Вести

Многобројни чиновници ЕУ, који свакoг дана долазе у Београд, непрестано понављају како Србија, ако хоће у ЕУ, мора следити њене одлуке, ускладити своју спољну политику са политиком ЕУ, а то значи мора увести санкције Русији. Овде се упорно понавља да се санкције неће увести, међутим, већ неколико пута се покушава да се у Русију умува кварна роба, чак и она која се увози из ЕУ, па се овде само препакује, са уверењем да Руси неће приметити да то није наша роба, која се иначе слободно извози у Русију. После десетине тона кивија, руски су инспектори опет открили да смо покушали да им подвалимо са месом ком је прошао рок, а које је увезено из ЕУ и овде препаковано.

пише Проф. Др. Слободан Турлаков

***

И како та роба не одлази у Русију, зар то није исто, као и да смо им увели санкције?

Наивно је правдање овдашњих надлежних служби да није истина да се покушава бомбардовање руског тржишта кварном робом! Као доказ, служи убацивање те, од њих враћене, робе на домаће тржиште! Што показује да у оба смера наше службе раде против нас.

Одиста, како то да руски инспектори увек умеју да заштите своје тржиште од неисправне робе, а наши инспектори не успевају у том откривању, или, пак, намерно то раде што раде..

Било би нужно да се држава обрачуна са тим и таквим несавесним инспекторима, који тиме наносе огромну штету свима нама. Њих једноставно треба истерти из државне службе, почев од министарке пољопривреде, која их штити, па преко начелника свих одговарајућих извозних служби, и спремити им опроштајни ручак са месом које су хтели да подметну Русији.

Кад би „радња“ била са наше стране поштена, онда би надлежни увозни органи то месо вратили оној земљи у ЕУ која нам га је протурила, иако су знали да му је прошао рок. Таман посла! Ко то сме да ради овде, да квари односе са ЕУ? А поготову ако је том приликом добијен и известан процент, што је иначе уобичајена пракса код извозника.

И док речени чиновници ЕУ а и поједини амбасадори непрестано истичу како Србија напредује, а ми и даље пропадамо, овде нико од званичника не налази за потребно да се извини Русији за ову припреману подвалу. Не само министарка пољопривреде, већ и министар спољне трговине, Расим Љајић, који би као лекар по професији, морао да зна да месо ком је прошао рок значи директан атак на здравље.

А то би морао знати и премијер, међутим, он ћути, што значи да је за целу ствар, још пре но што је избио скандал, знао.

Додуше, он мало – мало па зове министре одн. чланове Главног одбора или, пак, председништва странке, на уобичајено мусолинијевско рибање, да им чак прети избацивањем из странке, све у нади да ће се тако омилити народу, који верује у његову исправност и поштење.

А и он је до сад већ морао увидети да странка, председништво и главни одбор и Влада не иду заједно, иако су заједно. Јер, коначно, шта има народ од тога кад би их он све редом поизбацивао из странке? Више би имао кад би их избацио из Владе.

Али, није то све, скандали се ређају.

Какав бламаж и брука за Владу коју он предводи, једног дана поставе директора Железница, а другог га дана смене и поставе другог, јер су, како каже она лепа језичара, открили да први није „довољно компетентан!“ А шта је радила конкурсна комисија којој је председавао Црногорац Одаловић, бивши генерални секретар Скупштине, па Владе, а сад и Министарства иностраних дела? Уосталом, шта је и могла да ради, крај председавајућег, који никакве везе нема са Железницом?

И онда, без стида и срама, иначе председница владине Кадровске комисије, наставља:„Мислим да се и по томе, (што су дан за даном постављали другог директора Железница), разликујемо од преходних влада, које би браниле неодбранљиво“! Нама је јасно, да „ако је неко компромитован, тај не може бити директор Железница!“ Фантазија!

А ако је неко сваког дана у медијима и свима држи предавање, има ли неког из врха државе да је приупита: „Које је Ваше основно занимање, госпођо?“ Додуше, Вучић је запретио да ће је избацити из странке, ако својим изјавама и даље буде узбуњивала ствари око Владе, док она сасвим хладно изјављаује. „Ја и Вућић се разумемо. Ја разумем њега а он разуме мене!“ А то значи, она разуме њега који ради за Европу, којој дугује слободу. А он њу која ради за свемоћну Трилатералу, која јој омогућава да буде тако необуздана у својим наступима. Зар би иначе (с)рушила „Јужни ток“, или омела постављење Бека за директора Железница, за које га је место предложио лично Вучић!?

Међутим… кад се појавило питање ко стоји иза те даме, која се не либи да каже своје ексклузивно мишљење и о председнику републике, па је његова саветница Пак, морала да реагује, Вучић је хладно пресудио, да Зорану за све оно што чини, наговара нико други до Мишковић! Да је бар рекао Динкић, па да му се и поверује, јер тај упропаститељ српске привреде има разлога да се свети, и ко би то други чинио него његова бивша сарадница. Да ли баш бивша?

Уосталом, овде се живи од изјава, прича, невероватних обрта. Па чак и од реформи које не постоје, као што не постоји ни борба против корупције. Ето, нека агенција за испитивање јавног мњења, тврди да чак и пензионери којима је Вучић, у име реформи, отео део њихове неприкосновене својине, верују у њега, увећавајући му рејтинг!

А како и не би, кад је пре неки дан отворено рекао: „ Кад год се неко дочепа функције, више воли скупоцене аутомобиле и сатове, него резултате свога (не)рада. Није лепо да чланови Гл. одбора иду у скупе апартмане у оваквим условима“! Требало је да помене Вулина, на кога се то у највећој мери односи. Али, како, кад га тај Вулин, уз Зорану, највише и непрестано промовише у јавности!

Ко је то рекао, сем њега, а толико су се владе измениле и свака је имала такве типове у својим редовима. А, ето, Вучић их опомиње! Па како да га не подржавају!?

Пардон. Пре неки да је донет буџет, и извршен је ребаланс ребалансираног буџета. Зна се да се у добро постављеном буџету свака ставка унапред планира, па дакле и ти луксузни аутомобили! По чему су онда криви они што их купују и што воде луксузан живот, кад је све то већ ушло у буџет, који је Влада претодно одобрила, а Скупштина потврдила!

Некада, у краљевини Србији, постојала је Главна контрола и у свим местима месна контрола као њен огранак, који су непрестано контролисали како се одливају средства предвиђена буџетом.

Сад више и нема потребе за таквом врстом ригорозне службе, јер се пљачкање државе, дакле целог народа, већ улило у буџет!

Грозно!

Али изгледа да и није. Рејтинг расте! А народ пада све ниже и ниже!

Кад је реч о железницама, поменимо да је некадашња српска влада преузела 21. маја одн. на Божић, 25 дец. исте 1889, од странаца експлоатацију железница, која је под њима стално била у дефициту, и већ у идућој години у српским рукама, радила је са добитком. Можда и зато што су се звале Српске државне железнице (СДЖ), а сад су само Железнице, можда их спремају да их продају неком. Па не иде, да су туђе а да се зову српске.

Вучић је прави шампион у недоследности у својим изјавама, које често граниче са невероватношћу. На седници Главног одбора СНС-а је, између осталог, рекао:„Људи троше више, не зато јер смо богатији, него зато што верују да ћемо живети боље“! Рече и жив оста!

Међутим, ето њега у Давосу где је успео да пронађе сагласност са оним што је рекао: „Светски људи финансијских институција, гледају на економске прогнозе за више година унапред. И њихове прогнозе су такве, да ће Србија за две године имати највећи раст, да ће њен фискални дефицит бити на нивоу испод 3%, што мало која европска земља има“.

Благо нама!

Ових дана НИН слави 80 годишњицу постојања, која се ма колико славила, не може се рећи да је тај недељник имао своју уочљиву вертикалу. Могло би се чак рећи, што је није имао, да је и дочекао 8о година. То јест, мало „јесте“, мало „није“ за оно што је претходно тврдио да „јесте“, и обрнуто, и тако провлачећи се, са разним уреднцима и сарадницима, кроз неколико режима, доспео је и до тог јубилеја, ком се са истом, провлачећом, праксом, прикључио и премијер са својим ауторским текстом, у ком је по ко зна који пут поновио: „Реформе су питање опстанка Србије. Али, не само економске, већ и у промени стања духа народа навикнутог на улогу жртве и кривца…. Реформе су и сан, и циљ и начин. Кључ успеха Србије и поштовања у свету“…

Заборавио је да је једном казао: „Сви они који се сусретну (сукобе) са српским менталитетом, навикама, таборима, увек су били осуђени на пропаст!“

И ко после овога, у свету, може да гаји поштовање према Србији, па чак и да жели да улаже у њену обнову?

Даље, каже, „верује у пристојне људе у пристојној држави, врло брзо потом и у европској заједници“.

Тешко да ће доћи до тих пристојности…

Из одговора швајцарском листу „Блик“, сазнајемо да је то брзо – 2019, мада је пре неки дан помињао и 2020 -ту! Другим речима, он верује и хоће да убеди „људе у Србији“ да ће његова влада дочекати те далеке године

Том листу, као уосталом и целој ЕУ главно је питање: „Да ли постоји начин да Косово постане независан?“

Вучић је одговорио: „У овом тренутку не можемо да пристанемо на независност Косова, али Срби и Албанци могу да живе не само једни крај других, већ и заједно“.

Који су то лупинзи и салти мортали!

Наравно, у Србији, не само у овом тренутку, нема тог који би му јавно поставио питање: шта значи тај његов одговор. То јест, ако не можемо у овом тренутку, да ћемо у неком другом пристати на независност. Нема сумње, да то управо значи то!

И док нова председница Хрватске проглашава (преостале) Србе у Хрватској за Хрвате, уместо Вучића, који би морао да одигра улогу Орбана, мађарског премијера, који би одмах реаговао да је Колинда поменула да и Мађаре у Међумурју, сматра Хрватима, појавио се Дачић, као министар инсотраних дела, чијем ресору припада и дијаспора. Али, уместо одлучног протеста, који је могао садржати и претњу – реципроцитета, он је поручио Колинди да се нада да „неће постити хрватски Шешељ!“

Шта ће Колинди Шешељ, кад има толике узоре у прошлости Хрватске који су исти став заступали, од Штросмајера до Туђмана! Хрвати их не заборављају, свака њена генерација живи са том успоменом и тим заветом.

А овде се све заборавља, па је тако и Дачић постао забораван, као и Вучић. Што да не заборави Шешеља, кад је заборавио Милошевића, који га је створио! Али, оно што је Шешељ био као потпредседник Милошевићеве владе – непоколебљив Србин, он је и после хашких 12 година остао, а оно што су били Дачић и Вучић у прошлости, од тога није остало ништа, ни најмањи траг.. Бар јавни.

Одиста, јадан је Вучићев живот. Кад човек помисли, да се он одрекао 38 година свог ранијег живота, у ком је узносио Србе и Србију до самог неба, а сад каже – нема неба! Све је заборавио и већ шеста година како покушава да живи нови живот, како би се умилио Европи, којој дугује слободу. Јер, да се није одрекао тих 38 година првог живота, он би данас био тамо где је Шешељ био…

Ко зна?

А колико се тек година одрекао Тома Николић! Да би га сад једна Зорана узела на нишан…

Ових се дана доста озбиљно покренуло питање ћирилице. Не само да је нужно донети закон о њеној одбрани и нужној употреби, већ и једно још болније питање, деца у првом разреду основне школе, у својим букварима налазе различиту ћирилицу, па се тако поставило питање и њене стандардизације. Али, како је штампање буквара препуштено приватним издавачима, то сваки од њих, по своме нахођењу, у своје букваре уносе ону ћирилицу која им се свиђа.

Они који су упућенији у ово болно питање истичу да није довољан чл.10 Устава који прописује ћирилицу за званично писмо српског језика, јер се мало која јавна установа придржава Устава, а има једна, Државна класна лутија, која има своју продавницу на углу Дечанске и Нушићеве, која већ годинама демоинстративно негира Уставну обавезу, обележавајући своју установу крупним и истичућим латиничким словима „Državna klasna lutrija!! И ником ништа, иако је директорка те установе била у блиској вези са људима из власти који су морали, крај осталог, поштовати примену уставних одредаба.

Речено је чак да је цео посао око ћирилице, предлог закона и њене стандардизације, предат надлежном министрству још 2004. и да ти папири још скупљају прашину по разним фијокама и архивама. Дакле, за време владе Коштунице, који је био и наставак и почетак много тога штетног и растурајућег, па тако и увођењем Болоњске декларације, форсирањем приватизације која је уништила земљу, али и увођењем у оптицај Дачића, који ће потом, за време Тадића и Николића, шест година спавати у Министраству унутрашњих дела, да би га Вучић пробудио и одвео у Министарство иностраних дела, зашта ће му он, како сам каже, бити доживотно захвалан. А како и не би, благодарећи том „промакнућу“ дочепао се и ОЕБС-а, коју ће прилику он умети богато да искористи, и то на најбљи могући начин, и као Свилановић, који је такође био министар иностраних дела, убацити се у неку делегацију, агенцију, управу или дирекцију ЕУ, и остати у Европи као њен високи чиновник!

Јадна Србијо, кога си све родила и ко ће ти све радити о глави.

Биће да си то и заслужила, кад си дозволила себи да останеш без људи достојних и спремних да те воде Зар не знаш да у влади немаш ни једног њеног члана који себе сматра Србином?

Слободан Турлаков