Вести

Jaсно каже Колинда: „Сви грађани Хрватске су – Хрвати!“ А још јасније АВ: „Идем у Загреб, у најбољој вери!“ А најјасније: „Тражиће да оживе – српска села! Идем у Загреб да урадимо нешто добро за – нашу децу“!!! Које, по председници Колинди, – више и нема!

пише Проф. Др. Слободан Турлаков, 08.02.2018

****

А ако их и има, проф.Пуповац поручује: „Питање асимилације младих у Хрватској, извесније је од очувања идентитета!“ А то je рекао, још 13. дец.2017! Читају ли припадници Кабинета Председника Србије – такве вести, обавештавају ли га о њима? Ако не њега, бар његовог – генералног секретара¬? А ко зна, можда и не вреди.

Божји човек све унапред зна. Зато и јесте – Божји, не само по Патријарху, већ и по Божјој вољи, што је АВ грдно обрадовало. Само, са Колиндом се не треба играти. Учила је она многе школе, не само НАТО, већ и хрватску, зато не изненађује њена тврдња: „Хрватско – српски односи почели су да се кваре одмах после Првог светског рата!“ Дакле, са стварањем државе СХС.! Нетачно!, да није тако лепа, рекли бисмо – срамотно. Да је подсетимо, мада, очигледно, њој нити је потребно, па чак ни важно.

Наиме, у Загребу је као лекар и музичар, некада живео и радио Др.Јован Пачу, иако пореклом Цинцар, непоколебљиви Србин, па се тако понашао и 1895, 1899. и 1902, у време невиђених демонстрација, пљачкања и рушења свега онога што је тада било српско у Загребу.

Најпре 1895, зато што су, како пише свом брату од стрица, др. Лазару, „на српској цркви, Српској банци и Српској црквеној општини, у част доласка цара Фрање Јосипа, на отворење ХНК, извешане само српске заставе“.

„Дивљи напади на српску заставу од стране Хрвата трајали су, такорећи, два дана. Изгледало је као да гледаш разуздану стоку, тако изгледаху Хрвати према нама Србима“!

Други пут, 1899, кад је песник Јован. Јовановић Змај, хтео да прослави 50 годишњицу свог књижевног рада, у Загребу, а да је доврши на Видовдан на Плитвицама, које су се рачунале као српско језеро.

„Сви Хрватски листови су унапред пујдали и дражили Хрвате на демонстрације, свашта су чинили само да прославу осујете. На Српској су банци полупали све прозоре и измрљали зидове, као и на школи и у српској цркви. Јер, како су се Срби усудили приредити српску прославу у Загребу, па је још је пренети на Плитвице , као на српско језеро.“

„Ми у Хрватској не признајемо српске мисли и српског имена!“

Али све то била је шала према оном што се збило авг, 1902, кад је „Србобран“ почео, из СКГ, да преноси текст Николе Стојановића, под насловом „Срби и Хрвати“, доказујући да Хрвати још нису постали народ, да немају чак ни свој језик и да су обичне слуге… што је Хрвате разбеснело и грдно изазвало, да је Пачу у свом писму од 24 агуста 1902. писао „Данас је четврти дан и ноћ како у Загребу влада дивљаштво и пустошење против Срба, како разуздана руља проваљујући секирама и гвозденим моткама српске дућане, уништавајући и пљачкајући робу. И српске куће и све српске установе, као што су Српска банка, Српска штампарија. Светина је сваким даном бивала све већа и могла је радити што год је хтела. Пописани су чак и станови, па су дивљачки ударали по кућама у којима Срби живе, све док није дошао још један пук војске и није проглашен Преки суд. Тврдо верујем да су то разбојништво и побуна већ давно смишљени и ухватили су дубоког корена. Јер су се и сељаци побунили. Ова побуна није била против појединаца, већ против свих Срба. Прави погром.“

То су непобитни докази, писани из самог Загреба у време кад су се дешавала та хрватска дивљаштва.

Потом су дошли напади 1908, па Први светски рат, који је нарочито запамћен у Мачви која се белила од вешала, на којима су висили не само сељаци у белим кошуљама и гаћама, већ и жене и деца, а по кућама су убијани и старци.

Нушић у свом тексту „Хиљаду девесто петнаеста“ помиње како су у униформама аустроугарским, војници која су говорили нашим језиком, масовно силовали девојке и жене…

И онда је дошла 1918, ослобођење и уједињење, али, по Колинди, и почетак сукоба Хрвата и Срба, који се није завршио ни Јасеновцем, већ и тек Домовинским ратом, који је очистио Славонију и Книнску крајину од преживелих Срба. И тако дошли до тога, како је рекла, да сви који живе у Хрватској су – Хрвати!

Колинда и Пленковић, одвојено, ишли су у Израел и у тамошњем Меморијалном центру се поклонили убијеним Јеврејима за време НДХ, не помињући, наравно, и убијене Србе… и сад кад је један израелски професор, др Гидеон Грајф, као аутор приредио изложбу о јасеновачким зверствима, коју је у УН у Њујорку, отворио 25. јануара ов.г, Дачић, као министар иностраних дела, то је Хрвате грдно разбеснело тврдећи да је србијанска страна овом „пропагандистичком и манипулантном изложбом“ провоцирала хрватску владу да „врло чврсто одговори“ (протестном нотом!), бунећи се уједно против Колиндиног позиву АВ да посети Загреб да би разговарали о проблемима, што је овај, готово радосно, прихватио.

Србима не остаје ништа друго већ да се питају јесу ли они народ ког свако има право да се са њим иживљава и да га проглашава свакојаким епитетима, који, наравно, ником не служе на част.

Да ли је неко помислио или рекао, да ову изложбу у Њујорку нисмо ми приредили, већ Јевреји, којима бисмо морали бити вечно захвални што су нам својим жртвама омогућили да и наше, уз њихове, бивају помињане и незаборављене, не само у Хрватској, већ и у Новом Саду, када су Мађари и једне и друге бацали живе у залеђени Дунав! И шта сад? Него као и у Њујорку, да очекујемо од Јевреја, да и у Новом Саду буду аутори изложбе о том злочину, јер ми то, као мирољубиви, не смемо да чинимо.

Не заборавимо да је АВ дочекао Немце, пореклом банатских Фолксдојчера, претке припадника дивизије Принц Еугена, која је оставила многе злочиначке трагове по Србији, речима, да они нису дошли као гости, већ као – домаћини!

И кад помислимо, да ће кроз неколико дана, на Сретење, да се појави тзв. „Декларација о опстанку српског народа“, и његовог права на језик, ћирилицу и своју историју, ма где живели, и да су њу писали без историчара!

А онда, сазнајемо да је АВ усред Беча изјавио: „Не желим да Србија остане заглављена у муљу прошлости“.

Треба се запитати кад за АВ почиње – прошлост?.

За сав свет прошлост је историја, па би морала и за нас, али, ето, за АВ српска историја је „муљ прошлости“ .

Ако се зна да је Курц, пошто је постао канцелар, рекао да ће са коалиционим парнерима – „обновити стару Аустрију“, онда би се чак могло рећи да је АВ увредио Курца, тиме што је „стару Аустрију“ учинио извором тог муља у ком су се Срби заглавили, мада ко год зна српску историју, зна да је Србија срушила Аустријску царевину пробојем Солунског фронта септембра 1918 и протерала је у њену јазбину. А за Курца „стара Аустрија“ не може бити нека друга, већ она коју је српска војска протерала из своје земље.

У ужичком Народном музеју постоји Хитлерова порука војницима из Аустрије, од 6.априла 1941, у којој их је подсетио да ће ући и у земљу у којој почивају земни остаци њихових дедова, који су од Срба страдали. Дакле, осветите се.

Изгледа да АВ смета српска историја, да се у њој више не сналази, иако се 90-тих година, борио, речима дакако!, за Србију!

***

Брнабићева избија на чело

Оно што АВ никако није желео, тј. да Брнабићева буде било шта друго него титуларни председник Владе, мада је изјављивао да њој верује као самом себи, десило му се нешто што није ни сањао.

Наиме, заједно са АВ, Брнабићева је учествовала на овогодишњем скупу у Давосу, председника, премијера, инвеститора и читавог низа значајних личности света, на челу са Трампом, са којим је, како је изјављивао, желео бар неколико минута да поразговара, и да тако украси онај списак од преко 70 светских личности са којима се руковао и раѕговорао последњих осам месеци.

Знано је, не само да није успео са том јавном исказаном жељом, већ је доживео још једно грдно разочарење, које ко зна како ће се на њега одразити.

Наиме, ових дана је објављено да је Брнабићева оставила такав утисак својим говорима на седницама у Давосу, да је очарала присустне представнике тзв. Билдербуршке групе, коју многи називају светском владом у сенци, да су јој упутили позив на следећи састанак тих моћника јуна месеца у Торину.

Ако се зна да је и АВ говорио у Давосу, не само на овом последњем, већ и неколико пута раније на тим скуповима, и да никад није позиван на састанке те Билдербершке групе, то неумољиво значи, да АВ није остављао ни раније, а ни на овом последњем скупу, такав утисак, какав је оставила Брнабићева, чим је први пут крочила у Давос, и да је тако стекла част да буде позвана, коју је свакако желео АВ.

Катастрофа!

За кога?

Слободан Турлаков

П.С.

Једва да има смисла да се било шта каже о борби свакојаких странака и њихових лидера, у борби за освајање власти у Београду.

Вучић који је два пута изгубио на ранијим изборима, сад је прогласио оне који гласају за њега да воле Београд, што би значило да они који раније нису гласали за њега, да су мрзели Београд. А ко зна, можда је и он онда мрзео Београд? А по чему га па данас – воли?

Свашта је тај несрећник, који има у свести само – власт, успео да каже Вождовчанима, па и то да се он и његове присталице не боре за власт, већ за град! За метро, обданишта, и против – мржње! Понављајући, при том, оно што је радио и на прошлим неуспелим изборима, обилазећи предграђа, која ипак нису Београд, обећавајући им да ће обрисати разлике између центра и периферије. Где то може?

Али, јавио се један који је рекао, нећемо дигитализацију, дајте нам – канализацију! Шта на то може да каже АВ, који је већ пет година, са истом причом, на власти!