logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија    Аутор: Срђан Марјановић    2.051 пута прочитано    Датум: 11.05.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Dragi moji hrišćani...

Преносимо писмо које је господин Ненад Димитријевић из Крагујевца 02. маја ове године упутио Светом архијерејском Сабору (који почиње 14.05.2007) и дванаесторици епископа. Свети архијерски Сабор и Епископи су већ добили писмо, одговора још нема.

Папа је Србију “загрлио” већ давно, само нам то још нико није рекао.

пише грешни слуга Божији – Ненад Димитријевић 19. 04. / 02. 05. 2007.год.

***
***
***

Ваша Светости, Високо/Преосвештенство,

Зовем се Ненад Димитријевић и живим у Крагујевцу (Душана Урошевића 4/4) са супругом Миланком и већ сам Вам се обраћао пред јесењи Сабор због проблема у нашој Епархији, које узрокују Еп. Јован, отац Др. Зоран Крстић – ректор богословије и остали чланови клира који их подржавају.

У предходном писму сам Вам помињао, на који се начин код нас, спроводи насилно увођење новотарија, а што је наравно морало да кулминира на неки начин, јер очигледно је да насилни покрети и „снаге“ за промену Православља, не желе да стану и врате се истини, већ се све више утврђују и усавршавају у злу.

Не давно је у нашој епархији изашла једна књига ЛЕX ОРАНДИ (Петроса Василиадиса) „Литургијско богословље и литургијски препород“, која је јеретичког садржаја. Књигу је приредио отац Др. Зоран Крстић – ректор Крагујевачке богословије „Свети Јован Златоусти“, а благословио Епископ шумадијски Господин Господин Јован – што је свакако круна њиховог досадашњег рада на ослабљивању Цркве и Православне вере.

Да напоменем, да су књигу морали да купе сви свештеници и то по две – једну за њих лично, а једну за цркву – да би ваљда народ могао да се „едукује“.

Цена књиге је 900 дин. – што је рецимо, три пута више од Хиландарског издања књиге „Узвишеност свештенослужења“ – која је свакако, неупоредива према овој – као дан према ноћи и свакако неопходнија за свештенике. То је само један одраз насилног увођења новотарија у нашој епархији, а још и неке ћу описати.

+++

ЈЕРЕТИЧКО УЧЕЊЕ У ШУМАДИЈСКОЈ ЕПАРХИЈИ

Ево по неког дела садржаја те књиге, па Ви и сами расудите, а ја ћу бити слободан, да по нешто упоредим према нашој ситуцији и конкретним стварима која се већ спроводе у дело.

На 441 страни у закључку писац (критикујући) говори да:

„поједини богослови долазе до потпуног одбацивања логике, одбацујући рационалистичко схватање модернизма! и да се томе треба супроставити храбрим реформисањем оних елемената који одређују есхатолошки и јеванђелски карактер“.

Коме је онда Свети Владика Николај говорио за Господа – да је Он вечито млад и да никад не стари, као и Његова наука, кад сада неко може да каже, да неко (ко се држи светог предања) одступа од логике јер одбацује рационалистичко схватање модернизма!. Хвала Богу Великоме, да има таквих који одбацују рационалистичко схватање модернизма које се све више огледа у озакоњењу безаконих модерних токова цивилизације. Нажалост, чак и у Црквеној јерархији има таквих, који би да обезаконе Божански Устав (Божански – јер нам је дат од Бога – преко Светих отаца)СПЦ, а озаконе неки нови, који тобоже треба да буде прилагођен савременом друштву тј. Уставу Европске Уније – који више личи на (неприродан) Устав Содоме и Гоморе, него на неку цивилизовану (природну и друштвено здраву) уставотворну одредбу, а све то да би се идентификовали са другим конфесијама (које такође врше реформе и озакоњују болесне законе – нпр. римокатолици *објаснићу касније) – до коначног уједињења, у једну заједничку екуменску унију.

На страни 151, писац говори о тумачењу Светих отаца, где говори да:

„Свети оци нису све рекли и исцрпли све теме, да нису одговорили на сва питања и да је њихово богословље није једино богословље, а да Црква не учи , да каснији богослови требају да чине, ништа друго него да припремају издања светоотачких текстова“.

На следећој стани говори:

„…остајемо задивљени мноштвом сасвим различитих карактера, независних гледишта, посебног начина живота и разноврсности средстава изражавања Светих отаца, те да Они нису следили никакав чврсти план, већ су имали одговорност по питању свега што се тиче слободе у области веровања – због чега заслужују нарочито поштовање“.

Овде се чује, већ чувено у нашој Епархији (о томе сам Вам већ писао у предходном писму), где појединци (као Отац Александар Станковић, Милић – старешина „старе“ цркве) говоре за житија светих – да су бајке и да Свети оци нису баш све знали и све рекли. Као што се види, ово је само увод – припрема у нешто много крупније и много удаљеније од Цркве Христове, а што ће се у даљем тексту и видети.

+++

А сада нешто о

„ КОСМИЧКОЈ, ЕКЛИСИОЛОШКОЈ И СОЦИЈАЛНОЈ ДИМЕНЗИЈИ МИСИЈЕ ХРИШЋАНСТВА“

На страни 171 писац, анализирајући одломке из јеванђеља по Јовану, долази до закључка да: „нова заједница јесте један народ, који обједињује љубав и Дух који се излива од Бога кроз Христа…“

даље (на истој страни) говори:

„Све појединачне Цркве и хришћанске конфесије, коначно су схватиле да у тешким временима кроз која пролазимо, љубав…захтева да се за неко време оставе по страни њихове егоистичне богословске предрасуде, те да се приступи заједничком јеванђелском сведочењу“

- Типично јеретичко изражавање – да постоји више цркава, а да иронија буде већа, говоре о некој љубави зарад јеванђелског сведочења!? А када им неко помене јеванђеље и Свете оце нпр. исповеднике (који су такође јеванђеље спровели у дело) – изражавају само гнев и одбојност, мислим, нема те љубави коју стално проповедају, ваљда мисле да је то због „егоистичне богословске предрасуде“.

на следећој страни:

„потребно је да се осећа тежина одговорности за давање доприноса делу Светога Духа !, у поновном васпостављању расцепаног јединства Цркве…

да се изнова открије универзалност Цркве… и да се крајни циљ Цркве налази изван уских конфесијионалних интереса, а можда и изван граница хришћанског богословља, па чак, усудио бих се да кажем, и изван свере вере као такве… То је показивање унутрашње динамике љубави и заједнице Свете Тројице! унутар света и целокупне творевине“.

- Као пуноћа јеретичког изражавања – овде се хули на Духа Светог и Свету Тројицу, јер писац тумачи да се садејством Светога Духа ! осећа одговорност за васпостављање расцепаног јединства Цркве, а да је све у унутрашњој динамици, љубави и заједници Свете Тројице!, а на све то, крајњи циљ „цркве“ превазилази све: и богословље и веру и и све конфесијске интересе.

Значи, у том дефинитивном облику „цркве“, ништа неће подсећати на себе.

+++

па нешто о

„ПРАВОСЛАВНОМ ЛИТУРГИЈСКОМ ПРЕПОРОДУ И ВИДЉИВОМ ЈЕДИНСТВУ“

На страни 178 писац објашњава систем саветовања и механизам доласка до закључка – о потреби Литургијске обнове и уједињења свих „цркава“.

„саветовање „Православни литургијски препород и видљиво јединство“ организовао је Светски савет цркава, у сарадњи са Друштвом екуменских студија и Међуправославног информисања, са циљем да се размотре поједини од поменутих изазова. Саветовање се одржало у манастиру Неа Скити, покрај места Кембриџ у држави Њујорк(САД)…

Радови овог саветовања заснивали су се на закључцима и делу предходних саветовања и међуправославних скупова…

Што се тиче предхондих саветовања и међупревославних скупова, стичем утисак да су „наши“ представници (Епископи – међу којима је највероватније и наш Еп. Јован) значајно дали допринос у пружању слике ствари у нашој Цркви и налажење начина и могућности за пролазак јереси екуменизма код нас.

Утолико је сада и јасније ко су и шта су ти наши Епископи, као и „наш“ Еп. Јован, јер су се у многоме показали и препознали за чији и какав интерес се залажу.

На страни 179 се каже:

„Учесници саветовања су нарочиту пажњу обратили на специфичне изазове и на проблеме који се тичу литургијске обнове и реформе“

Како би сада Епископ Јован и Атанасије објаснили свој поступак недавног викања на народ у селу Венчани, када су громогласно говорили да Света Литургија није реформисана? Или, како би Еп. Јован могао да објасни да није сврстан у јеретике (како је такође у поменутом селу Венчани – за себе гласно говорио), када је дао благослов за издање ове јеретичке књиге и кад у складу са њом заправо и врши реформу Свете Литургије и комплетног Црквеног поретка?

Додуше и сам Еп. Јован је једном приликом изговорио да је Њему сатисфакција спровођење „литургијске обнове“, када је још рекао да му је народ задивљено прилазио, говорећи да су одушевљени таквом променом – за шта мислим да је чиста лаж или је неко наговорен да то уради. Углавном, како год било – нашем Еп. Јовану је све то сатисфакција.

На страни 182 се каже:

„Учешће Православне Цркве у настојању да се постигне хришћанко помирење и да се изнова успостави видљиво јединство хришћанских цркава, укорењено је у спасоносном делу и у речима Господа нашега, израженим кроз Свето Писмо и Свето Предање…наше учешће у екуменском покрету никако није страно природи и историји Православне Цркве. Оно предсатваља израз апостолске вере у новим историјским околностима, са циљем да одговоримо на нове егзистенцијалне захтеве…“

- Поново хула на самог Господа, Свето Писмо и Свето предање и Свете апостоле. Да кроз молитве са јеретицима изражавају сагласност са Господом, Светим Писмом и предањем и са Св. апостолима!

…Од почетка екуменског покрета, православље је учествовало на службама заједничке молитве са хришћанима других традиција. Заједничка молитва са осталим хришћанима, посебно молитва за јединство Цркве и за исцељење подела, није само могућа, него, штавише, представља хришћански императив…“

- То је тај имперарив,који Еп. Јован, на још увек мало нижем ступњу „апостолске вере“, назива – сатисфакција.

Дрскост јеретичког наступа се даље продужава: на страни 183 где се каже:

…“Неки ће чак тврдити да је без значаја говорити о крштењу као духовној стварности изван Православне Цркве. Међутим, после пажљивог разматрања овог проблема, констатоваћемо да аргументи који поткрепљују таква гледишта, наравно, немају историјску и богословску основу“

- Овде долази до изражаја чувеног јеретичког учења Зизјуласа о „крштенској теологији“ и „теорији грана“ коју је код нас (у Епархији) читаву деценију пропагирао отац ДР. Зоран Крстић – ректор богословије.

Даљим безумним разјашњавањем се каже:

„Одлука православне Цркве да учествује у екуменском дијалогу и екуменској моливти са другим црквама, представља знак за почетак отклањања затегнутости, која би неизбежно довела до већих и дубљих подела…

Поделе које данас наносе рану хришћанству нису напросто последица догматских разлика и недостатака разумевања, већ истовремено и скуп цивилизацијских и политичких фактора. Поврх тога, те поделе су последица једног вида духовног слепила, које се исказује кроз гордост, охолост, тријумфалност, самооправдање и недостатак љубави. Посебно истичемо да молитва за јединство цркава представља неопходан темељ за све догматске одлуке и за превазилажење разлика. Постојеће поделе ће бити исцељене, ако им заиста приступамо „умом Христовим!“…Управо тако. Све што екуменисти говоре оптужујући нас (који желимо да не уђемо у ту јерес), заправо је супротно од тога. Јер кажу да „Поврх тога, те поделе су последица једног вида духовног слепила, које се исказује кроз гордост, охолост, тријумфалност, самооправдање и недостатак љубави.

Рекло би се управо супротно – да људи који поседују гордост, охолост и недостатак љубави – према Истини Христовој, падају у духовно слепило и бивају подводљиви за свако чешање по ушима („Јер ће доћи време кад здраве науке неће слушати, него ће по својим жељама накупити себи учитеље, као што их уши сврбе. И одвратиће уши од истине, и окренуће се гаталицама“. (Друга Тимотеју 4/ 3,4)) – макар то била и јерес, као што је очигледно случај са Еп. Јованом.

„ Постојеће поделе ће бити исцељене, ако им заиста притупамо „умом Христовим!“

- Штавише Еп. Јован, не да можда мисли да има ум Христов, већ много пута помиње да је Он (као Епископ) Црква– што је класичан папизам.

Даље се на страни 184 каже:

„Још увек нисмо доспели до тачака васпостављања потпуне заједнице између Православне Цркве и осталих хришћанских цркава. Још увек постоје озбиљне разлике које треба испитати и пронаћи им решење.“

Уопште не сумњам у ажурност досадашњих дежурних извештача – „наших“ Епископа, који ће се свакако потрудити да пренсу праву слику, да би се нашло, како кажу – добро решење за васпостављање потпуне заједнице.

И на крају се на страни 185 каже:

„Молећи се дакле Господу, „да сви једно будемо“, свесно истрајавамо у трагању за хришћанским помирењем и за видљивим јединством. Чврсти смо у уверењу да ће заједничка молитва и заједничко сведочење, благодаћу Светога Духа!, довести до исцељења свих наших подела и до поновног стицања јединства, тако да се прославља Бог и да на тај начин свет поверује“

Заиста дирљив крај.

И ја се надам, да ћемо благодаћу Светога Духа бити чврсти у уверењу, да никада нећемо прихватити јерес екуменизма, све до другог доласка Господа Христа – те да нас такве, неупрљане и затекне и да у томе, сви, једно будемо.

+++
+++
+++

АНАЛОГИЈА

Не могу, а да не поменем овај догађај:

Када је Еп. Јован дошао у нашу епархију 2002. год., искрено, сви смо се радовали – мислећи, толико година је у манастиру – ето нама правог духовника. Тако сам и ја мислио и у том заносу једва чекао да га видим – када је то први пут било на једном духовном предавању.

Тада је Еп. Јован дуго говорио и у једном тренутку рекао: „не брините, ако и примимо нови календар, ми ћемо бити последњи који ће га примити“, наставио је своје предавање и ја сам сачекао да заврши своју мисао и онда га питао: „Ваше Преосвештенство, заиста ми је било лепо Ваше предавање, али ми само једна ствар није јасна“. Како сам то изговорио (нисам ни завршио мисао), Он се одмах (умерено) разгневио и викнуо – „Само ти једна ствар није јасна!? Добро је кад ти само једна ствар није јасна… Није ти јасно синко јер немаш вере!“ (то је његова уобичајна фраза – да се раздере, дигне фрку, поготово ако се налази у маси и убеђује те, да си безверан или луд, или си у прелести или нешто слично. Углавном, циљ је да све око себе шокира и да више нико не улази у предмет проблема и случајно открије неку Његову глупост или безакоње, а да се гледа само на то – да се стиша атмосвера, када (нормално) само Он мора да да закључну реч. Једноставно, то је прост психолошки метод, да се мисао саговорника дезорјентише и преусмери на нешто сасвим десето, а да онда Он улети са било каквим коментаром или образложењем – као закључни ауторитет. Најбитније је да саговорника сатера у ћоше и да (саговорник) више не пожели ништа да каже). Једва сам успео да прогурам питање, па сам га питао: „шта нама значи, што ћемо ми последњи да прихватимо нешто што се не сме никада“. Он је и даље задржавао свој супериорни израз лица и наставио је :“ да ми морамо да слушамо црквену хијерархију, (Његово чувено) – има ко мисли о томе, као што су се до сада одржавали Васељенски Сабори за сва питања и проблеме вере, тако и за нова питања се може одржи и нови Васељенски Сабор, па ће се и то питање разматрати.

Углавном ми (мирјани) морамо да слушамо свог свештеника, свештеник Епископа итд.“ а да ми нешто питамо, осећамо и рамишљамо – то је очигледно забрањено, јер како би онда, „они“ спровели своје планове, кад би неко „њима“ стално упадао у „кадар“. Још је и рекао да Он зна, шта се у врху СПЦ планира и да можемо да будемо спокојни по питању новог календара (додуше није рекао – докле).

Све ово сам написао да бих заправо сликовито заокружио ту целу причу према изјашњавању „господе“ из Светског савета цркава („саветовање је организовао Светски савет цркава, у сарадњи са Друштвом екуменских студија и Међуправославног информисања, са циљем да се размотре поједини од поменутих изазова… Радови овог саветовања заснивали су се на закључцима и делу предходних саветовања и међуправославних скупова… „Учешће Православне Цркве у настојању да се постигне хришћанко помирење и да се изнова успостави видљиво јединство хришћанских цркава, укорењено је у спасоносном делу и у речима Господа нашега, израженим кроз Свето Писмо и Свето Предање…наше учешће у екуменском покрету никако није страно природи и историји Православне Цркве.

Оно предсатваља израз апостолске вере у новим историјским околностима, са циљем да одговоримо на нове егзистенцијалне захтеве…“) и наших господа Епископа, међу којима је свакако Еп. Јован, који својим делима приказује један логичан механизам, који би могао да се изведе из свега до сада поменутог, системом аналогних закључака из свих наведених цитата – књиге коју је Он благословио и свега онога што је Он до сада изговорио и урадио:

+++
****
+++

„ГОВОР ДЕЛА“ – ЕПИСКОПА ЈОВАНА

…„Мени је сатисфакција да одговорим на нове егзистенцијалне захтеве, са циљем да се размотре поједини од поменутих изазова – да за молитве за јединство цркава, поставим неопходан темељ, као и за све нове догматске одлуке и за превазилажење разлика међу свим црквама и да постојеће поделе буду исцељене, ако им заиста притупамо „умом Христовим!“… нарочиту пажњу обраћам на специфичне изазове и на проблеме који се тичу литургијске обнове и реформе (мада НА НАШЕМ ТЕРЕНУморам свима да причам да „НИКО ЛИТУРГИЈУ РЕФОРМИСАО НИЈЕ!“), и да се крајни циљ Цркве нађе изван уских конфесијионалних интереса, а можда и изван граница хришћанског богословља, па чак, „усудио бих се да кажем“, и изван свере вере као такве. Потребно је да се осећа тежина одговорности за давање доприноса делу Светога Духа !, у поновном васпостављању расцепаног јединства Цркве, да се изнова открије универзалност Цркве и да се свима представи – показивање унутрашње динамике љубави и заједнице Свете Тројице! унутар света и целокупне творевине, те да се приступи заједничком јеванђелском сведочењу, које је укорењено у спасоносном делу и у речима Господа нашега, израженим кроз Свето Писмо и Свето Предање, јер наше учешће у екуменском покрету никако није страно природи и историји Православне Цркве. Оно предсатваља израз апостолске вереНарод мора да слуша црквену хијерархију, има ко мисли о питањима вере (макар то био и ССЦ – заједно са српским Епископима, у сарадњи са Друштвом екуменских студија и Међуправославног информисања), као што су се до сада одржавали Васељенски Сабори за сва питања и проблеме вере, тако и за нова питања, се може одржати и нови Васељенски Сабор, где би се могао (како сам се и изјаснио – кроз мој благослов књиге ЛЕX ОРАНДИ) поставити неопходан темељ, за све нове догматске одлуке и за превазилажење разлика међу свим црквама. Ако негде зашкрипи у организацији – може бити мобилисана и сва полиција Србије – чисто, нек се нађе. „тако да се прославља Бог и да на тај начин свет поверује“

***
***
***

ЛИТУРГИЈСКА ОБНОВА ПО РЕЦЕПТУ ВАТИКАНА

(нпр. римокатолици *објаснићу касније)

Да објасним овај коментар:

– Познато је да су римокатолици по другом ватиканском концилу од 1962 до 1965 спровели канонске и богослужбене реформе које су такорећи идентичне са овим реформама (читање тајних молитава наглас, укидање завесе, иконостаса, причешћивање без поста, упрошћавање садржаја часне трпезе, активирање верних у неке свештеничке возгласе… – напоменуо сам у прошлом писму, да сада код нас и жене из певнице изговарају АМИН на освећењу Дарова) које данас у нашој цркви, спроводе поједини Епископи, међу којима је свакако и „наш“ Еп. Јован.

Све те реформе које су и код њих довеле до потпуног раслабљења у клиру, моралу, устројству свог бића и идентитета, као и посећености богослужења у храмовима – се сада пресликавају и код нас.

Најболнија тачка ми је била скоро, када је после бденија пред празник Светог Саве ове године, у нашој богословији – „славни“ Отац Зоран Крстић, доделио прву награду Светог Саве, ученику, који је писао на тему „римокатоличка еклисиологија на основу другог ватиканског концила“. До те мере се иде, да се даје прва награда (и то под именом нашег Светог пра оца и просветитеља) ономе ко фаворизује јеретичку гнусобу као нешто интересантно и нама потребно.

– Истакао бих оно, о чему сам Вам већ писао, – да се потпуно исти механизам спроводио и спроводи у Русији (под називом обновљенство) – искрено, доста отвореније него код нас, и није ми јасно, чему толико велико полемисање око свега овога код нас – (што је јасно од кога је , због чега је, и чему води), кад је код њих, Св. Патријарх Тихон обновљенство проклео и анатемисао као јерес, што се и после њега понављало и сада је на снази.

Зар нама није довољан тај пример, као већ цела разрађена прича од почетка до краја – која се сада и код нас пресликава? Ако је Свети Патријарх Тихон дао своју закључну реч, зашто би ми имали да мозгамо о неким другим правцима.

Да се вратим на реформе.

– Дакле и сами римокатолици (до скоро, наводно сигурни у спасоносност само свог учења „цркве“) долазе до толиког пада – кроз модернистички заокрет, да долазе до тога да и другим конфесијама („нехришћанским“) признају спаситељну благодат – конкретно нпр. муслиманима, а све то у духу „духовног“ прогреса за екуменистичко тотално јединство.

– Много реформи су они увели у својој „цркви“, па чак избацивање и неких светих, из календара, тумачећи (као и ови наши крагујевачки свештеници!) да су то бајке или неверодостојни примери, миса је скраћена на око 40 минута (понегде и краће) – што ме такође подсећа на наше крагујевачке свештенике – када је мени отац Љуба из цркве Св. Цара Лазара (оправдавајући избацивање литургију оглашених), рекао да је у Грчкој Света Литургија сведена на 40-ак минута – што је таман да се одржи концетрација!?

– Даље, код римокатолика свештеници су сада окренти ка народу, а не ка престолу – опет исто као и код нас – кад свештеник чита заамвону молитву. Углавном, још доста ствари у парохијској и Црквеној организацији (код реформисаних римокатолика), потпуно идентично се спроводе и код нас, а све под геслом „мисионарске сврхе“ или „читање гласних молитава због народа“.

– Заиста ми у Шумадијској Епархији највише осећамо ту „љубав“ Епископа према нама – народу (њиховог образложења читања тихих молитава наглас) јер из превелике љубави наш Епископ за народ укључује и преко 200 полицајаца, министра вера и министра саобраћајне полиције – да би било „све у реду“, тј, да би „љубав“ – била под контролом.

***

ЛАЖНО УБЕЂИВАЊЕ И ЗБУЊИВАЊЕ НАРОДА

Како сам поменуо супротности у објашњавању и оправдавању литургијских реформи, навешћу још по неки пример у нашој Епархији:

– Еп. Јован јавно објашњава народу да су тихе молитве читане тихо – зато што су Језуити из Ватикана тако учили ( у Русији), а све да би спречили народ да чују те лепе молитве. И сад су се они нашли, да нас спасу од безобразних и злонамерних језуита, па тихе милитве читају на глас. Све ово је заправо протицало сасвим супротно, јер су језуити у Русији заправо били једни од главних за покретање обновљенства.

– Еп. Јован објашњава да је све радио у складу са канонима, а заправо је све супротно томе. Као врхунац Његових „канонских“ поступака, је укључивање световне власти у црквене проблеме и то у најбруталнијем облику – преко 200 полицајаца, спремних на батињање (ако затреба). Ова пракса Еп. Јована (са великом пратњом полиције) се већ дуго времена протеже. Није ми само јасно, какво објашњење Он њима даје, да би они то чинили. Прича се како њему (Еп. Јовану) неко стално прети, па чак и убиством, па га ваљда толико полицајаца и приватног обезбеђења чува од неких терориста. Испада да ми који смо за светоотачко предање долазимо у исти колосек са Њим, тј. да смо нападачи, силоватељи и (као такви) спремни да се и физички поравњавамо?!

Отприлике, та се прича и сервира, свима којима се може. Да је тако, нико од нас не би писао Вама и тражио помоћ – у оквиру канонских правила.

– Еп. Јован, заједно са умировњеним Еп. Атанасијем, објашњава да нико овде неће да мења веру и обичаје, а заправо, промењена је не само Света Литургија, већ и сва друга богослужења, која су у мањим или већим детаљима реформисани. Шта тек остаје за споредне ствари, које нису у оквиру боголужења? Хоћу да кажем да ове литургијске промене нису циљ саме за себе, већ су намере и постављени циљеви много даљи и озбиљнији – обаснио сам предходно, са аналогијом Ватиканских реформи и описивањем садржаја јеретичке књиге ЛЕX ОРАНДИ.

– Еп. Јован, заједно са умировњеним Еп. Атанасијем говоре да знају ко стоји иза свега овога – што здраворазуман народ осећа и не прихвата неприродне промене и да се наводно бране од „лажних“ клевета да су примили (за ово што спроводе) неке паре. Заправо, сами откривају шта се „иза брда ваља“, тј. да иза свега што они раде, неко стоји и да су (нормално) за све то примили неке паре.

– Еп. Јован, заједно са умировњеним Еп. Атанасијем се као чуде за оправдану сумњу народа према њима и вичу „зар Ми – српске Владике да издајемо веру“!? Кад се све сабере и одузме – никако другачије не може, ни да се закључи – да су управо они, главни подстрекачи и предводници реформе богослужења и раскола у СПЦ., иако су нажалост Срби, па још и Владике.

– Еп. Јован, чак објашњава да је сам Свети Јован Златоусти говорио „ако ниси достојан да се причестиш, онда ниси достојан ни да слушаш литургијске молитве“. Зар је Свети Јован Златоусти могао да образлаже приступ Светом причешћу на такав начин, а да уједно даје поуку свештенству, да је боље да крв своју пролију, него ли да крв Христову дају недостојноме?

Еп. Јован је често говорио да му је свети Јован Златоусти омиљен светитељ, а користи га за Лагање и обману народа, још објашњавајући да је и сам Св. Јован Златоусти био за гласно читање молитава. Замислите, кад Еп. Јован, Светог Јована – за кога каже да му је омиљени светитељ, користи за лажи и обману народа, како тек гледа на нас, кад нас јавно зове секташима. Кад неког воли, па га тако злоупотребљава, шта тек остаје за оне које не воли, а цела идеја „литургијске обнове“ је због „љубави“ према народу. Значи нас преко 1000 у Шумадијској епархији који смо се потписивали против насилних промена у Цркви (мада Еп. Јован свуда говори – то је шачица – тобоже – неких бунтовника) нисмо народ, нисмо људи. Додуше, Еп. Јован је то и јавно изјавио једном човеку у селу Венчани – рекавши му „НИСИ ЧОВЕК“, наравно, јер се супроставио Њему, тј. Цркви – како Еп. Јован воли да истакне.

Канонске преступе Епископа Јована, оца Зорана Крстића и осталих, би могао да набрајам у још десет папира, али, ја нисам жељан да износим њихове личне грехе, страсти и нецрквено понашање, већ да Ви (остали Архијереји СПЦ) будете барем једним делом, објективно информисани, каква је слика насилног, лукавог, перфидног или било каквог мењања Светог предања и Устава богослужења, које се на велико спроводи у нашој епархији и да схватите колике су несагледиве последице већ сада, а колике би биле ако би се и даље са тим наставило.

***

О ОТУЂЕЊУ ЈЕДНИХ ОД ДРУГИХ – У НАШОЈ ЕПАРХИЈИ

У прошлом писму сам Вам написао: Зар такав приступ и принцип (принуде и уцене) доказује љубав и бригу према народу, и промену Свете Литургије због „приближења народа цркви“?!

Управо тако, мада, највише стресних ситуација, уцене и принуде доживљава свештенство – јер су битан „преносни фактор“ према народу. Тако да је већи део свештенства од „Понтија Пилата“ сада претворено у „римске војнике, који бацају коцку за ризу христову“. Како?

– Еп. Јован је са својим повереницима спровео велику акцију подршке „себе самог“. Свештеници су навучени да потписују подршку Еп. Јовану и Његовој „литургијској промени“ и тако као Понтије пилат (из страха од ћесара – а они од Еп. Јована) су „прали руке“ говорећи: „његова одговорност – ми морамо да слушамо“, као да Бога не морају да слушају, него само онога под чијом су земаљском влашћу – па макар тај радио и против самог Бога.

– Еп. Јован је још и распустио све црквене одборе и основао тзв. епархијски савет где је убацио (нормално) све своје људе – који Га је такође, свеусрдно „подржавају“ у „духовној и литургијској обнови“. Сада већ, после пар месеци од „подршке“ „доховној обнови“ Еп. Јована, поједини свештеници се све више удаљују од православног исповедања вере. Једни говоре да би из послушања служили и са јеретицима – римокатолицима, једни да би се чак и причестили код римокатолика, отац Александар Станковић – духовно чедо Еп. Атанасија Јефтића (помињао сам га више пута) јавно, у цркви, говори да је душа смртна (јеретичко учење Зизјуласа које највише промовише отац Зоран Крстић – ректор богословије), неки свештеници нам говоре, да нисмо пожељни ни да улазимо у храм, неки нам говоре – да смо талибани, неки – да се селимо из Епархије и да идемо где нам одговара, неки неће ни да се јаве кад нас сретну (а раније су имали осмех од ува до ува) – ни да те погледају , заиста, према нама се опходе онако, баш како нас је окарактерисао (и њих убедио) Еп. Јован – да смо НАЈОБИЧНИЈИ СЕКТАШИ.

Таквим понашањем појединих свештеника, се види колико су они одступили од истине и да им је у срцу све једно, да ли ће и како ће да се раздели риза Христова – баш као и римски војници, када су бацали коцку за ризу Христову. Јер ето, Црква Христова је сада (за њих) постала право својине, сваке конфесије и сваког лажног – јеретичког исповедања вере.

Одговорно тврдим, да за раздор између народа и свештенства су директно најодговорнији Еп. Јован и отац Зоран Крстић, јер су они највише директно утицали на убеђивање свештенства, да су они у праву – уз то лажући и представљајући лажну слику, а да је народ покварена и безобразна руља, која је непослушна своме Епископу и прави му разне смицалице. Да су целој ствари приступали, барем само са људске стране, сигурно је да не би дошло до оваквог великог узајамног нетрпљења.

***

О ОДРЖАЊУ ЦРКВЕ

Одговорност Епископа , клира и народа за чување вере је обострана. Ако неко од њих одступи од правилног исповедања, онда он отпада од јединства Цркве – која је и заједница свих осталих помесних Цркава.

Еп. Јован упорно тврди да смо ми одступили од Цркве, али по свему приложеном, види се да је управо супротно – што и Он (узгред будиречено) добро зна, према оштром укору који је добио на јесењем Сабору. Тако и сви они који су сагласни са лажним учењем и уважавањем истога, сами, такође отпадају од Цркве.

Мала примеса лажи оскврњује молитву и претвара је у богохулство. Свети Григорије Ниски (о молитви, беседа 2) каже „Ако неко, како говори Свето Писмо, будући жесток и тражећи лажи (пс. 4,2), усуђује се да приноси речи молитве, нека такав зна да он призива не Оца небескога, већ оца преисподњега, који је сам лаж и постаје оцем лажи која ниче у свакоме“. Рекао бих да је ово потпуна дефиниција која је код нас у директној примени, што би могло још да се допуни и речима Светог Кипријана:

„Онај који признаје јеретике за чланове Тела Христова, и чак просто за хришћане, слаже са њима, своје молитве сједињује са њиховим молитвама, и ставља олтар на жртву заједничку, јер код њих је са јеретицима један Бог, један Господ, Једна црква, једна вера, један дух и једно тело“

Страшна је ствар да сви свештеници и мирјани, који се понашају по бахатом, нељудском и надасве нехришћанском принципу – чије је оличење Еп. Јован (поготово у жестини и тражењу лажи), сами себе прикључују кривици и казни, јер по непобожном расуђивању, ступају у заједницу расколника – за шта је великим делом одговоран отац Зоран Крстић, јер је читаву деценију радио на томе (пропагирајући јеретичко учење Зизјуласа) и сада ради – што је најгоре, на богословији, где такође, богослови уче о смртности душе.

Свети Василије Велики говори за јеретике да „злонамерно (мада верујем , да код нас има и несвесних – од страха или сујете покренутих – подстрекача лажи) искривљујући учење, обмањују слух људи простодушних, које су већ привукли јеретичком злословљу, те се чеда Цркве хране непобожним учењем“

То је велики проблем – што свештеници који су постављени на кључним положајима, врше дело забуне народа и усађивања лажног учења, те тако народ и сам (хтео или не) преко тих свештеника постаје чвор једномислија са јеретичком науком. Зато су свештеници и морали да купују јеретичку књигу ЛЕX ОРАНДИ – јер су управо они тај чвор повезивања са „врхом“.

 ***

ЗАКЉУЧАК

По Светом Максиму Исповеднику, Црква се састоји у „правом и спасоносном исповедању вере“, а што се подразумева – у сваком човеку, носиоцу те вере, што значи – народу (нормално) са Епископом, а не како учи Еп.Јован – да је он Црква и да народ нема шта да се пита.

Епископ Јован је утврђујући се у гордој и властољубивој тежњи за влашћу и господарењем над Црквом Божјом свој ауторитет спроводио кроз разне видове нељудског и нехришћанског понашања, примењивао силу: кроз претње, разне обмане, преваре, уцене, вођење полиције са собом и друга саблажњива недоброчинства (доводећи чак и друге Епископе да му у томе помажу). Изазвао је велику смутњу, раздоре у народу, немире и неслагања, психичке поремећаје – највише у свештенству, распустио све црквене одборе (састављене од простог и честитог народа), а направио неки епархијски савет – који ће га подржавати и правити вештачку слику (састављен од људи на положајима, од ауторитета и свештеника – улизица).

Све то, је потпуно супротно од јеванђелског примера самог Господа нашег Исуса Христа, који је своју Цркву основао не користећи никакво оружје, не трошећи новце, не покрећући војску, не изазивајући немире и ратове, почевши само са дванаест ученика који су били незнатни, необразовани, сиромашни, голи, ненаоружани.(Св. Јован Златоусти, Беседе Светих Отаца)

Поред тога Еп. Јован, оснива псеудо-црквену структуру, која се храни трулежним јересима екуменизма и модернизма, која све више губи сваку везу са Црквом Светих отаца, Светих Сабора и Светог Предања. Основу те нове организације, представља јерархија и клир која је одступила од Христа (описани су механизми и начини ове констатације) и која вуче за собом људе, који ће сматрати да су остали православни, али који све више неће ни знати шта је Православље.

Ми морамо остати верна чеда Светих отаца – наших учитеља православља и да живимо управо у оној Цркви, у којој живе Свети Апостоли, Свети Пророци и мученици и сви Свети, и не смемо ићи путем одступничког „православља“, које дрско гази Црквено учење и које се подсмева Светима. Морамо разликовати пут живота и пут смрти, пут светлости и пут таме, пут Светих Отаца и пут одступника и јеретика – гонитеља добра, мрзитеља истине, љубитеља лажи.

+++
+++
+++

КРАЈ

Из свега овога, на крају се изјашњавам пред живим Богом и пред Вама Светим Архијерејким Сабором СПЦ – да се јавно ограђујем од свих неправославних поступака Епископа Јована, оца Зорана Крстића и свог црквеног клира и мирјана који су сагласни са лажним учењем поменутих. Још се и јасно изјашњавам да ОТКАЗУЈЕМ СВАКО ПОСЛУШАЊЕ ЕПИСКОПУ ЈОВАНУ, ОЦУ ЗОРАНУ КРСТИЋУ И СВАКОМ ИЗ КЛИРА КОЈИ СУ ИСТОМИШЉЕНИ СА ЊИМА.

Према Епископу Јовану и оцу Зорану Крстићу немам ништа против – као према човеку, али итекако имам, према њиховом лажном учењу, које натурају и спроводе у Шумадијској Епархији и мислим, да њих двојица, никако више нису особе, које могу да одрже здрав духовни живот у нашој Епархији – већ је могуће, само супротно од тога, уколико Ви, то на православан начин не спречите.

Вас молим, да не останете неми и слепи поред оволиког раздора у Цркви Божијој поготово у нашој Епархији и да предузмете одговарајуће мере да се наше страдање, мучење и одвођење многих душа у пропаст, прекине – што сте и дужни да чините.

Захвалан на пажњи и разумевању.

 

С` поштовањем,
Целивам Вашу Свету архијерејску десницу
грешни слуга Божији – Ненад Димитријевић
19. 04. / 02. 05. 2007.год.

 

***
***
***

 

Припремио новинар.де С.Марјановић

Објављено 11 мај 2007
2007-2007 ©новинар.де
Copyright  all rights reserved

 

 

 





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo