Вести

Сведоци смо како је он био поносан на економски раст од 3 процената, што је без обзира на ММФ, Фискални Савет и опомене проф. Маџара, изазовно обећавао повећање плата и пензија за 10%, а пензионерима чак и једнократну помоћ од 6.000 динара. А онда се, као и толико пута, ућутао, и пустио да премијерка саопшти да ће пензије порасти за 5%, а да ће једнократна помоћ бити 5.000 динара, а запосленима у јавним предузећима „неће бити повећања плата“, јер „привредни раст, до краја године, неће достићи 3%, како је раније било предвиђено“.

пише Проф. др. Слободан Турлаков 21.10.2017

***

Како је при овој власти све могуће, то се може десити да се и оних пензионерских 5% сведе на 1,25% како је већ једном било , што је коментатор „Дојче веле“ појасно речима, да је ово најављено „повећање“, у ствари, делимично смањење оног лоповлука учињеног пре три године, када га је он обележио као израз и последицу пензионерског патриотизма, на коме им је неколико пута честитао.

И тако смо коначно дошли до правог стања ствари, тј. до „привредног посрнућа“, чије последице неће бити једнако распоређене, јер, ето, администрација, која је досегла нечувене размере, она задржава „својих“ 10%, мада њихових 10% значе далеко више него код осталих , чије су зараде мизерне.

Некада је Србија имала (од 1861) 7, (од 1883) 8 министара, од којих је један био и председник владе, а данас 22 министара + председника владе, са преко 220 помоћника министара, 88 државних секретара, и ко зна колико – саветника, и са буљуком свакојаких чиновника и помоћних службеника. Уз то, и ко зна колико агенција, управа, дирекција са директорима и бројним особљем, којима се недавно додао и Национални савет, са бројним службеицима свакојаких звања, са својим председником на челу – за сарадњу са Русијом и Кином, у посебној згради (некдашњој Класној Лутрији у Васиној улици)… и све то под једном вољом, у оквиру неке немуште коалиције, другосрбијанаца.

За време министровања Кори Удовички било је речи о отпуштању чак преко 20.000 чиновника, али су онда схватили да би тиме изгубили 20 хиљада партијских активиста, и те приче су престале, уз једну исцељујућу напомену – да Србија има мање службеника у државној управи, од неких чланица ЕУ.

А да не говоримо о бројним представништима по белом свету, не само у оквиру Министарства иностраних дела, у ком је уведен и државни секретар за контролу рада званичних представника Србије широм света, па и у земљама за које се једва зна и да постоје, и сигурно ће се још нека наћи , чиме ће се премашити и број Титових дипломатских мисија, које, додуше, онда нису имале и економске посланике које је увек Динкић и још постоје, а да се никад није чуло шта су ти и такви посланици урадили на повећању српског извоза у те земље.

Уведен је и појам државних старлета: како је објаснио генерални секретар Мин. ин. дела, Одаловић: „младе су и атрактивне, имају дипломе приватних факултета и раде квалитетно. Примљене су у Министрство иностраних дела уз ургирање политичара, док је министар био Иван Мркић“…и све те „звездичичице“ су размештене широм света, по нашим амбасадама.

Алал вера!

Нек се види чиме све ми располажемо, што даје за право Дачићу да каже: „Србија незауставиво иде ка ЕУ!“

***

Ваљда је свима јасно, чекају нас велике турбуленције. Не само нас, већ и друге, ал се нема утисак да је наше мешање у њих на нашу корист, већ да се истакне овдашња власт, наравно, најпре и једино – он. Десила се Каталонија, која није од јуче, али никад као сада. Шпанија не да одцепљење, она сматра Каталонију за вековни саставни део заједничке државе. Међутим, то ће им се десити и са Баскима.

Управо као у Енглеској са Шкотима, а у Италији са Венецијом и Ломбардијом. Ко зна шта се спрема Немачкој? Није се бадава угурала у Бундестаг и десница, што се свакојако може одразити на владавину Меркелове, а што за нас, тј. за њега може бити читав низ непријатности. И то не само што је Немачка одн. Меркелова газдарица Европе! Тек, испало је, Каталонија за Европу, као и за Шпанију не може, а оно што се збива на Косову, за Европу – може!

Неправда, али и још један одраз свега онога што Европа мисли, жели и хоће са Србијом!

И кад се мислило и очекивло да ће Србија да истакне те нове неправде према себи, он открива, или му је наређено, да схвати да му је Шпанија пријатељ, и стаје на страну шпанске јединствене државе. Исто оно што је урадио и овде, кад је грмео против Харадинаја, кад је прекинуо односе са Француском јер су тог злочинца пустили испод суда на слободу, и у исти мах наредио Српској листи да гласа за њега да постане премијер тзв. владе Косова!

Шта је том и таквом очигледном противречношћу мислио да ће постићи?? Ваљда не такву глупост, да ће помоћу Српске листе, да влада Косовом?!

Ипак је он – танка памет, ма колико веровао да је непрегледна, што му даје за право да се тако и понаша. А ваљда и зато што га декан, г. Сима Аврамовић, проглашавао за најбољег студента у историји Правног факултета. Што нити је истина, нити часно, али сигурно постоје неки јаки приватни разлози г.Симе.

Када је реч о Каталонији и Косову, постоји грдна разлика – у култури и цивилизацији, па самим тим и у спремности и начинима за остварење својих циљева. што је за нас фатално у том поређењу. И ту је академик из Ужица у праву: „Шта бисмо са Косовом и да нам га врате!“ Ушли би у Скупштину, у Владу, у дипломатију. Спремни на сваки напад и свако истицање својих права на рачун наших, иако смо грдна већина. Споразумели би се и са Мађарима, у Војводини. (Није Орбан бадава рекао да ће снажно подржати Косово!)

А ко зна и с ким још све, и све против Срба! Отуда и стога, само је једно решење, за нас историјски могућно и нужно, а то је – деоба, коју смо ми још пре 20 година, а Добрица Ћосић и пре 30 година, предлагали.

По Кипарском моделу.

Он, поводом Косова, као предлаже „унутрашњи дијалог“, што је у ствари, његов – монолог. Није ли већ једном рекао, да зна да су Срби против, али да он неће – попустити. Другим речима, он мисли да је свемогућ, да може све оно што смисли, или што му је наређено, како би опстао на власти.

Нема сумње, њега Србија не интересује. Али, требало би већ једном да схвати, ако то уопште може и уме, да без Србије неће имати ни власт. И да оно што се њему чини да ради у прилог своје власти, да је то и српска и његова, заједничка пропаст.

Дефинитивна.

Наравно и дабоме, сва кривица за данашње стање у ком се налази Србија, није само његова, већ пре свега оних који су својим гласом омогућили његову власт.

Зна ли се, пак, да су ти његови гласачи, Шешељеви санкилоти, једна полуобразована, сиротињска и поткупљива гомила, која иде за својим одржањем, све је могуће.

Па ипак, није смео да се одлучи – на референдум, већ и због тога што је свестан да нема те моћи која би ту и такву гомилу могла да одвоји од Српства, од свега оног што је српски осећај, који се у њој и кроз домаће традиционално васпитање увржло као неизмењена датост, поготову кад је реч о Косову, он или онај који му је наредио, измислио је тзв. унутрапшњи дијалог, који је за издајнике какви су другосрбијанци, лако изводљива ствар, он још никако да се реши да га отпочне. Већ и због тога што га није могуће лако организовати и спровести, сем наредбом.

Иако ми немамо велико поверење у одлучност и одсечност СПЦ, она само по себи, има страх и респект од верника, и неће се смети тако лако повући за његовим идејама и потребама. Јер, и она има својих потреба и идеја, не само за свој опстанак, већ и шире, а пре свега у односу на Руску православну цркву.

О САНУ и Универзитетима Београда, Н.Сада, Крагујевца и Ниша… још теже је говорити, јер ће се коначно у тим научним и уметничким срединама пробудити самосвест која вишеструко прети, поготову што се рачуна на њихову успаваност и одсутност.

Коначно, реч је о онима који представљају памет и моћ српског народа.

Ту је и Матица српска, која се и својом историјом и својим историјским значењем за српски народ, не може и не сме играти интересима тог народа.

Кад је реч о тзв. опозицији, искрено речено она и не постоји. Не само зато што је она својом већином везана за Европу и Америку, које нам никад нису биле наклоњене, до дана данашњег. Те они који себе виде на тој страни, могу бити на све спремни , што су већ одавно.

***

Ових дана на Батајничком аеродрому је обележена 73. годишњица тзв. ослобођења Београда, 20. окт.1944, коју је Тито, током времена , а поготову после ИБ, украо од Црвене Армије и приписао својим партизанима, којој се прослави прикључили и недавно придошлих шест „Мигова“, стигла из Русије, а за њима и њихов министар одбране, генерал Шојгу. Ту свечаност, он је искористио, на свој наопаки начин тј. да говори и о себи, чак и о свом осиромашењу, током последњих пет година.

Два дана пре тога, одбио је да учествује на прослави Дана БИА због тога што свим новинарима није одобрено присуство, како би постављали питања, ком одбијању је дат велики публицитет, како би се, наравно, он приказао као онај који штити слободу медија. Наравно, ми верујемо да је Бата Гашић, иначе његов миљеник и као такав недавно постављен за шефа те Агенције, редуковао број присутних новинра на његово тражење, како би се рекламирао као заштитних слободе штампе.

Враћајући се на Батајнички аеродром, наставимо његов говор:

„Од те смрти и ужаса од стране нациста, ослободили смо се 20.октобра 1944, а три године раније, од 15 до 21.октобра, нацистички окупатори побили су и стрељали хиљаде људи. (не помињући незаборавну чету ђака изведену са часа, и заједно са директором гимназије, стрељаних у крагујевачким Шумарицама!) „Ми смо се 20. октобра 1944. за увек ослободили!“

Месец дана касније, 27. новембра 1944., у том Београду, Тито је стрељао преко 100 Срба, међу њима и професоре Универзитета! А потом по целој Србији се решавао тзв. „народних непријтеља“. Зар сме да се говоре такве неистине ? У једној таквој прилици!?

„Све ћемо учинити да се роде и умру генерције које неће памтити рат и које ће мислити добро о себи а не лоше о другима, оне које ће поштовати а не подцењивати“ .

Сваки поштен и истинољубив човек морао би да констатује да су то већ поремећаји, који се не могу ничим правдати.

Али и да се пита, зар он нема никог из фамилије који би могао и морао да га на овакве недозвољене ексцесе, упозорава?

Слободан Турлаков