Вести

Поштована и драга Госпођо Професор, sа великим болом и исто таквом радошћу, читао сам Вашу књигу Постхеројски рат Запада против Југославије, јер наша је трагедија без преседана, већ и зато што је нисмо свесни; а опет, срећа је да сте је баш Ви, са својом ерудицојом и својим знањем, уз толико професионалног и животног искуства, писали и написали, правим, да тако кажем, патриотским „документ – мастилом”, оним којим се пишу неизбрисива дела.

пише Проф. Др. Слободан Турлаков, 22.01.2018

***

Ако сам са толиком тугом и таквим гневом читао Вашу књигу, колико сте тек тог и таквог осећања Ви морали имати, док сте је писали! Требало је све то издржати! Још и то да кажем, Ваше дело, колико је научно и публицистичко, оно је у исти мах и мобилизаторско, у најбољем смислу речи, јер сте Србима дали једну „лектиру”, која није јевтино и тривијално пропагандистичка, већ једно, у правом смислу речи, убојито становиште, у име ког и са ког могу и морају сви да делују у обједињавању Српства у борби против непријатеља. Да, баш тако, ми више не треба да се бранимо, ту смо фазу превазишли. Толико су нас сви задужили, да бисмо сад морали, ако желимо да опстанемо, да им вратимо, поштено и да памте. Ваша књига је нескривен и искрен позив на такву борбу, и она би као таква морала бити у рукама бар свих Срба интелектуалаца, а већ да не говорим о онима који хоће, желе и ил се већ баве политиком. Просто као приручник.

Ја сам уверен, ако не дође до диригованог прећуткивања – јер је књига стравична рекапитулација свих гадости и чудовишности које су изручене на српско биће, и помоћу челника Србије!, и као таква језиво опомињуће и оптужујуће сведочанство – да ће она доживети и више издања, и као Бога Вас молим, нека буде понављана у ћириличкој верзији, јер смо и због тог писма страдали и у име њега и за његово право постојања, бој војевали. Коначно, своју самобитност ћемо и њом одржавати и одржати.

Бројна су моја дивљења за богатство и свеобухватност Ваших погледа у књизи, и свак ко је буде читао непрестано ће бити у позицији – да учи и да делује. Одиста, књига се не може читати успутно, као једна од многих и толиких. Већ и зато што је српски писана, без страха да се неће бити оно што је данас „шик”, тј., Европејац и Свет. Нас су та Европа и тај Свет унаказили, свесно су ишли да нас буквално нестане, и не само да је кукавички, већ и недостојно бежати од тог сазнања, и даље се снисходљиво сагињати и повиновати диктатима њиховим.

Ми се морамо усправити, ако не желимо да нас згазе као гњиду, и још с презиром.

И закључни Ваши акорди, посебно онај став да ми немамо шта да тражимо кроз сарадњу са бившом браћом, не само да су логични и незаобилазни императиви ка обнови нашег достојанства, већ и кредибилитета у нашу човечност. У противном постаћемо достојни презрења и још већег одбацивања. Искуство које смо проживели не само у овим кризним годинама, већ и за све време живљења са њима, такво је, да ми не смемо, ако желимо да останемо достојни имена човека, да се спустимо на сарадњу са њима, у било ком виду.

Ми морамо тиме што ћемо се усправити, наметнути Свету да једном и он помисли — с ким смо ми то живели, коме смо то дали право на државност и опстанак!, да би тако и он сам схватио с ким има посла.

Коначно, кад смо ми били у Европи као равноправни фактор, они су били европске слуге! То осећање, али из нас самих, морало би да прожме све Србе, што, на жалост, неће бити ни лак, ни кратак процес, али он мора бити полазиште и циљ…

Делим Ваше мишљење о потреби обнове српске институционалности, посебно у организацији државе и војске, као пут до обнове и успоставе српског достојанства, и, преко њега, свесном жртвом и трпљењем до благостања. Али, драга Госпођо, не заборавите да се са 33% националних мањина, која је сва од реда, сем румунске, састављена од наших вековних непријатеља, који су се као и увек, тако и сада, нашли на супротној страни, заправо на оној на којој су се нашле њихове матичне државе. Са њима, ми не можемо успоставити српски консенсуз, ни једно српско државно понашање, јер су они ти који ће то увек разграђивати, и сами од себе, и уз помоћ својих матица а и међународне заједнице. (Ако Шиптари изађу на изборе, код постојеће страначке лепезе, они могу постати не само језичак на вази, већ у заједници са било којом српском странком, да владају Србијом!)

Ви на много места подсећате читаоце на уважење које је имала Србија, и као држава и као победница у ратовима. Да, али та Србија је била састављена само од Срба! И видите, ја ћу Вам нешто богохулно рећи: за наше окупљање, договарање, ојачање и стасавање до некадашњих српских моћи, ми се морамо одрећи неких територија на Космету и у „Војводини“, да бисмо опет постали земља Срба, земља истих хтења и истих жеља. Ако останемо у овој и оваквој Србији, која није само наша, наше пропадање нећемо моћи да зауставимо. Јер, истини за вољу, ми смо почели да пропадамо већ после балканских ратова, које смо натопили потоцима српске крви, а добили нисмо ништа, сем варљивих територија, настањених нашим непријатељима! Можете ли да замислите, шта би било са Србијом, да није дошло до Првог светског рата? У ствари и у истини, нас је рат спасао видљиве пропасти! А 1918. већ је обележила наш крај, који се протегао до 1941., одн. до 1945.

Одавно ми нисмо Србија славом овенчана, јер одавно Србија није само српска земља! Нас су националне мањине деградирале, са њима ми више нисмо могли да будемо свој на своме и са својим. Оне су ушле у наш „рачун”, са својим рачунима и потребама, далеко од наших, нужних и насушних. Управо због тога, ја свесно кажем, да је за наш спас нужно да се и ове треће Југославије што пре решимо, како бисмо се отресли њеног претешког ленгера.

Сами, сами, сами! Да бисмо кренули правим путем, за себе и са својима. Са јасним и прокламованим циљем, онако како то раде све земље око нас, за просперитет свога народа.

Видите, тај Мило Ђукановић непрестано има на устима своје Црногорце, своју Црну Гору! Откад се та и таква реч није чула, нити се могла чути у Србији! Зато и није чудо што немамо наших, српских, људи, и што је код нас све на – пијаци! (…)

Зар је ово што се данас налази на „терену”, оно што треба да спасе Србију и да изведе њен, на толико места пробушени брод, на мирну пучину?!

И, наравно, није реч о једном потребном човеку, већ о хиљадама, који ће бити и зналци и хероји, и сви поштени, са српском мишљу и српском жељом, јасно и одушевљено и са убеђењем, обнародованом!

Не, нема тога и тих, јер сви настоје да њихова делатност има што мање српско обележје, како не би били проскрибовани од Европе, у коју хоће Србију да уведу! Нико да помисли: Србија је била у Европи, и то баш као српска, изразито српска земља!

Управо зато сам све наде и полагао у Републику Српску. Сећате ли ли се како сам бивао срећан, кад сте ми, преко телефона, причали о тамошњим нашим првацима!(…)

Сјајно сте обрадили Туђманову тактику обнове Хрватске уз помоћ њихове дијаспоре, која је искрено речено, била и хрватскија, но што је наша икад била — српска. И стравично је зазвучала Ваша горка констатација, да смо ми и наше Србе који су живели са нама, прогласили избеглицама, без икаквих грађанских права, а шта бисмо тек урадили са дијаспором!

Али, чујте и ово. Пре неколико година добио сам једно писмо из Чикага, у ком ме неко, мени непознат, обавештава како и зашто је дошло до прекида односа наше дијаспоре и матице. Наиме, читав чопор српских нових демократа, нагрнуло је у Америку и Аустралију, и сви тражећи паре, како би у матици „заживела” демократија. (Да не помињем имена које је навео, јер су сва та господа касније постала власт и пропагатори демократске Европе) и кад су измамили новце, реч је и о десетинама хиљада долара, они су бестидно рекли тамошњим Србима, да они не могу учествовати у власти у Србији, њихово је само да дају паре! Тад је све пукло!

Да је то истина, доказ је што сад нико више не иде тамо, јер их тамошњи Срби не би примили. Од толиких Срба тамо – има их кажу преко милион, без ових који су сада тамо побегли – само су Милентијевићка и Панић дошли, али у име Америке а не наше српске дијаспоре, по – власт, са свим оним што уз њу, у Србији, иде. На жалост, нисам сачувао то писмо, али сам после, сасвим случајно, у чикашком српском листу, прочитао управо један такав чланак. Ето, како стоје ствари! И тужно, и ружно!

Требало би све учинити да што више Срба прочита Вашу књигу. Али, како?! Већина новина у Београду су мондијалистички расположене, дакле – антисрпске су! Коларац се обрукао, чујем промоција књиге ће бити у Малој сали! Зашто? Нема термина! Мора да има, ако се хоће! Пробао сам да убедим помоћника директора Задужбине, говорећи му како је реч о епохалној књизи… али, знате већ, директор је супруга министра иностраних дела… итд… шта да причам. Кад би знали садржај књиге и ко је све и како у њој „осветљен”, питање је да ли би и „малу салу“ дали…

Јер, сумње нема, Ваша књига је – Оптужујем!

Ви сте наш Емил Зола! Мада су наша страдања куд и камо судбинскија и стравичнија, но судбина једног малог француског капетана (Драјфуза), оптуженог за шпијунажу у корист Немачке! А Ваша је књига открила не једног, већ ешалон шпијуна, уз то, праве и доказане упропаститеље наше земље, нашег националног бића, нашег опстанка. И ко је Србин и ко је родољуб, он би морао да Вам се са усхићењем поклони, и за ерудицију, и за знање, и за храброст, и за поштење, и за српско достојанство и за српску реч.

Ето, тако. Бескрајно Вам хвала, драга Госпођо, што сте били тако добри и омогућили ми да међу првима прочитам Ваше велико дело, и тако откријем још једну непоколебљиву Српкињу, којом би сви морали да се поносимо. Ово утолико пре, што многи мисле и причају о Вама веома ружно, надевајући Вам свакојака погрдна имена, а да при том, нису ни помисли о себи и сопственом доприносу за спас Српства. Но, то је већ тако – српска класика. Дај Боже, да са Вашом књигом отпочне један нови талас, једно ново и одговорније понашање, онај национални препород који нам је насушна потреба.

Опростите што сам Вас оволико задржао….

С поштовањем

Слободан Турлаков

П, С.

Реч је о др Смиљи Аврамов, професору Правног Факултета и шефа Катедре за Међународно јавно право.