće) – što me takođe podseća na naše kragujevačke sveštenike – kada je meni otac Ljuba iz crkve Sv. Cara Lazara (opravdavajući izbacivanje liturgiju oglašenih), rekao da je u Grčkoj Sveta Liturgija svedena na 40-ak minuta – što je taman da se održi koncetracija!?
– Dalje, kod rimokatolika sveštenici su sada okrenti ka narodu, a ne ka prestolu – opet isto kao i kod nas – kad sveštenik čita zaamvonu molitvu. Uglavnom, još dosta stvari u parohijskoj i Crkvenoj organizaciji (kod reformisanih rimokatolika), potpuno identično se sprovode i kod nas, a sve pod geslom „misionarske svrhe“ ili „čitanje glasnih molitava zbog naroda“.
– Zaista mi u Šumadijskoj Eparhiji najviše osećamo tu „ljubav“ Episkopa prema nama – narodu (njihovog obrazloženja čitanja tihih molitava naglas) jer iz prevelike ljubavi naš Episkop za narod uključuje i preko 200 policajaca, ministra vera i ministra saobraćajne policije – da bi bilo „sve u redu“, tj, da bi „ljubav“ – bila pod kontrolom.
…………………………………………………………………………………………………………………………………………………….

LAŽNO UBEĐIVANjE I ZBUNjIVANjE NARODA

Kako sam pomenuo suprotnosti u objašnjavanju i opravdavanju liturgijskih reformi, navešću još po neki primer u našoj Eparhiji:

– Ep. Jovan javno objašnjava narodu da su tihe molitve čitane tiho – zato što su Jezuiti iz Vatikana tako učili ( u Rusiji), a sve da bi sprečili narod da čuju te lepe molitve. I sad su se oni našli, da nas spasu od bezobraznih i zlonamernih jezuita, pa tihe militve čitaju na glas. Sve ovo je zapravo proticalo sasvim suprotno, jer su jezuiti u Rusiji zapravo bili jedni od glavnih za pokretanje obnovljenstva.

– Ep. Jovan objašnjava da je sve radio u skladu sa kanonima, a zapravo je sve suprotno tome. Kao vrhunac Njegovih „kanonskih“ postupaka, je uključivanje svetovne vlasti u crkvene probleme i to u najbrutalnijem obliku – preko 200 policajaca, spremnih na batinjanje (ako zatreba). Ova praksa Ep. Jovana (sa velikom pratnjom policije) se već dugo vremena proteže. Nije mi samo jasno, kakvo objašnjenje On njima daje, da bi oni to činili. Priča se kako njemu (Ep. Jovanu) neko stalno preti, pa čak i ubistvom, pa ga valjda toliko policajaca i privatnog obezbeđenja čuva od nekih terorista. Ispada da mi koji smo za svetootačko predanje dolazimo u isti kolosek sa Njim, tj. da smo napadači, silovatelji i (kao takvi) spremni da se i fizički poravnjavamo?!

Otprilike, ta se priča i servira, svima kojima se može. Da je tako, niko od nas ne bi pisao Vama i tražio pomoć – u okviru kanonskih pravila.

– Ep. Jovan, zajedno sa umirovnjenim Ep. Atanasijem, objašnjava da niko ovde neće da menja veru i običaje, a zapravo, promenjena je ne samo Sveta Liturgija, već i sva druga bogosluženja, koja su u manjim ili većim detaljima reformisani. Šta tek ostaje za sporedne stvari, koje nisu u okviru bogoluženja? Hoću da kažem da ove liturgijske promene nisu cilj same za sebe, već su namere i postavljeni ciljevi mnogo dalji i ozbiljniji – obasnio sam predhodno, sa analogijom Vatikanskih reformi i opisivanjem sadržaja jeretičke knjige LEX ORANDI.

– Ep. Jovan, zajedno sa umirovnjenim Ep. Atanasijem govore da znaju ko stoji iza svega ovoga – što zdravorazuman narod oseća i ne prihvata neprirodne promene i da se navodno brane od „lažnih“ kleveta da su primili (za ovo što sprovode) neke pare. Zapravo, sami otkrivaju šta se „iza brda valja“, tj. da iza svega što oni rade, neko stoji i da su (normalno) za sve to primili neke pare.

– Ep. Jovan, zajedno sa umirovnjenim Ep. Atanasijem se kao čude za opravdanu sumnju naroda prema njima i viču „zar Mi – srpske Vladike da izdajemo veru“!? Kad se sve sabere i oduzme – nikako drugačije ne može, ni da se zaključi – da su upravo oni, glavni podstrekači i predvodnici reforme bogosluženja i raskola u SPC., iako su nažalost Srbi, pa još i Vladike.

– Ep. Jovan, čak objašnjava da je sam Sveti Jovan Zlatousti govorio „ako nisi dostojan da se pričestiš, onda nisi dostojan ni da slušaš liturgijske molitve“. Zar je Sveti Jovan Zlatousti mogao da obrazlaže pristup Svetom pričešću na takav način, a da ujedno daje pouku sveštenstvu, da je bolje da krv svoju proliju, nego li da krv Hristovu daju nedostojnome?

Ep. Jovan je često govorio da mu je sveti Jovan Zlatousti omiljen svetitelj, a koristi ga za Laganje i obmanu naroda, još objašnjavajući da je i sam Sv. Jovan Zlatousti bio za glasno čitanje molitava. Zamislite, kad Ep. Jovan, Svetog Jovana – za koga kaže da mu je omiljeni svetitelj, koristi za laži i obmanu naroda, kako tek gleda na nas, kad nas javno zove sektašima. Kad nekog voli, pa ga tako zloupotrebljava, šta tek ostaje za one koje ne voli, a cela ideja „liturgijske obnove“ je zbog „ljubavi“ prema narodu. Znači nas preko 1000 u Šumadijskoj eparhiji koji smo se potpisivali protiv nasilnih promena u Crkvi (mada Ep. Jovan svuda govori – to je šačica – tobože – nekih buntovnika) nismo narod, nismo ljudi. Doduše, Ep. Jovan je to i javno izjavio jednom čoveku u selu Venčani – rekavši mu „NISI ČOVEK“, naravno, jer se suprostavio Njemu, tj. Crkvi – kako Ep. Jovan voli da istakne.

Kanonske prestupe Episkopa Jovana, oca Zorana Krstića i ostalih, bi mogao da nabrajam u još deset papira, ali, ja nisam željan da iznosim njihove lične grehe, strasti i necrkveno ponašanje, već da Vi (ostali Arhijereji SPC) budete barem jednim delom, objektivno informisani, kakva je slika nasilnog, lukavog, perfidnog ili bilo kakvog menjanja Svetog predanja i Ustava bogosluženja, koje se na veliko sprovodi u našoj eparhiji i da shvatite kolike su nesagledive posledice već sada, a kolike bi bile ako bi se i dalje sa tim nastavilo.
…………………………………………………………………………………………………………………………………………………..
O OTUĐENjU JEDNIH OD DRUGIH – U NAŠOJ EPARHIJI

U prošlom pismu sam Vam napisao: Zar takav pristup i princip (prinude i ucene) dokazuje ljubav i brigu prema narodu, i promenu Svete Liturgije zbog „približenja naroda crkvi“?!
Upravo tako, mada, najviše stresnih situacija, ucene i prinude doživljava sveštenstvo – jer su bitan „prenosni faktor“ prema narodu. Tako da je veći deo sveštenstva od „Pontija Pilata“ sada pretvoreno u „rimske vojnike, koji bacaju kocku za rizu hristovu“. Kako?

– Ep. Jovan je sa svojim poverenicima sproveo veliku akciju podrške „sebe samog“. Sveštenici su navučeni da potpisuju podršku Ep. Jovanu i Njegovoj „liturgijskoj promeni“ i tako kao Pontije pilat (iz straha od ćesara – a oni od Ep. Jovana) su „prali ruke“ govoreći: „njegova odgovornost – mi moramo da slušamo“, kao da Boga ne moraju da slušaju, nego samo onoga pod čijom su zemaljskom vlašću – pa makar taj radio i protiv samog Boga.

– Ep. Jovan je još i raspustio sve crkvene odbore i osnovao tzv. eparhijski savet gde je ubacio (normalno) sve svoje ljude – koji Ga je takođe, sveusrdno „podržavaju“ u „duhovnoj i liturgijskoj obnovi“. Sada već, posle par meseci od „podrške“ „dohovnoj obnovi“ Ep. Jovana, pojedini sveštenici se sve više udaljuju od pravoslavnog ispovedanja vere. Jedni govore da bi iz poslušanja služili i sa jereticima – rimokatolicima, jedni da bi se čak i pričestili kod rimokatolika, otac Aleksandar Stanković – duhovno čedo Ep. Atanasija Jeftića (pominjao sam ga više puta) javno, u crkvi, govori da je duša smrtna (jeretičko učenje Zizjulasa koje najviše promoviše otac Zoran Krstić – rektor bogoslovije), neki sveštenici nam govore, da nismo poželjni ni da ulazimo u hram, neki nam govore – da smo talibani, neki – da se selimo iz Eparhije i da idemo gde nam odgovara, neki neće ni da se jave kad nas sretnu (a ranije su imali osmeh od uva do uva) – ni da te pogledaju , zaista, prema nama se ophode onako, baš kako nas je okarakterisao (i njih ubedio) Ep. Jovan – da smo NAJOBIČNIJI SEKTAŠI.

Takvim ponašanjem pojedinih sveštenika, se vidi koliko su oni odstupili od istine i da im je u srcu sve jedno, da li će i kako će da se razdeli riza Hristova – baš kao i rimski vojnici, kada su bacali kocku za rizu Hristovu. Jer eto, Crkva Hristova je sada (za njih) postala pravo svojine, svake konfesije i svakog lažnog – jeretičkog ispovedanja vere.
Odgovorno tvrdim, da za razdor između naroda i sveštenstva su direktno najodgovorniji Ep. Jovan i otac Zoran Krstić, jer su oni najviše direktno uticali na ubeđivanje sveštenstva, da su oni u pravu – uz to lažući i predstavljajući lažnu sliku, a da je narod pokvarena i bezobrazna rulja, koja je neposlušna svome Episkopu i pravi mu razne smicalice. Da su celoj stvari pristupali, barem samo sa ljudske strane, sigurno je da ne bi došlo do ovakvog velikog uzajamnog netrpljenja.
…………………………………………………………………………………………………………………………………………………..

O ODRŽANjU CRKVE

Odgovornost Episkopa , klira i naroda za čuvanje vere je obostrana. Ako neko od njih odstupi od pravilnog ispovedanja, onda on otpada od jedinstva Crkve – koja je i zajednica svih ostalih pomesnih Crkava.

Ep. Jovan uporno tvrdi da smo mi odstupili od Crkve, ali po svemu priloženom, vidi se da je upravo suprotno – što i On (uzgred budirečeno) dobro zna, prema oštrom ukoru koji je dobio na jesenjem Saboru. Tako i svi oni koji su saglasni sa lažnim učenjem i uvažavanjem istoga, sami, takođe otpadaju od Crkve.

Mala primesa laži oskvrnjuje molitvu i pretvara je u bogohulstvo. Sveti Grigorije Niski (o molitvi, beseda 2) kaže „Ako neko, kako govori Sveto Pismo, budući žestok i tražeći laži (ps. 4,2), usuđuje se da prinosi reči molitve, neka takav zna da on priziva ne Oca nebeskoga, već oca preispodnjega, koji je sam laž i postaje ocem laži koja niče u svakome“. Rekao bih da je ovo potpuna definicija koja je kod nas u direktnoj primeni, što bi moglo još da se dopuni i rečima Svetog Kiprijana:
„Onaj koji priznaje jeretike za članove Tela Hristova, i čak prosto za hrišćane, slaže sa njima, svoje molitve sjedinjuje sa njihovim molitvama, i stavlja oltar na žrtvu zajedničku, jer kod njih je sa jereticima jedan Bog, jedan Gospod, Jedna crkva, jedna vera, jedan duh i jedno telo“

Strašna je stvar da svi sveštenici i mirjani, koji se ponašaju po bahatom, neljudskom i nadasve nehrišćanskom principu – čije je oličenje Ep. Jovan (pogotovo u žestini i traženju laži), sami sebe priključuju krivici i kazni, jer po nepobožnom rasuđivanju, stupaju u zajednicu raskolnika – za šta je velikim delom odgovoran otac Zoran Krstić, jer je čitavu deceniju radio na tome (propagirajući jeretičko učenje Zizjulasa) i sada radi – što je najgore, na bogosloviji, gde takođe, bogoslovi uče o smrtnosti duše.
Sveti Vasilije Veliki govori za jeretike da „zlonamerno (mada verujem , da kod nas ima i nesvesnih – od straha ili sujete pokrenutih – podstrekača laži) iskrivljujući učenje, obmanjuju sluh ljudi prostodušnih, koje su već privukli jeretičkom zloslovlju, te se čeda Crkve hrane nepobožnim učenjem“

To je veliki problem – što sveštenici koji su postavljeni na ključnim položajima, vrše delo zabune naroda i usađivanja lažnog učenja, te tako narod i sam (hteo ili ne) preko tih sveštenika postaje čvor jednomislija sa jeretičkom naukom. Zato su sveštenici i morali da kupuju jeretičku knjigu LEX ORANDI – jer su upravo oni taj čvor povezivanja sa „vrhom“.

ZAKLjUČAK

Po Svetom Maksimu Ispovedniku, Crkva se sastoji u „pravom i spasonosnom ispovedanju vere“, a što se podrazumeva – u svakom čoveku, nosiocu te vere, što znači – narodu (normalno) sa Episkopom, a ne kako uči Ep.Jovan – da je on Crkva i da narod nema šta da se pita.
Episkop Jovan je utvrđujući se u gordoj i vlastoljubivoj težnji za vlašću i gospodarenjem nad Crkvom Božjom svoj autoritet sprovodio kroz razne vidove neljudskog i nehrišćanskog ponašanja, primenjivao silu: kroz pretnje, razne obmane, prevare, ucene, vođenje policije sa sobom i druga sablažnjiva nedobročinstva (dovodeći čak i druge Episkope da mu u tome pomažu). Izazvao je veliku smutnju, razdore u narodu, nemire i neslaganja, psihičke poremećaje – najviše u sveštenstvu, raspustio sve crkvene odbore (sastavljene od prostog i čestitog naroda), a napravio neki eparhijski savet – koji će ga podržavati i praviti veštačku sliku (sastavljen od ljudi na položajima, od autoriteta i sveštenika – ulizica).
Sve to, je potpuno suprotno od jevanđelskog primera samog Gospoda našeg Isusa Hrista, koji je svoju Crkvu osnovao ne koristeći nikakvo oružje, ne trošeći novce, ne pokrećući vojsku, ne izazivajući nemire i ratove, počevši samo sa dvanaest učenika koji su bili neznatni, neobrazovani, siromašni, goli, nenaoružani.(Sv. Jovan Zlatousti, Besede Svetih Otaca)
Pored toga Ep. Jovan, osniva pseudo-crkvenu strukturu, koja se hrani truležnim jeresima ekumenizma i modernizma, koja sve više gubi svaku vezu sa Crkvom Svetih otaca, Svetih Sabora i Svetog Predanja. Osnovu te nove organizacije, predstavlja jerarhija i klir koja je odstupila od Hrista (opisani su mehanizmi i načini ove konstatacije) i koja vuče za sobom ljude, koji će smatrati da su ostali pravoslavni, ali koji sve više neće ni znati šta je Pravoslavlje.
Mi moramo ostati verna čeda Svetih otaca – naših učitelja pravoslavlja i da živimo upravo u onoj Crkvi, u kojoj žive Sveti Apostoli, Sveti Proroci i mučenici i svi Sveti, i ne smemo ići putem odstupničkog „pravoslavlja“, koje drsko gazi Crkveno učenje i koje se podsmeva Svetima. Moramo razlikovati put života i put smrti, put svetlosti i put tame, put Svetih Otaca i put odstupnika i jeretika – gonitelja dobra, mrzitelja istine, ljubitelja laži.
……………………………………………………………………………………………………………………………………………………..

KRAJ

Iz svega ovoga, na kraju se izjašnjavam pred živim Bogom i pred Vama Svetim Arhijerejkim Saborom SPC – da se javno ograđujem od svih nepravoslavnih postupaka Episkopa Jovana, oca Zorana Krstića i svog crkvenog klira i mirjana koji su saglasni sa lažnim učenjem pomenutih. Još se i jasno izjašnjavam da OTKAZUJEM SVAKO POSLUŠANjE EPISKOPU JOVANU, OCU ZORANU KRSTIĆU I SVAKOM IZ KLIRA KOJI SU ISTOMIŠLjENI SA NjIMA.

Prema Episkopu Jovanu i ocu Zoranu Krstiću nemam ništa protiv – kao prema čoveku, ali itekako imam, prema njihovom lažnom učenju, koje naturaju i sprovode u Šumadijskoj Eparhiji i mislim, da njih dvojica, nikako više nisu osobe, koje mogu da održe zdrav duhovni život u našoj Eparhiji – već je moguće, samo suprotno od toga, ukoliko Vi, to na pravoslavan način ne sprečite.

Vas molim, da ne ostanete nemi i slepi pored ovolikog razdora u Crkvi Božijoj pogotovo u našoj Eparhiji i da preduzmete odgovarajuće mere da se naše stradanje, mučenje i odvođenje mnogih duša u propast, prekine – što ste i dužni da činite.

Zahvalan na pažnji i razumevanju.

S` poštovanjem,
Celivam Vašu Svetu arhijerejsku desnicu
grešni sluga Božiji – Nenad Dimitrijević
19. 04. / 02. 05. 2007.god.

zatvoren citat