Вести

Po svemu sudeći 32.000 prijavljenih birača u 35 zemalja za današnje parlamentarne izbore pouzdan je znak povećanog interesa dijaspore za događaje u matici i namere da aktivnije utiče na sudbinu koju su joj kreirali nezainteresovani državni činovnici, svodeći je na demografski fenomen bez većeg značaja za srpsko društvo i državu.

Midrag Kreculj, predsednik Foruma srpske dijaspore Minhen

Koliko je takav odnos bio pogrešan i nepošten najbolje svedoči relativno bezbolna tranzicija i očuvan socijalni mir, zahvaljujući u prvom redu novčanim doznakama pristiglim u Srbiju, koje su redovno prevazilazile iznos stranih investicija, uslovljenih donacija i nepopularnih kredita. Ignorisati tu činjenicu ili tretirati je kao pojavu koja se podrazumeva sama po sebi značilo bi negirati ukupan značaj dijaspore, njene stručne, naučne, političke, kulturne, umetničke, privredne ekonomske, sportske i ljudske resurse.
Toliko očekivano Ministarstvo za dijasporu u koje su polagane mnoge nade pokazalo se kao potpuni promašaj, preskup za državu i veoma štetan za rasejanje. Posle nepune tri godine „gazdovanja“, pogrešni ljudi obesmislili su samu ideju postojanja Ministarstva u toj meri da se sve česće pominje dok neke relevantne organizacije i zahtevaju njegovo zatvaranje. Koliko god bi ukidanje bilo korak unazad i kolektivni poraz svih koji su se godinama zalagali za njegovo utemeljenje bolje je i jeftinije od mogućnosti da isti ljudi nekom trulom političkom nagodbom još četiri godine mešetare razarajući i ono malo postojeće organizacione strukture i solidarnosti rasejanja.
U ozbiljne razloge zbog kojih će aktuelni činovnici ministarstva zauvek biti isključeni iz svih budućih poslova dijaspore i zapamćeni kao Herostrat – palikuća, po zlu sigurno spada pokušaj marginalizacije dominantnih ličnosti i udruženja rasejanja u nameri da spreče njegovu konsolidaciju i na taj način u potpunosti minimizirju njihov značaj.

Rasipništvo nezabeleženo u istoriji srpskog političkog života zaustavljeno je hitnom intervencijom ministra Vukčevića početkom 2006 godine suspenzijom službenih poseta egzotičnim i drugim destinacijama širom planete. Veliku maštovitost pokazali su kad je novac u pitanju kao u slučaju „radne grupe“ lobiranja za KiM u sastavu Odbora za odnose sa Srbima izvan Srbije, za čije potrebe je iz republičkog budžeta zatraženo 350.000 evra narodnih para, a do danas ostali su nepoznati rezultati njihovog rada i specifikacija troškova, ako su novac dobili.

Već antologijski popis dijaspore, višegodišnja jalova tema bio je dobar razlog da MZD samo u pripremnoj od planirane tri faze zatraži 2,5 miliona dinara. Da li je novac dobijen i da li je namenski upotrebljen ostaje misterija koju će kao i mnoge druge razrešiti skupštinski Odbor za finansije, odnosno budžetska inspekcija revizijom završnog računa budžeta.
Zakon o olakšanom sticanju državljanstva jedan je od najznačajnijih „uspeha“ MZD sastavljen bez trunke društvene odgovornosti, i ujedno najštetnije što je skupština u poslednje vreme izglasala. Pitanje državljanstva u većini liberalno-demokratskih zemalja postavlja se u sve oštrijoj formi i nikako nije samo jednostrano iskazana želja podnosioca zahteva verifikovana testovima poznavanja jezika, istorije, političkog uređenja, opšte kulture – već i interesa države i njenih planiranih potreba. Pod pritiskom MZD-a usvojeni zakon prenebregava sve to i dopušta svakom namerniku bez obzira na poznavanje jezika, kulture, tradicije i običaja da postane državljanin Srbije, možda motivisan nekim nečasnim ili kriminalnim razlozima. Zakon je u svojoj suštini antidemokratski jer novopečene državljane diskriminiše ne nudeći im mogućnost upražnjavanja jednog od osnovnih ljudskih prava, da biraju i budu birani.
Model Zakona o državljanima Republike Srbije i Srbima koji žive u inostranstvu ili kako su ga kratko nazvali „Ustav dijaspore“, svojim sadržajem privlači naročitu pažnju.
Zanemarimo li aljkavost kojom je napisan, brojne veće i manje greške, konfuznu formulaciju pojedinih članova sučelićemo se sa suštinom za koju je teško reći da se bavi temama i realnim potrebama građana u rasejanju.
Uprkos namere MZD-a, Republika Srbija ne može da preuzme obavezu otvaranja škola za srpsku nacionalnu manjinu na teritorijama država u kojima žive zaštićeni svim međunarodnim konvencijama i odgovarajućom domicilnom zakonskom regulativom koja pruža garancije i obezbeđuje školovanje na maternjem jeziku u potrebnoj meri.
Zašto bi Srbija davala povlastice za putovanja ili iz domena socijalne sigurnosti građanima drugih država koji nisu srpskog porekla samo zato što pokazuju određeni interes za Srbiju? Pitanje je sasvim logično: Ko će to i iz kojih izvora da plati?
Kome je potrebno pravo da uplaćuje doprinose za zdravstveno i penzijsko osiguranje u Srbiji, ako živi u inostranstvu i iz radnog odnosa poseduje pomenuta prava. U inostranstvu mu neće biti priznata zdravstvena knjižica niti će dobiti duplu penziju ma koliko redovno bacao novac na pomenute doprinose.
Dijaspori je potreban zakon, konstitucioni akt studiozno koncipiran uz svesrdnu podršku rasejanja koji će obuhvatiti stvarne probleme u čijem će središtu biti građanin sa svojim potrebama umesto parola i opštih mesta.

Dijaspora počinje da biva svesna svoje političke moći još uvek skromne u odnosu na mogućnosti, ali to je tek početak. Sigurno je da će uskoro u svim državnim poslovima biti nezaobilazan faktor sa kojim se mora računati.

VESTI