Вести

Све друге професије помало и таласају, а новинари ћуте, јер их нема.У главним медијима, а ту убрајам телевизије са националном фреквенцијом, националне дневне листове и пре свега таблоиде, нема новинара. Тачније, можда их и има, али су или уцењени новцем – од пуког преживљавања већине до уредничких станова, кредита и кола – или су заокупљени политичким слугерањством проруске и прокнинске естетике.

Аутор: Тамара Спаић, новинарка без посла

***

А пошто је уцењени и послушни новинар исто што и дрвено гвожђе или било који познати оксиморон, преостаје да се вратим на шокантну изјаву – НОВИНАРА НЕМА, па макар их састављачи „Прогресс Репорта“ свећом тражили.

Глупост, беспризорност, незнање и банализација свега наспрам глорификације једног човека – то је владајућа уређивачка политика

И сама сам донедавно припадала таквој неновинарској, уцењеној братији, назовимо их медијским упосленицима. Од 2012. године, прецизније, од предизборне кампање те године, и врло брзо након тога – од првог забрањеног текста који се тицао једног од најблискијих пријатеља лидера партије која је дошла на власт, било ми је лакше да се заваравам да ће се нешто променити набоље и да ћу поново моћи да пишем оно што знам и по савести.

Самозаваравање, а многи то зову аутоцензура, трајало је све док је стомак могао да издржи.

Долазак СНС на власт представља прекретницу за новинарство у Србији, које, уосталом, ни до тада није било не-знам-ти-ја-какво, али се бар критичко мишљење, новинарско истраживање и базична пристојност нису, пред налетом таблоида, повлачили у буџаке интернета. Било је и раније притисака, одлагања тема које нису по вољи власти, догодило ми се, на пример, да ми тадашњи председник Тадић, приликом ауторизације, мења чак и питања, а дописује шта му падне на памет. Испоставило се да је то тек блага увертира за велико финале.

Моје самозаваравање, а многи то зову аутоцензура, трајало је све док је стомак могао да издржи

Велики политички „успех“ Александра Вучића, радикала и ратнохушкача из деведесетих, а напредњака наших дана, оличен је управо у таблоидизацији целе медијске сцене, а самим тим и друштва. Огромна подршка коју има у бирачком телу заснива се само на том успеху, јер је на свим осталим пољима до сада изневерио предизборна обећања – од бољег живота, повећања БДП, смањења незапослености, департизације јавних предузећа и борбе против корупције, па до омиљеног му „Косово је Србија“. Увођење критеријума квазипатриотизма у културу нећу ни да помињем.

Медији у Србији постали су најчвршћа база, а такозвани новинари највернија војска помоћу које влада „Велики цензор“ из доба убиства Славка Ћурувије. Јер, у недостатку критичког мишљења и слободног, компетентног суочавања аргумената, чињеница, доказа и мишљења, медији се не баве реалним животом него пројекцијама које им сервира најмоћнији човек у држави. Можда је то најсублимираније објаснио један твитераш афоризмом “Више је Вучић утрошио пудера у ТВ шминкерницама за ових шест месеци него што је цемента потрошено за обреновачке куће”.

Медији у Србији постали су најчвршћа база, а медијски упосленици највернија војска помоћу које влада „Велики цензор“

Све друге професије помало и таласају (адвокати издржавају трећи месец протеста упркос топовској паљби Министарства правде и блаћењу јуришне коњице главних медија-таблоида). Али новинари ћуте, јер их нема.

Шта је то таблоидно, како то Вучић успева, у чему лежи тајна његове моћи, где је та цензура и аутоцензура? Дајте доказе – смирено прекоревају страни амбасадори и представници ЕУ, све гледајући спрам Косова и његове независности.

Докази су брутално видљиви јер се и владавина над медијима и њихова таблоидизација спроводе брутално, са врха власти. Устоличен је дворско-пожељни модел медија оличен у Информер-Пинк коалицији. Свима нам је јасно стављено до знања да је њихов начин извештавања о премијеру-хероју-спаситељу-деце-из-сметова-и-поплава једини који се премијеру свиђа, јер једино на њих никада ниједну замерку није имао, код њих гостује и кроз њихове канале нам саопштава једину истину “амин”. Све друго ће показати траг новца.

Глупост, беспризорност, незнање и банализација свега наспрам глорификације једног човека – то је владајућа уређивачка политика на којој почива политика таблоидизације свих медија и целог друштва.

Уцењени и заплашени новинар исто је што и дрвено гвожђе или било који познати оксиморон – НОВИНАРА НЕМА

Ако тражите примере из праксе, то је, рецимо, кад доведете удовицу ратног злочинца да вам буде гост-уредник и предлаже „муст реад“ књиге и кад вам из свих медија у очи блешти златни „Ролеџ“ злочинца на руци његовог пунолетног сина, док се кости његових жртава „смеју“ из неоткопаних, тајних гробница.

То је, рецимо, кад у дану у коме се као главна политичка тема намеће европска резолуција о Шешељу, терате новинаре да „копају“ причу о томе ко пушта браду због „жалости над судбином Србије“ и како то ради Јадранка Јоксимовић. Или када им тражите да од оно мало жена које су на руководећим местима по Србији добију одговор да ли им је у каријери помогло то што су плавуше. Шта зна уредник шта је мизогинија, кад га води мото да тражећи линч и нечију главу „реагује као што би реаговао читалац“.

То је кад у једном дану сви медији, по команди, без “друге стране”, често без навођења извора, без иједног чврстог доказа оптуже брата, тиме посредно и премијера Албаније, да је режирао покушај дестабилизације Србије, а другог га на насловној страни опљуну увредом “Шиптар без срама”, јер знају да ће се то свидети “Великом цензору” и масама изманипулисаним током деведесетих. Или кад месецима не поставите питање премијеру и министру полиције докле је дошла истрага о дрону са заставом непостојеће Велике Албаније.

То је и кад тему о смањењу плата и пензија најаве насловом “Премијер има муда”, а објасне да му “Срби то неће опростити”. А кад год не добију хинт из Кабинета шта би ваљало писати, они удри по провереној теми о самопрегору и саможртвовању вође који ће због тога наводно доживети Ђинђићеву судбину, или удри по неукусним паралелама “ни Тито то није успевао”.

Све је избудалисано и избанализовано, осим “светлих обећања” Александра Вучића. Ако ли се ко усуди да другачије мисли, резервисана му је насловна страна таблоида у којој ће испасти педофил, мафијаш, крадљивац и лажов, или само лидер гнусне опозиције која ради против интереса народа, попут Оље Бећковић.

А шта раде браћа новинари и сестре новинарке – гунђају себи у браду, правдају се глупошћу својих уредника, уцењеношћу власника и менаџера медија и њиховим страхом да ће рекламе највећих српских губиташа бити повучене и да ће они остати без бонуса, да ће губећи милост „Великог цензора“ остати без моћи да уцењују директоре државних и приватних фирми, да неће моћи да рекетирају богате криминалце нудећи им добро плаћене интервјуе кад им затребају, да ће престати да им „цуре подаци из истраге“ којима хране арену препуну гладних грађана Србије. Не плаше се једино да ће бити откривена „кртица у Влади Србије“ која манипулише том таблоидном јавношћу. Јер, та „кртица“ је најзаштићенија и једина недодирљива особа у Србији.

Да би се све то постигло, да би се одржала заглупљена, необразована и неинформисана таблоидна јавност потребан је одређени тип медијског намештеника, а не новинар-ка. Тај намештеник ће без икаквог блама преписати готов текст из Кабинета, пренети СМС као резултат „истраживачког новинарства“, трчати за репрезентативцем до његове собе да би га ухватио-ла у прељуби, черечити политичке непријатеље Кабинета, копати по лешевима несрећника и веродостојно нас о томе извештавати. Такви медијски намештеници добијају новчане награде и постају звезде Вучићевих редакција.

Е сад, како у томе свему остати новинар, тачније како бити слободан у општој неслободи где ти је онемогућено да поставиш питање, да изабереш тему по здравој памети, да критикујеш, да се бориш за јавни интерес који сасвим сигурно није у успостављању и учвршћивању владавине једног господара?

Не знам, ја сам изабрала да уместо медијског намештеника поново будем новинарка, и отишла.

__________________________________________________

Ауторка је 27 година радила као новинарка и уредница у Радио Београду, Вечерњим новостима, Радију Слободна Европа, Дневном телеграфу, Недељном телеграфу, Репортеру, Гласу јавности и Блицу

извор: цензоловка.рс

http://www.cenzolovka.rs/zasto-je-vazno-biti-slobodan/