Даме и Господо, Ово питање из насловне теме пре пар дана поставио је уредник сајта новинар. Де. Питање које свакако наведи на размисљање, али за које ми са ове стране океана не можемо да дамо одговор, мада и све нас муче слична питања, знајући да је свакоме своја бољка најтежа.
пише Зорица Бабић; 21.јануар 2007
***
Тако се и сама често запитам, а та питања дођу и од мојих пријатеља и сарадника шта се дешава са Црквом којој припадамо?
Пре пар дана је господин Јанко Бојић писао о намерама управитеља ЦСО Св. Сава из Торонта да продају део имања и тиме покрију огромна дуговања која се нису тек тако створила. Тачно је да имамо једну од лепших православних грађевина у Северној Америци, али дуг који се не смањује већ непрестано расте није ни у православном ни у духу честитх Срба.
За све оне које сећање не служи најбоље или који нису упознати са проблемом популарно названим „Центар“ можда је најбоље направити малу ретроспективу догађаја. О куповини имања и зграде на Диџие улици је господин Коча Радојковић већ причао и разоткрио колико је ко био заслужан у тој акцији, тако да је свако понављање само одузимање времена.
Најбоље је кренути од саме градње цркве цији су темељи постављењи несрећним судом који епархија канадска неславно изгуби. Који је разлог да се за сваки већи пројекат доводе мајстори и уметници из Србије мораћете добити одговор са виших дистанци, али је и за градњу ове цркве ангажован стручњак из Београда, који како сами можете закључити, није могао да добије дозволу за рад у Канади. Као што је неумесно мешање једног владике у туђу епархију, тако је то исто, и у архитектури. Читав тај процес је трајао близу 10 година кад су темељи постављени. Зашто је то тако, мени није познато, али сумњам да није било довољно средстава из већ судом осиромашене касе. Крајем деведесетих на некој прослави сакупљено је $ 200. 000! О тој цифри под оваквим условима Торонто може само да сања.
Доласком попа Пурића и његовим кругом људи „богате елите“ на челу са Зораном Ћурчином (по потреби Ћурчић, мада у последње време Цхурцхин) креће се пуном паром.
Група мала, али вредна. Новине пишу „Лала који гради цркве“. Поп Пурић путује за Грцку и Србију на рачун цркве да купи опрему за олтар! Говорећи да је тамо јефтиније. Вероватно и јесте, али не каже наш народ џаба: “ У Солуну динар сомун, а до Солуна 100 сомуна“! Данас у време интернета, каталога и телефонске продаје да ли је уопште имало смисла трошити новац на скупа путовања?
Близи се крај радова и најављује освецење. То је била прилика да се плати део кредита, али мудри управитељи ресили да славе 4 дана! Било је као код Ивка на слави. Јело се, пило, певало, славило… Поводом освецења цркве доводе се ни мање ни висе него седморица српских владика. Свима њима плацен пут, превоз, сместај, сав луксуз и уз то купљени и златни крстови! Не треба занемарити ни друге владике са овог континента који су исто тако богато наградјени. Цитаву манифестацију увелицава и брацни пар Карадјордјевица. Колики је њихов тросак то знају само организатори обзиром да се зна да наса принцеза неце да лети у економској класи са осталим путницима?!
У којој је класи долетео тадасњи министар вера Србије није познато, али и он је био присутан. Тога дана, додељен је Орден Св. Саве трецег реда господину Зорану Ћурчину (повремено Ћурчићу, у политичким водама познатији као Цхурцхин). О томе се тих месеци активно писало по српским форумима сто сигурно јос увек памте др. Крстиц и господин Роглиц.
Тих дана су се често помињала имена оних који покусавају да слузе Богу и мамону. Колико хиљада долара је костала та прослава и тај лазни сјај знају сами организатори и свестенство. Мозда тих дана нису били свесни, али последице осецају тек данас на својој кози. Цетири дана луксуза, куповања награда, ордења, напрсних крстова, самим тим и осигурања власите позиције у Београду данас српску заједницу у Торонту коста 3 милиона долара! Колики је приход цркве у Торонту годисње не знам, не знам ни колики је расход? Колико је костала комплетна инвестиција, не знам?
Мозда има оних који могу да дају одговор на оваква питања, јер за 10 година исплацивања кредита а да се није макло од поцетка неко мора да има одговор. Колико година уназад се управа није мењала? Засто се ниједан менадзер у Центру не задрзи дуго на тој позицији, морате неког другог да питате?
П. С. Сви они који мом сефу саљу анонимна писма у којима ми прете поруцујем да то ураде на енглеском језику, јер у Канади нису сви Срби
пише: Зорица Бабић
izvor: Pravoslavna Tribina
PARE SU ODNELE SVETICE
Poznato je da vladika Djokan, a Djokan moze biti vladika za Filareta, Misu, Laneta, i druge, ilegalce, kada se o vaznim skupovima u Miltonu skupi odabrano drustvo ilegalaca, iz dzepova koji jedino na njegovoj mantiji postoje, vadi pare i stavlja raspevanim i rskindjurenim pevaljkama medju grudi. Od ruskog jezika, vladika pa jos Djokan, sve sto je naucio je mezdu procim.
Mnoge su pevaljke zaletale u Milton kada su cule da u Miltonu postoji vladika, sa podstriganom bradom koji po liku podseca na Karla, iz „Manifesta“ da se malo ocesljaju za mamona. Mnoge su dosle i otisle, pa od njih razne price poticu. Tako je jedna sto su je kroz Kanadu vodili braca vodite racuna, braca nisu sa Pestera, pa se zato prezivaju Bajici, pricala kako je vladika veoma navalentan, ali se ubrzo povuce, kad nestane para. Eto tako nestaju pare koje narod stavlja na tas. Druga jedna recimo ne prica mnogo ali je u razmisljanju za parama izgubila cak i kosu s glave. Pa sada umesto kose nosi periku. A vele da joj perika ne stoji na mestu, pa posto ona izgleda najvise para dobija na grudi, veoma dugo vremena provodi u manastoru, te zato narod misli da je ona vec svetica. Tu sveticu sada narod kazu da je lepo videti u svim „svetackim odezdama,“ pa i sa perikom koja joj ne stoji dobro. Te zbog toga vele – prema svecu tropar – a prema svetici perika.
Gde su pare narode? Otisle pare na kupovinu luksuznih automobila, skupocenih provoda, i turizma po exoticnim plazama na Kubi. Kubo neobicno voli vladika, posto ga ona podseca na nostalicne dane iz doba sloser – marsala, kada su ne samo sloseri unapredjivani u marsale, nego eto i vladike.
Gde su pare narode? Mnogi popovi pokupovali biznise, jedni izvize polovne automobile u ostatak Srbije, i u Bosnu, i u Hrvatsku, i sta ti ja znam sve gde i kako, drugi se bave poljopremom, i od tuda salju Filretska imena. Da iz „Poljopreme“ je jednom pisao cak i Filaret. Dok su neki pokupovali stambene zgrade sa Cegovicima, kaze da su Cegovici Cifuti, tako je pisao odabrani pop u glasilu suprotnom od istoka. E sada ja ne znam da li su Cegovici Cifuti, ili Turci posto vidim da je opet Filaret jednom slao poruke sa veselim bosnjacima.
Gde su pare narode? Potrosene na prekobrojna prekookeanska putovanja, i na prevelike darove sinovcima za svedbene provode.
Gde su pare narode? Potrosene na previsoke plate, sekretaricama u mini suknjama, i na Cekajte, sekretare ozenjene Rvaticama.
Gde su pare narode? Potrosene takodje na previsoke harace, koji ni u doba silnih otomanlija nisu placani 11% na ukupnu dobit.
Gde su pare narode? Potrosene na droljave Olje, kume Olivere, i Zorice Siptarke. Koliko je samo Siptarka odnela para, verovatno zato sto i bez obzira sto se ugasio zivot Josipa Slosera, Siptarska kuhinja sa Dedinja iz kuce smarda i srama kuva sada po Miltonu.
Kako onda spasti pare narode? Jednostavno. Ne dajte im pare narode, pa taman sve na dobos bilo rasprodato. Konju koji ne vuce steta je poturati seno u jasle.
Janko Bojic
Sramota, umesto da ove pare, daju nasem narodu na Kosovu, koji zivi u krajnje neljudskim uslovima, i nasem narodu u Sandzaku, gde Muslimani kupuju sta god mogu da kupe, nasi popovi se provode sve u 16-est, valjda, tako da pokazu da su veliki Srbi i Hriscani. Ali, na svu srecu, ipak ima mnogo vise popova koji su odani veri, i zaista pomazu vernike. Ovde u Pittsburghu, kad god dodje neki novi Srbin, i kad mu treba pomoc, mnogo puta on to nadje u nasoj pravoslavnoj crkvi. Zato se protiv ovih popova-manekena, koji trose novac, koji sami nisu zaradili treba boriti, i treba javno, na sav glas pricati o toj sramoti !!!!