logo logo logo logo
Рубрика: Вреди прочитати, Друштво    Аутор: Стрељање Историје    966 пута прочитано    Датум: 15.08.2014    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

13webПошто уредништво сајта новинар.де сматра да су докази и закључци у САД збрањеног списа америчког пуковника Макдауела “Стрељање историје” од пресудног значаја као сведочанство истине за рашчишћавање присилно нагомиланих лажи о дешавањима током Другог светског рата на просторима бивше Југославије;

новинар.де са пријатељима; 15.08.2014

***

о сакривању кључне улоге Срба у Другом светском рату и њиховом пресудном доприносу Победи; и зато што су те наметнуте лажи сржни разлог због којег су данас Србима и Србији угрожени опстанак и будућност као Нације и Државе – зато уредништво уз сваки поједини наставак “Стрељања историје” прилаже “Детаљни коментар” фокусиран на најзначајније Макдауелове доказе, поенте и закључке – али проширене из историјске и из данашње перспективе, у нади да ће то посетиоцима сајта, поготово млађим генерацијама, омогућити директнији увид како у саме лажи али и у истину која безпоговорно раскринкава те лажи – раскринкавање које их непобитно утврђује као битне за данашње расуђивање а зарад буђења Срба као Нације – ослобођењем Истине!

Делове “Детаљних коментара” и делове књиге “Стрељање историје” можете преузети из сваког појединог наставка уколико то желите. По завршетку публиковања свих 25  наставака, уредништво ће вам обезбедити могућност преузимања комплетног текста “Детаљних коментара” и комплетног текстa књиге “Стрељање историје” као пдф документ.

***

Уводни  текст за Тринаести наставак

Черчил је 1943. “преузео сасвим независно од штабова на терену – “лично управљање политиком и операцијама према Југославији” – “до самог краја 1944, ослањајући се на неименоване и непознате особе у Лондону” – које су биле “без икаквог званичног статуса!”

Подла игре бритнске Управе за посебне задатке је гомилањем лажних података, довела до тога да су се “после рата исувише често пренебрегавали велики и спонтани српски устанци 1941, и велики организовани и непрестани војни напори генерала Михаиловића” током целог рата, “за које су и Немци и Савезници тврдили да су били изузетно важни за Хитлеров пораз”! Да би прикрили своју обмањивачку злочиначку активност “ускратили су сваки контакт са надлежним британским официрима”! Черчил “од пролећа 1943. прихвата као стварне извештаје о ситуацији у Југославији” – искључиво извештаје које су “репродуковали оно што су објављивали симпатизери Титовог партизанског покрета”!

“Ранија завера се 1943. одједанпут преобратила у свемоћну заверу – лансирајући симптоматична питања “ко је заправо Тито” и “каква је Титова веза са комунистичком партијом”! Да ли је та “веза” – само Титова маска?

***

Детаљни коментар Трианести наставак
(Странице 140 до 148 – (први део)

Поднаслов “Черчил предаје Југославију Титу и шаље Михаиловића у смрт”

Черчилову издају Победе Другог светског рата предајом послератне Југославије Титу – слањем Драже Михаиловића и Србије у смрт – и предајом Источне Европе Совјетском савезу – Макдауел документује узроком зачетка овог издајства:

“Године 1940, првобитна реакција британске владе на ширење Нацизма била је да потражи заједнички језик са Совјетским савезом… у циљу очувања статуса кво”, због којег “Совјетском савезу треба препустити задатак уједињења балканских земаља и вођство над њима”! Овај зачетак најпрљавије издаје савремене цивилизације Макдауел цитира из званичног документа ‘Односи нациста и Совјета 1939-1941’, ‘документи из архива немачког Министарства спољних послова’, Вашингтон, Стејт Департмент 1948, стр. 166-67. Тај суманути узрок резултирао је катастрофалну британску ратну политику према Југоисточној Европи, укључујући поготово смишљене издајничке поступке према будућности Срба и Југославије:

“Британска војна и дипломатска политика 1941. и 1942. према Југоисточној Европи била је заснована” – “мање на свесној и доследној верности стратешким принципима, па и стратешкој традицији – а више на – непоимању – великог значаја тог подручја како током рата тако и потом.” Макдауел, међутим, доказује да је у питању било – далеко више од – ‘непоимања’ – Черчилова игра је управо још пре почетка ратних дејстава на тлу бивше Југославије – била усмерена директно против Срба и против њихове послератне будућности!

Ова трагична чињеница “у ретроспективи, поставља питање да ли је такав став током читавог трајања рата на подручју Југославије – значио да Черчил – само наставља британску политику из 1940. – то јест – спремност да Совјетском Савезу препусти одговорност за суочење са нацистичком претњом у Југоисточној Европи”, чак и упркос што је “британско неповерење према Русији још било дубоко”, и чак упркос и “пошто се – смњила опасност од нацистичке војне победе 1943.” Зато се Макдауел пита – зашто се тада – када је било “неизбежно да се британска спољна политика окрене послератним проблемима” – британска политика тада “поново” окренула “нарочито Москви”?!?

И наравно, Макдауел одговара на своје зашто: “гледајући уназад, у искушењу сам да припишем драстичну промену британске политике у корист комунистичког дисидента Тита 1943. – паници која је обузела премијера Черчила да ће савезничка победа над Хитлером омогућити ширење руског комунистичког утицаја не само у Источну и Централну Европу, већ и на Средоземље, као и ка Индијском океану” – јер је само годину дана “пре тога Черчил све британске снаге и сопствену невероватну енергију усмерио против сличне претње – 1941. и 1942” – против преузимања исте територије – “од Хитлера”!

Међутим, иако ово Макдауелово размишљање може у први мах да се учини чак и супротно ‘паници’ – што умногоме и јесте – па чак и као правдање Черчилових врло нелогичних поступака – Макдауел непомирљиво оптужује управо ту нелогичност:

“Ни у једном тренутку рата ниједна владајућа установа Велике Британије – није покушала да доследно и свеобухватно утврди какву послератну друштвену организацију вође и народи Југославије и околних земаља Југоистока очекују”! И зато, “у светлу тога, из последичних тешких пропуста и грешака британске и америчке спољне политике и потоње огромне трагедије милиона Југословена и њихових суседа у Југоисточној Европи који су волели и поштовали Британију или САД и желели да их следе – ваља размотрити промену британске политике у корист Тита – на којој је 1943. инсистирао Черчил.”

Иако ‘британска политика у корист Тита’ свакако није започела 1943. – већ од самог почетка ратних збивања на територији Југославије, и мора да је потекла како је то са кипућом мржњом дефинисао на пример Норман Цигар у америчкој медији чак 1977:

“Србија не може да постоји као етнички чиста држава”! (”Nationalism Spurs Church, Army Chiefs to Desert Milosevic: Democracy Isn’t Motive”, Bernard D. Kaplan, The Washington Times, 01/11/1997)

…и иако Макдауел – не залази у антисрпску политику Запада – ипак је од огромног значаја схватити да Макдауел опште објашњење Черчилове издаје већ на самом почетку карактерише – Черчиловом ‘подређеношћу’ – коју ће доцније дефинисати – подређеношћу ‘тајним утицајима’:

“Морам нагласити да наши обавештајни подаци као и Черчилови поратни Мемоари одбацују широко распрострањено и опште прихваћено уверење да је Стаљинов притисак на премијера Черчила и председника Рузвелта на Техеранској конференцији 1943. – навео двојицу западних вођа да напусте легитимну југословенску владу у корист Тита, и тако препусте Стаљину целу Источну и Централну Европу” – јер “док је претња од нацистичког империјализма трајала, Стаљин је, као врховни руски војни заповедник, оставио по страни сопствене интересе и империјалне амбиције, и огрнуо се плаштом национализма и родољубља док криза не прође” – због чега “морамо стога прихватити као стваран одраз совјетске политике из периода рата – стално понављане Стаљинове налоге Титу да у потпуности сарађује са легитимном југословенском владом у избеглиштву и њеним представником у земљи – са генералом Михаиловићем”, који јесте био у непрестаном активном рату против Нацизма – пошто ће, сходно Стаљиновој поруци Титу, који није био активан у рату против Нацизма – “питање (послератног) режима у Југославији, како га ви разумете, бити решавано када немачко-италијанска коалиција буде скршена, а земља ослобођена од окупатора’.”

Овo наређење Титу Макдауел цитира из телеграма који је Коминтерна послала Титу средином новембра 1942, наведено према ‘Моша Пијаде, О причи да је југословенски устанак заслуга совјетске помоћи’, Лондон, 1950, стр. 20”.

Овом чињеницом Макдауел поставља управо круцијални изазов Черчиловим поступцима: Зашто? Јер – “ако није било Стаљиновог притиска” – а није га било – шта је онда “навело Черчила, да усвоји и лично усмерава погубну британску политику из 1943. и 1944, која је довела до потпуног напуштања Југославије и источне Европе?”

Иако се “делимично мора претпоставити да је огромна силина Черчилове личности… умањила могућност праве процене” – међутим, “томе бих додао и два чиниоца која захтевају подробније разматрање”:

“Први – неодговарајући проток обавештајних података вишим ешалонима војске и Министарства спољних послова на терену, и премијеру Черчилу и његовом особљу у Лондону” – што је – катастрофално онемогућило “њихово заиста стручно тумачење”!

И “Други – увлачење неке врсте комунистичке организације, бар од 1941, у неке британске службе на терену – и, непобитно – у медије у Великој Британији”!

Сходно овим неоспорним пресудним чињеницама – иако историографски занемареним – пошто, као прво – Черчил није био идиот – напротив; и друго – попут Тита и Черчил је био играч… а испоставиће се и да су обојица понајвероватније играли на исту карту – Макдауел дефинише последичну катастрофу проузроковану ‘умањеном могућношћу – процене’ као један од кључних разлога стрељања истине:

“Неодговарајући проток обавештајних података и њихово неодговарајуће тумачење настали су најпре у британској команди за Блиски исток у Каиру, углавном административно одговорној за британске операције и планове за Југоисточну Европу, али – без стварне контроле над њима”! А онда се током “1943. и 1944 – такво стање проширило и на англо-америчку Команду за Медитеран, са седиштем испрва у Алжиру а потом у Казерти, на коју је ова одговорност” – ‘без стварне контроле’ – “делимично пренета”!

Иако се Макдауел засада уздржава да ове своје констатације непобитних чињеница дефинише као заверу и издају – он ипак одлучно и безпоговорно декларише трагичне последице:

“Проток обавештајних података и њихово тумачење постали су још – збрканији и слабији – у лето 1943, када се премијер Черчил веома забринуо над ситуацијом у Југоисточној Европи – по њему претњи британским поратним интересима у Средоземљу – када је – сасвим независно од штабова на терену – преузео”:

“Лично управљање политиком и операцијама према Југославији”!

“То је најпре чинио преко специјалне мисије под бригадиром Фицројем Маклејном – суштински независном и од команди на самом ратишту и од Министарства спољних послова – и смештеном одвојено – задуженом да (без икакве контроле) прикупља обавештајне податке и даје препоруке за политику према Југославији”!

Зато Макдауел непосредно по констатацији овог катастрофалног и нелогичног Черчиловог поступка истиче најтрагичнију чињеницу: “До самог краја 1944, међутим, премијер се по свему судећи ослањао на”: “Неименоване и непознате особе у Лондону” – које су биле: “Без икаквог званичног статуса!”

И сходно чињеници да је Черчилово ‘лично’ пропагирање Тита било директно усмерено против Срба и Србије – Макдауел анализира… управо заверу:

“Најнепосреднија и најочигледнија слабост, међутим, у обавештајним службама на терену била је резултат одлуке Владе у Лондону по избијању рата да створи нову обвештајну организацију која ће прикупљати податке и радити са покретима отпора у окупираним земљама – ‘Управу за посебне задатке’ (Special Operations Executive, SOE), која је била – много независнија од давно успостављених установа попут Министарства војног или Министарства спољних послова. Осим професионалног неискуства још несретније су биле размере инфилтрације SOE комунистима и њиховим симпатизерима”!

Иако ће о овоме касније бити више речи – чињеница је да су се “Одговорни британски официри стално огорчено жалили да SOE нити тражи нити прихвата вођство Штаба команде – не обавља обавештајне мисије предлагане на нивоу Команде – и Штабу команде не прослеђује важне податке које њени агенти прикупе на терену у окупираним подручјима.” – што је најтрагичније “не само за британске официре за везу на окупираним територијама – већ и за особље у Каиру, Алжиру и Барију”!!!

Зашто? Зато што “пречесто онај ко чита извештај – не може да закључи је ли аутор заиста присуствовао акцији или ситуацији коју описује”, нити “да ли је извор о њој – поуздан или је… реч о гласинама”! Због тога “официри за везу са којима је доле потписани разговарао” – пошто “имају само магловиту представу о међусобној повезаности и значају политичких и војних збивања у подручјима где су боравили” – доводе до закључка да “рад SOE – не пружа потребан обавештајни увид у Балкан’’!

Овим закључком управо нулифицирајући лажне британске оптужбе о некаквој ‘Михаиловићевој неактивности’, Макдауел улази у срж британских инструкција о ‘свођењу активности на минимум’: “стриктна политика британске владе – коју су наглашавали и командни ешалони SOE – у погледу целе окупиране Европе па и њеног југоисточног сектора, била је да активан отпор треба свести – на минимум… до тренутка када се најбоље може помоћи искрцавању главнине савезничких конвенционалних снага у Европи.”

У случају Југослвије ова крилатица SOE-а доводи до невероватно провокативних последица: Прво – таква инструкција конвенира Титовим бежанијама – његовом терорисању српског становништва – и изнад свега његовом не-учествовању у рату против Нацизма! И друго – представља лажну основу за измишљотину да се Михаиловић лажно оптужи због некакве измишљене неактивности – насупрот безпоговорној чињеници да је Михаиловић све време рата активно ратовао против Нацизма, јер… сходно збрканости лажних инструкција о неактивности – те стварне Михаиловићеве акције – третиране су као да не постоје! Зато подлост SOE – једног од британских чимбеника под искључивом Черчиловом приватном контролом – доиста поставља питање да ли је SOE као такав… заиста Лондонов, Коминтернин, или Берлинов… јер је непобитно да јесте деловао директно за издају – и директно за пропагирање неспотојећих Титових ‘ратних доприноса’ у рату у којем не учествује – јер је функција SOE-а управо и била – лажно тумачење Истине и Историје!!!

“Што се пак Југославије тиче, званична публикација Британске команде за Средњи исток, (позната као PICME – Political Intelligence Center Middle East), је јуна 1944. објавила” да су чак “до јесени 1943. бацани леци којима се од становништва тражило да чека на знак (Британаца) када да се дигне на оружани устанак”. Отворено је питање да ли су ‘леци’ бацани на територију НДХ да би Титово и Усташко малтретирање српског живља спасли.. од побуне Срба?!? Јер… невероватно је да би се чак и подлост SOE-а усудила да спречи непрестану и непрекидану ратну активност Михаиловића и Србије против Нацизма… Зато Макдауел објашњава, “другим речима, тек после одлуке премијера Черчила да – напусти југословенске националисте – и англо-америчку подршку преусмери на Тита… тек тада су емитоване поруке југословенским народима и њиховим суседима изван Грчке и Албаније… да се дигну на устанак против Немаца и Италијана.”

Ову подлу игру гомилања лажних података Макдауел оптужује да је довела до тога да се због ње “после рата исувише често заборављало и пренебрегавало да велики и спонтани српски устанци 1941, и велики организовани војни напори генерала Михаиловића 1942. – за које су и Немци и Савезници тврдили да су били изузетно важни за Хитлеров пораз – нису били ни наложени, ни предложени, ни подржани од Савезника – већ су били у потпуности самородни, подстакнути, настали и одржавани изнутра”!

“То се односи и на конвенционална и илегална дејства генерала Михаиловића 1943. и 1944.” – и то зато јер су на супрот овим ефикасним Михаиловићевим ратним акцијама – “саботаже које су предлагали припадници SOE биле не само рутинске већ и непрофесионалне, а повремено и без икакве везе са британским стратешким или тактичким потребама”! И зато да би прикрио своју обмањивачку активност – “SOE је – ускратио сваки контакт са надлежним британским официрима”!

То је коментарисао и британски генерал Хенри Вилсон:

‘SOE је била одговорна Лондону и одатле добијала инструкције, а да Службе у то нису биле у потпуности укључене; са SOE је било и политичких невоља. Тешкоће су се јавиле око контроле и политике. Крајем августа (1943) Фицрој Маклејн се појавио у Каиру, пошто је послат као шеф мисије код Тита и као политички представник нашег премијера’!

“Но, то именовање ‘огорчило је’ SOE, и она ‘није била кооперативна’, док је сâм Маклејн саопштио генералу Вилсону да ни он ‘нема поверења’ у SOE. Таква неслагања, и потоњи обавештајни промашаји, уверили су генерала Вилсона да је ‘једино решење да на Балкану наш ратни напор буде успешан – стављање SOE под војну контролу’!” (‘Осам прекоморских година’ / ‘Eight Years Overseas’ -1947, London 1950/, стр. 74, 164-65, 169)

Сходно генералу Вилсону, издајничку заверу “осветљава и послератни коментар Харолда Макмилана: ‘Министарство спољних послова је, наравно, било забринуто због деликатности ситуације (у 1943). Ми смо званично признали југословенску (краљевску владу у Лондону, код које смо акредитовали амбасадора – док је сав фактички рад (са Југославијом) – обављан у Барију у мисији под командом Фицроја Маклејна, с подршком Била Дикина и Рандолфа Черчила (премијеровог сина)’! (‘Удар рата’/ ‘The Blast of War’, 1939-1945, New York 1967/ стр. 437)

И доиста, Макдауел то непобитно доказује – “Черчил Југославију уступио малој групи личних пријатеља. А они не само да нису имали одговарајућег искуства ни обуке – него су чак и у SOE били огорчени због њиховог посебног статуса код премијера – исто као и редовни штапски и командни кадар” – јер је Черчил “од пролећа 1943. био наведен да прихвата као стварне извештаје о ситуацији у Југославији” – искључиво извештаје које су “репродуковали оно што су објављивали симпатизери југословенског партизанског од комуниста вођеног покрета”!

Зато је “већина припадника британске и америчке обавештајне службе била уверена да је – већ на почетку рата – дошло до приличне комунистичке инфилтрације осетљивих сектора у Лондону као и са друге стране океана” – и да је “главно настојање комунистичких симпатизера убачених у Службе било да створи херојски мит о Титу, предратном генералном секретару Комунистичке партије Југославије”! Иако су ово завереничко пропагирање Тита “многи”, а поготово “неки познати европски комунисти, избегли од Стаљинових чистки Комунистичке партије – тврдили после Другог светског рата… да је Титова улога била плод замисли чак и ‘Ждановљеве фракције у бољшевичкој партији’ – и ‘упркос познатој чињеници да су совјетски агенти током рата продрли у британске службе’ – Макдауел тврди “немам разлога да верујем да се стварање херојског мита око Тита у британским и америчким службама и новинама током рата… одвијало – под покровитељством совјетске владе! Напротив, склон сам да прихватим да је то био плод рада неке дисидентске комунистичке групе – можда чак и без претходног Стаљиновог знања” – јер се “окретање британске спољне политике у корист Тита током рата – одвијало пре свега путем комунистичке инфилтрације британске штампе и радија”! Иако чудна конастатација да се о рекламирању Тита радило ‘без претходног Стаљиновог знања’ указује на здружену заверу, и иако Макдауел не указује на ту здруженост, па чак иако симплификација бацања пресудне кривице на инфлитрираност британске штампе – што је у великој мери тачно и за британску а доцније поготово и за америчку штампу – и иако је, како каже Макдауел “много шта и даље непознаница” – и иако је ипак “пре свега карактеристичан готово екстреман став иначе полузваничног Бибисија у Титову корист” – ипак Макдауел истиче да су упркос свега тога – “на почетку рата званични медији Комунистичке партије и у Британији и у САД не само одушевљено подржавали генерала Михаиловића и његов национални покрет, и били и извор већине вести о његовим постигнућима” – већ да Тита “и партизански покрет – тада – нису ни помињани”!

Преокрет унутар завере је међутим настао “у лето 1942” када се “званична линија америчке Комунистичке партије, а неких три месеца потом и британске, нагло изметнула у све јаче, готово хистеричне нападе на генерала Михаиловића као фашисту, издајника и тлачитеља народа” – и када је такорећи на волшебан начин “целокупан отпор од почетка рата – приписан дотад готово непознатом Титу”!!!

Чињенице да преокрет унутар завере – није под утицајем Стаљина – да нагло доминира западном медијом – да се чак и комунистичка медија нагло преокреће – и да је све то синхроно Черчиловом одвајању пропагирања Тита од званичних британских војних и обавештајних органа – па чак да је и OSS који је до тада био носилац Титовштине остављен по страни… управо доказује да је завера да се Тито постави на цело Југославије – да се Михаиловић и Србија униште – и да циљеви рата више нису уоште релевантни… све то заједно указује да се ранија завера – преобратила у другачију заверу, много организованију… што чак доказује и да је, ‘гледајући уназад’, иза те изненадне најезде преокренуте пропаганде, како каже Макдауел:

“Приметна и несигурност око тога – ко је заправо Тито”

Па чак… “и каква је Титова веза – са комунистичком партијом”!

 

У следећем наставку други део Макдауеловог поглавља “Черчил предаје Југославију Титу и шаље Михаиловића у смрт”

 

***

Роберт Макдауел

КЉУЧНА УЛОГА СРБА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

С Т Р Е Љ А Њ Е И С Т О Р И Ј Е

Тринаести наставак, странице од 140 – 148 (први део)

Мајкл Благоје Раденковић

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

 

ЧЕРЧИЛ ПРЕДАЈЕ ЈУГОСЛАВИЈУ ТИТУ И ШАЉЕ МИХАИЛОВИЋА У СМРТ

Године 1940, првобитна реакција британске владе на ширење нацизма била је да потражи заједнички језик са Совјетским Савезом. Британска влада била је изгледа спремна на трговину са Совјетима, то јест да прихвати да се интереси Совјетског Савеза у питању Босфора и Дарданела морају заштитити, и да се чак сагласи да у постојећим околностима и у циљу очувања статуса кво, Совјетском Савезу треба препустити задатак уједињења балканских земаља и вођство над њима. (Односи нациста и Совјета 1939–1941, документи из архива немачког Министарства спољних послова, Вашингтон, Стејт Департмент 1948, стр. 166– 67 (Nazi-Soviet Relations, 1939–1941. Documents from the Archives of The German Foreign Office. Washington, D.C., Department of State, 1948, pp. 166–67).

Колико сам међутим био у стању да проценим током рата на терену и после рата у Вашингтону, британска војна и дипломатска политика 1941. и 1942. према Југоисточној Европи била је заснована мање на свесној и доследној верности стратешким принципима, па и стратешкој традицији, а више, како се чинило, на непоимању великог значаја тог подручја како током рата тако и потом. У ретроспективи, поставља се и питање је ли такав став у рату значио да госпо­дин Черчил само наставља британску политику из 1940 – то јест спремности да Совјетском Савезу препусти одговорност за суочење са нацистичком претњом у Југоисточној Европи? Но, како сам писао у једној мојој послератној студији у Вашингтону:

‘’Британско неповерење према Русији још је било дубоко и, пошто се опас­ност од нацистичке војне победе 1943. смањила, вероватно је постало неизбежно да се британска спољна политика поново окрене послератним проблемима и, нарочито, Москви’’.

Гледајући уназад, у искушењу сам да одем и корак даље и припишем драс­тичну промену британске политике у корист комунистичког дисидента Тита 1943. године паници која је обузела премијера Черчила да ће савезничка победа над Хитлером омогућити ширење руског комунистичкој утицаја не само у Источну и Централну Европу, већ и на Средоземље, као и ка Индијском океану. Јер, само годину дана пре тога Черчил је све британске снаге и сопствену неве­роватну енергију усмерио против сличне претње – 1941. и 1942 – од Хитлера.

На несрећу, међутим, Черчил је 1943 – као и 1942, такође и у својству мини­стра војног – занемарио препоруке својих професионалних обавештајних савет­ника и тактичара те, следствено, пропустио да уочи и искористи војничке спо­собности југословенских националиста и националиста других земаља Југоис­тока, не само Грчке.

За потребе ове студије највише увида у погрешне процене 1943. и 1944, као и 1942, за шта историја мора овог великог човека сматрати макар делимично одго­ворним, пружили су тако Черчилови после рата објављени мемоари. Верујем наиме да је порекло тих грешака у чињеници на коју су ми указали виши бри­тански официри у Савезничком штабу у Казерти новембра 1944, да ни у јед­ном тренутку рата ниједна владајућа установа Велике Британије није покушала да доследно и свеобухватно утврди какву послератну друштвену организацију вође и народи Југославије и околних земаља Југоистока очекују. У светлу тога, из последичних тешких пропуста и грешака британске и америчке спољне поли­тике и потоње огромне трагедије милиона Југословена и њихових суседа у Југо­источној Европи који су волели и поштовали Британију или САД и желели да их следе, ваља размотрити промену британске политике у корист Тита – на којој је 1943. инсистирао Черчил.

Морам при том нагласити да наши обавештајни подаци као и Черчилови поратни мемоари одбацују широко распрострањено и општеприхваћено уве­рење да је Стаљинов притисак на премијера Черчила и председника Рузвелта на Техеранској конференцији 1943. навео двојицу западних вођа да напусте легитимну југословенску владу у корист Тита, и тако препусте Стаљину целу Источну и Централну Европу. Сматра се наиме неупитним да је током читавог рата основна совјетска политика била да што је могуће више прошири совјетску контролу над Источном и Централном Европом.

Но – како је већ размотрено у поглављу о Стаљиновој политици – док је претња од нацистичког империјализма трајала, Стаљин је, као врховни руски војни заповедник, оставио по страни сопствене интересе и империјалне амби­ције, и огрнуо се плаштом национализма и родољубља док криза не прође. Морамо стога прихватити као стваран одраз совјетске политике из периода рата стално понављане Стаљинове налоге Титу да у потпуности сарађује са легитим­ном југословенском владом у избеглиштву и њеним представником у земљи, генералом Михаиловићем ‘’(пошто ће) питање (послератног) режима у Југо­славији, како га ви разумете, бити решавано када немачко-италијанска коали­ција буде скршена, а земља ослобођена од окупатора’’. (Ова реченица узета је из телеграма који је Коминтерна послала Титу средином новембра 1942; наве­дено према: Моша Пијаде, О причи да је југословенски устанак заслуга совјет­ске помоћи /Mosha Piyade, About the Legend that the Yugoslav Uprising Owed Its Existence to Soviet Assistance, London 1950, p. 20)

Но, ако није било Стаљиновог притиска, шта је навело господина Черчила, најбриљантнијег државника свог доба, да усвоји и лично усмерава погубну бри­танску политику из 1943. и 1944, која је довела до потпуног напуштања Југо­источне Европе? Делимично се, наравно, мора претпоставити да је огромна силина Черчилове личности умањила могућност праве процене. Томе бих додао и два чиниоца која захтевају подробније разматрање:

Први – неодговарајући проток обавештајних података и њиховог заиста стручног тумачења вишим ешалонима војске и Министарства спољних послова на терену, и премијеру Черчилу и његовом особљу у Лондону, и

Други, увлачење неке врсте комунистичке организације, бар од 1941, у неке британске службе на терену, и, непобитно, у медије у Великој Британији.

Неодговарајући проток обавештајних података и њихово неодговарајуће тума­чење настали су најпре у британској команди за Блиски исток у Каиру, углавном административно одговорној за британске операције и планове за Југоисточну Европу, али без стварне контроле над њима. Године 1943. и 1944, такво стање про­ширило се на англо-америчку Команду за Медитеран, са седиштем испрва у Алжиру а потом у Казерти, на коју је ова одговорност без власти делимично пренета.

Но, проток обавештајних података и њихово тумачење постали су још збрканији и слабији у лето 1943, када се премијер Черчил веома забринуо над ситуацијом у Југоисточној Европи, по њему претњу британским поратним интересима у Средо­земљу и када је, сасвим независно од штабова на терену, преузео лично управљање политиком и операцијама према Југославији. То је најпре чинио преко специјалне мисије под бригадиром Фицројем Маклејном – суштински независном од команди на самом ратишту и Министарства спољних послова, и смештеном одвојено – задуженом да прикупља обавештајне податке и даје препоруке за политику према Југославији. До самог краја 1944, међутим, премијер се по свему судећи ослањао на неименоване и непознате особе у Лондону, без икаквог званичног статуса.

Делом су, наравно, британски пропусти у прикупљању и тумачењу обавештај­них података били последица ратног прилива хиљада нових, недовољно обучених и неискусних намештеника на свим нивоима – како на терену тако и у Лондону. Захваљујући томе што се организација на терену 1940. и 1941. развила из команде са надлежношћу безмало потпуно ограниченом на чување британских интереса на Блиском истоку, чак и најбољи њени обавештајци и политички саветници били су специјалисти са мало или нимало знања о Југоисточној Европи.

Ако, међутим, и то узмемо у обзир у највећој могућој мери и изоставимо самог премијера, опет је исувише великом броју високих британских официра на терену, и штапских и командних, недостајало професионалног и интелек­туалног интересовања за сектор Југоистока, мимо веома површног разумевања традиционалног и животно значајног британског пута кроз Медитеран. Иако су током Првог светског рата на Блиском истоку и Кавказу Британци изузетно успешно развили и користили оно што називамо герилским или неконвенцио­налним ратовањем а Совјети партизанским, то су углавном постигли британски официри који су служили у Индији.

Неки од њих учествовали су и у Другом светском рату, али не и у сектору Југоистока, где би били од огромног значаја. Најнепосреднија и најочигледнија слабост, међутим, у обавештајним службама на терену била је резултат одлуке Владе у Лондону по избијању рата да створи нову обавештајну организацију која ће прикупљати податке и радити са покретима отпора у окупираним земљама – Управу за посебне задатке (Special Operations Executive SOE).

У надлежност SOE, тако су спадале и тајне операције и тајни обавештајни подаци – као и код нашег Уреда за стратешке задатке (OSS) – али је она изгледа било много независнија од давно успостављених установа попут Министарства војног или Министарства спољних послова. Уз то, бар у секторима Блиског истока и Средоземља, SOE и регуларне службе недовољно су сарађивале а, што је било још горе, највећи број мени познатих припадника SOE показивало је слабо познавање и конвенционалне стратегије и тактике, а камоли неконвенционалног ратовања. Још несретније биле су размере инфилтрације SOE комунистима и њиховим симпатизерима, о чему ће касније бити више речи. Штагод, међутим, био узрок, одговорни британски официри стално су се огорчени жалили да SOE нити тражи нити прихвата вођство Штаба команде, да не обавља обавештајне мисије предлагане на нивоу Команде, и да Штабу команде не прослеђује важне податке које њени агенти прикупе на терену у окупираним подручјима.

Но, зарад праведног односа према многим оданим људима у SOE морам и да истакнем да такво неприхватљиво понашање и пропусти углавном нису били карактеристични за британске официре за везу на окупираним територијама, већ за особље у Каиру, Алжиру и Барију. Мада су многи били недовољно обу­чени а неки своје задатке доживљавали као личну пустоловину, већина припад­ника SOE на терену спремно су стављали живот на коцку из оданости не само својој земљи него и ‘’балканским’’ народима међу које су послати. Због значаја SOE у сваком покушају разјашњавања британске политике, наводим овде део мог извештаја Вашингтону из јуна 1944:

‘’Опште је уверење, који је доскора и долепотписани делио, да су операције SOE важан извор политичког и војног обавештајног материјала о Балкану. Но, то уверење је погрешно. Као организација за такозване ‘’специјалне операције’’, њено интересовање за обавештајне податке је ограничено, а мали број официра има обуку и искуство какво се тражи у британским обавештајним службама. Нема уз то доказа да су виши ешалони ове агенције настојали да на уравноте­жен начин и свеобухватно проуче војне и политичке услове на Балкану. Мало је доказа такође о упућености појединих официра (послатих иза непријатељских линија) у проблеме с којима ће се сретати, нити о некаквом подстицању да те могуће проблеме проуче. Веома мало их је имало је икаквог претходног додира с балканским питањима. (…) Извештаји британских официра за везу дају крајње непотпуну слику основних политичких, економских и психолошких чинилаца у областима која покривају, а и ти подаци се у великој мери занемарују. Војна дејства којима су присуствовали описана су као таква, али недостају подаци о саставу и распореду пријатељских и непријатељских снага (…) Пречесто онај који чита извештај не може да закључи је ли аутор заиста присуствовао акцији или ситуацији коју описује, је ли извор о њој поуздан или је реч о непотврђеним гласинама. Официри за везу са којима је долепотписани разговарао имају доста магловиту представу о међусобној повезаности и значају политичких и војних збивања у подручјима где су боравили. Укратко, рад SOE не пружа потребан обавештајни увид у Балкан’’.

Нагласак на неуспешности SOE да обезбеди обавештајне податке о Југоистоку надлежном штапском и командном кадру може навести неке читаоце да примете да је мисија SOE била да се бори против Немаца и да на то подстиче локалне вође. Наравно, много шта написано и речено после рата оправдава такав утисак, али је он противан чињеницама. Јер, стриктна политика британске владе, коју су наглашавали и командни ешалони SOE, у погледу целе окупиране Европе па и њеног југоисточног сектора, била је да активан отпор треба свести на минимум до тренутка када се најбоље може помоћи искрцавању главнине савезничких конвенционалних снага у Европи.

Што се пак Југославије тиче, званична публикација Британске команде за Средњи исток, (позната као PICME – Political Intelligence Center Middle East), је јуна 1944. објавила:

‘’До јесени 1943. бацани су леци којима се од становништва тражило да чека на знак (Британаца) када да се дигне на оружани устанак’’.

Другим речима, тек после одлуке премијера Черчила да напусти југословен­ске националисте и англо-америчку подршку преусмери на Тита емитоване су поруке југословенским народима и њиховим суседима изван Грчке и Албаније да се дигну на устанак против Немаца и Италијана. После рата се исувише често заборављало и пренебрегавало да велики и спонтани српски устанци 1941, и велики организовани војни напори генерала Михаиловића 1942 – за које су и Немци и Савезници тврдили да су били изузетно важни за Хитлеров пораз – нису били ни наложени, ни предложени, ни подржани од Савезника, већ у пот­пуности самородни, подстакнути, настали и одржавани изнутра. То се односи и на конвенционална и илегална дејства генерала Михаиловића 1943. и 1944.

За разлику од професионалних саботажа изведених од српских националних снага под командом генерала Михаиловића, прилагођених локалној ситуацији, оне које су самоиницијативно изводили или предлагали припадници SOE биле су често не само рутинске већ и непрофесионалне, а повремено и без икакве везе са британским стратешким или тактичким потребама. Кад год би SOE то тражила, Команда за Средњи исток давала би авион за избацивање неке мале групе па и појединаца, углавном скромно опремљених за сасвим кратак боравак код неког помесног команданта о чијим су постигнућима, најчешће сасвим слу­чајно, вести допрле у спољни свет.

Бројни националистички и партизански официри са којима сам 1944. разго­варао у Каиру и Барију, у Србији и Босни, стога су ми се готово без изузетка жалили да су официри за везу с којима су се сретали, мада храбри и спремни на акцију, дошли немајући никакве озбиљне или пригодне предлоге за организоване и дуготрајније операције, или прикупљање обавештајних података. Уз неколико изузетака, нису знали ништа ни о техници герилског ратовања или саботажа.

Оно неколико британских професионалаца у секторима Средњег истока и Средоземља свесних какве би операције биле најсврсисходније у Грчкој и Југо­славији, као и много оних који су на Средњем истоку успешно радили са локал­ним нерегуларним трупама и ценили њихове способности, били су посебно узнемирени што је неколицини изузетних вођа југословенских, албанских и грчких нерегуларних група – и комунистичких и националних – који су се сами дуго и вешто борили против непријатеља с малим средствима и у мањим разме­рама и били спремни да успоставе неку сарадњу с Британцима, SOE ускратио сваки контакт са надлежним британским официрима. Нема сумње да ниједан виши официр на терену не би пропустио прилику да из прве руке сазна шта се тражи као подршка локалним операцијама, а уверен сам и да би премијер Чер­чил, да је био обавештен о ситуацији, први тако поступио.

Нешто од проблема са којима се суочавао генерал Хенри Вилсон, касније сер Хенри и фелдмаршал лорд Вилсон од Либије, те британски командант у Персијс­ком заливу и виши британски и савезнички командант за Средњи исток и Сре­доземље, забележено је у његовој важној и занимљивој књизи о рату. Пишући о периоду 1940–41. он инсистира на следећем: ‘’Пошто смо направили савез са Грчком требало је да обавимо припреме и за његово спровођење, а први корак требало је да буде стварање ефикасне оба­вештајне службе на Балкану.’’

Па додаје: ‘’SOE (…) је била одговорна Лондону и одатле добијала инструкције, а да Службе у то нису биле у потпуности укључене; са SOE је било и политичких невоља (…) Тешкоће су се јавиле око контроле и политике (…) Крајем августа (1943) Фицрој Маклејн се појавио у Каиру, пошто је послат као шеф мисије код Тита и политички представник нашег премијера’’.

Но, то именовање ‘’огорчило је’’ SOE, и она ‘’није била кооперативна’’, док је сâм Маклејн саопштио генералу Вилсону да ни он ‘’нема поверења’’ у SOE. Таква неслагања, и потоњи обавештајни промашаји, уверили су генерала Вил­сона да је:  ‘’једино решење да на Балкану наш ратни напор буде успешан (…) стављање SOE под војну контролу’’. (Осам прекоморских година / Eight Years Overseas. 1939–1947, London 1950/, стр. 74, 164–65, 169)

Забринутост због британских пропуста у извођењу операција у југоисточ­ном сектору Европе, слична овој код високог војног заповедника, може се наћи и у поратним коментарима господина Харолда Макмилана, касније британског министра спољних послова и премијера, а током рата веома способног вишег представника Министарства спољних послова на терену:

‘’Министарство спољних послова је, наравно, било забринуто због деликат­ности ситуације (у 1943). Ми смо званично признали југословенску (краљевску) владу у Лондону, код које смо акредитовали амбасадора, док је сав фактички рад (са Југославијом) обављан у Барију у мисији под командом Фицроја Маклејна, с подршком Била Дикина и Рандолфа Черчила (премијеровог сина)’’. (Удар рата /The Blast of War, 1939–1945, New York 1967/, стр. 437)

Али, и та независна мисија бригадира Маклејна била је типична черчилов­ска реакција на неуспех SOE и у Лондону и на терену да прибави одговарајуће податке о Југославији када се, 1943, премијер одједном лично заинтересовао за прилике у Југоисточној Европи. На несрећу, изгледа да је за њега уобичајено било и да уместо да надлежност за Југославију поново повери професионалцима из војске и Министарства спољних послова на терену – одговорним и најбоље упознатим са ситуацијом, формацијски надлежним за обавештајне податке и планирање, чак и за операције – тај задатак уступи малој групи личних прија­теља. А они не само да нису имали одговарајућег искуства ни обуке, него су и у SOE били огорчени због њиховог посебног статуса код премијера, као што је донекле био и редовни штапски и командни кадар.

Међутим, пре него што пређем на черчиловску фазу британске ратне поли­тике према Југославији од средине 1943, морам се осврнути на још један, врло непријатан иако веома важан фактор – мимо слабог протока и тумачења оба­вештајних података – који је прилично допринео да премијер према Југославији не води политику у складу са британским интересима па ни са својим сопстве­ним пореклом. Под тим, наиме, подразумевам доказе да је Премијер, не знајући, од пролећа 1943. био наведен да прихвата као стварне извештаје о ситуацији у Југославији који су заправо само репродуковали оно што су објављивали сим­патизери југословенског партизанског, од комуниста вођеног покрета. Наиме, већина припадника британске и америчке контраобавештајне службе као и про­фесионалног обавештајног особља била је за време рата уверена да је још на његовом почетку – у време регрутовања додатног особља – дошло до приличне комунистичке инфилтрације тих осетљивих сектора у Лондону као и са друге стране океана.

Основне чињенице о томе прилично су поткрепљене – неке од њих и јавно – у послератном периоду. Међу онима на које се свесно утицало да подрже неки облик комунистичке власти после рата били су и неки професионални војници, и Британци и Американци, који су, по свему судећи не из идеолошких разлога, прихватили искривљене приказе о хероичности и карактерној чврстини совјет­ских и југословенских комуниста. На сличан начин је и неке друге професио­налце привукао фашизам. Али, главно настојање комунистичких симпатизера убачених у Службе било је да се створи херојски мит о Титу, предратном гене­ралном секретару Комунистичке партије Југославије.

Од краја 1942. неки од наших најбољих ‘’посебних извора’’ за обавештајне податке тврдили су да се иза таквог плана налазе троцкисти, у нади да ће после рата успети да створе оно што нису успели у Шпанији: јаку комунистичку власт независну од Москве и способну да замени Москву. Тако су ми и неки познати европски комунисти, избегли од Стаљинових чистки Комунистичке партије, тврдили после Другог светског рата да је Титова независност била плод замисли Ждановљеве фракције у бољшевичкој партији. Упркос већ познатој чињеници да су совјетски агенти током рата продрли у британске службе, немам разлога да верујем да се стварање херојског мита око Тита у британским и америчким службама и новинама током рата одвијало под покровитељством совјетске владе. Напротив, склон сам да прихватим да је то био плод рада неке дисидентске кому­нистичке групе – можда и без претходног Титовог или Стаљиновог знања.

Окретање британске спољне политике у корист Тита током рата одвијало се пре свега путем комунистичке инфилтрације британске штампе и радија. Много шта је и даље непознаница – пре свега, готово екстреман став иначе полузванич­ног Бибисија у Титову корист. На почетку рата званични медији Комунистичке партије и у Британији и у САД не само да су одушевљено подржавали генерала Михаиловића и његов национални покрет, већ су били и извор већине вести о његовим постигнућима. Тито и партизански покрет тада нису ни помињани.

Но, то званично комунистичко одобравање није обухватало и југословенску краљевску владу, чији је највиши представник у земљи био генерал Михаило­вић. У лето 1942, званична линија америчке Комунистичке партије, а неких три месеца потом и британске, нагло се изметнула у све јаче, готово хистеричне нападе на генерала Михаиловића као фашисту, издајника и тлачитеља народа. Целокупан отпор од почетка рата тада је приписан дотад готово непознатом Титу. Гледајући уназад, међутим, иза те изненадне навале пропаганде приметна је и несигурност око тога ко је заправо Тито, и каква је његова веза са комунис­тичком партијом.

 

***

 

…наставиће се

У следећем четрнаестом наставку (други) део Макдауеловог поглавља “Черчил предаје Југославију Титу и шаље Михаиловића у смрт”

Објављено 15.08.2014
2006-2014 новинар.де

 




3 коментара у вези “Стрељање Историје – Тринаести део”
  1. Za stradanje SRBa tokom Drugog svetskog rata najvecu odgovornost snose pred Bogom i istorijom SRBski neprijatelji iz okruzenja samih SRBa, a zatim lazni prijatelji poput Cercila. Medjutim, jos uvijek istorijski nije obradjena uloga samih “Srba – Jugoslavena” u stradanju SRBa, na prvom mjestu Jugoslavenske Kraljevske Vlade u Londonu na celu sa Kraljem Petrom Drugim, koja ocigledno nije bila sposobna da zastiti na pravi nacin interese SRBa!

  2. […] Извор: Новинар.де […]

  3. […] Извор: Новинар.де […]


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo