Вести

Ekskluzivno prenosimo reagovanje Maran-Ata.Info portala na „Saopštenje za javnost“ Svetog Arhijerejskog Sinoda Srpske Pravoslavne Crkve od 03. Februara ove godine. U prvom delu članka prenosimo originalan tekst navedenog saopštenja SA Sinoda

Početak navoda

SVETI ARHIJEREJSKI SINOD SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE
3. februar 2007. u Beogradu

SAOPŠTENjE ZA JAVNOST

Kosovo i Metohija tokom više od hiljadu godina su nastanjeni Srbima, a u svoje vreme, do velikih seoba srpskog naroda, gotovo isključivo Srbima. Svako zna – ako hoće da zna – da je tu bio centar srednjevekovne srpske države i kolevka srpske kulture, a da je tu, u Pećkoj Patrijaršiji, i do dana današnjega prvo i glavno sedište Srpske Pravoslavne Crkve. U smislu državnosti, Kosovo i Metohija su po važećem međunarodnom pravu neotuđivi deo teritorije Srbije. O tome svedoči važeći ugovor iz Bukurešta od 10. avgusta 1913. i na desetine rezolucija Generalne skupštine i Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, Pariski sporazum iz 1995. godine i niz pravnih akata Evropske Unije, Rusije, SAD, Velike Britanije, Nemačke, Francuske …

Sve to zna svako, ali ne zna – ili, pre će biti, neće da zna – političar po imenu Marti Ahtisari. Bez i jedne jedine reči obrazloženja, makar i lažnog, on predlaže da se, suprotno svim normama međunarodnog ponašanja, od Srbije otmu Kosovo i Metohija. On ustvari predlaže da se nad Srbijom, međunarodno priznatom suverenom državom, izvrši pravno nasilje. On ne priznaje silu prava nego pravo sile. Kakvi nedostižni dometi demokratije, a o pravdi da se i ne govori!

Srpska Pravoslavna Crkva je uvek, nasuprot tome, jasno i glasno isticala da pravda drži zemlje i gradove, a da je prokleto sve što je oteto. Da li bi g. Ahtisari ovakav „svoj” genijalni plan razrešenja krize primenio na svoju zemlju? Srpska Pravoslavna Crkva nema ništa protiv toga da on, kome god želi, pokloni ono što je njegovo, ali skreće pažnju na to da ga niko nikada nije ovlastio – niti ga je mogao ovlastiti – da bilo kome poklanja Kosovo i Metohiju. U skladu sa pravnim poretkom koji važi u svetu, status Kosova i Metohije je dat: Pokrajina je sastavni deo Srbije. Taj status se može promeniti samo uz pristanak Srbije i ukoliko bi se izmenio njen ustavni poredak. Ahtisari, sasvim sigurno, nije ni nadležan ni zadužen za takvu ulogu.

Sveti Arhijerejski Sinod apeluje na odgovorne ljude koji vode međunarodnu zajednicu da spreče Ahtisarija u njegovom opasnom naumu da se, u nečije ime, Srbiji, jednoj od starih evropskih država, silom oduzme najdragoceniji deo njene teritorije. Mirna budućnost se ne gradi na pravu jačega, na diktatu gole sile, nego na uvažavanju načela da svi imaju isto dostojanstvo i ravnopravne mogućnosti. Doduše, sila Boga ne moli, ali zato ni Bog silu ne voli. Pritom – Bog je večan, a sila je svaka za vremena.

Sveti Arhijerejski Sinod
Srpske Pravoslavne Crkve

Izvor: www.spc.yu

Kraj navoda

Početak navoda

Komentar redakcije Maran-Ata Info, 04.04.2007

Da li su se to naši sveti Arhijereji, odrekli politike Save Janjića i vladike Teodosija? Ili je ovo sapoštenje samo lažni prikaz revnosti vrha srpske Crkve, za možda, izgubljeno Kosovo i Metohiju, čije su gubljenje oni sami podržali, dajući naše svetinje, u ruke šiptarskim „graditeljima“?

Najveću krivicu ovakvom predlogu rešenja, za stastus Kosova i Metohije, snosi svakako, tzv. „prošireni sinod“, protivustavno telo srpske Crkve, sastavljeno od progonitelja episkopa Artemija.

Ne može biti član sinoda neko ko opravdava delanje episkopa Artemija, to je pravilo.

Veliki kosovski vezir Sava Janjić, sastavio je čuveni tekst zvani „Memorandum o razumevanju o dogovorenim opštim principima za obnovu objekata srpske pravoslavne Crkve“. koji je poslužio svojoj svrsi, jer njegovo sprovođenje imalo je najveću ulogu u donošenju ovakvog predloga rešenja budućeg statusa Kosova. Taj memorandum je bio kec iz rukava Međunarodnoj Zajednici, koji su im naši „prošireni sinodalci“ obezbedili.

Samo predstavljanje srpske zajednice od strane „prošrenog sinoda“, kao fine i dobre koja evo, velikom brzinom oprašta šiptarima njihova zlodela; paljevine, skrnavljenje svetinja, ubijanje nevinih Srba, i ostale terorističke aktivnosti, i koji sada bezuslovno prihvata pomoć Međunarodne zajednice i priveremenih kosovskih institucija, imalo je za posledicu ovakav predlog statusnog rešenja za Kosovo i Metohiju.

Tako, sada imamo sinod koji se pravi da ne shvata kako tobože Marti Ahtisari sme da oduzima deo srpske teritorije. Ali ako pročitaju memorandum, videće da su im oni to dozvolili na sledeći način:
Pre svega priznavanje privremenih institucija tzv. „vlade Kosova“ Čije je priznavanje bez ikakvog okolišanja podvučeno već u prvoj stavci memoranduma a glasi:

1. Biće formirana petočlana komisija. Komisiju će voditi međunarodni ekspert koga treba da imenuje Savet Evrope ili Evropska komisija ili neka druga međunarodna agencija. Ostala četiri člana, biće predstavnici: Srpske Pravoslavne Crkve, predstavnik Zavoda za zaštitu spomenika (ZZSK) iz Beograda, predstavnik ZZSK sa Kosova i predstavnik Ministarstva kulture, omladine i sporta, PISU.

Za međunarodnu zajednicu dovoljno je bilo priznavanje šiptarskih institucija, a o ostalom se nisu mnogo sekirali, jer će sada reći: „Pa Vi ste gospodo priznali privremene institucije“. Tako su naši „prošireni sinodalci“, pali, ili bolje, ispunili prvi zadatak svojih gospodara.
Zar je za „prošireni sinod“ legalna vlada monoetničke sadržine u multietničom društvu. Verovatno da jeste jer ako ne bude legalna, onda nema finansiranja rekonstrukcije, i ceo plan prodaje Kosova i Metohije pade u vodu. Tako, da je priznanje odigralo veoma značajnu ulogu u daljem procesu vezano za status Kosova i Metohije.

To se vidi u sedmoj stavci:

7. Kada Komisija napravi izbor firme koja će raditi na nekom objektu, odluka Komisije biće prosleđena predstavnicima Srpske Pravoslavne Crkve koji mogu da zatraže od Komisije da ponovo razmotri odluku na određenim osnovama. Komisija može da uvaži stavove predstavnika Srpske Pravoslavne Crkve, ukoliko su u skladu sa standardnim pravilima za tendere. Međutim, konačnu odluku donosi Komisija. Ukoliko takva odluka ne bude prihvaćena od strane predstavnika Srpske Pravoslavne Crkve, finansiranje konkretnog objekta neće biti vršeno korišćenjem fondova PISU.

Što u prevodu znači: Ako Vam se ne sviđa naš izbor, moraćete to sami da finansirate.
A, ako bi kojim slučajem došlo do nesuglasica po pitanju obnove pojedinih svetinja onda dolazi do ovoga: „Ukoliko takva odluka ne bude prihvaćena od strane predstavnika Srpske Pravoslavne Crkve, finansiranje konkretnog objekta neće biti vršeno korišćenjem fondova PISU.“

Nakon čega će se obnova tih objekata morati prepustiti eparhiji raško-prizrenskoj, što „proširenom sinodu“ i dečanskim vezirima nikako ne ide u korist. I naravno da je svaka odluka prihvaćena bezuslovno.

Šesta stavka govori o tenderu, koji su usput da kažemo uvek dobijale šiptarske firme,a za koje se veruje da stoje iz skrnavljenja pojedinih svetinja kao npr. Bogorodice Ljeviške. To sve naši sinodalci podržaše potppisivanjem memoranduma u čijem je tekstu ova stavka:

6. Komisija će finalizirati izbor odgovarajućih firmi u skladu sa pravilima za tendere PISU.
Setimo se samo priča koje nam je pričao episkop Teodosije. Šta bi sa Grčkim i Bugarskim građevinskim firmama, koje su spremne da dođu na Kosovo i Metohiju, kako bi obnovile naše svetinje. To nam je Teodosije samo pričao priče kako bi bar neko vreme nastavio svoje anti-srpsko delovanje. To je bila priča za narod. Sećamo se da je govoreno kako je ovaj memorandum samo na papiru, a da će u praksi to sve biti drugačije, što se pokazalo kao čista laž, jer svaka tačka memoranduma ispunjava se kao da je „zapovest Božija“.

Nažalost činjenica da Sava Janjić nije preneo sinodsko saopštenje, više nego jasno govori, za koje su se on i Teodosije opredelili carstvo. Oni čak ni ne pokušavaju da skinu ljagu sa svojih imena, iako bi za to morali mnogo više da se potrude. Dok sa druge strane sinodalci su već uveliko u kampanji „branjenja nacionalnih interesa“, ali ni to nije lako jer narod vidi šta radi „prošireni sinod“.

Pre svega sinod je trebao da izda saopštenje u kojem se izvinjava narodu Kosova i Metohije, za proćerdano mu poverenje, i da traži oproštaj naroda za antinacionalno delovanje, u šta između ostalog spada i potpisivanje „memoranduma“, gde je kako se već zna, lažiran potpis njegove svetosti partijarha srpskog g. Pavla.

A ovakvo saopštenje, „iz neba pa u rebra“ nije ništa drugo, do pokušaj skidanja ljage „prošrenih sinodalaca“, sa svojih leđa, za trenutno stanje, za koje su u velikoj meri oni sami odgovorni.

Kraj navoda