Вести

Srbi su mogli da pročitaju ovih dana u „Vestima“ i „Novostima“ kako je u Minhenu proslavljen dan našeg svetitelja, Svetog Save. Slavilo se na sve strane i na sve moguce načine. Reklo bi se – baš lepo! Samo još da je sreće pa da su slavljenici znali i šta slave.

To da je on prosvetitelj i rodonačelnik srpske duhovnosti mnoge i ne zanima. Dovoljno je što znaju da je svetac a i to ne bi bilo od značaja da se ne slavi slava kod nekog od rodbine ili u komsiluku… I da hoće ne mogu da ga preskoče i zaborave jer – osim kućnih slava, Sveti Sava je uvek povod i za opštenarodno veselje. Ni to ne bi bilo strašno kad za Srbe to ne bi značilo uvek-i-jedno-te-isto: Iskupiti se po zadimljenim klubovima (ne toliko da vidiš druge koliko – da te vide), najesti se pečenja, napiti se rakije i potom se uhvatiti u kolo i hopsati uz harmoniku dok se prozori ne zamagle.

Pa ko više izdrži: harmonikaš (čije su oružje molioni decibela) ili žilavi igrači, dok se okolna publika potresno upinje da nadviče opštu galamu i iskaže svoju zapostavljenu genijalnost.
I tako godinama i decenijama… A Sveti Sava bi se (da ga nisu Turci spalili) okretao u grobu. Ni truna od one duhovnosti koju nam je ostavio pre osam vekova.
Najstrašnije je što mi tako “proslavljamo” i Vidovdan, bez imalo svesti o tome da nam je to najveći parastos; Parastos čitavog jednog junačkog naroda koji nije zaslužio ovakve potomke.
Danas su svest i savest “prevaziđene” kategorije. Važna je samo lova. U tu svrhu, nađu se polupismeni “organizatori i vođe” pa se onda “bave kulturom”.
Vidici i motivi su im – pune kase, a narodu – dobro: đuska se uz harmoniku, pije se, ždere… siti se izogovaraju, po potrebi i pobiju… i svima lepo. Do sledeće “kulturne akcije”.
Da ne bude zabune: Ne smatram nedostojnim folklorne susrete ili veselja i proslave naših klubova, ali ako se kulturni život Srba svede na to, ako se njihovi prohtevi time iscrpljuju, onda se ja radije ograđujem od svoje pripadnosti takvom narodu. Ili bi to (ako je savesti) trebalo da urade – oni. Ali malo je ko od njih sigurno čitao „Svetog Vladiku Nikolaja“ a još manje njih se drži onih njegovih divnih reči: ”Srpsko ime je skupo ime. Onima kojima je teško da ga nose, preporučujem neko jeftinije ime ali ih molim da srpsko ime ne prljaju.”

Ponovo…i ponovo NIJE SLUČAJNO (a ni netendenciozno) da naša žuta štampa prati i podrzava BAŠ ovaj vid “srpstva” kojim se Srpstvo zatire i svodi na gastarbajterski vašar. Prave kulturne manifestacije se ili potpuno prećutkuju ili se, kao uzgred pomenu (ako baš ne mogu da se zaobiđu). Kakve vođe – onakav i narod: ili što je neobavešten ili što to nije “in” tekviše mu leži način koji mu kreira žuta štampa. A u njoj ste mogle ne samo da pročitate detaljne opise nego i da vidite npr. rumena lica folkloraša na proslavi udruženja “Jelek“, prepunu salu zajapurenih veseljaka na proslavi kluba „Sveti Sava“… Niste mogle da vidite nažalost (a ni da pročitate) o divnoj izložbi našeg poznatog slikara iz Sombora, Dragana Stojkova, te iste večeri u Plinganserstraße, u prijatnom ambijentu, za tu priliku uređenog ateljea. O trudu koji su Gos. Dragoslav Vidović i Goran Tica uložili da nam priušte ovo nesvakidašnje uživanje – žuta štampa nije smatrala za interesantno da obaveštava. Koga to „normalnog“ zanima kad tu nema senzacije: niko nikoga nije ni ubio ni silovao ni opljačkao… a Srbe treba hraniti samo tom hranom dok i sami ne poveruju da je to jedina realnost i dimenzija koja im priliči.

Zato se više ne čudim (to je već normalno) što niko nije ni najavio a ni izvestio sa akademije na kojoj su NEMCI slavili Svetog Savu. Kako i da obaveste kad ni sami nisu bili prisutni? (“Sta ono beše poziv novinara?”) Imali ljudi važnija posla (i novinari a shodno tome – i publika.)
Dakle, u nedostatku gorepomenutih, evo da vas naknadno obavestim o svemu (PARDON! Publike je bilo i bila je divna, samo među njom nije bilo Srba; dosadio im valjda Sveti Sava. A i on, brate, ništa se ne menja, sve jedno te isto. Ko to da izdrži?)
Dakle, duhovna akademija je održana u našem pravoslavnom hramu (za neupućene: “Sveti Jovan Vladimir”) u Minhenu, 26. januara u 20 časova.
Zahvaljujući stalnoj publici koja prati koncerte “Singidunum hora” u hramu se našlo 70-tak Nemaca i 15-tak naših ljudi.
Sve je počelo iz potpunog mraka i tišine. Najpre su zapaljene voštanice a onda je monahinja Nina otpevala jedan drevni napev iz naših manastira. Sasvim autentično! Hor je nastavio probranim kompozicijama punim mistike, pod čudotvornom palicom maestra Milosavljevića da nas vodi kroz atmosferu srpskih manastira i da nas vraća kroz vekove, sve do Nemanjica.

U fantastičnoj akustici hrama, titraji sveća i odsjaji na mermeru, oživljavali su likove sa ikona.
Svi živopisani sveci bili su prisutni i likom, i duhom, i glasom koji im je hor pozajmio da bi stari vizantijski napevi mogli da ožive. Doprinos autentičnosti dao je i glas sveštenika hrama, jereja Vidoslava Vujasina, koji je uz vozglase otpevao i jednu solo kompoziciju… Sopran solistkinje, Vere Bermel, zvučao je u ovom ambijentu potpuno nestvarno…

Na momente, bili ste sigurni da se nalazite negde na Atosu, u Svetoj Gori, da zvuci dopiru upravo iz tajanstvenih hodnika Hilandara… Sišlo se ne samo duboko kroz vreme…do 12. veka, nego i duboko u duše, do onog arhetipa koji je večni smisao, koji obnavlja, preobrazava, leči i vezuje sve ljude kroz sva vremena.
Nije onda ni čudo što su Nemci plakali (u nedostatku onih kojima je to bilo namenjeno) a posle koncerta su, na zakusci koju im je hor priredio, komentarisali, dirnuti neočekivanom dubinom svog doživljaja. Bilo je i ovakvih komentara: „Sad sam doživeo pravoslavlje!“ Raspitivali su se o svim pojedinostima vezanim za Svetog Savu, očarani njegovom izuzetnom snagom. Naime, u toku koncerta je, između pesama, članica hora Krista Jovanović čitala kratke fragmente iz Savinog zivota.

To ih je potpuno prenelo u ono vreme i dirnulo iznad svakog očekivanja.
Dobro je dok naš Sveti Sava još nekoga napaja svojim duhom pa makar to i ne bili mi.

Katica Babić