Вести

У тада Регуларну Велику Ложу Југославије долазио сам од скоро самог почетка када је био њен Велики старешина Зоран Ненезић који је прича за себе. Син официра УДБЕ који је био задужен за Масонски отсек па уз ту УДБИНУ документацију и књига из иностранства тадашњи новинар Ненезић написа своју прву књигу „О Масонерији“ која му је дала за право да га

пише Велимир Балта, 30.09.2017

***

бирају као „великог познаваоца“ Масонерије, а углавном су га бирали они које је Ненезић лично познавао и увео у Масонски свет,а међу њима је био и овај Вукић,а то нам Вукић и лично потврђује на овом филму. И наравно, Ненезић је имао велику подршку и своје прве жене која је као и њен муж радила у то време за УДБУ.

Чеда Вукић је када сам га ја упознао продавао куће и станове по Србији,а бавио се и неким другим пословима којекакве трговине што сам видео када је долазио у Канаду. Прво је код мене имао 4 месеца његовог сина Душана,а он је сам долазио и спавао код мене у неколико наврата. У задњој његовој посети када је узео сина, у кући ми је фалило доста ствари. Један повећи златни Масонски прстен „ГРОТО“ које сам ја добио као старешина на поклон и једно 2000 н. марака које су биле у једној тегли. Не могу сада да грешим душу, нисам га видео да је узео али једноставно после његовог одласка тога више није било. Када сам га испратио на Торонтски аеродром дођем назад у канцеларију где ме пита жена да ли ми је Чеда дао паре за диктафон машину. Наша цена је била око 250 долара,а продајна неких 600. долара. Одговорим јој да није и да нисам знао да је из радње узео диктафон. Да ме је замолио за ту машину ја бих му је дао џабе, али на овакав начин недам! Прво што сам помислио „Српска посла“! Онда ми је нешто синуо кликер.

Не знам сада како су се упознали тек један наш Србин масон из Оаквила имао је сина професионалног фудбалера средње категорије али који је за оца био „најбољи“. Дечко је тада био у Београдском Чукаричком фудбалском тиму међу 18 играча и стално је седео на резервној клупи. Отац је вероватно и ту подмазивао као што је то изгледа радио од његове ране младости да му син игра у већим тимовима. Елем, наш Србин се једног дана појави код мене кући у посети тада још не доктору Чеди Вукићу. После разноразних разговора започе и прича колико ће њега да кошта да му син у Чукаричком игра у првој постави и да ли Чеда то може да учини? Чим сам то чуо рекао сам да ми се то не свиђа да се дешава у мојој кући и уосталом ако је твој син добар фудбалер онда клуб мора њему да плаћа, а не ти да подмазујесш, а одговор је био да је то његов син и да за сина све жели да учини…Чеда је тада рекао да ће то да га кошта 6 хиљада америчких долара на шта се отац фудбалера одмах сложио и извадио 3 хиљаде УСА долара и предао му у руке. Тада је Чеда отишао у кујну и окренуо Београдски телефон где је гласно разговарао са тадашњим градоначелником града Београда, кога наводно он познаје лично. Био је то 5 минута разговор где смо само чули глас Чедин који нам рече да је све сређено јер је рекао Градоначелнику да је све то потребно да се среди због опште Националне ствари и сигурности… Договор је пао између Чеде и нашег Србина да преосталих 3 хиљаде УСА долара биће исплаћени чим се Чеда врати за Београд, а то ће му платити један рођак овог нашег Канадског Србина који ради у једној Београдској банци. Када је наш Србин отишао, кажем Чеди да када је већ узео толике паре овој будали, нека му и стварно учини то. Чеда ми одговори да је то већ готова ствар и да ће све бити у реду. Тада сам им обојици рекао да ако ствари не крену како треба, да у то мене не мешају.

На све то сам скоро и заборавио осим на мој диктафон када се после 3 месеца појави овај наш Србин код мене кући са сузама у очима. Почне да кука како чеда Вукић није ама баш ниста учинио за његовог сина, да му син и даље седи као 18 играч на резервној клупи. Питам га да ли је дао преосталих 3 хиљаде долара, каже да није. Значи да када је Чеда разговарао наводно са Београдским Градоначелником изгледа да је то неко био други и да је све било фиктивно, лажно…Значи заиста је добро хоштаплерски одиграо своју глуму. Тада седнем и у име нашег Србина напишем писмо тадашњем Великом Мајстору Драгану Танасићу кога сам иначе лично познавао и све му објаснио са послатом документацијом онако успут где сам наравно споменуо да је и Велимиру дрпио диктафон (ха,ха!!) Чеда је позван код Танасића у стан да објасни та догађања. Сутрадан зове ме телефонски Танасић и каже ми да је Чеда вратио 3 хиљаде Н. марака (не долара) нашем Србину, али док је он њима правио турску кафу касније је приметио да су писмо и сва документација нестали, Чеда их је дрпио. Ја сам му рекао да ја имам све копије које сам му факсом послао. Србин је добио своје паре плус 800 н. марака интерес који сам му рекао да поклони Великој Ложи Југославије што је и учинио као захвалницу.

Недељу дана касније зове ме нека Српска путницка агенција из Кичинера, Канада, да су добили 150 долара на моје име од Чеде Вукића , а тиче се неког диктафон машине. Исто сам одбио да примим јер са тим човеком нисам желео више да имам било каквог посла. Што се тиче сина нашег Србина, он се евентуално вратио за Торонто, играо за тамошњи професионални тим, мало пљуцнуо за време игре судију у лице и добио казну на отприлике 2 године не играња и са тим је његова фудбалска каријера била завршена. Сада је успешни бизнисмен, наставио је путем његовог оца…

Чеда Вукић је био избачен из Ненезићеве ложе,избацчен из Регуларне вероватно због неких других прекршаја и ево оно што ми је једном приликом лично рекао да ће једног дана он бити Велики Мајстор Србије то је успео стварајући своју приватну ложу у којој како сам чуо наплаћује 10 хиљада Еврића да се постане цчлан. Да ли је то истина то само знају његови чланови?! И ето, отворио је филијалу у Македонији и како видимо сада и у Републици Српској што значи да му не иде лоше.

И наравно, имало би о Чеди да се напише много више као и о пропалом Зорану Ненезићу који од Шкотиш Рита у УСА једном приликом добио 300 хиљада долара за градњу Масонског Храма у Београду, и све појела маца… Шта да се чудимо када су све то „Српска посла“. Какав нам је народ, таква нам је држава па што онда не би била таква Ненезићева и Вукићева Масонерија?!

Ал’ добро, као и новине и телевизија може да отрпи све!

Велимир Балта