Вести

Хаос у СПЦ: патријарху Иринеју важнији унутрашњи обрачуни него спас православља на Косову и Метохији од арбанашења. Док траје битка Србије у Унеско да спречи улазак лажне албанске државе Косово у ову организацију, свештенство прогнане Епархије Рашко призренске, живи прогнано по катакомбама широм Србије и Републике Српске, као у раном хришћанству.

Милица Грабеж, ТЕЛЕГРАФ Број 43 (349)

***

Док траје незапамћена отимачина на изворишту српске духовности, група пребогатих владика СПЦ, удаљених и од Бога и од народа и даље се бави бацањем „анатеме“ на рашчињеног владику Артемија.

Српска православна црква и њени водећи свештеници окупљени око патријарха Иринеја, и даље се држе званичног става да се владика Артемије „лажно представља, уноси дух немира и неразумног понашања, те да је у своја недела укључио и рашчињене монахе које је организовао као секту…“. Али, права истина је сасвим друкчија: свештенство са Косова и Метохије које је протерано одатле одлукама Светог синода, заједно са владиком Артемијем, данас живи у катакомбним манастирима, широм Србије и Републике Српске. Разлози због којих је владика Артемије рашчињен, никада нису објашњени јавности а његова наводна кривица за лоше пословање СПЦ на Косову и Метохији, никада није доказана. У међувремену, траје бесомучна албанска отимачина српских светиња на Косову и Метохији, уз помоћ оних држава чланица Унеско које су нас бомбардовале 1999. године.

У два косовско-метохијска манастира већ је доведено пет монаха са севера Албаније. Као православци, они су примљени у српске манастире, а може да се очекује убрзање тог тренда, па ће се ускоро променити етнички састав. Албанска сепаратистичка влада у Приштини, све чини да створи некакву наказу која ће се звати Косовска православна црква, у којој Срба и српских свештеника више неће бити.

Легитимитет албанске државе Косово ускоро ће бити потврђен и формирањем такозване Косовске православне цркве.

Попут Македоније и Црне Горе, које су створиле своје аутокефалне цркве (Македонија још шездесетих година прошлог века, а Црна Гора изласком из државне заједнице са Србијом), сада и Косово намерава да на исти начин заокружи државност. Поред политичких и верских мотива, у овом случају посебно су значајни финансијски разлози. Пријемом у Унеско, Косово ће добити на располагање огромну имовину која се тренутно налази у власништву Српске православне цркве.

За легалну промену власника неколико стотина хектара пољопривредног и грађевинског земљишта, као и бројних објеката биће довољно да се формира нова црквена организација, коју ће признати државни органи.

Реализацији тог пројекта активно помажу најутицајнији појединци из Синода Српске православне цркве. Расколом који је Синод изазвао 2010. године рашчињавањем тадашњег епископа Рашко-призренског Артемија и његовим протеривањем с Косова изазван је хаос који се не смирује. За Артемијем, епархију је напустило више од 120 монаха и свештеника који нису прихватили „неканонске одлуке“ врховног органа СПЦ.

Самопрокламована „Епархија Рашко-призренска у егзилу“ распршила се по Србији и Републици Српској. Са жељом да се одупру „екуменистичким новотаријама“ које намећу бројни чланови Синода, следбеници владике Артемија основали су двадесетак катакомбних богомоља.

Монтажни или дрвени објекти, приватне куће и станови освештани су и претворени у катакомбе у којима се редовно обавља литургија. Етно-село Лозица код Чачка, претворено је у женски манастир Светог Николаја Мирликијског у коме се налази 26 монахиња и игуманија Сара.

У барском селу Љуљаци налази се катакомбни манастир Светог Јована Крститеља у коме се налази 14 монаха и настојатељ протосинђел Версануфије.

У Липовици поред Барајева, манастир са петорицом монаха води протосинђел Наум. Код Чајетине је манастирски мир нашло 10 монаха, у Овчар Бањи девет калуђерица, као и седам у Белановцу код Беле Паланке.

Артемијеви следбеници су се сместили и у објекте у Пироту, Врњачкој Бањи, Лазаревцу, Крагујевцу, Бору и Бачкој Паланци, а нека братства и сестринства задржала су се и на Косову, поред Звечана и Штрпца. У Републици Српској је основан катакомбни манастир Светог Георгија у челиначком месту Доња Јошавка, а владика Артемије је освештао и цркву у аустријском граду Гринбаху. Прва катакомба у Београду је настала 2011. године у приватном стану у Његошевој улици, а литургију је, са стотинак верника, служио отац Николај, бивши игуман манастира Црна Река.

Активности „Епархије Рашко-призренске у егзилу“ подржали су и Марко Јакшић, бивши посланик ДСС-а, Драган Велић, председник Српског националног већа Косова и Метохије, Десанка Крстић, главна уредница „Српских новина“ из Торонта, као и војвода Кузман Јанковић, пилот Краљевине Југославије, који се на Артемијев позив, после 70 година изгнанства, вратио у Србију. Између осталих, рашчињеног владику подржава и Драгана Стефановић, сестрична партријарха Иринеја, која је са својим мужем Милошем донирала новац за оснивање катакомбе у Ариљу.

– Екуменисти из Синода СПЦ неканонским одлукама нас су протерали с Космета и принудили да се враћамо у катакомбе, као рани хришћани. Прогоне нас и овде, по целој Србији. На кућу свештеника Небојше Стевића у крагујевачком селу Драгобраћи бачена је бомба, а неколико дана касније Епархија Шумадијска пријавила га је комуналној инспекцији с оптужбом да му је „двориште неуредно“. Наши монаси и свештеници физички су нападани у Нишу, Ваљеву и Београду. Овде сметамо као и на Косову, одакле смо протерани да би у наше манастире и цркве били доведени екуменисти. Албанска власт зна да то искористи. У два манастира већ је доведено пет монаха са севера Албаније. Као православци, они су примљени у српске манастире, а може да се очекује убрзање тог тренда, па ће се ускоро променити етнички састав. Кад Албанци постану већина у братствима и сестринствима широм Косова нико више неће моћи да их спречи да прогласе Косовску православну цркву и потпуно преузму наше верско, културно и историјско благо, па и осталу имовину која се и данас у катастрима води као власништво Српске православне цркве – каже за Магазин Таблоид један од Артемијевих следбеника из Ваљева.

Следбеници рашчињеног владике за раскол у СПЦ окривљују патријарха Иринеја, за кога тврде да није иницијатор, али није се ни супротставио екуменистичкој групацији коју предводе митрополит Амфилохије и владике Иринеј Буловић, Атанасије Јевтић и Теодосије Шибалић.

– Највеће зло Српској православној цркви починио је Амфилохије Радовић. Иако се представља као „тврдолинијаш“, са руке не скида прстен који му је поклонио римски папа, какав има и Иринеј Буловић. Амфилохије се школовао у Риму, тамо је стекао утицајне пријатеље и савезнике. Сам се хвалио како је из једне посете Ватикану донео торбу са 100.000 долара помоћи нашој цркви. Ко зна колико је добио прстења, злата и других драгоцених метала која су, можда, отета јасеновачким жртвама. Њему уз скуте налази се и Зоран Јевтић, који је познат и као Атанасије. Током посете Америци, он се сликао поред гроба једног масона, чак је склонио вазу са цвећем да се боље види масонски знак на споменику, на коме нема крста – каже наш саговорник.

Са друге стране, Српска православна црква не одустаје од званичног става да се владика Артемије лажно представља, уноси дух немира и неразумног понашања, те да је у своја недела укључио и рашчињене монахе које је организовао као секту.

Кад се оснује Косовска православна црква осуђујућа саопштења издаће и СПЦ и Артемијева „секта“, али то неће помоћи преосталим српским православним верницима, а нарочито не очувању манастира и цркава које су на Косову подизали српски владари и светитељи.

http://www.magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=349&cl=03