Вести

Његово Блаженство

Опште је познато да је Божић, који се слави 7. јануара, празник Срба, који чине грдну већину у својој држави, али званичници у Србији, то не смеју да признају, који честитајући, истоветном честитком, „верницима, по јулијанском календару“, а не Србима, иако у реченим истоветним честиткама, помињу и патријарха српског и свештенство СПЦ, а које је то Српство, ако нема непомињујућих Срба.

пише Проф. др. Слободан Турлаков 10.01.2018

***

Није то само сада и данас, тако је од 5.октобра, све владе су се тако понашале, али будно пазиле да националне мањине зову именима њихових матица, док су Срби, иако грдна већина, бивали – тек и само грађани…

Ми нећемо улазити у разлоге и поводе, који су довели садашње званичнике до потребе да огласе „Декларацију о српском опстанку“, ма где иначе живели, којом се, малте’не, гарантује очување и српског језика и српске ћирилице, као и познавање српске историје, дакле све оно што до сада није била брига званичне државне политике, што је и актуелни министар културе и информација, Вукосављевић, ту скоро, потврдио својом изјавом: „Морају се учинити снажни кораци ради афирмације ћирилице, у јавној и службеној употреби. јер ће у супротном, ћирилица постојати само у нашој свести.“

Наравно и дабоме, том Декларацијом, ма каква она била, нећемо очувати себе и своје биће, али изгледа да је сад догорела видљива истина, да ћирилице готово и нема. Од толиких штампаних медија, само су „Политика“ и „Новости“ у ћирилици, а већ о електронским медијима и да не говоримо! Више се о одржавању права на ћирилицу у Вуковару писало, него одржавању тог права у самој Србији, што је мало назвати лицемерним.

Рецимо, око зграде Народне Скупштине све табле су исписане искључиво латиницом, а у просторији „Државне Лутрије Србије“, на углу Дечанске и Нушићеве улице, на плафону, испупченим словима пише латиницом – „Državna lutrija Srbije“! Дакле, у непосредној близини самог Министарства културе и информисања, нема ћирилице!

Подсећајући на министрове речи о потреби чињења снажних корака у очувању ћирилице, пада нам напамет пример једног инжењера који годинама диже резервоаре за воду махом по Војводини и РС, по имену Никола Видић, који све што тим дизањем заради, употребљава за одржавање и популарисање ћирилице, па је у том свом стварном – снажном кораку, подигао и портал на аутопуту, на ком пише, „улазите у земљу ћирилице!“

Добро што га још нису уклонили, да не би иритирали западне амбасадоре. Кад је реч о Декларацији, пре неки дан је објављено да је за њено писање ангажован тим, од два декана (Правног и Филолошког факултета), једног бившег декана (Правног факултета) и неких филолога.

Дакле ни једног историчара!

Јуче је Селаковић, као генерални секретар Председника Републике, објавио да је Декларација готова за потпис и одобрење, а Додик је рекао да ће бити објављена, као заједнички акт, на Сретење. Кад пре и на основу којих усаглашених опредељења одговорних али и знанствених форума и појединаца. Јер, у по нечем, то је у неку руку, и српски национални програм, који одавно не постоји, а и не може постојати кад ће по својој природи он најпре и увек бити страначки, а тек потом и национални. Коначно, није случајно преко 100 регистрованих странака, које ваљда нешто још хоће, сем – власти!

Да страначки „програми“ нису ништа друго већ оно што њихови лидери хоће, видело се из недавне коалиције СПС, СРС и ЈС.Да су Палма и Дачић, како рече Палма, у „братским односима“, али откуд ту Шешељ, који је, у своје време, имао „одређено мишљење“ о Дачићу, ни мало ласкаво. А Дачић сад каже:„ Можда се понекад нисмо слагали, али једно је сигурно – никад нисмо били издајници“. Ко би сад ту могао бити издајник? Само онај који је издао Шешеља! А зна се ко га је издао!

Сад кад се бивши власници, опет ушли у политику, читава гомила, јуришајући и пре званичне изборне кампање, на Београд, који су свак у своје време изгубили, кад је, дакле, тзв. опозиција „напучана“ и кад је свака, сем Двери, другосрбијанска, дакле, братска, укључујући у то братство и владајућу са њеном коалицијом, ова мионичка тројка, је најавила да има идеје ширег обима, па, према томе, да рачуна и на Београд.

Али, Дачић се одједном појавио, као издајник. Наиме, уколико „не изађу сами на изборе, изаћи ће у заједници са СНС!“ А где ће Палма и Шешељ? И шта ће бити са оних мионичких 14% , које су освојили у трију?

Дакле, један хаос, који се правда само влашћу. Те није чудо што је Јaнковић који се нудио за премијера, пa кад је одбијен, кренуо у протест због намештених избора. А Ђилас, опет, тврди да је њему нуђено место потпредседника Владе или градоначелника Београда, а сад би да преко избора завлада Београдом, на ужас СНС-а који му је то место нудио кад је освојио општу власт.

Јадна, Србијо, кад си спала на политички полусвет!

***

Митрополит Амфилохије опет на нишану

Први пут је био после његовог говора над одром упокојеног Ђинђића, али не дуго. Сад, опет, због његове изражене бојазни да се припрема издаја Косова и Метохије. Дигла се цела булумента, не само из СНС-а. Малте’не, ко је он да се тако изражава против онога који је „ујединио Србе“, и још запретио да „неће бити некажњено понављање „Олује“ и Јасеновца!“. (Чим и с ким?)

Наравно, не помишљајући, при том, ко су они који се усуђују да уђу у обрачун са Митрополитом. Даме и Господо, ви заборављате или не знате да је римска школа, уз родну Доњу Морачу и вишедеценијско искуство на високом нивоу, одвећ високо, високо, над вашим ситнежом, који се бави политиком коју нити разуме, нити схвата, сем ако није изван ваше личне користи. У том погледу, неће вас приближити нивоу Митрополита ни седмодневна припрема за обрачун са њим, јер је Митрополит недодирљив и недохватив, а коначно је будућност, иако 80-годишњак, на његовој страни.

Онај који се спрема да се упушта у тај одговор, пренебрегава чињеницу да је сваки његов спољни покушај, ма колико био снисходљив и обећавајући, неславно завршио, па ће и овај, јер је огромна већина са челницима ЕУ, на страни КиМ-а, упркос његовог петогодишњег удварања и уверавања народа да имамо посла са пријатељима. Последњи покушај у том смеру учињен је његовом изјавом – „Ако је везана за Француску, Србија не треба да се боји будућности“, о којој везаности је, до скора. говорио, али са – Немачком, о којој сада ћути.!

Међутим, његов министар иностраних дела, Дачић, одмах потом, обавештава пучанство Србије – „Од Француске смо доживели највећу подлост, наговорила је Мадагаскар да призна Косово!“. То је она Француска која је „враћена у Србију, на велика врата!“, која ће у лицу свог председника, до јуна месеца, посетити Београд!

И други наш велики пријатељ, до недавно аустријски министар иностраних дела, Курц, а сада канцелар, обећао је свом народу, да ће у заједници са коалицијом, „обновити стару Аустрију!“ А може ли се то учинити, без опасности по Србију? Наравно, ни о томе, ни речи!

Најновији случај, који се најпоразније одразио по његову сујету, која је иначе, за њега, руководећа, збио се кад је Ана Брнабићева проглашена, од једног швајцарског листа, „за једну од 32 особе, које су у 2017. били у фокусу.

Може се мислити како се та вест одразила на онога који је изазовно поставио премијерку, са свим њеним осособеностима (женски геј, Хрватица, католкиња), што је требало њега да истакне као правог Европљанина, у земљи, потпуно супротне традиције…. Али, авај, уместо да ту његову изузетност прихвате као јединствену и аплаудирајућу, они бирају њу! Шта више, она тим цирипшким новинама даје интервју у ком каже: „како не крије своју хомосексуалност, а тоо је важно за Србију (!?) Људи треба да разумеју да није важно кога волиш, већ ко си ти?“

Шта све ово значи, то само она зна. Нема шта – мушка храброст!

Поменимо и закључак тог листа, по ком, све то показује колико се Србија променила, и како стење под анационалном диктатуром“, што није далеко од онога што је написано у „Дојче веле“ – „опозиција се задржава на нивоу парола и демагогије и зато адекватне борбе нема. Аутократија клизи ка диктатури!“

Све то и толико тога што ће доћи, подсећа на некадашње речи Јована Ристића: „Тешко оном режиму, који виси о једном човеку!“

***

Србија се врти у круг

То је оцена проф. Др Миодрага Зеца са Београдског универзитета, који као познати и признати економиста, указује на читав низ забрињавајућих ствари.

„Без обзира на медијски динамизам, економске активности и резултати су далеко мањи од очекиваних , а крем на торти је одлука власти у Београду да се за новогодишњу јелку потроши 83.000 евра.“

Збиља, неверовтно, а поготову што се то крило до пред саму Нову годину. Пошто је ствар откривена, она је сишла са насловних страна, чак тако и толико, да се појавила вест, да је та чаробна јелка – поклоњена Београду!

Уопште, свашта се прича и препричава, тако Зорана види женско чељаде у улози градоначелника, онај који о свему одлучује најављује изненађење, иако је обећао да ће гласати, па макар био један једини, за постојећу управу Београда, због њених видљивих и охрабрујућих резултата, мада је још пре неколико месеци најавио да Мали више неће бити градоначелник!. Тако да се и овај, у ствари, „Велики“, унапред одрекао те части, обећавајући оставку, о којој сад нико ништа не говори, па ни он сам.

Али зато галаме толики опозиционари, који у ствари то нису, јер су и они другосрбијанци, као и они који владају, па се не зна по чему су они опозиција.

О док проф. Зец говори у каквом је Србија недефинисаном стању, кад је реч о економији, дотле онај који управља и влада тврди „Србија напредује у сваком смислу, посебно у агенди структурних реформи.“

Ипак, додаје, „избећи ћемо пљачке, корупцију и мафију и нећемо својим одлукама правити грешке.“

Чује се, међутим, обрнуто. Аеродром „Тесла“ који је дат некој француској фирми на 25 година у најам, нема француски, већ амерички капитал, сумњиве вредности. Међутим, „Новости“ су објавиле да ће сваки становник Србије добити 1.500 динара дивиденде од ове концесије!, пошто се парафира Уговор, у првој четвртини 2018.

У чему је проблем, Аеродром је отишао да ли зато што ми не умемо да га водимо, или што за њега немамо модерну техничку опрему? Ако се зна да је опрема војних аеродрома комплекснија и компликовнија, то значи да ми као сиромашни, морамо и војне аеродроме дати страним фирмама које их могу учинити модернијим и употребљивим.

Ако је, пак, у питању опслуживање аеродромским службма, зар је могуће да ми немамо довољно стручних људи и оне, који могу то да раде. Забога, ми имамо цивилне аеродроме, скоро 100 година, ваљда смо за то време могли да обучимо генерације и генерације способних и стручних људи.

Да ли то значи да ће и Телеком и Бор доћи на ред? Је ли то тај напредак у сваком смислу?

Проф Зец даље каже како смо „дозволили да се образовање претвори у бизнис и зато имамо великих проблема у њему“; док премијерка, напротив, тврди да је најзадовољнија тим ресором, „свим оним што је урађено у њему!“ Који су то критеријуми, тешко је рећи, тек она нечим мора да се похвали, с обзиром да је многи оспоравају. Мада многи тврде да је она тек извршни орган оног који управља и влада, што ће време показати.

Тек, по проф. Зецу, „Србија има темељне проблеме у економији и друштву. Њом се управља персонално, уместо институционално, јер нису успостављена правила игре и зато се стално ишчекују спасиоци. Шта више, правила се доживљавају као сметња.

Упркос свакојаким оптимистичким или неистинитим тврдњама, вишу економску стопу економског раста у последње три године, имали су чак БиХ и Албанија ! А онда, високе стране инвестиције отварају питање чиме су плаћене и какви су им ефекти.

Оне добијају субвенције, долазе зашто су дошли, да произведу робу и да је извезу и углавном не учествују у укупном животу друштва“ за који нису ни заинтересовани. Познато је да је СИМПО производио квалитетан намештај који је извожен у многе земље, па ипак је доведена фирма исте производње (ИКЕА). Зашто се маше девизним резервама, зар оне нису могле бити употребљене да се одрже те и такве фирме. Нису, јер би биле вођене од неспособних партијских кадрова, и све би отишло у катастрофу, чиме се доказује да је катастрофа – једина наша шанса.

Много се писало о Буџету за 2018, како је развојни и добро срочен. У некадашњој Србији сваке године, чим би Скупштина одобрила и донела буџет, он је одмах штампан као броширана књижица и дата је могућност сваком да га уопозна и оцени. Скупштине од 5. октобра на овамо су партијска друштва и немају ни по ком питању од државног значаја потребно знање и искуство, а ни Влада која га предлаже не може тим нужностима да се похвали.

Проф. Зец каже да усвојени буџет представља слику државе. Из структуре прихода и расхода види се ко прави буџет и коме се све из њега даје. Пуне га највише грађани порезом, и акцизом , затим царина, а најмањи је порез на добит. Издвајање за образовање је међу најмањим, али су огромни за субвенције , таксе и пенале за изгубљене спорове!

Није буџет развоја ако се субвенције фирмама дају из буџета, већ када се даје за изградњу инфраструктура, као Клинички центар у Нишу.“

Наравно и дабоме, све се то зна, али то знање не вреди и не помаже, јер се оваквим буџетима решавају многа питања власти, не само на локалу, где владају и полуписмени у име своје странке. „Коначно, Србија није толико богата да бесплатно уступа другима оне који су се у њој ишколовали.“

У своје време, они који су напуштали Бугарску да би се запослили у иностранству, дужни су били да јој плате своје школовање, чак 20.000 долара. Код нас је све то било питање државног престижа, а никада државних трошкова. Тек ми одлучним корацима идемо ка циљу – ЕУ, мада је Брнабићева изјавила да није важан циљ, већ пут којим идемо, ка њему.

Овде сви нешто изјављују, да се има не само утисак, већ види се стварност, опо којој министри који ништа не изјављују, као да ништа и не раде. Рецимо Душан Вујовић, који иако је једини стручан и искуствен у свом ресору финансија, битном за рад Владе, није успео да се уклопи у општеважећи тренд.

Нек нам је Бог на помоћи, мада се Он, по патријарху, већ исказао шаљући нам АВ за председника.

Па да га не замарамо и не мучимо.

Слободан Турлаков