“Слуго мој добри, уђи у радост господара свога!”. Изненада, тихо и нечујно упокојио се владика Дамаскин Давидовић у 71 ој години живота 28 јуна, 2017 године. Нашла га је полиција у стану, на дан његове славе на Видовдан 28 јуна, 2017 године. Са својим пријатељима Грцима Анастасиом и Теофаном прославио је свој 71 рођендан 8 јуна ове године.
Др. Десанка Крстић, 14.07.2017
***
Владика Дамаскин је рођен 8 јуна 1946 године у Великој Крсни, код Младеновца у Србији од побожних родитеља Радомира и Босиљке Давидовић. Његов отац Радомир, по завршеној Богословији верно и предано непуних 40 година служио je као свештеник и свештеномонах Господу Богу, свом народу и својој српској цркви у разним епархијама. Када му је умрла животна сапутница попадија Босиљка свештеник о. Радомир прима монаштво с именом јеромонах Ромило, у част Преподобног Ромила Раваничког. Одликован је чином Синђела за ревност у свештеномонашкој служби и примеран монашки живот .
Владика Дамаскин је основну школу завршио у свом родном месту. Иако га је у младости занимала техника, васпитан у једној патријархалној и свештеничкој породици ипак се по свом избору определио за узвишени свештенички позив и уписује се у Богословију Св. Арсенија у Сремским Карловцима коју завршава 1967 године. Замонашио се непосредно после тога и добио име Дамнаскин. Одлука да се замонаши обрадовала је тадашњег патријарха Германа који га је одамах после монашења и рукопложења у чин ђакона упутио у Московску Духовну академију ради усавршења богословских наука. Пресеудну улогу у његовом монашењу било је напајање дубином богословске мисли владике Николаја које је тада помно читао. Духовну лиру владике Николаја сматрао је бисерима које српска земља није видела.
Велика му је част била да у једном приватном благочестивом дому у Београду упозна још једног духовног горостаса, тада прогоњеног о. Јустина 1973 године чија се Догматика тада изучавала у Богословији. Нажалост, у данашње време, ни његово светитељство није могла да задржи његову Догматику на Теолошком факултету. Баш у то време постављен је за суплента Богословије Св. Саве у Београду што је о. Јустина обрадовало.
Одлуком Синода, по потреби службе, премештен је у Богословију Св. Кирила и Методија у Призрену 1975 год. Била му је велика част и одговорност да буде васпитач и предавач богословске омладине у једној угледној Богословији као што је била Богословија у Призрену где је тадашњи владика Павле, каснији Патријарх српски био свакодневно присутан. Богословска омладина са својим професорима и васпитачима била је велика духовна и национална подршка тадашњим Србима у Призрену који су почели да осећају своју угроженост. Та угрожњеност постала је врло видна у пожару Пећке Патријашије 16 марта 1981 године.
Те кобне ноћи, владика Дамаскин се , просто чудом Божијим обрео на преноћишту у српском манастиру у Пећкој Патријаршији иако није имао никаквог разлога да те ноћи буде тамо. То је био врло трагичан дан како за њега тако и за народ на Косову чије ће се последице осетити десетак година касније. Владика је, гасећи пожар, буквално гледао смрти у очи али га је Бог сачувао од сигурне смрти на чему је био захвалан целог живота. Негде око 3 сат ноћу, пожар је захватио ковну конструкцију старог конака а делимично се пренео и нови конак који је био у изградњи. Злотвори су по гредама посипали бензин. Пожар се гасио целог дана. Спасавали су српско културно благо вековима чувано у ризницама манастира, свештене предмете и сасуде, иконе, рукописе, црквене књиге…
Да се сачува братство и јединство, тај пожар се стидљиво помињао а одговорност за пожар пребацивала на електричну инсталацију. Оно што је посебно поражавало то је да су тек после две године признали да су га учинили Шиптари. Саботажа је била очигледа и са Шиптарске и Српске стране јер прва цистерна са водом за гашење пожара дошла празна а друга са великим закашњењем. На владикино питање новинарки зашто његов чланак “Пожар у Пећкој Патријаршији – сведочење једног очивидца “није објављен дословце је одговорила: “наш уредник је телефонирао у Патријаршију и тамо су му рекли да чланак синђела Дамаскина Давидовића, професора Богословије у Призрену, – не објављујемо“.
Последице тог пожара осетиће Срби на Косову десетак година касније у Погрому истог 16 марта само 2004 године када је око 150 цркава и кућа спаљено а много Срба прогнано са својих вековних огњишта..
Школску 1984-1985 године провео је на постдипломским студијама на Аристотеловом универзитету у Солуну у Грчкој где се усавршавао из области литургијског и пастирског богословља на Богословском факултету код чувеног професора Јована Фундулиса а истовремено похађао школу за новогрчки језик на Фолозофском факултету истог универзитета.
Честа богослужења у грчким и руским црквама били су владикин велики духовни подстицај да још преданије служи Богу. Томе су допринеле и посете Светој Гори, манастиру Хиландару, манастирима Метеорима на острву Крфу и Егини где се чувају мошти Св. Нектарија Чудотворца.
По одлици Синода, а опет по потреби службе, премештен је из Призрена 1986 године у Београд на Богословски факултет на дужност управника интерната где је остао две године. Живот на Богословском факултету није могао да се упореди са хармонијом духовног животом Призренској Богословији. Ново постављење са звањем професора, постдиплпмским студијама и знањем руског и грчког језика владика је схватио као деградирање и недовољно вредновање. И, на његову молбу, по одлуци Синода разрешен је дужности управника интерната на Теолошком факултету.
Владика Дамаскин је изразио жељу патријарху Герману да се стално настани у манастиру Хиландару а одговарајуће службе у Патријаршији требале су да раде на папирима. Патријарх Герман је написао кононски отпуст из српске патријаршије за Васељенску патријаршију. На интервенцију удбе и Верске комисије до настањења у манастиру Хиландару није дошло и са канонским отпустом патријарха Гемана, владика Дамаскин оде у Немачку код владике Лаврентија и замоли га да интервенише код Васељенске патриајшије или да га постави у његовој епархији сходно његовом образовању. Владика Лаврентије му је рекао да ништа не може да му помогне већ са отпустом може да тражи помоћ од Грка. Од тог тренутка почиње вадикино странствовање.
У Немачкој га налази митрополит Новограчаничке Митрополије г. Иринеј Ковачевић који је дошао на сахрану једног националног борца кога је Удба ликвидирала и доводи у манастир Грачаницу. Владика Дамаскин је био хиротонисан за владику 22 јуна 1990 године у манастиру Нова Грачаница код Чикага и постављен за владику Европске епархије у Енглеској.
И, онда је дошло до наводног помирења Слободне Цркве, Новограчаничке Митрополије са мајком црквом. Све се то се запечатило Сретењском Литургијом помирења у Саборној цркви у Београду 15. фебруара 1992. године и “причешћем из једне свете чаше у Светој Евхаристији“ када је митрополит Иринеј Ковачевић служио Литургију са Патријархом Павлом и четрнест владика мајке цркве!.
Патријарх Павле је исте године одржао помен на гробу владике Дионисија и тако је дошло до рехабилитације владике Дионисија чиме је учињена неправда делимично ублажена. Кажем делимично јер је до тада све ишло “ како царски ваља и требује“
Међутим, проблеми за Слободну цркву тек од тада настају. Духовно уједињење завађене браће кроз заједничку Литургију и причешће из једне чаше требало је оснажити и административним уједињењем са заједничким Уставом за обе стране.
Као што је 1963. године био јуриш на имовину “расколника“ коју су после великих суђења одузели тако је поново централно питање било питање имовине. Мајка црква, иако је обећала да ће се руководити начелом апостола Павла, “Нећемо ваше него вас“, по питању имовине није била спремна на комомпромис.
- Питање имовине и контрола имовине није била једина спорна тачка тог предложеног Устава.
- Болна тачка била је и укидање Новограчаничке митрополије (Слободне српске цркве) и расподела њених парохија “сестринским“ епархијама.
Иако предложени Устав никад није прихваћен на сабору Новограчаничке митрополије Архијерејски сабор у Београду га је једнострано прихватио, после смрти митрополита Иринеја и све ове спорне тачке оснажио.
Значи, начело апостола Павла “Нећемо ваше него вас“претворило се у хоћемо ваше а не вас јер по питању имовине није било компромиса.
У свим тим “’трансакцијама“, после духовног помирења, владика Дамаскин је био велика жртва јер из Европске епархије Новограчаничке Митрополије, која је прва требала да буде угашена, постављен за владику Европске епархије у Паризу коју је на крају изгубио и дао оставку..
У једном интевјуу покојног Павла Павловића на питање: “Како је дошло до вашег губљења епархије“, владика је одговорио:
“Потпуни одговор на њега може да се да једино кроз призму тзв. процеса “помирења и уједињења“ тј, колико смо се најпре искрено помирили а уједињење ће доћи касније, само по себи под условом да су све његове премисе искрене и ако се базирају на Божијој и људскј правди а не на лажима, преварама и подвалама. Можда је у овој ствари меродавно мишљење владике Атанасија и његова изјава:“Нама није ни било стало до оснивања те епархије (западно европске у Паризу) него да Дамаскина одвојимо од америчких Срба“. Нико их није натерао да мора да нас признају али кад су већ признали нека се понашају као људи, хришћанска браћа, нека имају страх пред Богом.“
И, тада креће владикин стрмоглав. Како је у Паризу остао без епархије због разноразних околности због којих је морао да поднесе оставку а како се са верницима Новограчаничке митрополије у Америци поступало на сличан начин, делегати сабора из Канаде позову владику да дође у Канаду. Вадика Дамаскин се одазове том позиву и дође у Канаду 1999 године. Да је атомска бомба пала на Канаду мање би имала одјека него његов долазак.То је узнемирило многе духове а вероватно уздрмало и зацртане планове. После узалудних позива да се врати Архијерејски сабор у Београду га је лишио како епископског тако и монашког чина 2005 године.
Немајући место ни у једној цркви Новограчаничке митрополије која је била под потпуном контролом Београда, рапарачана и подељена сестринским црквама, иако су у Предлогу о помирењу потписали да нас неће реорганизовати нити мењати устројство НМ нити њених епархија, владика Дамаскин је служио у Грчкој старокалендарској цркви, што му се опет узело за зло. Пензионисам је у грчкој цркви.
Владика Дамаскин је био врло чест и драг гост у нашој кући. По доласку у Канаду, био је код нас осам месеци пре но што је нашао службу у грчкој цркви.За славу, Божић, Ускрс и друге празнике, његово је место било у врх стола. Умео је да утеши, да орасположи, да малодушне охрабри а и својим дивним појањем да унесе празничну атмосферу. Био је врло скроман и задовољан са мало. Куповао је јефтино лепе ствари. Имао је велику љубав према књизи и последњи динар би давао за добру књигу. Имао је широко образовање из многих области чиме се никад није хвалио. Говорио је грчки и руски језик.
Никад се није жалио на своје здравствене проблеме којих је имао више него што се дало приметити. Постио је сваки пост и кад је био болестан. Познавао је грчке породице које су биле врло предусретљиве према њему. Отишао је тихо и нечијно као и што је живео.
Људи могу да га суде и окривљују за много штошта. Оставимо тај суд Богу који неће погрешити.
Драго ми је да се и мртав враћа у своју земљу коју је много волео, код својих благочестивих родитеља и тамо где нема људских прогона и неправде. Нека му је лака српска земља и нека му Бог подари рајско насеље……….
Ожалошћеном брату Момчилу, снаји Љиљани, синовцима Дејану, свештенику и његовој породици, Лазару и његовој породици, унуцима, праунуцима Уредништво српских Новина и породица Крстић изјављује дубоко саучешће са молитвом Богу да их у дане жалост Бог оснажи и окрепи…
Др. Десанка Крстић
Да би сте послали коментар морате бити улоговани