Вести

Наша се ситуација све више компликује, истовремено затежући се и опуштајући се, већ и због тога што не знамо како да њом овладамо, јер са свих страна нам прети недефинисаност, иако владар непрестано понавља да је наше стање стабилно и да Србија данас има пријатеље свуда у свету , „чак и међу државама са којима смо ратовали“.

пише Проф. др. Слободан Турлаков, 08.10.2017

***

Међутим, треба знати, да ми нисмо ратовали са њима, већ смо се од њих бранили. Ратовали смо само четири пута, три пута са Турском 1876, 1877/78 и 1912, и једном са Бугарском 1885. У свим осталим ратовима смо били нападнути и бранили смо се. Од непријатеља. Према томе, могуће је да овај владар, има личну потребу, да прича приче о Немачкој као пријатељу, али и ми и они знамо да то нисмо, што су и у најновијој историји показали, бивајући на другој страни, против нас, што је та страна поштено и отворено признала изражавајући јој своју захвалност, са „Данке, Дојчланд!“

Ми никад нисмо били у позицији о којој говори Колинда: „Ми знамо с ким смо и ко нам је пријатељ“. Да би у једној другој прилици рекла „Много ће воде протећи Дунавом и Савом до нашег пријатељства са Србијом“. Које упућено отрежњење, није помогло, јер је наш господар одредио : „Србија и Хрватска мораће да буду савезници у будућности!“

Како нас тај човек свакодневно брука својим поносима и ставовима! Непрестано се додваравајући свима по свету, делећи им искрено пријатељство да би доказао да је „вратио Србију у свет!“ Крај празне сале у УН за време његовог историјског говора! Но то њему не смета, он има свој циљ! „Учинићу Србију безбеднијом него икада!“ Између осталог.

Он воли изнад свега да држи говоре. Иако је после 2008, кад је напустио национални фронт и прихватио се европејског, ипак је 100. годишњицу Првог сцетског рата, и уопште где год му се чинило да ће му лично користити, обележавао собом, па тако почео са Церском битком, крај споменика у Текеришу. Као што се зна, била је то прва победа савезника над непријатељима, тј, аустроугарском, али како сад величати победу над новим пријатељима, утолико пре што је на ту прославу дошао и аустријски амбасадор. Нема везе, извућиће се, хвалећи посланика који је тим својим присуством, доказао да је припадник једног великог народа, на што му честита!

Што је тај „велики народ“ био и остао наш вековни непријатељ, који је у Први светски рат ушао са идејом да нас уништи и збрише са овог простора, за нашег господара није битно, његови су лични пријатељи аустријски премијер Керн и Ино министар Курц, са којим је чак на – ти!

Наравно и дабоме, њега не иритира тражење тог свог великог пријатеља Курца, да се „Србија, Грузија и Египат претворе у мигрантске логоре“, главно је да грађани Србије покажу толерантност, хуманост и гостољубивост.

Виђен је и слушан и на државној комеморацији посвећеној жртвама на јајинском стратишту од стране Немаца, са говором који је био више једно предавање за бољи живот. „Данас нам је Немачка пријатељ и то сматра успехом и инвестицијом за будућност“.

То своје пријатељство исказао је и својом јавно саопштеном жељом и уверењем у сигурну победу Анггеле Меркел на изборима, обећавајући да ће је потом довести у Ниш. Зашто не у Крагујевац или Краљево у којим је градовима још увек живо сећање на Немце. Еј, бре, извести децу са школског часа и повести их, заједно са директором њихове гимназије, на стратиште у Шумарицама! Или у Краљеву где је преко 6000 грађана стрељано, то се не заборавља, и то се не може другачије крстити него злочини непријатеља, који су нас толиким убијањима лишили ко зна са колико обећавајућих умова и енергија за добро свог народа.

Шта више, они нас 1999, међу 19 држава, обавестише да нису заборавили да су нам непријатељи. Заједно са осталим НАТО чланицама, и они нас бомбардоваше, срећни што им се опет, после пола века, дала прилика да се опет обрачунавају са Србима. Један од њихових пилота успео је да убије и једну девојчицу на варваринском мосту, која је била, кажу. прави математички геније!

И како сад све то стравично ми да заборавимо. Господар чак каже – морамо и да опростимо те злочине. Да гледамо у будућност.“. Волтер је још пре три и по века рекао „Нема опроштаја грехова, нити има ико права да у име некога прашта!“ Уосталом, како се може опростити оно што се не сме заборавити!

Не може се говорити стравична агресија, и преко ње прелазити; јер по чему је онда стравична агресија!

Професор универзитета, Коста Стојановић, у својим мемоарским белешкама, писаним током Првог светског рата, под насловом „Слом и васкрс Србије“, на једном месту каже, да после рата треба подићи санитетски кордон око Немачке, као око неког зараженог подручја, да би се спречила њихова освета за изгубљени рат! Опомињући уједно да не треба заборавити да је Немачка створена ратом Пруске против Француске 1871. То јест, да је то била последња, давнашња, победа тог војничког народа. И они ће је кад тад опет да остваре. И остварило се његово предосећање, које је Србију и српски народ скупо коштало!

Али, бадава сва сећања, господарева уверења диктирају његове разлоге, с тим што је његова воља у свему главни разлог, а све то заједно нема никакве везе са народом, коме сад хоће да подметне тзв, унутрашњи дијалог о Косову. Зашто не – референдум, како га је упитала академик Гускова. Зато што се боји да ће се пробудити национална свест, коју је немачки Бундестаг затражио од овдашњих власти да је угуши и преиначи онако како њима одговара. Да је другачије зар би признали независност и самосталност Косова, а Меркелова честитала Харадинају недавни избор за председника косовске владе.

Шта ли ће у том дијалогу рећи СПЦ? Мада се ми сећамо да су врхови СПЦ у Тирани изјавили да смо ми вековима живели у слози са Арнаутима, у хрватским Карловцима да су Хрвати нама најближи, а у Загребу да је нови митропилит дошао да убеди Хрвате да је однос Хрвата и Срба – предрасуда!

Толико тога има што се не да објаснити, не само зато што је противречно у политици господара, коју слепо следе они који му се додворавају, што он, како каже, не примећује, нити тражи, а сви знају да су тим начином једино успели да дођу до њега и да му безпоговорно и самозадовољно служе.

Наравно и дабоме, није све његова воља, већ и његових страних наредбодаваца, које он проглашава за своје пријатеље, у Вашингтону, Бриселу и Берлину, па и Паризу.

У време Гледстона државна служба добијала се не по способностима, већ према друштвеном положају , што је и код нас данас случај, и зато ваљда странке имају по неколико п. председника, како би патријски кадрови добили висока и корумптивна места. Да је то тако види се и по томе да сви они „са врха“ поседују читаве низове некретнина, огромних квадратура, а бивши Тома, не само што неће да напусти државну дедињску вилу, већ је издејдтвовао да се она – реновира! А измишљен му је и некакав Национални савет за сарадњу са Русијом и Кином, и његовим смештањем у бившу зградурину Државне класне лутрије! Да се бар зна шта тај свет, тамо сакупљен, ради?

Нема везе, не зна се ни шта раде министарства, ни толике агенције, од којих, како је једном рекао Љајић, неке раде оно исто. што и министарства раде.

У општем галиматијасу, сад се појавила идеја о некаквој Декларацији о опстанку српског народа, о његовој култури, језику, писму , чији ће постулати важити ма где се српски народ налазио, мада би пред толиким празним селима и варошицама, било близу памети световати свим Србима, ма где су сада расути, да се окупе у празној Србији, како је не би мигранти запосели.

Дакле, приметно је да се васкрсава прошлост, која је до скора у свим господаревим говорима била осуђивана. А Слободан Јовановић нас учи да „оно што нема корена у историји , нема услова за живот . Историја као искуство предака најбоље казује шта је за који народ могућно и корисно“.

Има ли нечег вишег и пространијег што је од Турске заузело наше сећање у историји.

Јасно је да нема, од 1459. после пада Смедерева, она је загорчавала и онемогућавала живот нашем народу, све до 1878. када нам је призната независност и самосталност. Али, као што ми нисмо заборавили ропство и страдање под њима, тако ни они нису заборавили своју некадашњу моћ и добробит коју им је она доносила. Избором Ердогана за председника, који влада по узусима некадашњих султана, Турска хоће да садашњу економску и војну моћ претвори, бар у политичку, свуда где је вековима владала у оквиру отоманског царства , поготову у БиХ, на Косову, у Санџаку, те није чудо што је Ердоган изјављивао да он Србију сматра суседном земљом, иако немају заједничку границу са нама.

Наш господар се свуда хвали о пријатељским односима са Ердоганом, кад су се последњи пут видели и кад је договорен његов долазак у Србију 10.октобра, замолио га је чак да остане што дуже и да доведе са собом што више инвеститора, који ће у Србији наћи плодно земљиште за свој бизнис, јер „наши радници су вредни и нису скупи!“ Он је чак себи дозволио да прихвати заинтересованост турских бизнисмена за наше бање!

Хоће ли овај народ, ако још постоји, дозволити да нам Турци запоседну бање. Да останемо без онога што је било наш стварни понос.

Пре неки дан владар је изјавио како ће се народ борити против тајкуна. Али како су, по дефиницији, тајкуни они који збирају паре уз помоћ власти, то би значило да ће се народ борити против – власти, што се, дабоме, не може замислити. Коначно, господар под народом рачуна оне који су гласали за њега, а то још није народ, јер половина народа није излазило ни на једне изборе, од 5.октобра.

Али, искрено и поштено да се запитамо, зар није боље да у те послове буду ангажовани наши људи, па макар били и тајкуни, да се њима изједначе услови привређивања са онима који су дати и дају страним инвеститорима, јер ти странци остварену добит носе у своје земље, а ови би наши ту добит гомилали у сопственој земљи.

Без домаћег капитала, нема напретка и будућности. То би и господар морао да зна и да призна.

Слободан Турлаков

П.С.

Не улазећи у детаље уџбеника „Историје“ проф. др Р. Љушића, јер их не познајемо, већ само оне које је неки историчар из Ниша цитирао, и тим цитатима активирао другосрбијанце, на челу са Чанком и његовом странком, у тражењу од Министарства просвете да се тај уџбеник, који је, наводно, на националној мржњи заснован, повуче из школске употребе, ми сматрамо да треба захвалити проф. Љушићу што су ученици 10 година учили историјску истину из нашег живљења са околним народима.

Живо нас интересује ко ће чинити ту „стручну комисију“ која ће оцењивати речени уџбеник, поготову кад знамо да је историјска катедра београдског Универзитета сачињена и од – другосрбијанаца.