Вести

Iako zvanični Beograd, od početka pregovora o statusu Kosmeta, nije dao prostora čak ni za spekulacije o tome da bi možda, pod određenim okolnostima, pristao na podelu Kosova (a kamoli da je tako nešto sam predložio), odmah posle srpskog odbijanja Ahtisarijevog plana iz zapadnih izvora su se pojavile informacije da Srbija, u saradnji sa Rusijom, potajno planira podelu Kosova.

Prva takva informacija plasirana je posredstvom Radija KiM, sa sedištem u Čaglavici, samo dan nakon što je Ahtisari otputovao iz Beograda. (Reč je o srpskoj radio stanici koja je sedam dana ranije, pozivajući se na zapadne diplomatske izvore, objavila vest koja će se ispostaviti kao tačna, da u Ahtisarijevom planu neće biti spomenuta reč nezavisnost.)

Ni ovaj put, kao ni nekoliko puta ranije kada se podela Kosova pominjala kao potajna srpska namera, zapadni izvori informacija nisu ponudili dokaze za ove navodne planove, iako su takve tvrdnje bile u oštroj suprotnosti sa zvaničnom srpskom politikom koja je uporno istrajavala na stanovištu da ne traži ništa osim poštovanja Rezolucije 1244. i međunarodnog prava koje joj garantuje teritorijalni integritet i suverenitet.

Otuda se uporne zapadne spekulacije o rezervnom planu srpske strane za Kosmet javljaju kao diskvalifikacija srpskih pravnih argumenata, koji zasad imaju kakvu-takvu rusku podršku, i među upućenima se tumače kao dodatni pritisak na srpsku stranu. Postojanje srpskog plana „B” za Kosmet je, u stvari, ono što bi Srbiju moglo da izmesti na klizav kolosek realpolitičkog rezonovanja koje zapadnim silama služi kao jedino opravdanje za kršenje svih normi međunarodnog prava koje uređuje današnji civilizovan svet.

Srbija se, prema mišljenju jednog dela međunarodne zajednice, ali i jednog dela domaće javnosti, previše kruto drži međunarodnog prava. A time, smatraju zagovornici ovog „fleksibilnog” odnosa prema Kosmetu, Srbija sebi sužava prostor za pregovore. Pogotovu pregovore o mogućoj kompenzaciji za oduzetu teritoriju (pominje se čak i novčana kompenzacija, a cifre idu do nekoliko milijardi dolara, neuporedivo manje nego što dobija kandidat za ulazak u EU, na primer). U stvarnosti, međutim, Srbiji niko i ne nudi nikakve pare za odricanje od Kosmeta, ali se i sama činjenica da se o toj opciji javno razmišlja uzima kao argument da su principi samo izgovor da bi se postigla bolja cena u trgovini teritorijom.

Scenariji podele kojim se mediji i analitičari bave su različiti, od onog, navodno srpsko-ruskog da Srbija uzme severni deo Kosmeta i da se pokrajina podeli po Ibru, a da uz veći deo Kosmeta Albancima da i deo juga Srbije koji Albanci nazivaju Preševskom dolinom (koji je u javnost pre nekoliko dana došao preko KiM radija), do onih da se „trguje” po sistemu sever Kosmeta za srpsko priznanje nezavisnosti ostatka južne pokrajine (koji je plasirao Njujork tajms).

U analizi profesora Timotija Vilijama Votersa u ovom listu ističe se da bi ovakvom podelom „Srbija mogla da ublaži protivljenje nezavisnosti Kosova, čime bi se lakše dobio međunarodni pristanak, jer Rusija najavljuje veto na svaki plan koji Srbija ne prihvati”, kaže on.

„Nema ničeg magičnog i moralnog u granicama Kosova. One su proizvod Titove Jugoslavije i nikada nisu odgovarale etičkoj podeljenosti ili doprinosile društvenom miru. Ako granice ne pruže bezbednost ili ne doprinose boljitku, treba ih menjati”, kaže Voters.

Titovim rečnikom rečeno, kad ga već pominje američki profesor, znači da se zakona ne treba držati kao pijan plota. Jedini problem koji ima onaj deo međunarodne zajednice koji zagovara tezu da se međunarodno pravo može kršiti „po potrebi” jeste odbijanje Srbije da se složi sa kršenjem tih prava.

Proturanje teze o srpskom planu „B” koji predviđa podelu Kosmeta (koja bi i prema mišljenju kosmetskih Srba i Albanaca skoro sigurno dovela do novog nasilja u pokrajini) ispoljava sve karakteristike metoda psihološkog rata kojima borci za nezavisnost Kosmeta pokušavaju da diskredituju srpski stav o ovom pitanju. Ne samo što se nepristajanje na nezavisnost Kosmeta proglašava nefleksibilnošću i nedostatkom smisla za realnost, čak i u zemlji, već se i svi oni koji se usude da javno ispolje ovakav stav smatraju pripadnicima tvrde nacionalističke struje čijim su predstavnicima do sada na zapadu smatrali radikale i socijaliste.

U listovima koji pomno prate zbivanja kod nas, kao što je na primer slučaj sa proalbanski raspoloženim britanskim „Gardijanom”, o srpskim političarima se govori tako da čitalac može samo da zaključi da su svi oni koji ne prihvataju da je Kosovo za Srbe izgubljeno zapravo teški nacionalisti. Kako je postalo jasnije da srpsko insistiranje na suverenitetu nije prolazno, tako se menjala i percepcija srpskih političara (Rojters, koji je, poput drugih zapadnih medija, do skora srpskog premijera označavao kao „umerenog nacionalistu”, juče Koštunici „kači” epitet „hardlajnera”, odnosno pripadnika tvrde nacionalističke struje u Srbiji.)

To se bolje uklapa u stereotipe koje zapad gaji o Srbima kao onoj strani u ratovima devedesetih koja je zahtevala i ono što joj ne pripada, a pogotovo to. Zahtevi Srbije danas, a to je samo onaj da se ispoštuju norme međunarodnog prava koje važe i za sve ostale zemlje na svetu, nikako ne mogu da posluže kao opravdanje za presedan koji nameravaju da načine na primeru Srbije. Pogotovo što to ne sme ni da bude presedan, jer će se malo ko na svetu osmeliti da da svoj pristanak za otimanje dela teritorije i protivpravno prekrajanje granica kakvo se sutra može dogoditi nekome od njih. Toga se, videli smo ovih dana plaše i u Evropskoj uniji, u Češkoj, Poljskoj i Slovačkoj, a ne samo u republikama bivšeg Sovjetskog Saveza.

Dragana Matović za Politiku