logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Вреди прочитати, Друштво    Аутор: Преузето    1.329 пута прочитано    Датум: 24.12.2017    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

senkeСваке недеље увече седам пред телевизор са осећањем гађења и одвратности. Заиста стрепим какву ће нам нову врећу глупости и измишљотина о животу Србије и Београда средином прошлог века изручити играна тв-серија Сенке над Балканом, коју потписује Драган Бјелогрлић.

***

Иако овај подухват то баш и не заслужује, чекам да се заврши па да му приступим аналитички и критички, и са историјске и са филмолошке тачке гледишта, са свих могућих релевантних становишта и то sine ira et studio, зато што се то већ једном мора учинити: дара је превршила меру. Ово се више не може гледати. Слика коју о Србији и Београду жели да створи дотична телевизијска ујдурма страшна је стигма над целом новијом историјом српског народа и његовом војном, интелектуалном, привредном, финансијском и сваком другом елитом. По Бјелогрлићу и његовим сценаристима, била је то хорда убица, разбојника, злочинаца, сецикеса, наркомана, издајника и педера, утекла с коца и конопца. Иста се као ваљала у непочинству и разврату, не презајући ни од каквог злочина. Била је то страшна кућерина страве, на чијем су крову седели краљ Александар и његова кајмакчаланска братија, первертити, сатанисти, жандарчине и демонски професори. Хајде, ни београдска чаршија, као стална мета комуниста и усташа, није баш била нека цвећка. Било је ту свачега, као у свакој метрополи. Али да није ни издалека изгледала тако, какву је острашћено сатиру Бјелогрлић и његови скрибенти.

Овако нешто није могло бити снимљено ни у најцрње доба југокомунизма не због идеолошких разлога – описана слика била би тада дочекана искреним аплаузом – него због јавне саблазни и несносног набоја простачких призора и дијалога. Каква год била, Титова номенклатура имала је неког укуса и мере. Данашњи идеолошки спонзор и наручилац оваквих хорора нема икаквог зазора када је у питању српска традиција. Све што је српско мора бити пљунуто и згажено. Срби немају никакве традиције осим крвавих кошмара које су изазвали својом зверском природом. И зато су увек криви и заслужују овакву стигму. И стога се овакви пројекти мање алиментирају из страних фондова, њих има и нису безначајни (о томе ниже), а понајвише они који управљају новцем српских пореских обвезника. Хоће ли ико икада положити рачун за ове ружне слике Србије и Београда, снимљене српским новцем?

Битка за прошлост

Шта ће другој Србији или не-Србији, за коју сам сигуран да стоји иза Бјелогрлићевих сенки, овај инферно? Кога се тичу последњи дани Краљевине и њени лањски снегови, после краја историје и осталих глобалистичких мантри? Није ли баш та отпорашка песница после 5. октобра прогнала сваку прошлост из српског живота, ставила тачку на свако наслеђе и захтевала да „препустимо историју прашини архива“? Зашто су сад одједном покренули новију српску историју и то баш овакву, као на нечем засновану, а скрпљену од карикатура са именом и презменом, од лажних слика и погрешних костима, неко као „ново читање“ те прошлости, кобајаги „историју којој нас нису учили“? Откуд сад толики интерес за историју и то баш од оних који су је до јуче шутирали у запећак, да се више никада не поврати?

Ствар је, изгледа, много озбиљнија него што нам се чини и није само наша. И на другим странама одједном се јављају амбициозни и скупи пројекти малог и великог екрана којима се рециклирају нарочите историјске теме. У Русији се све још пуши после премијере домаћег спектакла Матилда у којој се види нечасни, безвољни и аморални руски цар Николај Други, који је, како каже сам редитељ овог филма Алексеј Учитељ, „одвео нацију у катастрофу“ кад је 1914. одговорио на немачки и аустријски напад и узео у заштиту свог малог савезника, Србију. Цео један век спиновали су бољшевици и њихови западни тумачи наратив цареве кривице, обилато га помажући сликом „крвавог“ и „злоћудог“ Николаја изгубљеног између Распућина, царице и револуције. А када је, почетком 21. века модерна руска историографија почела да испоставља сасвим другачији вид, основан на чињеницама које воде дијаметрално супротним закључима, када је председник Путин оценио да је револуцијама 1917. „под Русију била подметнута атомска бомба“, неопозиво су почеле да бледе ове и друге лагарије. И Путин и патријарх целе Русије Кирил назвали су октобарски преврат 1917. године „трагичним догађајем“. Тако од другог обретења моштију светог цара 2003. године којима је присуствовао и сам Путин, почиње нова освета, ново убијање руског цара на филму, радију и телевизији, из „независних“ и либералних кухиња по Русији и целом свету.

Управо тада однекуд васкрсава стара бољшевичка, тј. западна сага о тешким кривицама последњег Романова и рушењу руске државе под ударима правде и слободе. Требало је поново оживети слику неминовне пропасти Самодржавља и Православља. Почело је однекуд интересовање за догађаје од пре сто година, навијен је поново стари светско-историјски призор и пуштен новим нараштајима тв клонова, које о историјским чињеницама, ни о каквој историји, појма немају. Годишњица избијања Првог светског рата донела је многе телевизијске и друге псеудоисторијске ревизије, поново у лову на вештице Русију и Србију. Дубока држава изненада је повукла крај историје и наредила нову битку за прошлост.

„Кад неко жели да пороби један народ, онда мора да елиминише кичму тог народа“ вели отац Виталиј Тарасјев. „Зашто неко данас жели да лучу историје руског народа око које је могуће духовно објединити руски народ, угаси или умањи њен значај? Руски цар је, сетимо се, без суда и правног процеса убијен заједно са породицом. Данас они који желе слабу Русију користе јубилеј обележавања револуције и цареубиства за акције чији је циљ продубљивање раскола у руском друштву и скрнављење свега светог што води духовном препороду Русије. Овај филм“ – Тарасјев мисли на Матилду, око које се окупио либерални цвет данашње Русије, укључујући и министра културе Мединског – „само је инструмент у служби такве врсте борбе. Слично је са серијом Сенке над Балканом која се емитује у Србији, а која има за циљ кидање и слабљење српско-руских веза. Сагледавам је у том контексту. Све се то у коначном резултату маскира иза уметничке слободе, фикције, али са друге стране такви подухвати се рекламирају као историјски. То је лаж. Личности ни у случају Матилде, ни у случају Сенки, нису измишљене, само су стављене у други вредносни систем – оба остварења припадају истој друштвеној категорији“.

Ово оштроумно запажање руског духовника, који је рођен и одрастао у Београду, не само што је тачна дијагноза русофобије, која прожима и један и други пројекат у контексту новог хладног рата, дивљања са бесмисленим санкцијама против Русије и терања исте са Балкана, не само што увиђа исту идеолошку категорију оба продукта, него, што је још важније, уочава да главне премисе њиховог спина потичу из истог извора: стварне чињенице и личности поставити у њима потпуно непримерен вредносни систем, измишљотину увући у животолики контекст и створити историју која се никада није догодила; другим речима – измислити је.

Матилда и Сенке дају овој борби за прошлост, неједнак допринос. Док је петербуршка продукција у суштини типична, нешто богатија холивудска мелодрама, са свим одликама овог жанра, обојена глејмором и сентиментом литваковског Мајерлинга са Одри Хепберн и Мелом Ферером, те призива у сећање спектакултани Рат и мир са истим холивудским звездама из истог времена, Сенке су много јефтинији балкански кебаб, са примесама свих могућих модерних трендова, од филм ноара до Роја Брауна, како их, наравно, замишља Мали Ђокица. Матилда је раскошна, професионална суперпродукција, коју носи костим генијалне Надежде Васиљеве, супруге и десне руке покојног Балабанова; Сенке су приредба реквизита и костима који сами по себи нису ни тако лоши, колико су лоше ношени и режирани. Али о том – потом. Кад смо већ код костима и реквизита, пре неки дан појавио се у ћириличној Политици латинични плаћени оглас (не мора писмо ништа да значи!) под насловом ДДОР осигурање за културу Србије – у Новом Саду отворена изложба костима и реквизита који су коришћени приликом снимања серијала „Сенке над Балканом“ у коме dottore Ђорђо Маркеђани, председник пословодства италијанске компаније у Србији, иначе поносни спонзор ове серије, између осталог, каже:

„Искрено, шта је данас најпотребније једној заједници, односно шта је данас најпотребније нашој заједници, која не само познаје већ и препознаје? Потребне су управо космоплитске личности попут Драгана Бјелогрлића и сјајних људи које окупља и својим пројектима који нас сваким својим делом подсете да уметност, као и живот, не познаје границе и да је познавање и уважавање традиције само предуслов да ослушкујемо потребе своје околине и отварамо се пред другима“. Добро је што нас dottor’ Маркеђани подсећа на оно шта је данас најпотребније нашој (којој?) заједници и да су то баш сјајни космополити окупљени око Драгана Бјелогрлића у кога је уложио своје паре; добро је што мисли да они сваким својим делом творе уметност, али не знам колико је добро да нас он упућује како уважавати српску традицију и ослушкивати потребе своје околине. Тим пре, што у завршници свог свечаног говора он говори као заступник европских вредности: „Као део италијанске УНИПОЛ ГРУПЕ, лидера европског тржишта осигурања… ДДОР прати линију подршке друштву у најбољој традицији европске историје и културе“ (Политика, 15. децембар 2017). Рече и остаде жив. Да ли то значи да нам ову тв серију Драгана Бјелогрића dottore препоручује као миљоказ („линију“?) у најбољој традицији европске историје и културе?

Ако је и од пријатеља – много је. То да је нешто што скандалозно девалвира не најбоље, него основне традиције европске историје и културе, што уличарством сваке врсте и несносним количинама псовачине преко националне фреквенције девастира оно мало пристојности и културе што нам је остало, то што наглавце изврће нашу традицију приказујући је као Содом и Гомор, брлог и јазбину убица, то би се тешко могло уклопити у најбоље традиције Европе, caro dottore, колико год да желите најбоље култури Србије, што је, иначе, за сваку похвалу. Биће боље да поново прегледате реплике Фабержових јаја, која сте изложили у Новом Саду и која су некада припадала благу Романових, врхунски домет европског уметничког занатства, које су била натерана да играју у једној балканској глупости. Није благо Романових (са све Николајевом круном) икада било у Београду, нити је извршена оружана пљачка истог са убиством свештеника у цркви коју Србија дубоко поштује и у њој се и данас Богу моли, нити је постојала икаква козачка наркомафија обучена у парадне черкаске, са све шубарама, кинжалима и гардијским акселбендерима, која хара ноћним Београдом. Ништа од тога није постојало нити се икада десило. Међу петербуршком аристократијом која је после револуције живела у Београду било је наравно и морфиниста и сектаната. Али не организваног злочинства и отпадништва, повезаног са царском армијом на челу са бароном Врангелом, ратним херојем и последњим војсковођом православне Русије, који је тестаментом одредио да буде сахрањен на братској, истоверној српској земљи, где и данас у миру почива. Те бесрамне лажи не могу се правдати икаквом уметничком слободом, нити ружним визијама подједнако удаљеним и од уметности и од слободе.

Све је то русофобна измишљотина која баца тешку сенку на прошлост руске избегличке заједнице, коју су Срби, њихов Краљ и Патријарх, братски примили и помогли чиме су могли, а она им узвратила најбољим што је имала. Била је то заједница врхунских интелектуалаца и научних ауторитета, професора университета који су основали пола београдских катедри, подигли болнице и у њима вршили најсложеније операције, архитеката и урбаниста који су буквално изградили нови, културни, европски Београд… Прођите, драги Европљани, улицом Немањином и улицом Кнеза Милоша, прођите Београдом од Патријаршије до хотела на Авали и дивите се делима руских неимара, настављачима Росија и Растрелија, у којима можда и сами станујете… Отиђите у београдско Народно позориште где ученице Ваганове и Маргарите Фроман још играју кореографије Петипе, директно пренесене из Мариинског позоришта: цео београдски балет основали су и надахнули царски Руси! Прођите Скадарлијом којом још одзвањају стари, драги звуци руске романсе и београдске легенде Олге Јанчевецке. Она је оличавала предратни, културни, витални и зашто не, јако забавни Београд и његов космополитски дух, а не ваши разбојници. Али ви о томе појма немате. Што се онда пачате у свет који не знате, у личности о којима сте тек начули и вама недоступну и непојамну традицију?

Србија као пијана крчма

Русофобија је, иначе, само успутна, колатерална штета Сенки над Балканом. Главна мета Сенки, коју ћу можда ускоро подробније прегледати, јест девастирање нечег што је имало српски, а романтични карактер, нечег што је и данас веома присутно у историјској перспективи старог Београда, а то је наша прва урбана култура, београдски дух који су носили бесмртни Нушић или професори Вујић и Мика-Алас. Овај потоњи, у свету познат као отац кибернетике и једне од првих рачунских машина сто година пре компјутера, свирао је виолину и волео мераклијске седељке. И један и други и трећи и цела галерија наших културних отаца напојили су духом београдски фолклор. Тај београдски дух, који су стварали и успели да оживе у распону од једног века, тај уникални спој Запада и Истока, сачињен од европског хабитата и балканских сазвучја, призора и извора јесте пре свега, један културни феномен. Недавна прошлост Београда као самостална целина и као историјски корпус спада у сам врх наше нематерјалне баштине. Тај дух места који је описивао енгелски писац Лоренс Дарел, и сам житељ Београда у једном невеселом периоду његове новије историје, твори громаду значења у распону од римске културе до носилаца европске авангарде, врхунског спорта, џеза биоскопа, којих је само на Теразијама било дванаест (данас нема ниједног). „Београд и није варош него филм! Београд је живот, Београд је синтеза срца и математике“ прокламовао је протагонист европског дадаизма Драган Алексић управо у оно време и на оном месту које нам Бјелогрлићеве Сенке приказују као ружну, прљаву и злу балканску рупу. Не треба дубокој држави Београд као културни феномен. Не, она хоће баш ово: Београд као пијану крчму, извор вековног смрада. Београд као паланку не философије него пандурске палије, којом владају србијански генерали-педери. (Такав Београд, потонуо у насиље и блато, слика је и прилика данашњег, а не негдашњег Београда. Зато и несретни глумци делују као учесници Гранда, па гледалац не зна где завршавају Сенке а почиње Луда ноћ; ионако су део истог тима). И уопште, шта ће нам тај стари Београд? Један од најшежћих лобиста овог предузећа отворено каже: „Ја за тим не жалим. Најлепши део детињства провео сам у Суботици и на Палићу, у тим предивним спорим данима благе провинције. Прави град је, с друге стране, ово што описује Бјела, Мало пренаглашено, баш као што треба да буде у свакој доброј серији“.

Тај врсни познавалац градског живота и тв драматугије тражи холивудски глејмор и зато није само Јатаган мала парадигма серије него су ту, кад затреба, плутократски салони и Дедиње које једва да је икад постојало. И оно више личи на резиденције данашњих тајкуна, са патвореним италијанским мермером, шпанским плочицама и пластичним ламперијама. Возе све сви преостали предратни бугатији и пакарди из фамозног музеја, носе се нерцови и шапои мадам Пату, све дозлабога трапаво и извештачено. И све то треба да дочара слику паразитске и дегенерисане Краљевине, која само носи инсигније СХС, а остаје оно што јест: србијански пајзл, кај не? Једини који се од других може видети у досадашњем току серије су елегантни Анте Павелић у улози адвоката и његов клијент македонствујушчи револвераш, који чами у београдској бувари. У односу на сирове шумадијске жандарчине ова два карактера, усташа и бугарашки терориста, некако импонују својим држањем.

То нас уводи у следећи ниво контекста, који се распростире изнад описаног, површинског. Друго хоће друга Србија: доста са глорификацијом Видовдана (Цера, Колубаре, албанске голготе, Крфа, Солунског фронта…), дајте да видимо како је живела и умрла наследница тих ратова, видовданска Краљевина (намерно се не каже Југославија, јер је другосрбијанци дубоко поштују; сам Бјелогрлић са триглавских висина довикује: “Југославија је била велика идеја којој балкански народи нису дорасли”). Оваква каква се види у Сенкама и није могла да преживи. Није ли неопозиво осуђена на комунистичком конгресу у Дрездену, у Коминтерни и Ватикану? Нико од ових, стварних непрјатеља Југославије не помиње се у Сенкама. Главне опасности по државу црта краљевски генерал отприлике овако: „Македонија гори, Павелић потпирује, а онај Врангел шета војску као по својој губернији“. Каква колосална, наивна, неисторична глупост! Нити је Македонија горела (није тада ни постојала), нити је Павелић потпиривао (него су Мађарска и Италија потпиривале њега далеко изван граница Југославије), нити је весели Врангел са остацима руских избеглица, представљао икакву опасност по свог добротвора Александра Карађорђевића. Џаба. Ово су приоритети друге Србије и њених Сенки!

Једва са се, кроз тајанствено Црно сунце и братство Thule назиру Annenerbe, Химлер и на крају Хитлер, као главна опасност. Испада да је баш у Београду рођено неко Црно сунце, окултни симбол Трећег рајха и да су се, према сазнањима Бјелоглићевих негроманата, међу којима се истиче неки Стојиљко, баш у опскурном предратном Београду сплитали и расплитали конци тајног друштва које је водило не само Краљевину, него и планетарну окултну заверу. Боже сачувај и саклони! Овим шарлатанима је читање помодне конспирологије и гледање жанровских продуката толико завртело мозак да су целу ту демонску скаламерију, без озбиљног упоришта у збиљи, накалемили на наша обзорја. То треба да је сад историјска позадина краљевине Карађорђевића. И још тврде како све то подупиру нека научна сазнања и како нам нуде „историју каквој нас нису учили“.

Наравно да нас тој историји нису учили, јер није ни постојала. Као и све друго, у питању су лажи. Обичне измишљотине. Али, како каже Тарасјев: лажи постављене у известан историјски контекст и подметнуте историјским личностима са именом и презименом.

Инфамну манипулацију са једном таквом личношћу, принцом Ђорђем Карађорђевићем, од почетка пратимо у фикцији Сенки. Необично сложена и живописна личност краљевића Ђорђа, легенда старог Београда заједно са његовим нераздвојним другом Миком Аласом (често сам виђао сам старог принца, са беретком, уредно закаченим штипаљкама на ногавицама и пецарошким штаповима, како на бициклу хита на Дунав), у старости благородне нарави и појаве, у серији је махнити Мерлин који открива страшну тајну краља А. и његовог пакленог доктора, који стоје на челу мрачне завере. Појављује се ту и недужни Арчибалд Рајс, коме је импутирано откриће њене окултне позадине, тј. Лонгиновог копља које је проболо Исуса итд. и сличне ноторне глупости, измишљане за ситне паре у неком београдском буџаку.

Сличан је случај са личношћу Мустафе Голубића, прво Аписовог, а затим Стаљиновог специјалца, Херцеговца из Стоца, који у дијалогу треба да заноси на херцеговачки (говори, међутим, као последњи папак са Башчаршије). Како није знао шта ће с овом изузетно сложеном и још неистраженом фигуром, коју му је неко космополитски сугерисао, Бјелогрлић је повезао са главном ликом инспектора Танасијевића (кога сам игра), имајући у виду њихово могуће познанство из Првог светског рата. Тако два ратна друга, (Стаљинов ликвидатор и Александров полицајац!) сада склапају савез и удружују се против београдског Umwelt-а. Можете ли замислити савез између НКВД-а и Главњаче у борби против братства Thule?!? Напомињем, не ради се о серији типа Ало, ало или Црни Груја него, понављам, о новом читању историје или још прецизније, историји каквој нас нису учили.

И све се ово озбиљно схвата и нашироко распреда по другосрбијанској штампи. Озбиљни историчари ћуте и праве се невешти („нисам гледао серију“, „не пратим телевизију“), а галаме некакви историчари-анонимуси, који од недеље до недеље измишљају нове скандалозне сторије и здушно пумпају гледаност. И овај маркетинг је сигурно добро плаћен и ради у корист наручиоца, коме, у крајњој линији одговара свака акција чији је циљ продубљивање раскола у српском друштву и скрнављење свега што води његовом духовном препороду. Ко мари за историјске чињенице. Ако их нема треба их измислити. Не постоје никакве скупуле кад је ова битка за прошлост у питању.

Кад је постало јасно да мантре о „уметничкој слободи“ више не пију воду, нарочито кад се њима бране мали, неталентовани унуци комунизма, дубока држава на крају је дигла руке од историографије. Шта ће нам историја, важно је њено „ново читање“ са све Црним сунцем, Хитлером, Стаљином и јапанским препелицама! Тако у једном другосрбијанском гласилу, које се понајвише истакло неукусним лобирањем за гледаност Сенки, читамо из пера главног уредника: „Уопште нисам схватио шта је тема око историјских чињеница у Сенкама над Балканом… Ми смо је (серију БЗ) гурали максимално, што због Бјеле, што због тога што је и за нас корисно. Приче о негативном приказивању Руса (?!) и извртању историјских чињеница (?!) нисам ни пратио нити сам уопште знао да се то дешава. Мене је бунило кад неко уопште покреће ту тему“

Невиђена бахатост: зашто су историјске чињенице уопште тема? Ако ми решимо да нам те чињенице не требају, неће их ни бити! Такав је сада захтев идеолошког спонзора – злоћудог лица друге Србије – које као упадљиво знамење лебди изнад целог овог предузећа.

 

Шта ће се до краја још испоставити – видећемо.

 

преузето са ФП Бранко Драгаш

 

Вл. Филарет: Када ће се у Српској Православној Цркви говорити истина?
Вл. Филарет: Када ће се у Српској Православној Цркви говорит…
Posted 5 дана ago

ПРЕДСЕДНИКУ СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ СИНОДА ПАТРИЈАРХУ СРПСКОМ Г.ИРИНЕЈУ и СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ СИНОДУ
Ваша Светости,

Браћо Архијереји, чланови Светог Архијерејског Синода,

Дана 25.септембра 2018.године позвали сте мене и надлежног милешевског епископа, како кажете у позиву,…

Сутјеска 1943. г.: Први атентат на Јосипа Броза Тита
Сутјеска 1943. г.: Први атентат на Јосипа Бро…
Posted 5 дана ago

Да је југословенска повесница за време и након Другог светског рата плански, систематски и изнад свега крајње успешно кривотворена у корист физичких ратних победника који су „ослободили“ и Београд и…

Сутјеска 1943. г.: Први атентат на Јосипа Бро…
Клетва шест: Површност царује, ум куња
Клетва – шести део. Површност царује, ум куња…
Posted 2 months ago

Можда се жалопојка о Оче наш и Правди у данас може схватити као застарелост и можда се баш зато данас и третира као “било некад сад се и не приповеда”,…

Клетва – шести део. Површност царује, ум куња…
Писмо Маргетића премијеру Хрватске
Отворено писмо Маргетића премијеру Хрватске
Posted 2 months ago

Поштовани господине Пленковић, иако због нарушеног здравственог стања, након пуна тридесет и три дана штрајка глађу, лежим непокретан у стану, знам да је у најмању руку пристојно одговорити како на…

Отворено писмо Маргетића премијеру Хрватске
Парада храбрости, снаге и достојанства 29. септембра у Београду
Парада храбрости, снаге и достојанства 29. се…
Posted 3 months ago

Удружење особа са инвалидитетом „Феникс“, Удружење особа са инвалидитетом „Тавор“ и Удружење грађана особа са инвалидитетом „Нови хоризонт“ организује Параду храбрости, снаге и достојанства 29. септембра од 12.30 до 16…

Парада храбрости, снаге и достојанства 29. се…
Мед, жуч и остала голотиња
Мед, жуч и остала голотиња
Posted 3 months ago

Јутрос разговарам са Чичом, дугогодишњим пријатељем - кога, деценију прогоне, највише због добра које је многима чинио. Ухлебио је један мањи град са платама изнад и оног набилдованог просека за…

Мед, жуч и остала голотиња
Клетва пет.Слобода и Правда…
Клетва – пети део.Слобода и Правда…
Posted 3 months ago

“Некада је Србин дан започињао са Оче Наш...” Некада је химна Срба била Боже Правде... Зашто? Зато што смо Бога Оца нашега молили за Правду... можда чак... и једино за…

Клетва – пети део.Слобода и Правда…
Клетва четири: Муљ…
Клетва – четврти део. Муљ!
Posted 3 months ago

Одговарајући на питања која неумитно намеће данашњица можда је најдостојанственије одговорити на питање: чему су нас учили... или можда: чему су нас научили... или можда на пресудно питање: чему нас…

Клетва – четврти део. Муљ!
Клетва: Трећи део
Клетва: Трећи део
Posted 4 months ago

Ко заслужује да оптужи коју кривицу... Баш на дан када су наслови Freak-измишљотина, 12 августа 2018 преплавили америчку јавност измишљеном фатаморганом да су наводни “контра-протестерс надмашили по броју наводне беле-националисте”…

Клетва: Трећи део
мртво море
Mртво море
Posted 4 months ago

Другог јула ове године, сведоци смо још једног немилог дагађаја, боље рећи новог скандала који, по ко зна који пут, потреса СПЦ, а то је физички обрачун епископа милешевског Атанасија…

Mртво море
PreviousNext



1 коментар у вези “Божидар Зечевић: Црно сунце друге Србије”
  1. […] Извор: Новинар.де […]


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo