Вести

Нема сумње, ствари се све више компликују, Запад се неће смирити док не изазове немире, па и сукобе, на територији Југоисточне Европе. Дакле и Србије. Проблем је, по нас, утолико већи, јер се налазимо пред несумњивом „консолидацијом власти у рукама“ новоизабраног председника државе, за који је „ризик“ – како га је назвао амерички сенатор Мекејн, по повратку из Београда, преко „Гласа Америке“ – пронашао разлог за одлуку „морамо све да учинимо да осигурамо демократију“.

пише Проф. Др. Слободан Турлаков, 09.05.2017

***

И додао, зато „треба што више да будемо ангажовани на Балкану“. Шта више, постојеће тензије између Србије и Косова, последица су изостајања америчког и европског лидерства“. По њему, уместо руског, за који тврди да се доказао на примеру „покушаја пуча у Црној Гори“, треба њихов утицај да се видно инсталира.

Извозом и „очувањем“ демократије, Америка се одавно бави, са последицама које се не дају сагледати, и у овом часу, кад се Македонија свакојако тресе, ко зна шта се може изродити. Тек, то што има да се изроди спрема се по потребама неколико центара.

Но, ипак да се вратимо америчком сенатору, једном од важних чинилаца америчке спољне политике.. „Мислим, да ће Вучићеве потезе, до одређеног степена, да диктира наш и европски ангажман у тој земљи“.

Иако не сумњамо да је тај „ангажман“ почео још онда кад се Николић одрекао нове кандидатуре, ипак нам није јасан. Бар што се тиче Вучића, што смо већ неколико пута истицали. Јер, шта ће Вучићу „консолидација“ власти у његовим рукама, када је већ имао , апсолутну и недељиву?!

Ми смо, исто тако, сумњали да Вучићева одлука да буде председник Републике, за њега лично, са становишта Устава и позитивних земаљских закона, значи силазак са власти, а сад се ради о томе да се – попне на још већу? Како? Како другачије, него са променом Устава, по ком Србија има да постане председничка држава, што није тако једноставно изводиво.

Диктатура је систем владавине, као и тзв. демократија, и једна и друга траже људе који ће им служити, не само верношћу и оданошћу, већ и способностима и самопрегором. Диктатор, чак и најспособнији и најраднији, не може опстати сам. У том погледу, Вучић би се морао угледати на Тадића, чији је кабинет био друга и владајућа влада, на челу са пок. Микијем Ракићем.

Ко чини Вучићев кабинет није продрло у јавност, али је чудно, да је свог бившег шефа кабинета, послао у Вашингтон за амбасадора, за кога се чуло тек кад се огласио једном изјавом, која би га у најмању руку морала да премести са тог места. Наиме, у Чикагу, на једном скупу, јављено је да је тај Ђерђ изјавио да „Путин има амбицију да завлада светом, да Русија постане супер сила!“

Вучић није коментарисао овај дипломатски скандал, а Дачић се „оградио од изјаве амбасадора Ђерђа Матковића, јер она не изражава званичне ставове наше земље.“

И ствар је тиме заташкао „руски човек“. Невероватно!

Ипак, и овај случај са амбасадором, подсећа на Вучићеву недавну изјаву: „Ми бирамо људе по доброти и поштењу, а не по нацији и вери“, која кад је реч бар о Блеру и Шредеру нема покриће и потврду, што, наравно, није једини случај Вучићевог политичког „рада“, који редовно пати од недефинисаности, често и неодрживости, иако је не једном тврдио да – држи до своје речи.

Могуће, на европском нивоу, али ретко кад на нивоу земље којом неограничено влада.

Рушењем Шешељеве СРС, 2008, и стварањем СНС-а, дошло је до афирмације најпроблематичнијих типова, који су хтели да се докопају власти макар и најнижег ранга, само нека је од користи, што се као понашање није никад променило и од њега одустало..

Вучић је не једном признао, да се по унутрашњости свашта ради, само не оно што је нужно да се докаже успешно пословање и руковођење СНС-а, да се дошло до једне крилатице – народ верује Вучићу, али не и СНС-у, која уосталом, никако није тачна, што се видело и по постојећим протестима „против диктатуре“, широм Србије.

Цео проблем који се неумољиво ставио пред Србијом после председничких избора, тек следи.

Вучићу ће вероватно синути тек сад кроз главу његова суштина, да власт не може и неће бити само у његовим рукама, онако како је била. Чак и ако узме најпослушнију индивидуу за премијера, ипак ће морати да изиграва демократију, и да је пушта да „управља владом“, свеједно што ће је сам он, Вучић, изабрати.

Мораће, не једном, да се присети да је пред изборе рекао да ће водити политику суверене, слободне и независне земље, тј, да није рекао „да ће бити председник вазалне земље“, мада није битно шта је рекао, већ шта ће морати да ради, да би опстао на положају, онако како му је амерички сенатор Мекејн предочио : „Вучићеве потезе диктираће наш и европски ангажман у Србији“.

Наравно, Вучићу треба премијер само по звању, у ком се смислу Дачић сјајно доказивао, и ових дана често помињао ту њихову успешну „сарадњу“, не би ли се Вучићу наметннуо опет за премијера, што би за овога било најпогодније.

Дачић се тако титураларно понашао и као министар иностраних дела, док је спољну политику водио искључиво Вучић, као и све остале ресоре.

А како ће сада?

Чак и да узме Дачића за титуларног премијера! Коме је, као последња нада остала, да ће га на то место инсталирати Руси, као свог човека, који ради за њихов хуманитарни центар у Нишу. (Зашто тек сада?) Смешно.

И Руси, као и сви остали странци у Србији, о свему су обавештени, неки чак и директно, и знају да је Дачић само и искључиво сопствени човек, и да ће играти руског, и ма ког другог, само ако га то одржи, макар и формално, на власти. Уосталом, зар није једном и јавно признао, да мора да мисли на своју будућност.

Ал, неже бити смешно, ако би Вучић ту „околност“ изгубио из вида.

Све у свему, улетели смо у један хаос, који нам није био потребан, и све би било боље него што ће бити, која је будућност у свему најпре и највише – неизвесност, коју медији издашно предсказују. Што већ одавно, па и испразно најављују.

Био би ред да државни секретар за информације, усмери медије ка умиривању ситуације, уместо што је распирују, и на унутрашњем плану – свакодневним насловним странама са најгрознијим убиствима, и на спољашњем, претњама терористичких напада.

Бадава је што, при том, цитирају Вучића и Стефановића, и генерала Станковића са Косова, о миру и стабилности, па чак и лидерству Србије у региону, кад Вучић не сме ни да помисли оно што му његова пријатељица, Колинда, поручује „Много ће воде протећи Дунавом, до пријатељства са Србијом“. А зашто и да мисли кад је „позвао хрватски врх на обнову дијалога“. Што њима и не пада на памет.

Једном речи, Србији је потребна јасна и непоклебљива национална државна политика, какву све околне земље спроводе. Чак ако су све оне и чланице ЕУ, док се Вучићева Србија одриче сама себе и подастире свима, да би пузећи прошла кроз врата ЕУ, за која смо толико пута , кроз речи њених комесара и представника, чули – за Србију ће бити још дуго, дуго затворена.

Коначно, Србија за Европу и њене чланице не постоји. Док Косово још како постоји, чак нас њиме уцењују.

При том и таквом стању ствари, оно што се ради са Србијом далеко је од сваког елементарног поштовања и признања. Рестаурирани су стари и доказани наши непријатељи, Ахтисари и Олбрајтова, и доведени у тзв. приштински тим, ради преговора са Београдом!

Кад би у Београду било мало части и достојанства, са тим типовима не би требало преговарати!

Али, тако нешто не може се ни замислити.

Ето, на пример, док у Хрватској славе 22 године од „Блеска“, Вучић, према „Јутарњем листу“ најављује отварање многих могућности „за улазак српског капитала у Хрватску!“, и у исто време трага, као највећи просјак, за могућим инвеститорима широм света, обећавајући им унапред најбоље услове! Коначно, да ли је прочитао списак на ком је рангирана стопа сиромаштва у европским земљама, на ком је Србија – прва по сиромаштву.

Има ли то везе с памећу, с државничком дораслошћу и достојанством?

Јасно је да нема. Али, зато није крив Вучић.

Већ она примитивна, безглава маса изашлих гласача, који су одушевљено гласали за њега. Чак на поновљеним изборима у осам места, у далеко већем броју, но у првом гласању!

Шта ће бити од нас, тешко је предвидети. Било је наивних који су веровали да ће протести окренути ствари ка оздрављењу, али нико да види, да утврди да су ти „протестанти“ носили запаљиве пароле и поруке исписане великим словима – латиницом!

Чиме су јасно показали куд стреме и коме припадају.

Годину дана се отеже питање Савамале, и на крају су организатори „Не да(ви)мо Београд“, стварно испали – „комплетни идиоти“. Јер, када се у изборној ноћи, априла 2016, збила Савамала, Вучић је после неколико дана изјавио да

„Иза догађаја у Савамали, стоји највиши орган градске власти у Београду“.

И тако усмерио будуће протесте ка градоначелнику Београда. Међутим, градоначелник Мали се огласио:

„Београд нема ништа са тим, а ни општина Савски Венац, на чијој територији су срушени објекти“.

А сада, после годину дана, Вучић каже: „ЈА сам донео одлуку. Мали више неће бити градоначеник, због кампање која се води против њега!“ Нико да га запита – а ко је ту кампању усмерио на Малија??? Чак ни сам Мали!

***

И док је Дачић изразио „своју забринутост због ситуације у

Македонији“, Вучић изјављујре да су „односи са Турском од изузетне важности за нас. Србија жели да буде добар партнер Анкари“. У наставку, напомиње да Ердоган није био у последње 2-3 године ни једном у Србији.

„Додуше, био је у делу Србије који није под нашом контролом“. (!!!)

Где је, нема сумње, још једном показао своју блискост са браћом на Косову, изјављујући, не једном – „Косово је Турска“.

Све боље од бољега, и срамотније по председника Вучића, који га је позвао да дође на инаугурацију, као први председник једне стране земље.

Међутим, „Дојче веле“ каже за турског председника „Ердоган жуди за већом моћи на Балкану. Најјачи утицај има на БиХ, па на Македонију, Косово и Албанију“. Дакле, тамо где се ко зна каква судбина нама припрема. Тамо где се ових дана толико опасних ствари дешавају и припремају.

Да не би било забуне око Турске и њеног садашњег председника, Ердогана, кога Вучић очекује „са великом групом бизнисмена“, да поменемо да се наш председник оглушио о подизање споменика „Жртвама геноцида у Сребреници“ у Цариграду, са натписом: „Нисмо и нећемо заборавити геноцид у Сребреници“.

Искрено речено, како да се не оглуши, кад је и сам био у Поточарима да се поклони „невиним жртвама“ и да обећа и однесе Сребреници 5 милиона евра помоћи… а ових дана, бивши тужилац за ратне злочинце, Црногорац Владимир Вукчевић је резолутно узвикнуо:

„ Био је геноцид! И тачка!“

Рече и жив оста!

Слободан Турлаков