Што има да се дода на ове заиста бројне српске, али и немачке коментаре? Прво. Сајмови често и нису друго већ вашари сујете и скандала. Друго. Овде није реч само о нама и споменутој Немици, већ о много ширем, “глобалном” феномену. Да подсетим. Шест година после Херте Милер, Нобелу награду добила је Светлана Александровна Алексиевич. Што је заједничко овим ауторима? Обе су примиле ово високо признање не зато што су велики писци, већ из неког сасвим другог разлога. Обе су жене, а то значи да „по кључу“ има да се води рачуна о „равноправности жена.“ Чак и тако угледна задужбина, као што је Нобелова, очевидно, боји се да јој не прилепе етикету „политичке некоректности“.
Сем тога, обе новинарке подржавају Вашингтон и Запад у политици према „непослушним државама“. Херта Милер, по мени, безначајан аутор, али значајан србофоб. Светлана Александровна Алексиевич јесте просечна белоруска новинарка, – рођена у Украјини, а пише на руском, – али зато велики русофоб. Да успут приметим, неколико радова Алексејевич читао сам, и то на руском, а Милер – на немачком.
Ограничио сам се, ето, на свега два случајева скандалозне одлуке Нобелове награде. Ако неког интересује да се подробније информише о тој теми, предлажем да прочита Цанклеову књигу – Heinrich Zankl: „Brisante Affairen, umstrittene Entscheidungen“. Дело је објављено године 2005. и колико сам приметио, код нас је остало сасвим непримећено. Овде користим прилику да се захвалим мом пријатељу Светозару Петровићу, који ми је скренуо пажњу на то дело. Петровић је дуго година предавао на берлинском Техничком универзитету и то, ако сам га правилно разумео “сателитску геодезију”. Овде Цанкл, универзитески професор из Немачке, хемичар и биолог по образовању, набраја педесет случајева, где се додељене незаслужене Нобелове награде и то не само из литературе, већ из хемије, те Нобелове награда за мир. Свих педесет случајева он је, чини ми се, веома убедљиво изложио и доказао да неке од педесет одлука Нобеловог комитета нису биле само скандалозне, већ да имају и чисту, праву криминалну позадину.
Управо у томе се огледа провинцијалност Београда и неких културних радника у Србији. Некритички се диве свему шта долази са Запада, а нарочито када је у питању, ево, Нобелова награда. Често у Србији чујем, на пример, ово:
„Код нас све се награде договарају у кафани, док се на Западу такве скандалозне и грозне ствари не могу да догоде…“
Сећам се, када је године 2009. Нобелову награду добила Херта Милер. Немачка јавност је поздравила, да је најзад поново један њихов писац награђен. Но, неког одушевљења међу критичарима и читалачком публиком није било. Многи су приметили да има барем десетак немачких аутора, који су ипак значајнији од ње. На првом место обично се спомиње Петар Хандке. Али, он није «политички коректан», јер је подржао Србе. Чак се током бомбардовања Србије појавио у Београду.
Организаторима овогодишњег Сајма књига није пало на памет да позову једног Петра Хандке. А он је био са нама, када нам је било много тешко. Хандке је по једнодушним оценама озбиљне немачке стручне јавности, један од највећих писаца немачког говорног подручја. А особа, међу главним организаторима доласка Херте Милер у Београд, има сличан профил као и Милер: пише на српском слабе књиге, али је веома бучан у осуди Срба да су «главни кривци за распад Југославије». Зато су га Немци и наградили, тиме што су његове безначајне књиге са српског превели на немачки.
Укратко организатори Сајма одлучили су се за мање рискантну варијанту: позвали су Немицу која је поздравила бомбардовање Србије! Реч је просто о кукавичлуку. Веома добро знају да ће се таква одлука допасти и Вашингтону и Берлину. Видимо, ни на Сајму књига нису битни литерарни критеријуми, већ пре свега да вас примети и похвали «султан 21. века».
/ nikolazivkovic николаживковић
https://nikolazivkovicblog.wordpress.com/2017/11/01/%D0%B2%D0%B0%D1%88%D0%B0%D1%80%D0%B8-%D0%B8-%D1%81%D0%BA%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D0%BB%D0%B8/
Да би сте послали коментар морате бити улоговани