Вести

Ове године навршава се тачно 170 година од како је познати енглески књижевник Виљем Текери, почео, у наставцима, да објављује своје чувено дело Вашар таштине, чије се основе и данас сусрећу у провинцијaлним земљама, којима апсолутистички владају примитивци, који из дана у дан величају себе и размећу се својим јединственим заслугама, без икаквих скрупула и ограничења диче се и поносе собом, грабећи се сујетно за славом, без обзира за њену цену, коју славу историја има трајно да запамти….

пише Проф. др Слободан Турлаков, 01.07.2017

***

Сведоци смо, већ пет година, једног таквог примерка на нашем терену, а ових дана и његовим, други пут, цивилним „крунисањем“, уз шест хиљада страних гостију и домаћих , њему блиских, званица, које је славље подкрепио са шест тона меса, за лесковачки роштиљ, неколико стотина килограма ужичког кајмака и златиборског сира и кобасица, неколико хектолитара вина и ракије, уз певање и свирку разних аматерских и школских ансамбала, а пред свечану вечеру огласио се својим јединственим тенором, и председник техничке Владе Иван звани Ивица Дачић, певајући „О соле мио“ и „Калинку“, чиме је још једном пласирао оно највредније и најбоље у своме бићу, које непотребно жртвује за политичку каријеру, чак дипломатији, не испуњавајући основне претпоставке образованости за тако нешто.

Уз све то, као врхунац те свечаности, чуо се и слављеников непоновљив и јединствен говор, који мада је наменио најпре и највише грађанима његове земље, али ипак гостима и званицама, који су били у његовој близини. Говор који ће најбоље потврдити наслов овог текста, који ко зна који пут пружа јединствену прилику високим гостима да се подсмехну том провинцијском лидеру, који се њиховом подршком намеће овом народу као „фактор стабилности региона“.

У последње време прича се, доста отворено, да су га са Запада, ком он верно служи од 2008, „пустили низ воду“, што је тешко поверовати, кад се има у виду да му је цео Запад честитао победу на изборима, што се у противном, не би чинило.

Управо та верност и везаност за Запад, као и њихово поверење у његову потпуну послушност, могла се уочити у реченом говору, најпре у децидираној тврдњи: „.Храбро идемо из митоманије у будућност. Мењамо се и спремни смо да то чинимо, изнова, сваког дана и да више не сањамо непријатеље, него да на јави стварамо пријатеље“, на што је Дачић нехотице реплицирао: „Више се удварамо непријатељима,, уместо да јачамо пријатељске везе“, што је по некадашњем Томи и непотребно, јер је Србија једина земља која нема непријатеље!

Какав терцет!

Но, вратимо се говорнику:

„Србија је спремна да са земљама Западног Балкана гради мостове и путеве преко провалија прошлости, да заједно радимо на економском развоју“, што је и идеја „Берлинског процеса“ а и „малог Маршаловог плана“, што би само њима, Немцима, било од користи.

Открио је и ко су то земље Западног Балкана.

„Да, ми Срби, и ви Хрвати и Бошњаци, Црногорци, Албанци и Македонци, заједно можемо планине помицати, без да градимо нове Југославије“ (?).

Шта је са овим хтео да каже, сам Бог зна, тек Хрвати никад нису дозвољавали да их рачунају у ма који део Балкана, јер су они – Средњоевропска земља, што и јесу, док ми ћутимо, и пристајемо на то, да нас смештају у Западни Балкан, мада смо тек и само његов централни део.

Међутим, из Париза се јавио нови председник Француске, извињавајући се Вучићу да на може доћи на његову свечаност, због заузетости на другој страни, поручујући, без икаквог ограничења, па и скрупула:

„Само наставите да чините уступке Хрватима, Албанцима и Бошњацима! И имате пуну подршку Француске!“

Другим речима, он је овим потврдио сумње да је већина високих гостију на страни оних који нам сваки час праве сметње, потежући нека своја измишљена права, и да се, према томе, ми немамо чему добром надати од Европе, који је пут за Вучића без алтернативе, уз који треба додати и да је „развој односа са САД – за Србију приоритет,“ што је Меркелов изасланик а Вучићев саветник, Герхард Шредер, сажео у једну важну реченицу: „Вучић је сидро стабилности“ и тиме његову таштину узвитлао до најудаљенијих звезда.

За њега је Немачка држава над државама.

А има и право.

Недавно су у једном дану, у парламенту, изабрали новог председника Немачке, и у истом дану без икаквих цеременонија увели га у дужност, која је и у нашем Уставу за председника посве протоколарна и реперезентативна, а никако владарска, што Вучић интимно жели, што је и разлог овој сулудој церемонији, која је ко зна колико пара узела из буџета, који такав трошак за ову годину није предвидео.

Међу нама, изненадио је, опет!, Патријарх, који се дао сликати с „југословенским“ принцом Александром и новом премијерком, католкињом, са којима је одстајао тзв. инаугурацију, што још једном потврђује да је СПЦ принципијелно обезглављена, потврђујући речи херцеговачког владике Григорија, по повратку из Америке, да наша црква није национална!

Ком мишљењу је сада Вучић дао већег замаха тврдећи у свом говору да смо „отворени према свету, а затворени према себи“, да би обавестио високе госте

„Дошли сте у Србију, која је престала да се нада смрти и почела је да жели живот (!) . Заувек смо живели у оном од јуче, пошто са оним од данас не знамо шта да радимо (!)“

Решење је нађено, бирајући њега за председника државе, који ће научити „ову генерацију да ради“ и да слуша, да „своју децу не учи прошлости, већ будућности, која нема намеру да чека!“.

Фантазија!

Зар је требало зато организовати ову монстр параду, „какву свет није видео“, те је, ваљда, и зато дошао да је види, али и да чује оно што није имао где да чује, и да тако омогући новом председнику да се поноси својом идејом о другој инаугурацији, након 23 дана пошто је себе озваничио као председника, заклетвом на Устав и Мирослављево јеванђеље, у Скупштини, и тиме постао оно што јесте и чинио овај меголомански „бис“, колико непотребним, толико и неукусним.

Било је то све заједно јединствено и невиђено, што је РТС пронео кроз свет, што је председнику Вучићу дало повода да им упути колико похвалу, а још више и личну захвалност. Јер, као што се Титово име везало за Југославију, тако ће се сада Вучићево име везати за Србију! А то он управо и хоће, јер је фасциниран Титом.

***

Пошто је пучанство држао скоро месец дана у неизвесности ко ће да га наследи на месту председника владе, тј. да наводно влада уместо њега, надувавајући тако ту мистерију најпре са три – четири, па са две – три, и на крају са две могућности – Дачића и Брнабићку, што је Дачића и СПС доводило до лудила.

И на крају – Ана Брнабићка!

С тим што ће она да води економију, а Дачић политику!!! Док је једина и неоспорна истина, Вучић остаје једина власт!

Али, као што је све оно што не иде њему у корист увек одлагао, тако ће и најављену промену Устава одложити у недоглед, као и ослобађање од председничке функције СНС- а.

Као што је одлагање именовања председника владе продужaвао, тако ће одлагати и промену шефа странке, мада су оне неуморне улизице из његове најближе околине, на челу са Зораном, Вулином и Стефановићем, тражили од њега да остане на челу странке, Зорана је, шта више, тврдила да га Устав не обавезује на ту промену! Која дрскост!

Неки медији, по нечијој жељи – наравно – успели су да Стефановића кандидују за наследника Вучића на челу СНС-а, занемарујући чињеницу да шеф полиције ме може бити и шеф странке, што је у овом амбијенту власти, сасвим могуће. Зар није Дачић био шеф полиције и шеф СПС –а, пуних шест година! А зар Вучић није и као премијер и сада као председник државе, шеф Бироа за координацију безбедних служби.

Нагледаћемо се још доста чудеса, која ће све од реда бити пропраћена одобравањем и аплаузима, јер је за пет година апсолутистичке владавине створио ешалоне присталица, ал највише чуди Шешељева, јер испада да га је он створио, да би се сад иживљавао над њим, као нижим бићем, пред његовом јединственом личношћу.

И тако – Ана Брнабићка, са новом и својом владом, која је од почетка до краја доскорашња Вучићева влада којој је и она припадала, која има да настави његову успешну политику, мада јој се омакло да ће убудуће министри похађати Академију у којој ће учити како се управља државним пословима, што значи да то нису знали, и да као такви нису могли да обезбеде успех Вучићеве владе и тиме потврдила недавну изјаву министра финансија Душана Вујовића у Бечићима, где је рекао „у Србији постоји проблем управљања на свим свим нивоима – државном, јавном и приватном. Шта више, не постоји координација у управљању“.

А како би и постојала кад је Србија сведена на једног човека, на његову вољу и жељу!

Ако Ана Врбанићка за годину дана бављења у Вучићевој влади то није осетила и доживела као стварност, поставља се озбиљно питање шта је онда хтела својим пристанком да буде марионета Вучићевих потреба.

Ако она мисли да ће те његове потребе подвести под своје, грдно се вара, јер он влада свим њеним подпредседницима и министрима, па ће самим тим владати и њом.

Она је то морала до сада да увиди, јер добијање мандата за састав нове владе, она није искористила, већ је само себе преместила у Вучићеву премијерску фотељу, лажно извршавајући једну судбоносну рокаду међу старим министрима, која никако није њена замисао, па се чак може сумњати да је она довела Тривана и др Ненада Поповића, који је као председник тзв Српске народне партије и „руски човек“, запамћен и као учесник у два молидбена доручка, са Вуком Драшковићем, у Вашингтону!

Двадесет и два министра онемогућавају најављени „тимски рад“ и ко год је поштен и искрен не може а не помислити оно што смо већ једном ставили у наслов нашег текста „Тешко њој! А ко јој је крив¬?“ Мада би се пре могло рећи – „Тешко овој земљи!“

Колико је Вучић асолутни владалац, види се и по томе, што нико није дигао свој независни и одговорни глас због овог проблематичног именовања једне жене, која нема никакво политичко, ни државничко искуство, што се видело и из недавног саопштења Фискалног савета, по ком низу градова, на челу са Крагујевцем прети финнсијски банкрот!, што с обзиром да је реч о локалној самоуправи, која је била саставни део њеног ресора, указује на некаваљерски наступ Савета, који је до поменутог закључка морао доћи много раније, и као таквог га саопштити у време толиких Вучићевих похвала за успешни финансијски раст, да је чак обећавао повећање плата и пензија, до краја године!, што је ММФ глатко одбио.

Наравно, сви су они чак и са поштеним и одговорним гласом знали да су га дигли, да би остали без њега, па и председник параћинске општине, Пауновић, који се тек сада јавља са тврдњом да је за речени дефицит „крива Република и (чак) Фискални савет.“

***

У читавом сплету унутрашњих проблема, један је стално присусутан, у овој земљи се непрестано води политички окршај и предизборна кампања, сад чак на неколико месеци пре београдских локалних избора.

Наравно, као и у свему, и ову предизборну кампању покренуо је лично Вучић, одлуком да Синиша Мали не може више бити градоначелник.

„Ја сам донео одлуку да Мали бише неће бити градоначелник, због критика која се против њега води“

Откуд сад то да критике одлучују, ко ће коју функцију заузимати!

Али, ако је реч о критикама и ко их је први повео, онда је то Вучић који је рекао: „Иза догађаја у Савамали стоји највиши орган градске власти у Београду“. Дакле, Синиша Мали!

Што је Мали одмах демантовао, узимајући у заштиту и општину Савски венац на којој се Савамала налази.

Али то није помогло, Савамала је допрла и до страних медија, Мали је најавио оставку, као „лични чин“… и почела је предизборна утрка око Београда, као главног центра државе.

Много је речи и кандидатура већ у оптицају, са још већим надама, на челу са Сашим Јанковићем и Вуком Јеремићем, али најинтересантнији је прилог Предрага Поповића у последњем броју „Таблоида“, који са великим познавањем настајућих проблема улази у целу ствар, која није ни мало наивна, поготову кад је реч о Београду као полигону пљачки, крађа и лоповлука, још од 5.октобра од којих ни једна судски није разрешена.

Довео је и Драгана Ђиласа на сцену, који се ко зна зашто и како решио да се врати у политику, што знатно компликује целу београдску причу.

Ми се у то нећемо упуштати, утолико пре што Поповић има „аргументе да поговора нема“, и са великим интересовањем очекујемо како ће цела ствар почети да се разрешава.

Тек, треба га прочитати и очекивати како ће поменути, како их је он назвао, крадоначелници – реаговати.

Мада верујемо да ће се послужити Крлежом, и преко свега прећи опортуним ћутањем.

Тек, сећамо се Бранка Пешића и његовог поштетног и честитог дугогодишњег председниковања Београдом, човека заслужног по бескрајном низу ствари од пресудног значаја (Газела), а нама најдражи по томе што је спречио да се улице обележавају – латиницом.

Слободан Турлаков