Вести

Зашто? Волео бих то да знам. Волео бих да то питам Вас!

Не замерите што сам бесан, тужан. Не замерите што кривим све, па и Вас, за то што ми се десило.

Путовао сам безбрижно „Железницом Србије“ у Словенију. У посету оцу. Нисам ни помишљао да ће у неком наредном моменту, на последњој станици воза у Хрватској, људи пуни мржње према свему што у себи садржи реч Србија, изменити моју будућност. Или боље рећи уништити, разорити, одузети. Јер то су они мени урадили. Можете ли да замислите интензитет страха који сам осетио? Можете ли да разумете јачину бола који сам доживео? Напад, страх,ударци, бол, вређања, опет страх, крв, и опет бол… то је оно са чиме ја живим од тог кобног дана 16.07.2015. године.

Са 22 године пожелео сам да умрем, да нестанем и да тако све то престане. И престало је, после не знам колико времена мучења и иживљавања надамном и вређања свега онога на шта сам поносан. Можете ли да створите слику пред својим очима, да замислите, момка који путује сам, у локви крви, бесвесном стању, мучним боловима, лежећи на поду вагона у сопственим телесним излучевинама, од Загреба до Љубљане.

Уследили су дани, недеље, месеци борбе… прво за живот, а затим и за очување минималног здравља, уз бол који не јењава и константно питање Зашто?

Преживео сам… девет операција ока, небројиве болне терапијске методе, безмерно непријатне лекарске контроле, стравичну дијагнозу да је губитак вида, а можда и ока, известан и још извеснију чињеницу да нема наде за побољшањем.

Носим се … са тешким душевним и физичким болом, са окрутним сазнањем да нема правде, са реaлном чињеницом да нема помоћи. И питам Вас, који стојите под окриљем речи Правде- има ли је за мене? Може ли ми неко вратити веру у људе, у правду, у живот.

Страшно је што се роје мисли о безвредности мог „оваквог“ постојања. Има ли смисла било шта сада? Спутан да учим, спречен да радим, ометен да функционишем, да возим, да заснујем породицу, да у било ком смислу напредујем. И куда сада? И шта даље?

Колико год јака била подршка коју добијам од околине, верујте да је анулира бес и разјареност коју осећам свакодневно, константно.

Да. Бесан сам. Бесан, јер се ово што се десило нигде не спомиње, јер је заборављено или боље речено, није вредно неког већег помињања. Љут, јер се прикрива и таји злочин из мржње и то из ко зна којих разлога. Киван, јер нема криваца који су нанели зло. НЕМА ИХ. Нико не одговара за оно што ми се десило. Чак, слободно могу рећи да НИКО и не ради ништа на томе да се кривци пронађу, а нарочито не да се казне. НИКО, па ни они на које сам био поносан и које сам безусловно поштовао.

Постоји ли особа, било ко, у власти, у државном систему, ко ми може рећи шта да очекујем? Може ли ико да пружи подршку и помоћ или бар да има довољно храбрости и саопшти ми да мој случај не завређује пажњу, време и труд? Има ли, у рукама оних којима је сврха да штите и бране свој народ, воље, снаге и смелости да ме погледају у очи?

Да ли је могуће да се никакав поступак не покреће? Да ли је могуће да се ни у Републици Србији, а ни у суседној држави, не ради на покретању правде и налажењу починилаца? Може ли се одговор и било каква помоћ очекивати од Вас?

Ovo je napisano nasem Drzavnom vrhu,pre pola godine. Jos se nisu udostojili, da mi daju bilo kakav odgovor. Stidim se ovakve vlasti.

пише Јанко Гашић

via Фејсбук