Вести

Приликом прославе 22. годишњице „Олује“, која је од стране америчког војног министра оцењена као ретко успела организација прогона и убијања једног народа, чак толико да се као таква изучава у америчким школама, али свакако не помињући да је као таква дело америчких руку, и у планирању и у спровођењу из потаје, Ви сте , госпођо Председнице, у Книну, изрекли једну наду, „ да ће доћи дан када ћемо заједно са Србима, обележити „Олују“.

пише Проф. Др. Слободан Турлаков, 13.08.2017

***

Никад, госпођо Председнице! Чујете ли –– Никад!

Пре ће доћи дан, када ће се Срби, са огорчењем, опсетити свих Ваших злочина над њима, и пре Јасеновца, Глине, Јадовна, још 1895, 1899, 1902, 1908, и у Великом рату 1914 – 1918, па и после формирања Хрватске бановине, 1939, кад се стигло на праг 1941. и даље све до наших дана.

Ја не знам шта се у Вашим школама учи као историја Хрватске, да ли се помињу ови „датуми“, али знам да сте одмах после избора за председницу Ваше државе, ишли у престоницу Израела, и у тамошњем њиховом Меморијалном центру изволели се извинити за злочине који су над Јеврејима учинили припадници Вашег народа, занети нацистичком пропагандом.

Била је то јединствена прилика за Вас, Госпођо Председнице, да не одвајате жртве Ваших сународника, већ да се извините и за далеко већи помор Срба и Рома, ако већ нисте имали намеру да дођете у Србију да у храму Св.Саве учините исто извињење.

Кад сам чуо Вашу книнску поруку Србима., сетих се и Вашег задовољства, што је у Србији за председника изабран човек, са којим се једино може пристојно разговарати.

Дакле, Вучић, који је спреман на свакојака понижења сопственог народа, на свакојако мирољубиво попуштање, само да се призна да је он непресушни помиритељ региона, који мисли на заједничку будућност. Па је тако на прошлогодишњем обележавању „Олује“ прогнаним Србима рекао:

„Никоме нећу дозволити да каже да су за вашу несрећу изгнаника криви сви Хрвати! И са њима хоћемо добре, најбоље односе, да гледамо у нашу заједничку будућност, праштајући, али, никад немајући право да заборавимо“.

И на обележавању 75. годишњице Јасеновца, је говорио о праштању и о незаборављању. Ту небулозу једновременог праштања и заборава, немогуће је прихватити ни у теорији, а камоли у пракси. Али, то није само његова бољка, срачуната за његово „промакнуће“. Још је Арчибалд Рајс, после првог светског рата, у својој књизи „Чујте Срби“, помињао ту неразумност српског народа, коју ће прва прихватити Српска православна црква.

Тако нешто чудовишно, никад не би прихватила католичка црква, иако је изгубила оба светска рата, мада јој се нико није светио што их је подржала, након ратова.

Напротив!

И тако, признајемо Госпођи Председници Хрватске: Вучић је човек са којим се може једино „тако“ разговарати, јер је немогуће наћи несувислијег човека, који је у име, најпре личне, „будућности“, спреман на свакојака одрицања сопственог народа, па ето, сада, у том смеру, спрема „унутрашњи дијалог“, а пропо Косова!

Пуштен је глас да ће на јесен Председница Хрватске позвати Вучића у Загреб, на речени раговор, што је била прилика за његовог генсека Селаковића да изјави „Вучић, као човек дијалога, ишао би у Хрватску, ако буде позван“. Другим речима, унапред је пристао на ту почаст.

Кад је, пак, реч о „унутрашњем дијалогу“ предложен у ауторском тексту од стране Вучића у „Блицу“, могућно је сложити се са Павлом Богдановом у ФСК, да је тај текст настао одмах по Вучићевој посети америчком п. председнику Пенсу; то јест, да му је тај текст тамо и писан и уручен да га објави. Све је могуће, мада све није вероватно, али кад је Вучић у питању и највећа немогућност постаје највећа вероватноћа.

Он се толико осилио својим изборним успехом, да може све отворено да каже, као на пример: „Иако Срби нису спремни – нећу попустити“. Спадају ли ти „Срби“ у она два и више милиона који су гласли за њега као председника? Ако су у тој гомили, сада им се пружила прилика да виде и увиде да оно што Он хоће, то је закон. Другим речима он је прави правцати владар.

Што и Уставни суд, као и они који себе рачунају у опозицију, прећутно признају, да се не би замерили владаоцу. Јер, кад би проговорили, да поштују Уставне одредбе, Вучић не би могао бити и даље председник СНС и шеф Координационог бироа безбедносних служби, што је ових дана јавно показао разговарајући са турским подсекретаром Националне обавештајне службе, који је тим разговором, обављајући га са председником Републике, а не са министром унутрашњих дела, одн. са шефом БИА, показао да зна како стоје ствари са поштовањем и упражњавањем Устава у Србији.

Аферим!

Иако је свима јасно да са „Унутрашњим дијалогом“ има намеру да пребаци одлуку о признању Космета на друге, иако је он лично већ то признао још 2013, кад су он и Дачић потписали Бриселски споразум о томе, јавили су чак и неки акадмици да га подрже не само у погледу дијалога, већ и као корисност те „Вучићеве иницијативе“.

Нас не изненађују нека имена те подршке, али нас изненађује адвокат Бранко Павловић који се упустио у објашњења, која се не могу објаснити. Наиме, његов текст је изазван ставом академика Теодоровића исказаним на ТВ Н 1, да не треба да се залажемо за територијални интегритет Србије, јер ће у том случају Албанци имати 25 % својих представника у Парламенту, што је по Павловићу управо нужно „у политичком животу Србије, као гарант њене стабилности“!

Чудно да један тако познат адвокат хоће да избегне оно што је опште познато, да Албанци не желе ту стабилност , јер их она удаљава од њиховог националног циља, још од турског доба, далеко пре Призренске лиге 1878. Шта више, он каже да је „важно показивати поштовање према Албанцима, који поштују Србију, њен Устав и законе, српску историју и културу; што ће он лично, исто тако јавно показивати поштовање Албанцима“.

Наравно, нико од Срба не би имао ништа против учешћа таквих Албанаца у Парламенту, али таквих, Павловићевих, којих и да има не би смели да то покажу, у страху од оних који воде албанску националну политику, који би их сместа смакли, као што су Есад пашу, убили 1920. у Паризу, јер је управо био онај, који је хтео пријатељство са Србијом.

Једноставно то је немогуће, што је показано и за време Титове Југославије. Када су имали сва права, били су и посланици у парламенту, један од Албанаца био је чак шеф државе, па ипак у се три пута побунили Уосталом, Шипптари који су давали и Велике Везире у Цариграду, чинили султанову личну гарду која га је чувала, били редовна казнена експедиција за све честе буне у турском царству, зашта су били богато награђивани, ипак нису били задовољни, дизали су велике и трајне буне против Турака! Морамо већ једном бити свесни, да они траже своју државу, а не демократску заједницу са Србима, и у том погледу подржава их цела ЕУ, Америка, оба Вука, Саша Јанковић, па и Вучић и Дачић као потписници Бриселског споразума…

Спасити Србе на КиМ-у може само деоба по Кипарском моделу.

Треба се сетиту да су Турци и кад су били вековни окупатори Грка, и тада имали благонаклон став према њима, дали су им право да тргују целим царством, те није чудо да су 17 година после нас, подигли свој устанак. Али на Криту се нису никад могли споразумети, као ни ми са Шиптарима на Космету И зато су се поделили 1975 , а између њих дежурне мировне снаге УН.

Било је покушаја да се опет обједине, али су сви пропали на референдумима.

То је историјска поука, коју смо ми, у заједници са покојним Синишом Димитријевић, филмским редитељем документаристом, усвојили и направили једну брошурицу на Св.Саву 1997, о подели Космета, коју смо послали на 1.000 адреса, што српских, што албанских, али нисмо ни један одговор добили, што значи да су и једни и други хтели цело Косово, што је у највећој мери погађало Србе, који већ вековима трпе Шиптарске зулуме и злочине. До дана данашњег.

Кад се зна и памти март 2004. последњи масовни погром над Србима од стране Шиптара, и то у незаинтересованом присуству међународних снага, које су окупирале Космет после злочиначког бомбардовања 1999, може се замислити о каквој то најављеној Вучићевој „осовини“ са њима Срби могу да маштају и колико је она уопште реална.

Да се сетимо Хиполита Тена и његове опомене: „Ништа није опасније од велике мисли у малој глави“.

А сад видимо, да она може бити опасна и као мала а у великој глави.

Слободан Турлаков

П.С.

Не може се рећи да међу нама Србима, нема умних људи, оних који умеју да мисле и предвиђају, али може се и мора рећи, да и међу њима , има веома мало оних, који ту и такву способност умеју и хоће да управе у смеру отрежњења народа, у смислу његовог спасавања, путем његовог националног обједињавања и збијања.

Они који се хвале да су Србију променили и довели је до тога да запостави националну свест по цену уласка у ЕУ, сада најављују, без стида и срама, доношење „Декларације о опстанку нације! Њене културе и њеног језика“

Кога они то обмањују?

Нису ли до ономад причали да ће Београду врати ћирилицу, да ће чак од УН тражити заштиту ћирилице, а у Београду само два листа излазе на ћирилици, уз неколико приватних фирми обележених нашим писмом.