Вести

Иван Мажуранић на новчаници од 100 куна, извор илустрације: http://spinnet.eu/

„Вјерујем у Хрватску, у њезину прошлост, у њезину садашњост и у њезину будућност“ – из говора Ивана Мажуранића у Хрватском сабору 13. децембра 1886./1/

за новинар.де пише Синђелић

***

У првој половини 19. века Хрватска није била све оно што се данас подразумева под њом у географско-политичком смислу. Најбољи доказ за то је данашњи грб РХ. Изнад хрватске шаховнице налази се круна са грбовима пет историјских покрајина које сачињавају данашњу Републику Хрватску. Са леве на десну страну поредани су грбови: 1. Хрватске краљевине, 2. Дубровачке републике, 3. Далмације, 4. Истре и 5. Славоније. Као што се може видети Хрватска краљевина је само једна од покрајина које сачињавају данашњу РХ. Хрватство Дубровачке републике и Истре је продукт новијег времена настао под упливом Католичке цркве, а Истра до 1945. никада није била у саставу Хрватске, као ни Барања, већину становништва Славоније чине покатоличени Срби… То је само један у низу од доказа да хрватски историчари и њихови налодгодавци политичари пабирче где шта стигну, заправо отимају од других и присвајају и проглашавају као своје од давнина.

Србомрзац Анте Старчевић кога Хрвати називају „оцем домовине“, и чији се лик налази на најкрупнијој новчаници хрватске валуте, није прави „отац“ хрватске домовине. То је заправо Иван Мажуранић (1814-1890), први хрватски бан (поткраљ) неплемић („бан пучанин“), песник и лингвиста, личност са великим заслугама за усутрој модерне администрације, судства и школства у тадашњој нешто ужој – „банској Хрватској“. Попут својих претходника и наследника, који се нису либили присвајања туђих земаља, па чак и људи попут Тесле, и овај хрватски „великан“ је од других присвојио штошта. У Политици је недавно изашао чланак о вероватној Мажуранићевој крађи спева „Смрт Смаил-аге Ченгића“/2/, и то од познатог владике Рада – Петра Другог Петровића Његоша, који се локално части и као блажени Петар Ловћенски.

Данашњи Хрвати чак ни у 19. веку нису знали ко су и шта су, па ни како им се зове језик. О овој епизоди хрватске историје, и о томе како је Иван Мажуранић фалсификовао одлуку Хрватског сабора о називу језика и тако створио назив „хрватски језик“, доносимо одломак из књиге хрватског историчара и католичког свештеника Ловре Катића, иначе ништа мањег србомрсца од осталих хрватских историчара:

„Sabor je imao odrediti službeni naziv jezika hrvatskih zemalja.

Hrvatski narodni pokret, nazvan kasnije ilirski, htio je zahvatiti sve Južne Slavene i okupiti ih pod ilirskim imenom. No Slovenci ne htjedoše žrtvovati svoga jezika ni imena, a Srbi još manje. Vuk Karadžić pače ustvrdi, da su samo čakavci Hrvati — po čemu ni Hrvatska ni Zagreb ne bi bili hrvatski!/3/ Kod dalmatinskih Hrvata bio je odlučan branitelj čistoga hrvatskog imena Ante Kuzmanić, uz kojega je Ante Starčević reagirao na pisanje Karadžićevo još jače od Kuzmanića, niječući uopće Srbe. I sam Kukuljević je još g. 1856. držao pravoslavce Hrvatima. Protiv toga sam patrijarh Rajačić, koji je ustoličio Jelačića, upozorava povodom rasprave u saboru 1861. o predstavci kralju, »da hegemonične težnje pojedinih plemena i naroda nemaju nikakvoga blagoslova ni trajanja«, a bojeći se pohrvaćivanja Srba razlaže Rajačić: »Srbiji imadu svoju, a Hrvati svoju osobitu istoriju, Srbiji imaju svoju, istočnu, a Hrvati svoju, zapadnu crkvu; Srbiji graničari imaju svoj, a Hrvati svoj jezik, Srbiji imaju svoju slavensku, a Hrvati svoju latinsku pismenicu. Ako dakle Srbiji i Hrvati i jesu najbliža braća, ipak nisu oni jedan i isti narod . .. Srbiji imena svoga, koje ima svoju istoriju, u svijetu i u slavenstvu ni za čije ime promijeniti ne će, ni za ljubav ilirstva, ni jugoslavenstva, ni hrvatstva, baš da bi im se i silom nametnuti hotjelo«.

Zato gornjo-karlovački vladika Jovanović, da izgladi to različito gledanje, izmisli za stanovnike hrvatske kraljevine naziv Hrvaćani, što je prihvatio spremno Vuk Karadžić, a onda Mihajlo Polit, i tako sabor na prijedlog zastupnika Jovana Živkovića izjavi da »nije nijednom prilikom nijekao, dapače pripoznaje, da u trojednoj kraljevini ima i naroda srpskoga«. To je prvi put, da hrvatski sabor priznaje Srbe u Hrvatskoj i otada dobiva srpsko pitanje u hrvatskoj povijesti važnu ulogu.

Priznanje Srba iznijelo je na površinu i drugo pitanje: kako da se nazove jezik hrvatskoga kraljevstva? Taj se jezik imao naime proglasiti službenim, no manja je muka bila to provesti, nego li — označiti ime jeziku! Kukuljević predlaže »hrvatsko-slavonski«, pa »hrvatsko-srpski«. Mojsije Baltić postavlja pitanje pisma i traži jednako pravo za ćirilicu kao i za latinicu. Vončina ismjehava to pitanje pa kaže: »Kad se je već stalo raditi o tome, da lijepi naš jezik imade naslov što veći i ogromniji« . . . onda predlaže, da se prozove jezik »hrvatsko-slavonsko-dalmatinsko-primorski«, pa da taj naslov bude što dostojanstveniji i savršeniji, dodajmo mu još »bunjevački«. Ipak predlaže konačno »jugoslavenski jezik«, no Srbi odbijaju taj naziv. Gervasij Petrović, koji štokavce smatra Srbima, predlaže, da se jezik prozove po onome narječju, kojega se najviše nade. Jugoslavenskom nazivu protivi se i Jovan Obradović, jer »u trojednoj kraljevini ima dva naroda, narod hrvatski i narod srpski, zato naš jezik ne možemo generalno nazvati jugoslavenskim«. Avelin Ćepulić predlaže konačno naziv: »narodni u trojednoj kraljevini jezik!«

Većina je glasovala za naziv: jugoslavenski. No kako je sve zaključke sabora podnosila kralju dvorska kancelarija, dvorski kancelar Ivan Mažuranić izbriše naziv jugoslavenski i prozove jezik kraljevine Hrvatske hrvatskim. U tim pomućenostima jedini A. Starčević ima određen cilj svoje politike i bistro gledanje…“

Из књиге др Ловре Катића: „Преглед повијести Хрвата“, репринт оригиналног издања из 1938, Сплит 2013(?), стр. 192-193.

Синђелић за новинар.де, 09.06.2014

1 http://www.sabor.hr/Default.aspx?art=1761&sec=444

2 http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Kako-je-Mazuranic-prisvojio-Njegosa.sr.html

3 Читаоцима морамо напоменути да се до турских освајања под Хрватском подразумевала територија под управом хрватског бана, а то је била област северне Далмације од реке Цетине, па на север до Купе и Саве. Са турским освајањима, како хрватски бан прелази на север – у данашњу северозападну Хрватску, тако се и име Хрватска губи на некадашњем територију и помера на север и подразумева до 1918. Загреб и северозападни део данашње РХ.

Објављено 09.06.2014
2006-2014 ©новинар.де