logo logo logo logo
Рубрика: Вреди прочитати, Друштво    Аутор: Душан Д.Стојановић    175 пута прочитано    Датум: 27.09.2015    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

sporazumДа ли је споразум из Дејтона, потписан новембра 1995. и пропраћен домаћом и страном медијском помпом до границе неукуса, био онај спасоносни и очајнички прижељкивани догађај који ће ставити тачку на ратне ужасе што су трајали пуне четири године?

Душан Д. Стојановић, јануар 1996

***

Или је ово само још једна политикантска фарса, налик на Чемберленов „мир нашег времена”, која ће се убрзо суновратити у катаклизму много гору од оне за коју смо наивно веровали да је окончана? Историјско искуство Срба, поготову оно из скорије прошлости, нуди савршено јасне одговоре свима којима је стало до истине. Као што за пропагаторе плиткоумне пароле да је и „најгори мир бољи од рата” нема дилеме око исправности српског потписа на папиру из Дејтона, тако је не сме бити ни код ма ког часног Србина, да је мир који је њиме углављен не само неодржив и ништаван, већ да на најсрамнији начин компромитује саме основе српске државотворности и националне идеје.

Оно што је учињено у анонимном америчком градићу, једној од небројених база оног истог ваздухопловства које је бацало бомбе на голоруке српске цивиле непуних месец дана пре тога, уствари представља почетак извршења тестамента хрватског зликовца и диктатора Јосипа Броза. Дејтонски потпис је, између осталог, наставио и дугу, скупо плаћену „традицију” приземног опортунизма оних који су Србе представљали на оваквим скуповима. У Дејтону није почео ни мир ни ма какво ново раздобље европске и балканске сарадње, а још мање неко срећније поглавље српске историје. То је био само наставак развлачења историјског наслеђа Срба, као што је и било предвиђено доктрином југословенства, подметнутом српском народу и држави тзв. Нишком декларацијом још новембра 1914, у јеку судбоносних битака које су прославиле српско оружје, годину дана пре почетка Албанске голготе и пуне четири пре дефинитивног војничког тријумфа у првом рату названом „светским”. И он је, попут Дејтонског папира, требао да учини крај будућим ратовима. Свима нам је познато колико је у томе успео.

Да би народ еуфорично дочекао силом наметнут и понижавајући мир, прво је требало да „изнебуха” буде уваљен у безразложан и прљав рат. Одговорност за тај злочин никада није захтевана, а још мање истерана на чистац. Од учесника у дејтонској фарси не треба ни очекивати објективан став према догађајима у које су били уплетени од почетка; но, зато су чињенице свеже и недвосмислене.

Управо на 50-годишњицу почетка претходног геноцида над Србима нови нараштај србомрзаца је кренуо да понови разбојништва својих претходника, не би ли свако поколење бивших Срба извршило крвави обред над народом из кога је потекло. Само по себи се подразумева да им тако нешто на крај памети не би пало да су њихови стари својевремено добили оно што су заслужили, уместо „праштања и заборава”, односно „братства и јединства”. Међутим, ситуација није била као 1941. Срби западно од Дрине су успели да сваре истину о својој несуђеној „сабраћи” и нису били нимало вољни да понављају тако скупо плаћену лекцију. Како су једино Срби остали лојални савезној држави, били су у прилици да присвоје највећи део војне технике ЈНА и њом опреме на брзину формиране српске војне формације. Сепаратисти (тј. „бошњаци” и усташе) су успели да покупе углавном само оно што им је предајом појединих гарнизона и касарни доспело у руке.

Босански Срби ће имати нешто више времена (до пролећа 1992.) да смисле шта ће и како ће. Али малобројнији и територијално расцепкани Крајишки Срби морали су још у лето 1991. да одлуче: пушку у руке или у трактор па – правац Босна односно Срем. Режим из Београда „преузима” операције на подунавском ратишту, док бројнији Крајишници на западу формирају сопствену државу и војску.

Слабо наоружана војска Крајишких Срба, али национално јединствена и мотивисана да заштити себе и своје по сваку цену, за кратко време је заузела највећи део западне Славоније, безмало одсекавши остатак Славоније од Загорја и Загреба, и пресекавши главну саобраћајну артерију у Посавини (ауто-пут „Братство и Јединство”). Успостављени су безбедност и основне државне функције и на простору Баније, Кордуна, више од 2/3 Лике и Книнском залеђу Далмације. Хрватска територија је буквално пресечена код Масленице, где Зрмања утиче у море, задарски аеродром Земуник се нашао у рукама Крајишника, стигло се на домак Шибеника где је један мост преко Крке одржавао једину преосталу везу Хрватске са остатком приморја све до Дубровника и Превлаке.

Шта је за то време радила владајућа левица у авнојевској Србији? Чиме су то били преокупирани и на шта су арчили драгоцено време када се за неколико дана или седмица могло приграбити и извући више него током деценија дипломатског натезања и доказивања? Сви други, без икаквог права и основа, грабили су шта су стигли и колико су могли, и то – само за себе. А Срби? Не, Срби ће (морати) да раде све супротно!

Надобудни српски левичари су се одувек правили да знају одговоре на сва питања, чак и пре него што би им их поставили. Њима је одувек све било јасно и за све су имали једино исправно решење. Радо су давали лекције другима, паметнијим и честитијим од себе, ни од кога их нису примали. Наступило је време да они покажу како је требало бранити Југославију што, по њима, „великосрпска буржоазија” својевремено није ни хтела ни умела. И шта су урадили?

Као прво, београдска левица (сада са позиција власти а не са маргина!) чврсто држи узде власти монополишући право на патриотизам и „правилно тумачење историје”. Друго, користећи своја најјача упоришта – медије и „безбедносне структуре”(тј. преименовани Агит-Проп и Удбу), пази да се рат дозирано води како Хрвати не би већ на самом почетку добили оно чему су дуго измицали.

Најважније је било пасивизирати „матичну” Србију. Против свих Срба окупљених у јединствени, национални фронт, нико од локал-шовиниста из бивше Југославије не би имао шансе! Зато је Србима источно од Дрине требало имплантирати вијетнамски синдром, да по први пут у историји не знају зашто ратују, да преиспитују оно што је по прескупој цени научено и већ небројено пута доказано, да „гледају своја посла” која, из неког разлога, нису и посла сваког другог Србина и Српског народа у целини.

Председник Србије, као дежурни патриота и узданица камариле којој се нису губиле привилегије, реаговао је изјавом да „Србија није у рату!” Али, зашто онда нису гинули „југословени” него српски младићи, ко их је и по чијем наређењу ноћу извлачио из кревета и слао у рат са којим немамо ништа? Српска омладина је 1912. певајући ишла на турску силу код Куманова; 1991. се скривала по плакарима и комшилуку од војне полиције. То је био југословенски а не српски рат. Срби су били само монета за поткусуривања авнојевских сатрапа.

Колико ће српских младића бити наведено у импровизоване заседе и изгинути у униформама ЈНА, под вођством „лојалних” Хрвата, Муслимана и Словенаца, уопште није било битно. Уосталом, какав је то рат у коме Срби не гину као жути мрави? Примирја су уговарана сваких пет до десет дана (16 пута током непуна 4 месеца с краја 1991.), кад год би усташама понестало муниције и конзерви, вођени су бесплодни преговори (увек изиграни од исте стране), док је нескривено усташки режим из Загреба претио празном пушком. Чим би једно примирје било прекршено ЈНА је, претходно враћена на почетне положаје, поново изводила исте операције преко лешева својих регрута изгинулих у претходном замајавању, а ново примирје би било уговорено сваки пут када би направила озбиљнији помак борбених линија.

Српској војсци је у јесен 1918. требало неких шест недеља да се пешице пробије од Кајмакчалана до Словеније, водећи успут битке против три царевине! ЈНА, опремљеној тенковима и артиљеријом, авијацијом и радарима, масама пешадије и ракетним системима, је требало три пута више времена да од усташких банди очисти паланке попут Вуковара, Илока, Борова Села, Даља и Шаренграда, претходно се (по наређењу) повукавши из самог центра Осијека и Винковаца, чијим би заузимањем територија била заокружена, заузета економски далеко вреднија подручја а фронт био одбачен на брисан простор, ван градских средина. Биланс од преко хиљаду изгинулих војника ЈНА и није тако трагичан кад се сетимо како су левичари водили српску децу на Сремском фронту у претходном рату!

Медијски и дипломатски план су поступно и потпуно препуштени католичким сецесионистима, олакшавајући мобилисање јавног мнења у свету против Срба као „последњег бастиона комунизма”. Непотребни и арогантни испади Милошевићеве жене, ислужени кадрови из старих гарнитура и упорно неговани симболи непостојеће, раскомадане државе (само) у Србији и Београду радили су на даљем урушавању, а не на стабилизацији ионако преживелог и анахроног поретка.

Када се разабере о чему је то католичка (тек касније и муслиманска те шиптарска) пропаганда хистерисала пред белим светом, добије се скоро иста бајалица коју су управо српски комунисти користили у свом обрачуну са „великосрпским хегемонизмом”. Међутим, левици из Београда харанга која се у свету водила против Срба уопште није сметала; на против, она их је „подмладила”! Подгрејала им је стару параноју из доба Информ-бироа, дала им особит значај конфронтирајући их са далеко јачим од себе, као и изговор за све што су и иначе хтели да раде и ураде, за непрестану мобилизацију свих и сваког да брани њих и њихову власт. У стварности, само их је титоистичка свест спречавала да за пар недеља успоставе српску државу у границама признатим још пре проглашења Југославије и да готово без жртава (чак и на другој, камоли на српској страни) окончају тек потпаљене сукобе.

Управо је београдски режим био тај који је спасао Хрвате дебакла још у почетним фазама рата, пре него што су успели да га пренесу и на БиХ! Контролисати генерале ЈНА, одабиране више по лојалности Титу и Партији него по способностима и патриотизму, било је много лакше него контролисати масе. Како спречити Српски народ западно од Дрине да победи, и то без (или тачније упркос) незаменљивог вођства левице? Инспирација је пронађена у четрдесет-првој: окренути Србе против Срба! Када је први председник Српске Крајине, Јован Рашковић (сумњиво правовремено) умро, на његово место долази Милан Бабић, нимало по укусу кадровика из Београда. Образован и „некооперативан”, није био материјал за марионету несуђеном банкару са Дедиња и његовој црвенијој половини. Зато је политички врх авнојевске Србије (која није била у рату!) класичним пучем свргнуо савршено легитимну власт у Крајини (која је водила борбу на живот и смрт!) и на чело јој поставио свог одабраника, Милана Мартића.

Тиме су створени услови да се потпише тзв. Венсов план на коме су Американци инсистирали, а у коме је Крајина имала третман побуњене провинције Хрватске, и дат мандат страним трупама да раде посао који је, по Уставу, ЈНА била дужна да обавља. Званични Београд је био тај који је Крајини одузео све атрибуте државе, укључујући и суверено право да сама бира сопствену власт. Уз вербална (!) уверавања да ће доћи Крајини у помоћ буду ли је Хрвати поново напали, београдски врх је повукао федералну армију на Дрину и у рекордно кратком року склепао трећу Југославију састављену од Србије и Црне Горе. Референдуми у две младе српске државе, РС и РСК, којима је тражено уједињење са матицом Србијом, игнорисани су. То је ваљда први познати случај да неко одбије да увећа државу на савршено легалан, мирољубив и демократски начин. „Независна” Република Српска Крајина ће опстати још нешто дуже од три године, али само у наивној машти тамошњих Срба. Био је то мир број један.

Упркос оваквим очито намерним и по српску ствар катастрофалним потезима, извесне „опозиционе” снаге у Србији су свом председнику чак прикрпиле да је ратни хушкач и великосрпски националиста! После оваквих излива патриотизма за издајнике није ни остало много посла! Борци против „национализма у сопственим редовима” су заслужили чисту петицу. До душе, било их је само међу Србима. Али то бар није било ништа ново.

Запад схвата оно што су Брозови наследници по авнојевским губернијама одавно знали: београдски идеолози интернационализма (бољшевичког или про-америчког, свеједно) зазиру од стварања српске националне државе и источно, а камоли западно од Дрине! Сав њихов проблем састојао се у томе да убеде Србе у „историјску неминовност” спорог и безнадног труљења у југословенству, у то да нико ништа боље, паметније и „реалније” не би могао да понуди, те да стога сваки национални програм (какве су већ увелико спроводили сви измишљени, неисторијски народи у окружењу!) представља чисту утопију.

Западу се нису слале трупе у рат; предобро су памтили српску жилавост и хероизам (очигледно много боље од самих Срба!). Уместо тога су увели драстичне економске санкције којима ће систематски гушити српски народ и сејати дефетизам и капитулантство на испошћеном тлу обезбожене, анационалне, криминализоване треће Југославије. Ни једног часа се не супротстављајући било чињеницама или пропагандом хајци на Србе, београдски врх је у санкцијама препознао тражени изговор да српску капитулацију прогласи за врховни национални интерес и услов „мира”.

Као повод за санкције искоришћен је инцидент у једној улици у Сарајеву, када су Муслимани минобацачем гађали сопствене људе док су чекали у реду за хлеб, не би ли тиме пружили материјал пропаганди добро (пот)плаћених западних медија, који су онда лажи о Србима пласирали у свет. Истрагом о прâвим починиоцима нико се није замарао: Запад је добио дежурног кривца, Муслимани изговор да шверцују оружје и муџахедине у Босну, док су београдски левичари могли да честитају самима себи што су оставили на цедилу сународнике са оне стране Дрине, да би могли у бескрај да понављају како „Србија није у рату”! Рецепт „једна граната – гомиле мртвих” одлично се показао. Биће употребљен у још неколико наврата, у истом граду, на исти начин и у исту сврху.

Сада наступа најдужи период рата. „Структуре” у Републици Српској лојалне Београду потпуно су пасивизирале Србе на расцепканим територијама и фронту дугом бар 600 километара. Иако се под српском контролом налазило скоро 70% БиХ, три године Срби нису чинили ништа да рат победоносно окончају; уместо тога, политичари са Пала и њихови ментори из Београда су се бавили комбинацијама како да испадне „нерешено”.

Са друге стране, повлачење ЈНА је омогућило Хрватској да се без опаљеног метка врати на најисточније тачке које је Брозовим границама добила – до Превлаке на улазу у Боку на Јадрану, и до авнојевске границе Србије и Хрватске у Срему. Својим „авнојевским кљештима” је поново обухватила цело босанско-крајишко ратиште. И уместо да огромна дужина резултирајућег фронта, кога је било немогуће увек и свуда бранити, омогући Србима да испресецају „хрватску кифлу” на више места и изнуде капитулацију усташког режима, иницијатива је потпуно прешла у руке Хрвата тако да су могли да бирају где и када ће да упадају са својим слабо опремљеним и обученим бандама убица. Тако је режим у Загребу од својих идеолошких истомишљеника из Београда добио на поклон највећу стратешку предност.

У БиХ, на 30% територија које су држали Хрвати и Муслимани, било је лоцирано безмало 2/3 економских ресурса републике – градова и фабрика, рудника и електрана. НАТО је контролисао небо над двема западним српским републикама, Београд је управљао њиховом политиком, док је „нова” комунистичка партија, као истурено оделење странке Милошевићеве супруге, врбовала српске генерале по Босни и Крајини. Заиста, није било ни мало разлога за испразни тријумфализам којим је Српски народ тих година хранио своје самољубље.

Усташе и балије, привремено онемогућени да Србима некажњено пуштају крв и отимају територије, међусобно се хватају за гуше. Измирују их Американци, обећавајући намирење обе стране преко српских леђа. Прво се босанским Србима са Запада подмећу „мировни” планови који се углавном баве тиме колико (једино) српска страна треба да попусти и шта да преда како би мир био постигнут. Крајем 1992. сачињен је Венс-Овенов а средином 1994. план Контакт Групе. Док се планови смењују, суштина им остаје у длаку иста: подручја која предвиђају за Србе толико су умањена и искрпљена да је и полу-писменима морало да буде јасно да је коначни (мада недекларисани) циљ био да Срби на крају не остваре апсолутно никакав трајни добитак западно од Дрине. Оно што им се препушта нема никакве атрибуте суверене државе, територије су просјачки оскудне у ресурсима и војнички практично неодбрањиве. Пратећи у стопу резоне својих тобожњих идеолошких антипода, комуниста, анти-комунисти са Запада веће градове упорно гурају под муслимански патронат, а стратешки пресудно важне Посавину и Јадран под хрватски. Србима, као и пре Карађорђа и Његоша, следују углавном шуме и гола брда.

Босански Срби одбијају оба плана за споразумну капитулацију, пошто их је претходно „националистички” председник из Београда оберучке прихватио и топло препоручио. Планови су били одбијени на народним референдумима, чиме су „демократама” са Запада запушена уста. Није руководство рекло: Не! већ народ.

Вашингтон је одрадио свој део посла, сада је био ред на Београд. Ако неко зна како се оглушује о вољу већине и манипулише масама, онда су то они са Дедиња. Када су уведене санкције против тек изгмизале треће Југославије, њен шеф дипломатије је изјавио да завођење реципрочних против-мера „не би био наш ниво”, као да се ради о међународном бон-тону а не борби за правду и истину о Србима, па у крајњој линији и физичком опстанку. Који је наш прâви ниво постаће јасно 4. августа 1994. када Београд прибегава истој санкцији због које је сâм толико кукао, и заводи блокаду границе на Дрини. Због чега? Зато што босански Срби нису одмах прихватили план Контакт Групе, тј. чим је најављен, али још не и одржан референдум!

Јавна је тајна да је Хрватима током ратних година испоручивана струја из Србије, да је са Македонцима мењано жито за челик, док се словеначка роба могла наћи у радњама широм Србије. Никада није била ни наговештена могућност прекида свих односа са Ватиканом и појединим страним силама које су Србима нескривено радиле о глави. На другој страни, Србија је дрчно одбила сваку даљу сарадњу са делом сопственог народа који јој је живим месом бранио западне границе, јер се дрзнуо да (за разлику од Хрвата и Муслимана?) одбије „мир”! Имајући у виду понашање званичног Београда, треба ли да чуди што је бели свет листом веровао да су Срби криви за нови рат на Балкану?

Морална прљавшина југословенства још једном је заиграла на карту међу-српског раскола. Управо они који су изнуђивали пристанке западних Срба машући све-српским интересом и слогом, демаскирали су се као главни секташи и разбијачи Српства. Док ни једна кутија метака није могла да пређе 100 метара широку Дрину, 60 хиљада регуларних војника републике Хрватске је оргијало са својим саплеменицима по Херцег-Босни! Авнојевска граница од Динаре до Неретве, која је расецала хрватски етнички простор, практично је престала да постоји још 1991; она на Дрини, пак, урезана је руком београдских интернационалиста у само срце подељеног Српства. Био је то мир број два.

 

Душан Д. Стојановић, јануар 1996

 

Григорије у католичком олтару се моли са римокатолицима!?
Григорије мало политичка позиција, па онда опозиција а сталн…
Posted 1 month ago

Имамо нову звезду у успону. Довољно је што је против Вучића, кога брига за јавно изговорену хулу на Светог Духа, ријеч бабунску- filioque?

Октобар 2019, Фејсбук профил Б.Т.

***

Римокатолички клер је имао…

Закулисна игра владике Лонгина – Фанарски Лонгин
Закулисна игра владике Лонгина – Фанарски Лонгин
Posted 2 months ago

Чудан је животни пут владике Лонгина. Сав његов живот је закулисана игра. Из своје далматинске епархије за време рата 1992 године побегао је у далеку Аустралију где га ни један…

ВЛАДИКА СПЦ ПРОТИВ ГИДЕОНА ГРАЈФА
Владика СПЦ против Гидеона Грајфа
Posted 2 months ago

Владика тврди да изралески историчар и борац за истину о Јасеновцу у својој књизи увећава број жртава Јасеновца.
13.10.2019; извор ФГ Историја Срба
***
Владика СПЦ Јован Ћулибрк назвао је израелског историчара Гидеона…

Да се епископ Западноамеричке епархије, Максим суспендује
Да се епископ Западноамеричке епархије, Максим суспендује
Posted 5 months ago

Текст петиције свештенства СПЦ у Америци против владике западноамеричког Максима Васиљевића.
***

Светом Архијерејском Синоду
Српске Православне Цркве
Београд, Србија
29. март 2019
Сан Дијего, Лос Анђелес, Лас Вегас, Чикаго

 

Вашa Светости, Високопреосвећени и Преосвећени оци Светосавске…

Митрополите Амфилохије …..верујете ли у Бога ??!!
Митрополите Амфилохије …..верујете ли у Бога ??!!
Posted 5 months ago

Ово катастрофално питање није упућено само Митрополиту Амфилохију већ свим оним владикама и патријарху који се на задњем сабору у мају, не само обрукаше пред Богом и народом већ у…

Прослава Нове године као национални празник!?
Прослава Нове године као национални празник!?
Posted 11 months ago

Министарство за науку и културу Владе ФНРЈ доставило је акт следеће садржине:
Виктор Грозданић, 31.12.2018

***

„Ових дана дискутовало се у министарству за науку и културу заједно са преставницима Народне омладине и савеза…

Митрополит Амфилохије и даље празнослови….
Митрополит Амфилохије и даље празнослови….
Posted 12 months ago

Каква су то тешка, болна и парадоксална времена настала кад ми , обични лаици, без неког формалног теолошког образовања указујемо митрополиту Српске Православне Цркве да празнослови?...Тај митрополит мора да је…

Вл. Филарет: Када ће се у Српској Православној Цркви говорити истина?
Вл. Филарет: Када ће се у Српској Православној Цркви говорит…
Posted 12 months ago

ПРЕДСЕДНИКУ СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ СИНОДА ПАТРИЈАРХУ СРПСКОМ Г.ИРИНЕЈУ и СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ СИНОДУ
Ваша Светости,

Браћо Архијереји, чланови Светог Архијерејског Синода,

Дана 25.септембра 2018.године позвали сте мене и надлежног милешевског епископа, како кажете у позиву,…

Сутјеска 1943. г.: Први атентат на Јосипа Броза Тита
Сутјеска 1943. г.: Први атентат на Јосипа Бро…
Posted 12 months ago

Да је југословенска повесница за време и након Другог светског рата плански, систематски и изнад свега крајње успешно кривотворена у корист физичких ратних победника који су „ослободили“ и Београд и…

Сутјеска 1943. г.: Први атентат на Јосипа Бро…
Клетва шест: Површност царује, ум куња
Клетва – шести део. Површност царује, ум куња…
Posted 1 year ago

Можда се жалопојка о Оче наш и Правди у данас може схватити као застарелост и можда се баш зато данас и третира као “било некад сад се и не приповеда”,…

Клетва – шести део. Површност царује, ум куња…
PreviousNext

 





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo