logo logo logo logo
Рубрика: Вреди прочитати, Друштво    Аутор: Никола Н.Живковић    648 пута прочитано    Датум: 20.08.2015    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Групно превођење Православних Срба на римокатоличку веру - 2 Свестски рат и НДХ

Групно превођење Православних Срба у римокатолике – 2 Свестски рат и НДХ

Веома топао, безоблачан, прави летњи дан, а временска прогноза гласи да ће бити чак до + 39 степени. У један иза подне кренули смо на пут. Возио је Сава, син Пеђе Ристића. Часлав и ја седели смо позади. Одмах сам приметио да је Саво искусан и поуздан возач, тако да сам од Београда до Сремске Митровице дремуцкао.

Никола Н. Живковић; Пребиловци или Путовање до пакла и натраг, четвртак, 6. август 2015.

***

Границу смо прешли код Раче Сремске. Чим смо се нашли у Босни, у Републици Српској, одмах смо приметили да „овде има више ћирилице“ него у Србији. На пола часа одморили смо се у Бијељини.

Разгледали смо владичин двор, окружен непрегледним површинама кукуруза. „Качавендина резиденција“, како су је прозвали неки новинари, делује импозаннто, вероватно не за свачији укус. Но, човек осећа као да је неко, рецимо, део моксовског Кремља пребацио овде. А шта је то „овде“? То је „српска Семберија“, како ми је мало касније, код бонзинске пумпе, појаснио један становник града.

У разговору са неколико људи из овог краја, вероватно, приметивши наше чуђење овим монументалним грађевинским делом, били су недвосмислени: Можете причати о нашем Качавенди што год хоћете. Но, он је створио нешто што ће да остане и после њега. Владика, ето, оде, а његов манастир и даље стоји! Пре Василија били су и други, али они иза себе нису оставили никакав траг. А Качавенда јесте! Да би човек разумео зашто је владика Василије изградио управо такву цркву и двор, човек мора да је овде рођен. Просто је хтео муслиманима, католицима, Западу, па и политичаима из Београда да каже отприлике ово: „Сви сте против нас, сем, ево, нашег верног православног народа, наше епархије, православне цркве и Русије.“

Пут кроз Семберију је боље урађен него кроз сремска села. Има лепо урађених, па и богатих домаћинских кућа. Српска насеља налазе се све до десетак километара пред Тузлом. У овом граду био сам свега једном и ту, кратко, у пролазу, пре неких двадесетак година. Види се да је за последњу деценију изграђено много стамбених зграда и, разуме се, неколико џамија.

Веома су лепи, готово алпски, предели између Тузле и Кладња, обрасли густом четинарском шумом. Уз друм су посејани бројни ресторани који нуде „јањеће“ печење. Но, понегде стоји и „јагњеће“.

Од Сарајева у смеру Коњица направљен је аутопут у дужини од неких двадесетак километара. Изгледа заиста „европски“. Овај скупи грађевински подухват финансирала је, вероватно,Турска, јер на крају аутопута, поред „босанске заставе“ вије се и турски барјак.

Веома привлачно, са чистом, прозирно-зеленом бојом изгледа Јабланичко језеро. Уз само обалу изграђено је много приватних кућа. И овде, као и целим путем од Тузле, виде се пре свега џамије, а свега две или три православне цркве.

Прошли смо и Мостар. Са леве обале Неретве гради се нови величанствен храм СПЦ, смештен на једној узвисини, тако да се може да види и са десне обале Неретве. Он је рушен у Другом светском рату, па поново у овом, године 1992. Има још много да се уради.

Почитељ је по мени убедљиво најлепше место, кроз које сам прошао на овом путовању. Данас сам га видео по први пут, а од раније познат ми је пре свега по описима Иве Андрића. Сада видим да је овај српски писац са правом толико много простора посветио овој малој херцеговачкој касаби.

Један занимљивост: У Републици Српској табле назива места су прво на ћирилици, па затим на латиници. У Федарацији прво на латиници, а испод на ћирилици. Тамо где су муслимани у већини, у ретким случајевима неко је зацрнио ћириличне натписе, а где су римокатолици, ту је редовно све ишврљано, са очевидном намерома да се не виде ћирилична слова. У Републици Српској нисам видео ниједан латинични натпис да је ишврљан. И ово је можда једна мала лекција о толерантности у Босни и Херцеговини?

У девет увече стигли смо у Чапљину. Никада раније нисам био у том месту. Одсели смо у хотелу „Могорјело“. На кратко смо сели у ресторан хотела. Владика Глигорије са уважавањем, срдачно, као старог пријатеља, поздравио је архитекту Пеђу Ристића. Ту је био и игуман из манастира Житомислића, те пребиловачки прота, који су нам такође пожелели пријатан боравак.

***

петак, 7 август 15

Устао сам пре седам. Обилно доручковао. Ведар дан, до +37 степени. У Пребиловце смо стигли око осам ујутро. Блистав, сјајан утисак. Гомила људи запослено је на завршним радовима, од керамичара и зидара до баштована и обезбеђења. Владика Григорије, «шеф параде», неуморно све надгледа и нада се да ће сутрашња свчаност проћи мирно, како је планирано, без непријатних изненађења.

Уђох у пребиловачко гробље. Премда је удаљено неких две стотине метара од градилишта и гужве, одједном сам се нашо у другом свету. Тако је мирно овде, место посејано медитеранским чемпресима. Гробље је као створено за самоћу и размишљање, или, како би казао један руски песник „тихое место для уединения“.

Реч је о смрти, „речь про смерть“. Врео летњи поветарац заталасао је гробљанске чемпресе. Некако истовремено у мени пробудила се песма једног Енглеза. Ево је у мом преводу: „Унутар капије чух звук, ветра како њише чемпресе…, који стењу и као да желе да нам шапну, што су сазнале њихови корени“ (“Within its gates I heard the sound, Of winds in cypress, … that moaned, and sought, To whisper what their roots had found.“). Реч је о песнику Стерлингу (George Sterling).

Пребиловци још нису залечили ране од последњег рата. Но, за разлику од Другог светског рата, тада, године 1992., страдали су „само“ надгробни споменици, док људи, – како су ме обавестили, – нису. А нису ни могли, када су готово сви становници села заклани од стране Хрвата у лето године 1941. Кажем „Хрвата“, а не усташа, јер ми је на то скренуо пажњу један становник овог села: „Знате, све су то били наше комшије из оближњих католичких села. Када је у априлу 1941. године проглашена Независна Држава Хрватска многи од њих одмах су обукли усташке униформе, неки су били обучени у обична сељачка одела. Но, сви убице су били Хрвати. Зато је погрешно када се говори искључиво о „усташким злочинима“. Правилно је казати „хрватски злочини над српским цивилним становништвом“. Словом, то је био програм хрватске државе у времену од 1941 до 1945. Јосип Броз Тито наставио је политику Анте Павелића, само не више са ножем, већ много „цивилизованије“, уз помоћ устава и закона, који су увек били на страни Хрвата и Словенаца, док је српски народ био обесправљен. Деценијама нам титоистичка страховлада није дозвољавала да повадимо кости наших најмилијих расутих по херцеговачким јамама.“

И заиста надгорбни спомени поврђују истинитост речи овог становника села Пребиловаца. Они најранији, подигнуто између 1945 и 1970, говоре да су жртве «убијене», или да су биле жртве «фашистичког терора». Тако на надгобном споменику фамилије Ждракановић стоји да су «страдали 1941. године: Митар, Илинка, Божо, Драгиња, Мара, Милица.» Неко ко не зна историју овог краја, могао би да помисли да су можда страдали у саобраћајној несрећи, или слично. Тек после године 1970. на неким споменицима стоји да су њихови најмилији убијени од стране «усташа». На следећем читам: «У Шурмановачку јаму из села Пребиловци усташе су 1941. године живе бацили у јаму: спомен оцу, мајци, брату, сестри подиже једини преживели члан породице Митар Шарић године 1982». На трећем, код породичне гробнице Ждракановић стоји: «Никола, Јока, Огњен, Стана Милева, Вукашин, Вукосава – сви убијени од усташа 1941. године.» Најстарији је од њих био Никола, рођен 1867, а најмлађа жртва јесте Вукосава, рођена 1937. Николи Ждракановићу је дакле имао 64 године, а Вукосава четири. На четвртом гробу уписано је следеће: «Овде почивају посмртни остаци породице Медан: мајка Мара са своја четири сина, четири снахе, унукама и унуцима стрељани 4 августа 1941. Син Јово, рођен 1896, имао је петоро деце, а најмлађа Видосава била је беба. Брат Саво, рођен 1901., имао је троје деце, Јованка и Славојка биле су близнакиње, старе девет година. Трећи Марин син, Шћепан , рођен 1907. године, имао је шесторо деце, а најмлађи Васо био је стар две године када је убијен. Четврти брат Бранко, рођен 1910, имао је троје деце, а најмлађи син Љубо био је стар свега неколио месеци када су га стрељали. Ради тога што бијаху Срби…»

Овај последњи споменик, чини се, највише се приближио истину. Јер, убијани су без разлике на доб и пол, сви, од бебе до стараца и то само зато што су – Срби. После рата у томе се није смело да говори, да се не повреде осећања «братских југословенских народа», а нарочито се пазило да се не говори о хрватским злочинима, јер, најзад, «велики вођа југословенских народа», Јосип Броз, јесте – Хрват.

О злочинима на 20 километара од Јадранског мора, у непосредној близини ушћа Брегаве у Неретву, најбоље свједоче и стихови пјесме злочинаца, «народног песника»:

„Павелићу, шта ћемо од Срба?
Веж’ у ланце, бацај у Шурманце!? и
Српске су погашене свијеће,
Упалит’ се више никад неће“.

Иако се од званичника не могу чути ријечи о именима злочинаца, за најкрвавије злодјела у Пребиловцима и долини Неретве осумњичени су и локални фанатизовани херцеговачки фратри, махом ђаци широкобријешке фрањевачке гимназије, о чему говоре и бројне изјаве и свједочења.

Цијело ово подручје је након Другог свјетког рата било под присмотром агената југословенске ОЗНЕ, касније УДБЕ, који су контролисали да неко од Пребиловчана не би откопавао јаме у којима су бачени њихови најмилији.

Свако ко је покретао такву акцију био је хапшен, јер је то „нарушавало братство и јединство“. Те јаме са српским жртвама су 1961. године забетониране, а поред њих је Савез партизанских бораца БиХ подигао бијеле гранитне стубове, као споменик гдје је исписана порука на латиници у којој се спомиње усташки и фашистички терор, али не сва имена, број и националност жртава.

Слични примери, колико ми је познато, постоје још само у Совјетском Савезу. Ради «братства и јединства» у титоизму, а у Совејтском Савеу, проводила се «политика дружбы народов». Прва, лењинистичак фаза, одликовала се жестоком русофобијом. Бољшевииц се нису задобољили само убијањем царске породице, монаха, монахиња, царских официра и чиновника. Они су рушили и руске православне цркве и гробља. А ове акте вандализма, бољшевици су називали наставак борбе с царским режимом». Бесомучно су разарали гробља руских аристократа.

Друга, брежњевска фаза је умекшала негативан став према Русима. У доба Горбачова и Јелцина ту политику је сменила политика многонационалне Руске Федерације, где је руски народ поново дошао у подређени положај.

Многи злочини над Русима, које су починили римокатолици Литванци и унијати (гркокатолици) Украјинци приписивани су «фашистима» или Немцима.

Синоћ сам у нашем хотелу, у пролазу чуо разговор на ту тему двојице Хрвата. Дали су своје „духовите“ примедбе поводом Пребиловаца. Њихов прича потпуно је била прожета мржњом: дубоком, свеобухватном, безусловном мржњом према свему што има „српско“ име. Ако читате хрватску штампу, или гледате загребачку телевизију, добићете исти утисак. Избор пакосних примедби на рачун Срба просто је неисцрпан.

Зашто је то тако? Како је дошло до тога? Објашњење које нам нуде економисти, марксисти, политичари или социолози никако ме не задовољавају. Да су муслмани и римокатолици у Босни и Херцеговини извршили такве бестијалне злочине,- како у Првом светском рату, тако и у Другом, – против својих комшија Срба, разлог не може да буде ни класна борба, а ни верска, политичка или економска. Покушај да се објасни та мржња ваља потражити у прошлости. Реч је о искорењивање и преобаћање Срба, хришћана у турске, муслиманске јаничаре или у римокатолике. Тиме што кољу Србе, на пример, римокатолици Херцеговине убијају и своје претке, своју прошлост и прихватају нови идентитет. Они више нису оно што си им били деда, баба, дакле, Срби, већ постају – Хрвати.

Пропутовах свих пет континената и приметио сам да брига о горобима предака јесте својство већине народа. Кинези, будисти, и православни народи нарочито се истичу у томе. И Пушкин је то опевао: „Два чувства дивно близки нам, в них обретает сердце пищу: любовь к родному пепелищу, любовь к отеческим гробам“.

 ***

субота, 8 август 15

Један од најтоплијих дана, чак до +41 степен! Стигли смо јутрос пре осам и присуствовали освећењу Храма Васкрсења Христовог у Пребиловцима. Божанственом литургијом началствовао је Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј, уз саслужење шеснаест Епископа, великог броја свештенослужитеља и мноштва вјерног народа Божијег, прослављајући Мученике пребиловачке.

Литију из села, предвођену Максимом, епископом западноамеричким и Епископом Теодосијем рашко-призренским, дочекало је сабрање са Патријархом Иринејем на челу. Опходом и полагањем моштију у крипту Храма Васкрсења Христовог, почело је његово освећење, али и, увијек изнова, освећење васколиког простора и времена Светом архијерејском литургијом. Током Литургије крштена је и у Цркву уведена Сара, Пребиловчанка, дијете повратника у ово село. То је за мене био најузбудљивији део данашње свечаности.

После литургије, на којој је бесједио Патријарх Иринеј. Он је истакао да су у Пребиловцима, који су имали 1.000 становника, 1941. године усташе убиле 850 српских цивила, које су живе бацали у јаму.

Додик је навео да је у околним јамама у Херцеговини више од 4.000 људи из околних села страдало. Он је напоменуо да комунистички режим није дозвољавао да се ископавају кости из тих јама, па је тек деведесетих година прошлог вијека покренута иницијатива и из неколико јама је прикупљено 4.000 костију страдалих Срба. Додик је истакао да је 1991. године саграђена костурница, коју је освештао блаженопочивши патријарх Павле, а само неколико мјесеци након тога, Хрвати и њихове јединице су је минирале. Додик, напомињући да су Пребиловци били једно од најбогатијих села у том крају, али је тада уништено.

Владика Григорије истиче да се треба сјећати, приклањајући главу пред жртвама и њиховом страдању, али не са жељом за осветом. Он је напоменуо да се Србима догодио Јасеновац, догодили су се Пребиловци и многе јаме безданице на чијем дну лежи безброј костију српских страдалника из Другог свјетског рата, те запитао ко је о томе и како говорио у посљедњих 75 година. “Ако спомен на јасеновачке и пребиловачке мученике није ишао у прилог комунистичкој идеалогији и исфорсираном братству и јединству народа бивше СФРЈ, у чему је проблем посљедњих 25 година, када се опет блиједо и једва сјећамо, рецимо, јасеновачких жртава? Да ли смо из свега тога научили лекцију, да ли смо били на опрезу када је започео нови рат?”, запитао је владика Григорије.

Усташки злочин над српским народом у селу Пребиловци у Херцеговини је без примера и један је од најгорих и најсрамнијих догађаја у људској историји. Да припадају неком другом народу, Пребиловци би били познати и поштовани у целом свету и заштићени у сваком погледу, попут Аушвица, Хирошиме, Орадур у Француској, села Лидица у Чешкој…

Овако, пошто су српски, заборављени су и запостављени од свих, нажалост и од самих Срба. Већини жртава нацизма и фашизма из Другог светског рата обезбеђено је поштовање и заштита. Постоје музеји посвећени њима где им светски државници и друге значајне личности указују поштовање. На међународном нивоу постоје посебни дани посвећени овим жртвама, о њима говоре многе публикације и филмови, а они који их евентуално не признају и не поштују, зачас се нађу под општом осудом тзв. међународне заједнице и њених медија.

Српске жртве из двадестог века не само да се игноришу него се и само њихово помињање и откривање крајем прошлог века, у знатном делу београдске јавности, сматра ратним хушкањем, које је изазвало грађанске и верске ратове на простору бивше Југославије!? По њима је, родбина усташких жртава, која је 1990/91. године отворила јаме и из њих извадила, а потом и достојно сахранила кости мученика, подстакла све балканске национализме који су после довели до крвавог распада Југославије!? Значи да је кости требало заборавити у јамама, како су то и усташе одредиле!?

Код оваквих схватања није чудо што је у Пребиловце, који су због злочина из 1941. године требало да буду најзаштићеније место у Европи,1992. године поново загазила усташка чизма, претварајући ово вековно насеље и споменик страдања невиних у опустошен терен.

Српско село Пребиловци било је до 1941. године једно од највећих и економски најјачих српски села у Херцеговини са око 1000 становника у 120 домаћинстава. Разлози хрватског монструозног злочина су били управо у томе што су Пребиловци били велико, богато српско село, које је у Првом светском рату Србији и Црној Гори дало 18 добровољаца, а и због, за великохрватске аспирације, незгодног стратешког положаја, посебно пошто су 1939. године, кнез Павле и Драгиша Цветковић, ово подручје срамно уступили Бановини Хрватској. Зато је хрватска великодржавна политика 1941. године покушала, а 1992. године и потпуно успела да долину Неретве, Дубраве и Столац очисти од Срба и свега што је на њих подсећало.

У видовданском покољу 1941. године убијени су скоро сви одрасли Срби, мушкарци, из села Габела, Драчево, Дубравица, Кљенак, Колојањ, Церовица, Грабовина, Горње Храсно, Крушево, Бурмази, Попрати, Ошањићи, Дабрица, Козице, Пјешивац, Шћепан Крст, Љубљеница, Прењ, Пјесци, Локве и Речице, као и велики број Срба из Тасовчића, града Чапљине и других насеља.

Највећи број је убијен у Опузену у Далмацији, код села Струге код Чапљине, у којима су жртве затрпане у ископане јаме, затим у крашке јаме: Бивоље брдо, две јаме Кукауше код Маслина, Јасоч, две јаме у Хутову и две у Прењу, Видоњу у коју је бачено братство манастира Житомислић, Барев до код Шћепан Крста, затим на ади код Драчева, на мосту у Чапљини… Један од највећих гробова херцеговачких Срба је река Неретва.

Истребљење Срба у граду Стоцу и околини било је у знаку великог српског празника. На Видовдан, на Видову пољу, поред реке Брегаве која се у средњем веку звала Видова ријека или Видовштица, испод Стоца некадашњег Видовског или Видошког града, убијено је 200 измучених Срба и затрпано у ископане јаме из којих је после извирала крв.

Опет је безазаленост, честитост и наивна вера у речи комшија римокатолика Хрвата и муслимана, била кобна за Србе па је илиндански покољ по броју, старосном и полном саставу жртава био страшнији од видовданског. На ред су дошла највећа српска насеља Пребиловци, Клепци, Опличићи, остатак Тасовчића и друга. Злочини су углавном извршени у двема јамама, које су и два највећа губилишта херцеговачких Срба: Голубинки у Шурманцима и јами Бивоље брдо која је и примила највише жртава.

У зору, 4. августа 1941. године, хрватски злочинци из околних села, поступајући по брижљиво припремљеном плану, у густим стрељачким стројевима, опколиле су пространи терен села Пребиловаца. Становништво села је ту ноћ преспавало у брду, али у свануће жене и деца се враћају својим кућама, не очекујићи да ће и они бити мета напада.

Хрватски монструми прикупљају жене са децом и затварају их учионицу сеоске школе. Око 11 часова, дотле прикупљене, у колони их по четворо, уз батињане, спроводе надомак моста на реци Брегави. Претходно су испред школе, кундацима поубијали старице које нису могле да пешаче. Оне који су стигли до моста, потрпали су у четири камиона и одвезли у житни силос у суседним Тасовчићима, који је тога лета био сабирни логор чапљинских Срба на путу за јаме. Ту је, без воде и хране, ова група пребиловачких несрећника преноћила, уз стално узнемиравање усташа које су упадале са батеријским лампама тражећи лепше девојке за силовање. Одавде је, у свануће, када је усташки стражар за кратко отворио силос, успела да побегне Јока Екмечић, удата Јахура, једина од многих које су усташе повеле ка Шурманачкој јами. Из сеоске школе спасиле су се Мара Булут, жена Гојка и Јела Екмечић, жена Марка, са две девојчице.

Поподне 4. као и 5. августа ујутро, хрватски кољачи по Пребиловцима хватају и доводе у школу преостале жене и децу којима говоре да ће их преселити у Србију. Јадан народ је у ово поверовао па су се облачиле у најлепше што су имали, носећи са собом завежљаје. Ова група била је изложена стравичнијем иживљавању, посебно над девојкама, док су ухваћени мушкарци, после мучења, убијани у долу испод села. Испред школе, после силовања и мучења, убијене су Стана Арнаут, сеоска учитељица и Славица Булут, Словенка, раније католичка часна сестра, која није хтела да се одрекне мужа Жарка.

Ова група је 5. августа послеподне, прво пешице, а затим камионима спроведена право у центар Чапљине, на железничку станицу, где је потом довезена и група из силоса.

Бездушно и садистички, ова нејач, њих око 500, пред очима хрватског и муслиманског становништва које им није пружило ни кап воде а камоли покушало да их спасе, на температури од око 40 степени, потрпана је и затворена у шест сточних, тзв. Г вагона. Предвече су одвезени седам километара на север, до Шурманаца, где у остали на колосеку закључани у вагонима до јутра, 6. августа.

У њиховој пратњи била је велика група усташа из Чапљине и околине, на челу са Андријом Буљаном, монструозним таборником из села Дретеља. Сачекала их је исто тако велика група злочинаца из Шурманаца, Мерђугорја и Бијаковића на челу са злогласним Иваном Јовановићем Црним, усташким главарем села Шурманаца. Било их је више стотина, а један од њих је после рата на суду рекао да их је непосредно у злочину учествовало 150.

Ови злочинци, опремљени дрвеним коцима од 2 метра, на које су везивани венци дувана за сушење, истерала је из вагона пребиловачки народ и потерала их узбрдо. Зауставили су их на километар од јаме Голубинке, где су их претресли и опљачкали, а затим подељене у мање групе, почели водити ка понору. У јаму су их гурали кочевима, а мању децу су садистички бацали увис изнад ждрела јаме, широког око 4 метра. Оне који си се у очају хватали за камене ивице ударли су кочевима по рукама и глави све док не попусте и падну у понор, чији је вертикални пад отовора 27 метара да би се после спиралне стрмине јама завршила великом галеријом, на дубини од 66 метара од отвора.

Само из Пребиловаца у ову јаму живо је бачено око 500 жена, девојака и деце. Врховни суд Босне и Херцеговине помиње бројку од 570, усташе јамари 520, а Окружни суд у Мостару 470 жртава из Пребиловаца, стадалих у Шурманачкој јами. Већина њих је преживела пад, са преломима или без њих, као и брдо камења које су после тога усташе гурале у јаму. Наиме, пребиловачка нејач је падала на гомилу лешева претходно бачених сарајевских Срба, што је ублажавало удар чије су последице лакше преживљавала деца. Иван Јовановић Црни је сутрадан бацио две бомбе у јаму, вероватно да у околним кућама мештани не би слушали крике паћеника. Ово је свакако било без ефекта, јер су се бомбе морале распрснути знатно пре пада на тло јаме, па су се јауци из ње чули још 7 дана.

Према подацима хрватског оружништва (жандармерије), усташе су у августу 1941. године убиле 820 Срба из Пребиловаца. Из 51 породице нико није преживео, а преживело је укупно њих 170, од чега су њих 15 жене, девојке и деца млађа од 15 година. Усташе су тријумфално певале:

„Павелићу, шта ћемо од Срба?
Веж’ у ланце, бацај у Шурманце!?’, и
„Српске су се погасиле свијеће,
Упалит’ се више никад неће“.

Како се јама налази стотинак метара од пута за Мостар, бацање је вршено ноћу, у мањим групама. Злочинци-јамари били су Хрвати, комшије, познаници жртава. Бацање у јаму преживели су Мирко Ијачић и Јово Пелкић-Кнез, пошто су пре бацања успели да ослободе руке и њима се задрже за камење и корење, при отвору јаме. У јаму је добровољно отишло и неколико девојака и жена, желећи да тако поделе судбину са браћом и очевима, односно синовима и мужевима.

Као садиста истакао се дон Илије Томаса, жупник жупе Срца Исусова у Клепцима, заклетог усташе од 1937. године и усташког повереника за Столачки срез, мирно су чекали дан свога погубљења. Дон Илија и остали из усташког стана, одлучили су да то буде понедељак, 11. август, пошто претходног дана, овај жупник-усташа Србе буде превео у римокатоличку Цркву. План је био да се тога дана потпуно истребе Срби у Чапљинској општини. Из кућа су истерани у свануће, а затим, у пратњи усташа, пешице одведени у силос у Тасовчићима. Старије жене које нису могле да пешаче, њих девет, убијене су одмах у Клепцима, па је свима постало јасно шта их чека. Усташе у силосу, пред очима мајки, супруга и деце, везују жицом одрасле мушкарце, са рукама на леђима. То чини познати крволок Мато Андрун- Вук, из Домановића, уврћући жицу док се не уреже у месо, а затим је по жици и рукама ударао клештима.

Када су везани Срби тражили да им врате капе, које су им пале са глава приликом везивања, усташе су почеле да им се гласно смеју и подругују: „Шта ће вам капе, када вам иду главе!“ Више усташа крвнички је тукло младића Косту Мандрапу, из Клепаца, пред пет његових сестара, које су покушавале да заштите брата јединца, те су без страха настртале на усташе. Коста се јуначки држао, псујући усташе, а славећи Србију и Русију, па му је усташа Иван Боровац-Ђондро кроз уста зарио бајонет у грло.

У јаму Голубинку код Шурманаца 6. августа 1941. године од 7.30 до 14.30 часова усташки злочинци су бацили око 500 српске нејачи из Пребиловаца: 237 дјеце и 233 жене.

- наводи књижевник из Источног Сарајева Душан Зуровац. “То је је један од најгнуснијих усташких злочина над српским женама, дјецом и старцима”, каже Зуровац за Срну и напомиње да се о овом злочину ни данас не зна много.

“Злочин је заборавити злочин, па се човјек с правом пита да ли су саучесници и они који су га заборавили – они који су више од 50 година ћутали и још забетонирали херцеговачке и велебитске јаме `армираним бетоном заборава`, све у име братства и јединства”, истиче Зуровац.

Он, као ријетке примјере, наводи професора Владимира Ћоровића који је написао “црну књигу “о аустроугарским злочинима у Првом свјетском рату, која је била утамничена осамдесетих година, као и књижевника Мирослава Тохоља, који је 2002. године објавио своју црну књигу о злочинима над српским цивилима у посљедњем одбрамбено-отаџбинском рату.

И хрватски професор Виктор Новак написао је 1948. године књигу под називом `Магнум кримен – Велики злочин` која говори о злочинима католичког клера над Србима, али та књига, наводи Зуровац, завршила је на ломачи јер је католички клер откупио цијело издање и запалио га по угледу на Гебелса.

Убрзо су Италијани, у јесен 1941. године, поново окупирали Херцеговину, што је, донекле, зауставило усташке покоље Срба у овом крају. Зато је смешно причати о «фашистичким злочинима», када се зна да су Италијани били једина окупациона сила која је у многим случајевима спасила животе стотинама Срба. Наредба Јосипа Броза да се нападју италијански војници, а не хрватски, имала је исти циљ, које је спроводио Анте Павелић, такође Хрват: да се што већи број Срба побије. И Анте и Јосип били су на истом задатку.

Преживели Пребиловчани су после рата имали снаге да обнове село, поново се женећи, добијали су другу децу. Због лажног „братства и јединства“, били су под сталним притиском титоистичке УДБЕ.

Већина јама је 1961. године забетонирана, а поред њих је Савез бораца подигао споменике, у виду белих, гранитних стубова, са натписима на латиници, на којима је писало да су ту убијене жртве «фашиста», «домаћих издајника» или усташа у лето 1941. године, без помињања броја и националности жртава, чак ни села из којих потичу.

После 16 година од извршеног злочина и 12 година од ослобођења, УДБА је 1957. године организовала судску фарсу извевши пред Окружни суд у Мостару 14, од бар 150 јамара из Шурманаца, Међугорја и Бијаковића, на челу са Иваном Јовановићем-Црним, који је дотле скриван у околини Суботице. Члан судског већа био је, као поротник, Јозо Јелчић, који 1941. године, насељавао усташе у празне српске куће у Пребиловцима. Од ових тешких ратних злочинаца, само су шесторица осуђена на смрт, а остали на временске казне. Један је осуђен на само три године затвора, што је ругање правди и жртвама српског народа.

За разлику од осталих стратишта, овде се ипак зна за имена хрватских џелата: Највећи кољачи били су Андрија Буљан, Иван Јовановић Црни, Мирко Арар Ранковић, Мате Иванковић, Андрија Шего, Јозо Јерковић, Јозо Остојић, Божо Турудић, Јозо Прусац, Јаков, Мате Иван и Јозо Васиљ, те Иван Соче и Лудвиг Ивановић, који су тог црног дана у јаму бацили 470 српских жртава, 237 дјеце и 233 жене.

Од 1974. године, родбина жртава је почела да организовано, на датуме страдања, у колонама аутомобила, посећује јаме, пролазећи при том кроз усташка села. Ипак, од 1947. до 1990. године, није дозвољавано свештеницима да на јамама служе парастосе. И на овом примеру се веома добро види, да је титоистички режим представљао континуитет павелићеве идеологије.

Када је, пред неизбежним сломом титоистичка власт ослабила, Пребиловчани су крајем 1989. године поднели захтев за отварање Шурманачке јаме и покренули акцију за изградњу спомен-цркве у селу, у чијој би се крипти сахраниле кости жртава. Придружила су им се ускоро и друга села, захтевајући да се отворе и друге јаме и да се све жртве сахране у Пребиловцима. У правом, спонтаном и ненасилном устанку, уз изузетно добру организованост и пожртвовање, крајем 1990. и почетком 1991. године, отворене су јаме: Голубинка и јама у Бениној огради, обе јаме у Шурманцима, Бивоље брдо, Кукауша доња и горња, Хаџибегов бунар и Градина, обе јаме у Хутову, Јасоч, Поплат, Голубинка и Рудине, обе у Прењу, Звекалуша у Опличићима. Јама Гавраница није била бетонирана, а кости жртава су неколико година раније извађене и сахрањене у Горњем Храсну. Остале су неотворене јама Барев до код Шћепан Крста, и три јаме у западној Херцеговини: Хумац, Служањ и Церно. Мошти монаха и искушеника пренете су из јаме Видоња у манастир Житомислић, где су у фебруару 1991. године свечано сахрањене.

Уз служење Патријарха Павла, Епископа Иринеја (Буловића) и Атанасија (Јевтића), и свештенства, 4. августа 1991. године, темељи цркве и крипта су освећени, и мошти мученика су, после Литургије и опела, положене у велики мермерни ћивот у крипти. Овом дирљивом догађају присуствовало је око 10.000 Срба, претежно из Херцеговине и велики број истакнутих личности српског народа из БиХ, Србије и Црне Горе. Али, све је било под сенком претећег ратног сукоба, који је најмање био потребан Србима, а који нису могли да избегну.

Отварање јама, сахрана усташких жртава и градња Спомен храма у Пребиловцима, посвећеног новомученицима, поред старих и нових усташа, сметало је и другима, у земљи и на Западу, а нарочито Ватикану. Бојали су се да свет не сазна истину о српском страдању. Отварање јама откривали су, дотле сакривену истину о ужасном страдању Срба у Независној Држави Хрватској, чију су обнову многи тада спремали. Кости из јама су упозоравале да би такви планови били, не само неправедни него и опасни. Такође, тек развијеном култу Међугорја, одједном је запретила срамота. Испало је да се мноштво ходочасника из целог света клањало селу чији су мештани, у јами поред села, затрли све мајке са децом једног другог села, само због разлике у вери, а још су Павелићу дали 80 усташких старешина и најокрутније кољаче у логору Јасеновац, какви су били Мато и Станиша Васиљ. Отварање јама нервирало је и утицајне припаднике титовских и удбашких кругова у Београду, који и данас држе власт у Србији. Зато нас и не чуди да је од политичара из Београда није дошао нико. Па и зашто би? Данашњи режим у Србији јесте титоистички и они то свакодневно и говоре!

Босна и Херцеговина је међународно призната 6. априла 1992. године, када је почео и рат. ЈНА се повукла из нове државе 19. маја, а Србији су уведене санкције 31. маја исте године. На малобројне, слабо организоване, деморалисане и саме себи препуштене Србе у долине Неретве, Хрватска је одмах затим покренула офанзиву. Бобетко открива да у нападу на Пребиловце, Клепце и Тасовчиће учествује 156. бригада регуларне хрватске војске и 1. бригада ХВО, као и четири диверзантске групе хрватске војске и низ других јединица. Офанзива је почела у недељно праскозорје 7. јуна, страховитим бомардовањем поменутих српских насеља из више десетина разних оруђа које је трајало сатима. На простор ових села, од свега неколико квадратних километара, пало је за пар сати око 7000 пројектила.

Снагама које су биле и остале баштиници усташке идеологије и праксе, сметали су Пребиловци и мученичке мошти, које су сведочиле истину о догађајима из прошлости. Зато су одлучиле да их потпуно униште, заједно свим материјалним и духовним наслеђем српског народа у долини Неретве. У јуну 1992., војска Републике Хрватске, заједно са војним и паравојним формацијама херцеговачких Хрвата и муслимана, под командом генерала збора ХВ Јанка Бобетка, је заузела сва српска насеља у долини Неретве, поубијавши при томе све затечене српске цивиле. По том све српске куће, цркве, манастири, културно историјски споменици, привредни и комунални објекти су минирањем срушени или спаљени. Мошти пребиловачких и дргих мученика су оскрнављене и смрвљене постављеним експлозивом и авионским бомбама. Спомен црква је од темеља срушена, терен пораванат грађевинским машинама, да би се на њему и око њега засновала депонија, која је уклоњена тек 2002. године.

Судбина моштију мученика још није разјашњења, а досадашњим ископавањима нађено свега 5% костију, од сахрањених у спомен цркву. Нађене кости смрвљене експлозивом и постављеним авионским бомбама. Разорено је и оближње сеоско гробље, кости многих покојника спаљене или однете на непознато место. Тако су Пребиловачки и други мученици, после 50 година, други пут убијени што је злочин без примера у свој људској историји. Да су жртве и злочинци припадници неких других народа о овоме злочину би говорио цео свет.

Они који су хтели да сакрију зверства својих дедова и очева, тако што су уништили свете мошти пребиловачке деце и других мученика, нису могли убити Истину. Као и њихови дедови и очеви, убили су само себе пред Богом, а свој народ осрамотили пред оним што је остало од људи.

Требало је да нестане све што је било српско и што је на Србе подсећало па је уништавана и природа, а пејсажи су добијали други, осакаћени изглед. У првом налету српска добра која су могла да горе су спаљена. Наредних дана и недеља, инжњеријске јединице ХВ и ХВО и позната грађевинска предузећа „Бетон“ из Метковића и „Конструктор“ из Сплита, експлозивом су рушиле српске куће које су у себи имале армиране бетонске елементе, цркве, манастире, гробнице, домове културе, школе, системе за снабдевање струјом и водом и друго, све до камена поред пута на коме је неко ћирилицом уклесао своје име. Манастир Житомислић, духовни центар херцеговачких Срба и мостарска Саборна црква, највећи српски храм до изградње цркве Светог Марка на Ташмајдану, претворени су у гомилу камења. Док је у завичају све претварано у прах, пепео и дим, Срби из долине Неретве развејали су се по целом свету као бескућници. Био је то историјски лом и национална трагедија, незабележена од турског освајања Херцеговине у 15. веку.

Пребиловце. напуштеном селу, кога је остала да „брани“ само Драгиња Медић, стара 64 године, једна од четири пребиловачке девојчице које су преживеле покољ 1941. године. Одбила је да напусти Пребиловце, у којима је поново оплакала мајку и сестре, страдале у Шурманачкој јами. Мученички је страдала од унука оних од којих је 1941. године избегла, а за гроб јој се још не зна. Окупацију и спаљивање Пребиловаца, Клепаца и Тасовчића није прославила само западна Херцеговина већ и Далмација.

Усташки видео снимци показују да су им сеоске куће, а поготово гробље и зидови Спомен цркве са криптом у Пребиловцима, пали у руке неоштећени. На поменутом снимку, после приказа усташа испред цркве, како псују Србе и прете да ће ускоро избити на Дрину, види се архитекта из Чапљине Зденко Вего, потомак Фрање и Јанка Веге, злогласних усташких логорника из 1941, како седи у крипти у униформи официра ХВО, са руком на макети Спомен цркве. Тако су, на српску и људску срамоту уопште, пребиловачка деца и други мученици из јама, поново пали у руке усташких злочинаца, овога пута унука оних који су их, једнако беспомоћне, бездушно бацили у јаму пре пола века. После тријумфалног сликања и иживљавања над костима жртава својих дедова, савремене усташе су приступиле уклањању свих трагова цркве и крипте. Како су ове биле масивно грађене, рушење им је успело тек из трећег пута. Експлозија се чула до Мостара, удаљеног 30 км. Механизација је одгурала 50 метара даље смрвљене остатке храма, а терен на коме се он налазио је насут земљом и поравнат. До данас се не зна шта је заиста учињено са моштима новомученика.

Многе гробнице су отворене, а кости неких покојника некуда однете, других избачене и разасуте испред гробнице, а трећих спаљене у гробници. Трипко-Трише Екмечић као жртва која је избегла усташке злочине, умро је поред Шурманачке јаме, приликом изношења костију из ње, у новембру 1990. године, од инфаркта, што је својевремено било приказано на телевизији. Усташе су 1992. године, пронашли Трипкову гробницу, минирали је и у њој спалили његове кости, као и кости његовог четворогодишњег унука, умрлог 1984. Спаљене су и кости Раде Медана, Ристе и Манојла Шарића. На простору где се налазила Спомен црква и на делу самог гробља заснована је депонија најразличитијег отпада која је недавно уклоњена.

Осујећена је обнова села тако да се у њега вратило само око 15% предратних становника. Долина Неретве данас је сва у знаку победе злочина. Само уз памћење и поштовање својих Светих мученика, љубав према своме народу и завичају, уз спремност на одређену личну жртву Срби могу да се обнове и опстану у овом страшном, али и дивном крају. Тога има, Богу хвала. Ако је до сада пропуштено, предстојећа 15. годишњица од прогона и пустошења је прилика, да званично позвани у српском народу од Хрватске и Босне и Херцеговине затраже да се објави истина о судбини моштију новомученика из Спомен цркве у Пребиловцима и да се материјално помогне повратак прогнаних на вековна огњишта.

Пребиловцима је то, како сам од многих чуо, најљепши и јединствен храм у свеколиком православљу, храм Васкрсења Христовог, чији је идејни пројектант архитекта Др. Пеђа Ристић.

“Учитељицу Стану Арнаут јавно су силовали њени ученици из Габеле, а кћерке су усташе силовале пред очима њихових мајки. Таква звјерства могу чинити само умоболници и они који патолошки мрзе”, наводи Зуровац. Подјећања ради, истиче Зуровац, у Сребреници су у догађајима 1995. године страдале само четири жене.

Стравичне злочине у Херцеговини чиниле су у највећој мјери Хрвати из Чапљине, Гњилишта, Чељева, Клепаца, Лознице, Вишића, Габеле, Драчева, Крушева, Бурмуза, Горњег и Доњег Бјелојевића, Хутова, Храсна, Кошћеле, Свитаве. Злочинци су долази и из Хотња, Почитеља, Рјечице, Стоца, Домановића, Прења, Црнића, Локава, Бивољег брда, Љубушког, Имотског, Шурманаца, Бијаковића, Међугорја, Звировића и Широког бријега.

За Мирка Стајића, неимара из Невесиња, велико је задовољство што ради на храму у Пребиловцима, истичићи да се уз Божију помоћ све може урадити и издржати. „Мало је потешко радити, али са неким задовољством радимо како би радови добро текли. Веће су врућине и умор него рад, али све у свему добро иде“, каже Стајић.

На крају да кажем следеће. У беседама је било много речи о „помирењу и праштању“. Ако. То звучи племенито и лепо. Но, када се сагледа цела прича, онда то делује као ругање жртвама. Јер док се представници Сједињених Држава залажу да се истраже хрватске муслиманске и албанске жртве, америчком или британском маасадору не пада на памет да се ни јуче, а ни данас позабаве српским. То могу да разумем. Оно што је несхватљиво, да представници српске државе не показују интерес да се истраже српске жртве од Словеније до Косова и да од Брисела и УН захтевају да се кривци пронађу и казне. Тако Владимир Вукчевић хоће по да „реши“ случај Битићи. Истоврмено ниједном речју да спомене убијену српску децу у Горађдевцу. Нико није очевидно надлежан за српске жртве. Нико нема интереса, да се истраже хрватски злочини у Лици, Далмацији, Славониији и муслимански у Босни. Нико није одговарао због свирепог убиства српског монаха Харитона. Нико до сада у Хагу није осуђен зог убијања Срба! Зар то није чудно Вучићу, Дачићу или Владимиру Вукчевићу?

Да би дошло до помирења и праштања, морају се све жртве третирати као једнако важне. А случај хашких пресуда показује, да су им српске жртве сасвим неважне. Друго, да би Срби праштали, морају хрватски, муслимански и шиптарски џелати, односно легитимни представни тих народа, да се покају и затраже опрост. Нико од њих, колико ми је познато, то никада није затражио. Па како онда патријарх Иринеј или Вучић замишљњају да Срби, – односно породице убијених, – опросте?

Тужилаштва, плаћена од стране Запада, нису до сада процесуирали ни један злочин почињен од Словенаца, Хрвата, Шиптара или имуслимана над српским цивилним становништвом. Зашто држава Србија није затражила хапшење и словеначких и хрватских и муслиманских и албанских злочинаца.

Лепо је да се данас политичари из Београда љубе са хратским и муслиманским политичарима, но породицама српских жртава то не значи ништа, јер су злочинци и даље на слободи, а Вучић и његово друштво ништа не чине да се они приведу правди.

Ако се злочин у Сребреници прогласи геноцидом, а зашто онда исто тако не може да се назове Јасеновац, Јадовно, Пребиловци, Шумарица, Кравице, Братунца и осталих српских стратишта?

 

Никола Н. Живковић

 

Прослава Нове године као национални празник!?
Прослава Нове године као национални празник!?
Posted 3 months ago

Министарство за науку и културу Владе ФНРЈ доставило је акт следеће садржине:
Виктор Грозданић, 31.12.2018

***

„Ових дана дискутовало се у министарству за науку и културу заједно са преставницима Народне омладине и савеза…

Митрополит Амфилохије и даље празнослови….
Митрополит Амфилохије и даље празнослови….
Posted 3 months ago

Каква су то тешка, болна и парадоксална времена настала кад ми , обични лаици, без неког формалног теолошког образовања указујемо митрополиту Српске Православне Цркве да празнослови?...Тај митрополит мора да је…

Вл. Филарет: Када ће се у Српској Православној Цркви говорити истина?
Вл. Филарет: Када ће се у Српској Православној Цркви говорит…
Posted 3 months ago

ПРЕДСЕДНИКУ СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ СИНОДА ПАТРИЈАРХУ СРПСКОМ Г.ИРИНЕЈУ и СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ СИНОДУ
Ваша Светости,

Браћо Архијереји, чланови Светог Архијерејског Синода,

Дана 25.септембра 2018.године позвали сте мене и надлежног милешевског епископа, како кажете у позиву,…

Сутјеска 1943. г.: Први атентат на Јосипа Броза Тита
Сутјеска 1943. г.: Први атентат на Јосипа Бро…
Posted 3 months ago

Да је југословенска повесница за време и након Другог светског рата плански, систематски и изнад свега крајње успешно кривотворена у корист физичких ратних победника који су „ослободили“ и Београд и…

Сутјеска 1943. г.: Први атентат на Јосипа Бро…
Клетва шест: Површност царује, ум куња
Клетва – шести део. Површност царује, ум куња…
Posted 5 months ago

Можда се жалопојка о Оче наш и Правди у данас може схватити као застарелост и можда се баш зато данас и третира као “било некад сад се и не приповеда”,…

Клетва – шести део. Површност царује, ум куња…
Писмо Маргетића премијеру Хрватске
Отворено писмо Маргетића премијеру Хрватске
Posted 5 months ago

Поштовани господине Пленковић, иако због нарушеног здравственог стања, након пуна тридесет и три дана штрајка глађу, лежим непокретан у стану, знам да је у најмању руку пристојно одговорити како на…

Отворено писмо Маргетића премијеру Хрватске
Парада храбрости, снаге и достојанства 29. септембра у Београду
Парада храбрости, снаге и достојанства 29. се…
Posted 6 months ago

Удружење особа са инвалидитетом „Феникс“, Удружење особа са инвалидитетом „Тавор“ и Удружење грађана особа са инвалидитетом „Нови хоризонт“ организује Параду храбрости, снаге и достојанства 29. септембра од 12.30 до 16…

Парада храбрости, снаге и достојанства 29. се…
Мед, жуч и остала голотиња
Мед, жуч и остала голотиња
Posted 6 months ago

Јутрос разговарам са Чичом, дугогодишњим пријатељем - кога, деценију прогоне, највише због добра које је многима чинио. Ухлебио је један мањи град са платама изнад и оног набилдованог просека за…

Мед, жуч и остала голотиња
Клетва пет.Слобода и Правда…
Клетва – пети део.Слобода и Правда…
Posted 6 months ago

“Некада је Србин дан започињао са Оче Наш...” Некада је химна Срба била Боже Правде... Зашто? Зато што смо Бога Оца нашега молили за Правду... можда чак... и једино за…

Клетва – пети део.Слобода и Правда…
Клетва четири: Муљ…
Клетва – четврти део. Муљ!
Posted 6 months ago

Одговарајући на питања која неумитно намеће данашњица можда је најдостојанственије одговорити на питање: чему су нас учили... или можда: чему су нас научили... или можда на пресудно питање: чему нас…

Клетва – четврти део. Муљ!
PreviousNext

 

 





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo