Вести

Да ли се неко из централа политичких странака запитао како се бедно осећају они јадни њихови активисти, кад морају да иду по кућама, од стана до стана, да би агитовали за партије којима припадају, да би на крају упитали хоће ли њихови изненађени слушаоци, излазити на изборе и за кога ће гласати.

пише Проф. Др. Слободан Турлаков 18.04.2016

***

Да се човек запита: шта уопште имају од те и такве агитације, сем да сами себе заваравају да су тако и тиме успели да увећају свој будући изборни резултат?

Наравно, све је могуће, али би могли да помисле да је то силеџијско обилажење станова и један простаклук, па и безобразлук, чак толики, да би она странка која то не чини, могла да објави као доказ поштовања приватности гласача, и да их тим господственим ставом придобије за себе.

Али, тешко је то и претпоставити, јер је код нас политика и политичка професија, већ одавно у водама простаклука, али никад као последњих година.

*

У бившој Југославији највише комуниста и титоиста било је у Србији, преко милион (Србија је још увек Југославија, не само по томе) да је близу памети веровати да их данас, заједно са потомцима, има, чак, преко милион , међу којима има стотине хиљада оних који су изразитији, и који не чине само чланство СПС-а, већ су метастазирали по целом пресеку друштва, како би њиме беспоговорно владали, као модерне демократе.

У свачијој околини има таквих и није потребно никога убеђивати о њиховом постојању.

Један који се умувао у ту и такву „демократску политику“, али и себе сматра најзаслужнијим што се СПС одржао и што већ десетак година представља снажан фактор у држави, Иван, звани Ивица, Дачић, на свом предизборном говору у Чачку рекао је „како су идеје 5.октобра пропале и за собом оставиле само безнађе. Али је зато наша партија остала постојана и после 5. октобра се доказала идејама!“

Шта више, „све је релативно, осим СПС –а…(јер) иза нас је континуитет, сигурност, стабилност и трајање“

„У најтежем времену показали смо да имамо најбоље кадрове који знају како се води државна политика“. (!)

Каква дрска смелост, помињати те „најбоље кадрове“, којих, не само СПС, него и остали, немају ни сада, сем ако у њих не убраја себе, што није невероватно, јер кад неко као он, са дипломом новинарства, којим се никад није бавио, и незнањем енглеског језика, прихвата место шефа дипломатије, онда никакв коментар није потребан.

И тако. По њему и са њим „СПС је поносан на своју прошлост“.

Уосталом, могло би се чак рећи да СПС и има само прошлост, јер је Дачић не једном, редовно пред изборе, истицао да су они настављачи Титове партије, што рецимо у Хрватској, у којој такође постоји наследник СКХ у виду СДП-а, нису говорили, ни пред изборе, ни после избора, нити су се тиме поносили, а још мање подсећали своје гласаче, бивше чланове СКХ, за кога треба да гласају.

Уосталом, на митингу у Јагодини је отишао толико далеко, да је обећао да ће „вратити Титово време. Када је било више фабрика него пензионера, време бесплатног школства и лечења, када су радници добијали станове. То је време којим се поносимо и ми ћемо га вратити. Зато гласајте за нашу коалицију Дачић –Палма, јер нама нико не командује, ни из Вашингтон, ни из Брисела, а ни из Москве“.

Да би доказао њихову исправну садашњост, на ону, која се ослања на своју светлу прошлост, Дачић наставља „Социјалисти никад нису продавали фабрике, нити остављали раднике на улици, нити смо отимали и пљачкали, за разлику од оних који су дошли на власт 5.октобра!!“

Треба имати карактера и морала, чак и комунистичког и титоистичког, па овако нешто рећи, кад се зна да је СПС, на челу са њим, већ десет година у братској заједници и интензивној сарадњи са тим петооктобарским пљачкашима и отимачима!!!

Зар он мисли да је народ лишен било каквог памћења и било каквог виђења и ове и овакве садашњости. Али он и не говори ово народу, већ онима које треба да подсети коме су припадали и ко су били (зато је на митинг довео Титовог унука, Јошку), и да, као такви, имају да гласају за настављаче комунистичких и титоистичких идеја, да њиховим гласовима подрже њихово остајање на власти, јер ће од тог остајања и они сами имати само користи.

Одиста, да их подсетимо, шта је шест година Дачић радио као министар унутрашњих дела, него био чувар комуниста и титоиста, да не буду процесуирани због својих, остварених, пљачкашких апетита и коферчића???

Толики су с комунизмом почели (није било других!), па их је тзв. транзиција дочекала на положајима са којих су могли много за себе да ућаре, неки чак и одвише, па их сада зову тајкунима.

Рецимо, Мирослав Мишковић! Био је и потпредседник Милошевићеве Владе, а онда се бацио на бизнис, у Србији и региону. Основао разне фирме, подигао пространу плантажу јабука у Челареву, запослио бројне раднике, плаћао порез… (Ако није, шта су радили – порезници?, кад су примали плату?)

А онда, само њега на суд и у затвор. Постаде злогласни тајкун, који руши Владе, поткупљујући поткупљиве министре! И сад тај озлоглашени тајкун, моли, да се већ једном оконча његово суђење, да се коначно одлуче шта ће с њим да раде.

А шта ће бити ако га ослободе? Хоће ли он да тужи државу?

Зашто државу, а не Вучића и осталу солидарну компанију која га је теретила и зато, што је радио и помагао незапосленима да се запосле и преживе њихову транзицију.

Уопште, цео систем којим се овде влада је под окриљем извршне власти, од локалне самоуправе до самог врха, који сви од реда, налазе да је боље да инвеститори буду странци, него домаћи богати људи.

Мора да постоји неки лукративни разлог.

Никако да они који владају, у првом реду Вучић, објасне, ако су се ти домаћи, обогатили противзаконито, шта су радили они који су спроводили законе? Тј, њихови кадрови.

Једино неоспорно добро које је учинио овој земљи, од како је постао њен председник, Николић је учинио негде на почетку свог мандата, кад је тражио да најпре похапсе поткупљиве политичаре, који су омогућили тајкунима да се обогате.

Наравно, то није ни тада учињено, нити касније. А то није случајно. Јер иза свега тога, као и иза свега другога, неко из власти стоји! С разлогом!

Ту је проблем! А не судства, тужилаштва и истражних органа.

Зар су они криви, што су сви од реда, под контролом и потребом политике?

Ако цео систем почива на корупцији, испада да су једини способни људи, они који стварају вредност и омогућавају рад и запосленост, управо они које називају тајкунима.

Напослетку, ко су они које доводе из света, као инвеститоре? Рецимо из Хрватске и Словеније? Нису ли и они, по дефиницији, тајкуни тих земаља? Али Вучић каже, главно је да они привређују и омогућавају привређивање, па нека добит износе и носе у своје земље! Један доказ више, да Вучић са својом владом нема осећај припадности српском народу и потреби његовог стварног напретка.

Није потребно да подвлачимо да се узалудно много пута о томе писало и тражило да се домаћем капиталу омогући рад и зарада.

Коначно, тако је Србија почела и тако дуго живела.

Што би сад, кад је опет постала Србија, било другачије?

Ту традицију, из данашње власти, једино је поштовао дугогодишњи министар Веља Илић, који је, током свог министровања, назидао бројне зграде, запошљавајући тако нашу пропалу грађевинску оперативу и њихове раднике.

Он је бар нешто радио за опште добро, а шта су остали министри радили?

Додуше, ако нису они радили, радиле су њихове фамилије, користећи се кредитима које су одобравали њихови министри. Нема ни једног министра, који је лишен фамилије која се не бави бизнисом!

Па, дакле, ни странке која нема такве министре, са таквим фамилијама.

И шта сад они хоће од гласача, позивајући их и даривајући их свакојаким поклонима, како би у што већем броју изашли на изборе. Скоро да им није ни важно за кога ће да гласају, само нека се нађу на изборним местима, и тако се определе за будућност, а не, како каже Вучић, „за прошлост и време пљачкашких приватизација“, од којих ни једна није расветљена и рашчишћена, па ни оне 22, које је тражила ЕУ да се разјасне!

Уосталом, овим изборима, сви од реда, обећавају бољу будућност. Неки чак, као Тадић, заборавља да је са том паролом, о бољој будућности ( и то –„одмах!“), већ једном излазио пред бираче, па је све било горе, иако су се бунили против оних који су говорили – „што горе, то боље“!

Све је речено и све је потрошено, остало је још само сликање пред камерама. И сад, пред изборе, шетање по Србији и Војводини, којој, званично најплаћенији човек у Србији, Свежиновић, звани Бајатовић, обећава, пуну и темељну аутономију, мал’ те не, као по Уставу 1974.

Али, само ако гласају за – СПС!

Који је једини гарант те и такве аутономије..

Дабоме, све су то активни остаци комунистичког одн. титоистичког кадра, размештеног по свим странкама. Не само по тзв. социјал-демократским! Размилели су се чак и по европским установама!

У време Дачићевог председавања ОЕБС-ом, предвиђала се могућност да се и он докопа нечег од Европе, што је била нескривена жеља тог провинцијског кепеца, са југа Србије, да се и он, попут Свилановића, и још толиких других, сналажљивих, задржи „тамо далеко“.

Није ничија кривица што се није испунило то предвиђање, које се чинило реалнијим од његове јавно изражене жеље да се докопа места председника Републике Србије.

Наравно, то доста зависи и од резултата ових избора, зато Дачић, мада га је Вучић избацио из досадашње коалиције, ипак, злу не требало, изјављује, са не много части и достојанства:

„Верујем у савез с Вучићем. Примитивци то не могу да покваре.“

Није рекао ко су ти – примитивци. Ваљда то су они што желе власт, а то сви желе.

Налазимо се у времену које је запамтило Форгача, аустријског посланика, оног што је, између осталог, послао извештај свом бечком министру: „Новац је у њима потискивао свако патриотско осећање – од председника владе до последњег дијурнисте (дневничара)“

У исто време Краљ Александар Обреновић, у својој 17.години, овако оцењује нашу државну ситуацију: „Људи на власти су бескрајно неспособни за посао, али уколико су мање способни, утолико су амбициознији и то само зато да би могли да искористе државу за себе.“

Вучић тврди да су њему руке чисте.

А колико је места, с краја на крај Србије, обишао и колико ће још обићи до избора, из дана у дан… и све са државним возилима, што у ваздуху, што по земљи, уз бројне пратеће екипе, по службеној дужности…

• Ко то плаћа, он из свог џепа, или држава из свог буџета!?
• Да л све то спада у оквире техничке Владе?
• Хоће ли то неко да објасни и разјасни?

Колико тога битног и суштинског за опстанак ове државе и народа у њој, треба објаснити и разјаснити, а тога има толико да би и Вучићеву светлу будућност прекрило тамом!

А шта тек да кажемо, кад већ годинама, нико да објасни ни себи ни народу, зашто је та општепозната злогласна транзиција само Србију рашчеречила, кад је цео регион био обухваћен тим уништавајућем злом.

Шта више, може се и мора се рећи, само је Србија, оним што се чини, стала на пут самоуништења. Једина.

Иако се непрестано чује, не само од Вучића, већ и из амбасада и западних земаља, како је Србија гарант стабилности читавог региона.

Као што у свему постоји разлог за свако дешавање, тако и за речено самоуништавање мора да постоји разлог. Ми га видимо, у томе што је у Србији било највише комуниста одн. титоиста, сви од реда однарођених, који су и данас најбројнији.

Али, на њих су се надовезали и они који су током деведесетих били изразити тзв. националисти, они који су се борили за спас Срба и Србије, нападнути са свих страна, са циљем да буду уништени, што се и данас жели и чини. То је просто вековна традиција, не само Европе.

Из грађанског рата деведесетих година, у чијем су потпиривању и разбуктавању, па и организовању, учествовале и Америка, и Енглеска и Немачка, створен је Хашки трибунал који ће поделити „српским ратним злочинцима“ 1.200 година робије, а свима осталима, који су кидисали на Србе и Србију, једва 55 година!

Има ли икога ко је мало поштен и мало паметан, да из ових бројки не види праве намере Запада према Србији?

И има ли иког ко је поштен и који сме и може да прогласи све те западне

убице за пријатеље којима теже, и да то правдају жељом да уведу Србију у европску заједницу, којој географски припада.

Али, пошто су ти вајни националисти, хтели да се докопују власти, а то су могли једино уз помоћ непријатеља Србије, дакле Западних структура и алијанси, они су морали претходно да прихвате све услове који су им били постављени и који им се и данас, још увек, постављају, у првом реду да се одрекну припадности српском народу, чак да промене националну свест Срба, а они и даље послушно све испуњавају, само да остану на власти. Па макар она била и квислиншка.

Понекад кад им се да налог да се прикажу у мало другачијем светлу, обраћају се народу ког су издали, када би, дакако, Вучић, говорили да је њима главно Србија, њена независност и сувереност, што им није сметало да признају да Железару у Смедереву могу да продају, тек пошто се Економска комисија ЕУ са том продајом сагласи! Или пак, кад им се замера што још нису почели да продају и земљу странцима, а што се сад неодложно тражи.

Једном речи, јасно нам се каже, шта ће вам земља, кад ви нећете постојати. Воду ћемо вам оставити, јер ће и нама требати.

Све у свему, то је онај уништавајући феномен, који нам се још од косовске битке намеће, што се мало по мало, у нас усађује, у виду, како каже Мило Ломпар, као дух самопорицања.

Треба искрено рећи и бити тога свестан, ако на изборима победе они који се залажу за „будућност“, тј., за наставак данашње политике, тај ће „феномен“ ефикасније и брже бити остварен, под видом уласка у европску фамилију.

Да бисмо избегли судбину која нам се припрема, нужно је обновити национални занос, онај који је владао нашим бићима у оба балканска и током Првог светског рата, ујединити све националне снаге, али не под заставом европејаца и издајника, већ под осећањем да су Срби једно и недељиво биће, коме страначке поделе нису потребне, поготову оне које су се одрекле свег оног што нас чини Србима, за туђу, али и сопствену корист и потребу.

У противном, из живота ћемо ући у историју, коју нам већ припремају, коју не бисмо „стекли“ да се понашамо попут оних који нас окружују, јер и они су били под комунистима, али су своје квази титоистичке маршале, за времена, средили и обновили своје националне осећаје, са којима су вековима живели.

Баш као и претензије, које су у оба светска рата, као окупатори српских земаља, остварили.

Тако, иако је све виднија Орбанова жеља, бар за Бачком, Вучић иако то сигурно види али не сме да призна, убраја Мађарску у верне пријатеље, а Орбан му узвраћа, изјавом да се „Србија уздигла, последњих година, благодарећи храброј политици!“

Наравно и дабоме, то није орбановска храброст, којом овај прети Немачкој, да ће мигранте слати Берлину, јер је Немачка то заслужила!

Напротив! Вучићева влада и после избора ће подржати Меркелова „отворена врата“, па макар мигранти остали у Србији. Јер, по Николићу „ми знамо шта је избегличка невоља и зато их дочекујемо како доликује“.

А што тако не дочекасмо избегле и прогнане Србе?

*

О том феномену самоуништења у циљу европеизације, може много да се говори и указује на његове примере, а један се збио у прошли петак у Дому омладине у Београду, када је промовисана књига Момчила Крајишника „Како се рађала Република Српска, записи из хашког затвора“.

Крајишник је као председник Скупштине Републике Српске, од стране Хашког трибунала проглашен за ратног злочинца и осуђен на 20 година робије, да би се, пошто је издржао две трећине казне, пуштен из затвора, вратио у Републику Српску, али се о њему, од тада, врло мало или никако није чуло, све до прошлог петка.

У време председниковања Крајишник се у интервјуу за „Ослобођење“ сећао једне девојчице, „која је у време егзодуса из Српског Сарајева имала само десет година. Она је, каже, мислила, да ће долазак на Ступ, за њихову породицу, бити почетак новог и срећнијег живота. Међутим, за два дана, у одбрани Отеса, погинуо је њен отац, а након седам дана и њен брат. Кад је сазнала да је мајка трудна и да ће родити двојке, рекла је Опет ће нас бити четворо. Но, та утеха кратко је трајала. Погинула је и мајка од бомбе која је пала испред њихове куће. Десетогодишња девојчица је остала сама. Кад је Српско Сарајево предато другом ентитету, пешке је стигла у Лукавицу и данас је негде у Србији… (Ослобођење, 6.јан.1997).

Страшно! Горе од сваке језиве судбине!

И кад се тај Краjишник појавио са својом књигом да је промовише у беогрдском Дому омладине, две девојке чланице НВО младих „Моја иницијатива“, пиштаљкама су прекинуле излагање Крајишника. Револтирани посетиоци успели су некако да их избаце из сале. А оне су се придружиле младима из „Моје иницијативе“ који су разапели транспарент „Дом злочинаца“ Београда. „Протествујући тако што се промоција књиге једног од главних актера рата у БиХ држи у овој јавној установи“.

Шта смо хтели овим да кажемо?

У Србији се ништа не зна о одбрамбеном рату Срба у Босни и Хрватској. Млади, без посла, уписују се у НВО, јер их оне плаћају, јер су и оне плаћене са Запада, да би разбили Српство, и испуњавају њихове налоге.

Нема ни једне српске организације која би тим младим људима, усадила истину о грађанском рату у бившој Југославији, о његовом задатку да Срби нестану, што је Запад увек хтео и на чему је увек инсистирао.

На овој промоцији није било ни једног званичног представника, а врхунац беде, и наше и њихове, јесте управо у томе, што су они који данас представљају званичну Србију, били блиски саборци Крајишника у време деведесетих година у одбрани Срба и Српства у Босни! Нема их, јер су се одрекли те своје часне борбе и свег српског у себи, да би се докопали нечасне власти, пристајањем на све оно што је Запад диктирао и налагао.

Зато и нема у Србији ни једне активне и свеприсутне српске организације која би ширила истину о рату који су нам наметнули. Они ни данас не признају постојање грађанског рата,. Већ и данас врше пропаганду о српској агресији.

Дочекли смо и то да хрватски министар иностраних дела, Ковач. изјављује да је Србија била земља, у којој је планиран рат!

Која је то недостојна и неморална особа, тај Ковач, то најбоље он зна! Али да му кажемо:

Зар Туђман није 1992. признао пред стотинама хиљада Хрвата на Јелачићевом тргу,

„Рата не би било да га ми нисмо хтели. Јер само смо ратом могли да остваримо слободну и независну Хрватску!“

То цео свет зна, па и цела Хрватска, па би морао да зна и тај Ковач.

Зар је генерал Туђман једини поштен човек у Хрватској?

А шта да кажемо о тзв. Брионским транскриптима, о састанку Туђмана са хрватским генералима о припреми наставка рaта у Босни?

Да ли су те ствари вађене из рукава или су – планиране?

Срби и Србија су имали само да се бране, ако су хтели да опстану.

Уосталом, Хрвати се понашају тако бахато према нама, јер знају да Србија није самостална и независна држава, да се њом командује из Вашингтона, Брисела, Лодона и Берлина, што је данас јавно признао Дачић у предизборној кампањи у Јагодини, а он то зна као министар иностраних дела.

На то и такво понашање, на које Србија не сме да одговори онако како доликује једној сувереној и независној држави, која је по Лончару „колонија кривице“, морао би да постоји убедљив и свесни државни одговор, једна национална политика која треба и мора да се разастре најпре целом Србијом, међу Србима, а онда и према онима који нам и даље подмећу свакојаке гадости, које се они нити стиде, нити се од њих уздржвају, јер и они који њих подржавају, то исто чине.

Али, ето, доживљавамо усред Београда демократске протесте неупућених и плаћених младих чланова НВО, којима се придружише као подршка и охрабрење „Жене у црном“, „Фонд за хуманитарно право“. „Хелсиншки одбор за људска права“, „Комитет правника“ и „Савез антифашиста“.

Обузме човека милина док чита ове наслове, а још већи гнев кад званична Србија има за те и такве антисрбе разумевање, па чак их и материјално помаже, да би доказали својим европским пријатељима, како умеју да буду оно што се од њих тражи и на шта су се обавезали, кад су окренули ћурак наопако!

Срамно!

И тако са тим и таквим осећањима и истинама, напред на изборе!

У Вучићеву будућност!

Да се бар од некуд појави неки нови Вељко Петровић, који би казао том силном и сиротом народу:  „Треба веровати у здраву свест српског народа, коме ће једном зло да дозлогрди. Кад дође до тога, Србија ће бити спасена!“

Амин.

Слободан Турлаков