Вести

Prilog očuvanju sve zapostavljenijeg ćiriličnog pisma u Srbiji. Bernard Šo je testamentom ostavio novac kao nagradu onome ko uspe da izvrši reviziju engleske abecede po uzoru na srpsku azbuku. Za očuvanje naše ćirilice dostavljam samo malo onoga što posedujem.

Prvo, Francuska je još u vreme De Gola imala zakon o zaštiti jezika. Drugo, u knjizi „Put duhovne obnove“ Ivana Iljina, napisanoj pre 70 godina, u jednoj rečenici daje značaj i važnost jezika: „Jezik na tajanstven i koncentrisan način sadrži u sebi celokupnu dušu, celokupnu prošlost, celokupni duhovni sklop i celokupne stvaralačke zamisli naroda“.

Eto, mi imamo široku temu razgovora i zajedničku ljubav – ćirilicu. Obaveza svih nas je da je koristimo, čuvamo, afirmišemo i unapređujemo. Naime, naše druženje sa ćirilicom jeste prvi korak na planu očuvanja srpskog identiteta, a ako se ne učini ni taj prvi korak, nećemo doći ni do hiljaditog, kaže Kinenska mudrost. Dragi ljudi, mi obični građani smo revnosniji u čuvanju ćirilice od onih koji su za to plaćeni.

Obaveza je da se zakoni u pravnoj i demokratskoj državi poštuju dok su, naravno, na snazi. No, u zemlji Srbiji to nije slučaj. Nadležni ne primenjuju, niti poštuju Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma. Kladim se da je Bernard Šo, slavni engleski dramski pisac, bio u pravu kada je ostavio testamentom novac kao nagradu onome ko uspe da izvrši reviziju engleske abecede po uzoru na srpsku azbuku.

Ćirilicu je Šo smatrao najboljim, najlogičnijim i najjednostavnijim pismom na svetu. Smatrao je da ju je moguće naučiti za dva dana i nadao se da će neko uspeti da, poput Vuka Karadžića, izvrši efikasnu reformu engleskog pisma. Jer, po njegovom mišljenju, Vuk je izvršio genijalno pojednostavljenje – 30 slova kao konačan i trajan vid ćirilice, standardnog pisma srpskog jezika.

No, svi ne misle o ćirilici isto, evo primera. Poglavnik Nezavisne Države Hrvatske u kojoj su živote izgubile stotine hiljada Srba, isto tako hiljade Jevreja, Roma i drugih naroda, samo petnaest dana nakon proglašenja fašističke tvorevine Ante Pavelić potpisao je zakonsku odredbu o zabrani ćirilice 25. aprila 1941. godine.

Taj zakon ima samo dva člana:
1. Na području Nezavisne Države Hrvatske zabranjuje se uporaba ćirilice.
2. Ova zakonska odredba stupa na snagu danom proglašenja u Narodnim Novinama, a provedenje povjerava se ministarstvu unutarnjih poslova. U Zagrebu, 25. travnja 1941.

Dobri ljudi, da li nam ovaj zakon dovoljno kaže?
A, šta da kažemo za sledeće:
„Odlukom Beča Ćirilica je proglašena za ravnopravno pismo sa latinicom. Prvi zvanični akt priznanja ćirilice kao ravnopravnog pisma bio je carski ukaz o naimenovanju Save Kosanovića za sarajevskog mitropolita – 20. decembra 1880. godine. Taj ukaz bio je napisan ćirilicom… Kako je zabeleženo u Bosansko-hercegovačkim novinama (broj 30, od 14 aprila 1881. godine), car Franc Jozef se potpisao – „čvrstom rukom i odveć lijepo ćirilicom…“ – Vaso Kazimirović, „Srbija i Jugoslavija 1914-1945“.

Neki kažu da ćirilica doprinosi bržem dostizanju umnih stanja. Ćirilica budi moć uma. Za osnovu ćirilica ili bolje rečeno ćirilična slova čine drevni znaci vinčanskog (beogradskog), erturskog (rašanskog) i grčkog (pelaškog) pisma. A, bogami, to su pisma mnogo starija od latinice!!!

Takođe, kod ćirilice imamo paradigmu – obrazac: čitaj kao što pišeš, piši kao što govoriš, govori kao što misliš i misli kao što ćeš da uradiš.

Da zaključim: Ne treba da molimo nikoga, već da zahtevamo od nadležnih državnih organa da poštuju Ustav Republike Srbije i njegovu odredbu po kojoj je službeno pismo u Republici Srbiji ćirilica.
Mr Milorad S. Kuraica, selo Plavno kod Knina sada u Subotici