logo logo logo logo
Рубрика: Религија    Аутор: новинарство    801 пута прочитано    Датум: 16.03.2007    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

bishops-cross.jpgVeliko uzbudjenje, ne samo u crkvenim krugovima, izazvao je izveštaj objavljen u Danasu o prošlonedeljnoj

0bjavljeno 07.oktobra, 2003. – List “Danas”

+++

svečanoj akademiji povodom 25-godišnjice pape Jovana Pavla Drugog u beogradskoj katedrali Blažene Device Marije i reči koje je tom prilikom izgovorio episkop bački Irinej (Bulović).

Juče smo objavili reagovanje biskupa Stanislava Hočevara, predsednika Biskupske konferencije Srbije i Crne Gore, u kome se energično ogradjuje od “krive interpretacije ovog govora” kojim se vladika nikako ne može prozvati kao nekakav “papinski agent”.

U medjuvremenu, iz Informativne službe Srpske pravoslavne crkve dobili smo nepotpisano saopštenje sa naslovom ” istina će nas osloboditi”. Uz njega objavljujemo i kompletan govor episkopa bačkog Irineja u pomenutoj Katedrali, skinutog sa trake koju posedujemo. Tri tačke su koriščene na mestima gde se vladikine reči ne čuju dobro ili su nejasne.

Šta je episkop bački Irinej (Bulović) rekao na svečanoj akademiji povodom 25-godišnjice pape Jovana Pavla Drugog u Katedrali Blažene Djevice Marije na Neimaru.

početak citatata

Autentičan mostograditelj duhovnosti

Prvo želim da se zahvalim u ime Pravoslavne crkve na pozivu i u ime te zahvalnosti koju i ovde ponavljam kako nadbiskupu Stanislavu Hočevaru, tako i Njegovoj ekselenciji monsinjoru Sbarbaru, nunciju u Beogradu i svima vama. Posebno, dakle, hvala za ponuđenu priliku, da svoja skromna razmišljanja, utiske i osećanja podelim večeras sa vama, u ovom svečanom trenutku kada čitava Rimokatolička crkva širom sveta, uz učešće i ostalih hrišćana i svih ljudi dobre volje, proslavlja srebrni jubilej pontifikata, arhipastirske službe Njegove Svetosti episkopa grada Rima, nazvanog večnim gradom, poglavara Rimokatoličke crkve, kako mi pravoslavni kažemo u nama bliskoj terminologiji, patrijarha čitavog hrišćanskog zapada.

Srebrni jubilej je događaj, povod za sve nas da se zamislimo nad primerom i porukom njegove ličnosti. Nadam se nećete zameriti što nisam pripremao nikakav poseban referat. Neko pažljivo pisano i biranim, merenim i odmerenim rečima svečano izlaganje, nego ću pokušati, koliko je mogućno, na dostupan, razumljivin način, spontano i onako kako u ovom trenutku mislim i osećam da odgovorim na temu koja mi je zadata. I to po mogućstvu u što kraćem obimu.

…Najpre dozvolite da prosto vernike, braću i sestre kako ove parohije, tako i ostale prisutne podsetim na smisao, poruku samog počasnog naziva ili počasnog atributa kojim je Crkva od pradavnih vremena, verovatno već od apostolskih vremena, počastvovala episkopa grada Rima. Reč “papa” je verovatno orijentalnog porekla i znači “otac”. Pre svega duhovni otac. To je, naravno, i značenje termina “patrijarh” koji se koristi na Istoku, mada ni termin papa nije nepoznat, jer episkop aleksandrijski se, takođe, zove papom u Africi. I reč patrijarh ima slično značenje, jer je u njenoj osnovi isto reč otac. I obična reč pop, u našem narodnom jeziku, svakodnevnom načinu govora svih Slovena, i katolika i ostalih, koja na izvornom grčkom jeziku glasi “pápá”, slično kao “papa” i znači isto to – otac.

Verujući, dakle, pre svega svi rimokatolički vernici u svakog episkopa, a posebno u prvoga među svojim episkopima, onoga koji je tokom niza vekova, čitavih 1.000 godina bio i prvi episkop čitave hrišćanske vaseljene ili ekumene, dok je postojala jedinstvena i jedina hrišćanska ekumena, nadamo se i molimo se Duhu Svetom da će ponovo kad-tad doći vreme postojanja jednistvene hrišćanske vaseljene, kada će, ako se to u istoriji ostvari, kao što se nadamo i molimo, ponovo, po drevnom kanonskom poretku episkop grada Rima, biti prvi episkop hrišćanske vaseljene.

Govoriti, dakle, o tom prvenstvu, imam utisak, i dozvolite da ga podelim sa Vama, da je današnji papa rimski, Njegova Svetost Jovan Pavle Drugi i lično doživeo i pred čitavim svetom svedočio svoje služenje i svoje prvenstvo, pre svega upravo kao službu i služenje u ime ljubavi Hristove. Ne kao vršenje vlasti i jurisdikcije u prvom redu, ne kao činjenicu juridičkog ili pravnog stvari, nego pre svega kao činjenicu novog našeg blagodatnog života u Hristu, života kao nove tvari u Hristu, preporođenih i Duhom Svetim isceljenih ličnosti, krštenih, miropomazanih i pričešćenih svetinjama Tela i Krvi Hristove.

U tom svetlu, dakle, treba naglasiti, da taj naglasak na služenju, a ne na vladanju. To izvorno jevanđelsko učenje iz života i prakse bitno doprinosi i premošćavanju razdaljina i rastojanja među onima koji veruju u ime Hristovo… Ličnost Jovana Pavla Drugog zaista izvršava funkciju i druge svoje počasne titule, titule pontifeksa, mostograditelja, služeći svima, pre svega, svojoj Crkvi i njenom jedinstvu, a zatim služeći koliko je najbolje i najviše moguće jedinstvu svih. On time zaista gradi mostove i ostvaruje sebe kao autentičnog mostograditelja duhovnosti, pontifeksa.

Ne treba da prećutim da je jedan od velikih svetih otaca, učitelja po kojem sam i ja nedostojan dobio svoje monaško ime Irinej, sveti Irinej, episkop grada Liona u današnjoj Francuskoj, inače rodom Grk iz Male Azije i posredno učenik Svetog Jovana Bogoslova, apostola ljubavi, i prvog u istoriji Crkve koji je dobio počasni naziv teologa – bogoslova. Taj čovek koji je svojim životom, svojom ličnošću u sebi spajao jedinstvo ljubavi, hriščanski Istok i Zapad, znači vaseljenu, kao da je, takođe, bio i uzor i prethodnik današnjem papi rimskom Jovanu Pavlu Drugom koji i svojim životom i služenjem potekavši iz Istočne Evrope, iz našeg slovenskog sveta, i provevši svoj život u Poljskoj crkvi do 1978. godine, do izbora na katedru Petrovu u Rimu, u blizini i u kontaktu sa Pravoslavnom crkvom i služeći kasnije i do danas, noseći krst, kako je ovde lepo rečeno pre mene, toga služenja, također, na taj način sjedinjuje Istok i Zapad u želji da gradi i gradi mostove među njima.

Zašto sam to spomenuo svetog Irineja Lionskog? Jer je on nekada, u osvit trećeg veka po rođenju Hristovom, kao veliki teolog, čitave Crkve Istoka i Zapada, govoreći o prvenstvu Rimske Crkve, u tadašnjem hršćanskom svetu, nazvao tu crkvom “Crkvom koja predsedava u ljubavi”.

Tu je suštinska dimenzija i ja verujem da to što sad govorim ne izražava samo mene i samo pravoslavno shvatanje, nego da izražava i sve Vas i da izražava autentično shvatanje katoličkih hrišćana, uključujući i samog, Njegovu Svetost, papu Jovana Pavla Drugog. Suština njegove službe, njegove odgovornosti, njegovog položaja u Rimokatoličkoj crkvi, u tome da ulaže sav napor da doprinese služenju, spasenju svih na način kako kao čovek najbolje može i ume, u ljubavi i u ime ljubavi, radi spasenja svih.

To je sadržaj, uostalom svakog prvenstva, episkopskog, svešteničkog i među vernicima i između starijih i mlađih i tako dalje. Nekako mi pravoslavni, u svojoj teološkoj viziji ovih problema ne bismo hteli da periode istorijske hipertrofije tog prvenstva u služenju i predsedavanju u ljubavi, pa ne uvek i uspešne formulacije toga, tokom vekova popravljamo tako što bismo nudili kao drugo rešenje, drugu perspektivu ukidanje ili atrofiju svakog takvog služenja u Crkvi. Naprotiv, smatramo da sinteza i uzajamno prožimanje dvaju osnovnih načela u organizaciji Crkve: načela sabornosti, kako ga mi nazivamo, ili sinodalnosti, načela koje je Drugi vatikanski sabor, takođe naglašavao i u tome se susretao i prožimao sa Pravoslavnom crkvom i celom Crkvom svih vekova. Načelo, dakle, kolegijalnosti, ali i načela da ta zajednica u Hristu ne može biti bezglava, kao što ni Crkva nije bezglava, nego je telo Hristovo, a Hristos je glava Crkve.

Mislim da je sličnost današnjeg pape, koliko sam ga ja doživeo i upoznao, veoma svesna svih tih dimenzija i drugih koje ja u ovom trenutku na kratak način ne mogu i ne želim ovde da izlažem pred vama.

Njegove reči “Otvorite vrata Hristu i ne bojte se!”, koje su citirane u kratkoj reči programa ove svečanosti, čini mi se, koliko sam ga ja, ponavljam, upoznao da su najbolje ili su jedne od najboljih koje izražavaju njegovu ukupnu životnu filozofiju, njegov put i način služenja spasenju i jedinstvu.

Taj, na prvi pogled veoma jednostavan, ne znam da li je tačno, ali kažu, negde sam pročitao, da je za vreme ovih 25 godina svoga služenja na apostolskoj katedri u Rimu, tri puta prevalio rastojanje između Zemlje i Meseca, ako je to tačno. U svakom slučaju, putuje neumorno uprkos krsta oronuloga zdravlja i poodmaklih godina, do današnjeg dana, bukvalno. Uvek u toj misiji i svestan te misije. Mislim da duboku uverenost u smisao svoje službe, ma kako bilo ko na svetu shvatao tu službu i tumačio, prihvatao ili manje prihvatao ili prihvatao sa rezervom, da tu duboku uverenost i odanost na vršenje službe do kraja, do krvi i znoja, kako traži Jevanđelje, da mu to ne može odreći niko.

Ja sam imao prilike da upoznam izbliza i njegovog prethodnika, čije ime je također uključeno i njegovo ime, blažene uspomene Pavla Šestog. To je bio drugačiji temperament, ali isto tako impozantan u svojoj jednostavnosti, smernosti i usrdnosti samog služenja.

Današnjeg papu Njegovu Svetost Jovana Pavla Drugog sam sretao, koliko sam mogao da, po svom sećanju, mogu reći napuklom, nabrojim četiri puta najmanje. Tri puta zajedno sa mojom bratom mitropolitom crnogorsko-primorskim Amfilohijem, a jedanput sa još trojicom episkopa, bez pomenutog mitropolita. To je bilo nedavno, za vreme služenja svečane pontifikalne liturgije u Osijeku.

Svaki put, kako pre deset godina kada smo prvi put razgovarali sa Njegovom Svetošću, tako i prošlog februara kada smo dva puta, jedanput po zvaničnom protokolu, a drugi put za privatnim obedom, mimo svakog protokola, na poziv Njegove Svetosti razgovarali.Razgovor je uvek bio srdačan i iskren, u atmosferi ljubavi i zainteresiranosti za nas, za naše probleme i teškoće, za naš krst, želje da nam pomogne koliko je najviše moguće. Mi smo bili, moram to da naglasim, impresionirani tokom tih razgovora dobrom obaveštenošću i željom Njegove Svetosti da prati do upojedinosti život i probleme naše crkve i drugih pravoslavnih crkava. Iz pitanja koja je postavljao to se moglo videti i osetiti. Naravno, naši odgovori su bili analogni i mi smo sa uzbuđenjem u duši, konstatovali upravo to, da u nama ne vidi neke strance, neke manje vredne hrišćane.

To je pokazao poklonoviši nam i episkopski krst koji daje rimokatoličkim biskupima i jedan od njegovih bliskih saradnika nam je kasnije rekao, jednostavno, bratski, s ljubavlju: “Nemojte misliti, da je to samo kurtoazija. Da je kurtoazija, dobili ste nešto drugo, možda, na poklon knjigu ili nešto prigodno. Ali, pošto ste dobili krst i prsten to vam je poruka da u Vama vidi zakonite episkope crkve Hristove kao što vidi u svojim biskupima. Nas je taj čin još više ganuo.

Već sam prekršio datu reč da ću pokušati da ne budem preopširan. Molim za oproštaj ali sam želeo da sa nekoliko reči iznesem ceo doživljaj koji čovek ima u susretu sa ličnošću koja bi imala puno prava da živi povučenije nego što je to živeo ijedan episkop u istoriji, samo ako se pozove na stanje svoga zdravlja i na svoje godine. Ali uprkos tome krstu, prema onome kako rekoh, i to svakim danom, svakim činom ponovo svedoči, da potpuno proviđajući sebe i svoju prirodnu, ljudsku potrebu za predahom, odmorom, za lečenjem, za nekim ličnim životom, on se trudi, eto, neprekidno da nađe vremena i za razmišljanja, za meditaciju, za bogoslovske tekstove, za poeziju čak kao što smo čuli.

Ta ogromna snaga volje i spremnost na potpuno samopožrtvovanje je nešto što svedoči o veoma intezivnom unutrašnjem duhovnom i molitvenom životu i projavljuje duhovnu snagu kakva se danas, a možda i drugim vremenima, ali danas posebno, veoma retko sreće. Zato i na one koji ne dele sve sadržaje u veri sa braćom i sestrama rimokatolicima, hrišćane pa i nehrišćane njegova ličnost deluje sa izuzetnom snagom… Ne znam koliko sam u stanju da to iskažem.

Eto, iz tih mojih ne suviše retkih, ne suviše čestih iskustava jednog običnog episkopa jedne nevelike Crkve, kao što je ova Crkva kojoj služim, mogu, ipak, da tvrdim da sam osetio prisustvo jedne zaista izuzetne i na svoj osobeni način harizmatične ličnosti na granici razmene milenijuma.

U ovom trenutku želeo bih da ovaj jubilej i ovu svečanost čestitam svima vama ovde sabranim. Želeo bih da zamolim kako preuzvišenog domaćina poglavara ove nadbiskupije monsinjora Hočevara, kao monsinjora Euđenia Sbarbara, ličnog izaslnaika Njegove Svetosti, da i Njegovoj Svetosti lično prenesu pozdrave Njegove Svetosti našeg patrijarha, koji ovde ima prisutne izaslanike već imenovine, kao i moje najskromnije iskrene čestitke…

…Glavno je da se nađe vremena i mogućnosti za bratski razgovor sa dvojicom bliskih saradnika Njegove Svetosti Jovana Pavla Drugog. Ja sam eto i na taj način, nedavno bio njegov gost i mogu i to da kažem u tolikom mnoštvu poslova i briga, nošenja krsta životnog i pastirskog, ipak, je kao što su mi rekli, nalazio vremena da upita: “Gde su oni vescovi Serbi – srpski episkopi koji su bili kod njega”. To je takođe bilo dirljivo i za vladiku Amfilohija i za mene.

Tako, dakle želim, da molitvama od Gospoda koji je glava svoje Crkve da mu podari bolje zdravlje, da mu da snagu i dovoljno dugovečnosti da izvrši svoju misiju i službu na način kako najbolje sam želi kad je nasamo u molitvi sa Gospodom. Sa tom željom i čestikom zaključujem ovo svoje obraćanje i zahvaljujem se na pažnji i strpljenju.

Bog neka je sa svima nama!

završen citat

DNEVNI LIST “DANAS”,
rubrika ” Terazije”, str13.
0bjavljeno 07.oktobra, 2003.





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo