logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Друштво    Аутор: Срђан Марјановић    1.613 пута прочитано    Датум: 17.03.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Često pominjana na Kosovu: Majka TerezHrišćanska islamska tradicija albanskog naroda. Mi Albanci, potomci Ilira, jesmo hrišćani još od vremena Apostola. Mi smo imali svoje prve mučenike, San Flora i San Laura u prvom delu drugog stoleća u Ulpijani.

piše:Dom Luš Đerđi, katolički sveštenik sa Kosmeta


Arheologija i drevna hrišćanska literatura potvrđuju da je hrišćanstvo imalo korene u našem regionu. U 15. veku dogodila se velika promena, nakon smrti našeg nacionalnog junaka Đerđija Kastriotija, takođe poznatog kao Skenderbeg (1405-1468). Tokom 24 godine on je branio teritoriju današnje Albanije i Evrope od otomanskih upada, ali su kasnije, neizbežno, osmanlije preovlađivale sve do 1912. Islamizacija je započela, bilo nasilno, bilo davanjem privilegija. Trenutno 96 odsto Albanaca na Kosovu su muslimani, četiri odsto katolici. U Albaniji je situacija drugačija: 60 odsto su muslimani i 40 odsto hrišćani, pravoslavni i katolici.
Istorijska je činjenica da je islam stigao kasnije i kroz otomansku dominaciju, stvara prvi važan aspekt našeg religioznog života. Mnogi savremeni Albanci, posebno omladina i intelektualci, imaju veliko poštovanje i simpatije za hrišćanstvo, posebno Katoličku crkvu, koju oni nazivaju “našom drevnom verom”. Zašto? Bez hrišćanstva ne bi bilo albanskog naroda, jezika, kulture ili tradicije. Želja da se naša prošlost upozna kroz istoriju, i našu klasičnu literaturu koja je gotovo kompletno hrišćanska, stvara jednu vrstu “kulturnog krštenja”, to jest, obnavljanje onih hrišćanskih vrednosti i sadržaja, bar s kulturne tačke gledišta. Albanci smatraju hrišćanstvo svojom očevinom, svojim duhovnim i kulturnim nasleđem, iako su zbog tradicije ili ubeđenja muslimani. Hrišćanstvo je ključ za razumevanje nas i naše dvehiljadugodišnje istorije, ali takođe i za razumevanje evropske kulture i usvajanje fundamentalnih odluka o tome ko smo bili, ko smo sada i ko želimo da budemo sada i u budućnosti.

Raskid s nehumanom tradicijom
Posle rata, uz pomoć italijanskog Karitasa, Udruženje Majka Tereza izgradilo je 25 kuća u opštini Vita. Izgradili smo ih velikim delom za muslimanske Albance, ratne udovice i siročad. Evo kako se to dogodilo: ja sam lično posetio našu opštinu s mojim saradnicima da bih se upoznao sa situacijom nakon rata. Nakon toga, odlučili smo da se sastajemo s 55 udovica i 150 siročadi mlađih od deset godina najmanje jedanput mesečno, u prvu subotu, u mojoj parohiji Binča. Razgovarali smo, učestvovali u njihovim patnjama i bolu zbog smrti njima dragih osoba; vraćali smo se prema slobodi od mržnje i osvete. Danas su ove žene postale primeri mira i opraštanja, najlepši i ohrabrujući primer kako neko može dobrotom prevladati zlo. To je konkretan dokaz kako neko može izaći iz pakla što ga stvaraju mržnja i podele.

Pored toga, mi smo povratili dostojanstvo žena koje bi, prema lokalnim tradicijama, bile prisiljene da se vrate kućama svojih roditelja, ostavljajući svoju decu u porodicama njihovih muževa. One bi bile prisiljene da se ponovo udaju, a da im ne bi bila pružena prilika da prevaziđu traumu smrti svojih supruga. One su bile žrtve tri zla: pored gubitka svojih muževa, koje su ubile armija i policija Miloševića, ove žene su takođe gubile svoju decu i svoje domove, dok su deca postajala dvostruka siročad, bez očeva koji su nestali ili ubijeni i s majkama prisilno udatim za nekog drugog. Ja sam se snažno suprotstavio ovoj nehumanoj “tradiciji”, koja čak nije naša, već “nametnuta” iz perioda otomanske dominacije. Radeći zajedno, prvo s udovicama, a potom s roditeljima njihovih muževa, uspeli smo da porazimo tradiciju koja je u prvom trenutku izgledala nedodirljiva. Nijedna žena nije bila prisiljena da napusti kuću svog supruga i decu kako bi se preudala. Stvorili smo nove odnose, dajući ženama slobodu da biraju i dostojanstvo da budu to što jesu, pokazujući još jednom da uz ljubav i strpljenje, razmenu i saučestvovanje sve postaje moguće i da preovlađuje zajedničko dobro.
Iz ovih razloga, mi smatramo da je islam na Kosovu uglavnom tradicionalan, nasleđen iz naše istorije otomanske dominacije; on je prilično umeren i otvoren, proevropski. S islamom sarađujemo dobro na zajedničkim pitanjima, kao što su mir, pravda, kohabitacija, međureligijski dijalog i solidarnost. Religiozne podele i pripadanje nikada nisu doticale ono što znači biti Albanac, to jest, naše bratstvo, ili koren međuetničke i međureligijske tolerancije i, pored toga, bratske kohabitacije i saradnje. Mi smo istorijski nasledili i trenutno kultivišemo dvostruko bratstvo: jedno je nacionalno, kao Albanci, i religiozno kao monateistički vernici. To nas međusobno približava i omogućava nam da delimo nekoliko nacionalnih i religioznih vrednosti.
Majka Tereza iz Kalkute bila je rođena i odgajana na ovom istorijskom iskustvu. Kao Albanka iz Skoplja, živela je u okruženju koje je već bilo otvoreno prema svetu.
Nije naširoko poznato da je vaseljenski patrijarh Pravoslavne crkve u Konstantinopolju Atenagora I (1886-1972) bio albanskog porekla. On je iskusio religiozne podele i kasnije je hrabro postao “prorok jedinstva” svih hrišćana. On se zalagao za međureligijski dijalog, sa svoja tri istorijska sastanka s papom Pavlom VI. Zahvaljujući klimi koju su stvorili ovi sastanci, poništena je zajednička ekskomunikcija proglašena 1054. i bio otvoren put ekumenskom dijalogu. Ovo iskustvo bratske saradnje i otvorenosti prema svetu takođe je delio Ibrahim Rugova (1944-2006), prvi predsednik Kosova, koji je stvorio i hrabro sledio strategiju nenasilja i mira, kohabitacije među različitim etničkim grupama i religijama; on je bio “Gandi našeg vremena”.
Nakon Titove smrti 1980. i do 1989, godine kad je ukinuta autonomija Kosova, postojalo je sistematsko uništavanje kosovarskih institucija i njihova stvarna “srbizacija”. Srbija je želela da po svaku cenu zadrži monopol dominacije nad svima i svačim, čak i po cenu rata. U 1990-im bio je rat s vojnom intervencijom Srbije. Naša nedavna istorija je bolna i, na žalost, još nije zaključena. Ovi izazovi i nepravde doveli su do rađanja tri velika narodna pokreta:

1. Pokret za pomirenje albanskog naroda ili borba protiv krvne osvete, vekovima starog običaja zasnovanog na običajnom pravu Leke Dukađinija: “Krv se nikad ne gubi, niti oprašta”. Ovaj pokret za pomirenje dobio je podršku albanske omladine i intelektualaca, i podržavali su ga i Katolička crkva i Islamska zajednica. Čak 1.275 slučajeva krvne osvete bilo je okončano u ceremonijama koje su održane na svim mestima: u crkvama, džamijama, javnim trgovima i otvorenim poljima. Oko pola miliona ljudi učestvovalo je u ovim događajima. Često su to bile velike skupine, kao 1. maja 1990. u Verat e Ljukešu. Ovaj pokret za mir i opraštanje vodio je profesor Anton Četa, Albanac, katolik, i vođa Centralnog saveta u Prištini, čiji sam ja takođe član.

2. Borba protiv nepismenosti sa stvaranjem jednog paralelnog školskog sistema kako bi se sačuvali albanski jezik, kultura i tradicija, od osnovne škole do univerziteta. Bio je uspostavljen i jedan paralelni zdravstveni sistem s više od 150 klinika, na kojima je svakom bila omogućena besplatna zdravstvena nega.

3. Pokret solidarnosti što ga je predvodilo Humanitarno društvo Majka Tereza, osnovano 10. maja 1990, da bi pomagalo ljudima u slučajevima gladi, ekstremne bede i masakra. Tokom deset godina (1990-1999), mnogi ljudi mogli su da prežive zahvaljujući Društvu Majka Tereza i stvaranju mreže udruženja na Kosovu u partnerstvu s našim sugrađanima u inostranstvu, kao i različitim nevladinim asocijacijama, kao što su Karitas i druga. U proteklih 15 godina mi smo pružali pomoć svima, bez razlike na etničko poreklo ili religiju, u stilu života i dela Majke Tereze.

Ova tri pokreta postala su osnova za nenasilnu strategiju koju je vodio Ibrahim Rugova, i oni su konsolidovali bratstvo i solidarnost i stvorili međuetnički i međureligiozni dijalog. Oni su bili stubovi za pravedan i trajni mir. S ratom i intervencijom NATO 1999, nakon Miloševićeve strategije da istera sve Albance strategijom etničkog čišćenja, uništavanja i silovanja, neko bi mogao pomisliti da je strategija nenasilja i mira bila mrtva, ili bar nemoguća. Ali, uprkos svemu, mi nikad nismo izgubili našu veru u ovu strategiju.

Autor je katolički sveštenik sa Kosova i doktor psihologije. Doktorat je stekao na Univerzitetu La Sapienza u Rimu Odlomci iz teksta objavljenog u knjizi “The Case For Kosova – Pasage to Independence, Anthem Press, London-New York 2006

DANAS

Redakcijski komentar novinar.de

Ovaj tekst katoličkog sveštenika na Kosovu i Metohiji potvrdjuje već znano “prijateljstvo” Vatikana prema Pravoslavlju i narodu Svetog Save koji je uvek stradao i dalje strada od “sestrinske” nam, Rimokatoličke crkve. Čudno, da ovaj hrišćanin piše o Miloševićevim progonima a genocidni progon svega što je Srbsko od strane “ilirskih” Albanaca nikako da spomene. Dok je nama naših pravoslavnih velikodostojnika -Ekumenista, koji nas blaženo guraju u baš te “sestrinske” ruke, uništavanje srbsko-evropske i svetske baštine zajedno sa pravoslavnim narodom na Kosovu i Metohiji traje i upravo se dešava.





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo