logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Вреди прочитати, Друштво    Аутор: Проф. др. Слободан Турлаков    642 пута прочитано    Датум: 2.06.2014    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

M.StojadinovicTу скоро појавило се и треће (репринт) издање Стојадиновићеве књиге Ни рат ни пакт, у издању „Гласа“, са предговором проф. др Љубодрага Димића, уочи 40 година од првог издања у Буенос Ајресу, 1963. Ријечка издавачка кућа „Отокар Кершовани“, за тај и такав подухват побринула се знатно раније, издајући Стојадиновићево дело још 1970, али са предговором др Душана Бибера.

Слободан Турлаков: НОВО ВИЂЕЊЕ МИЛАНА СТОЈАДИНОВИЋА. Поводом трећег (репринт) издања његове књиге “Ни рат ни пакт”

Београд 2007. Мом унуку Стефану да буде историчар

***

Читајући данас та два предговора, један писан у Покојниковој Југославији, други у демократској Србији, читалац би морао унапред да претпостави да је први оштрији и погубнији према Стојадиновићу, јер би тиме био искупљен и сам издавач, који се усудио да објави мемоаре једне тако омражене личности из историје борбе Комунистичке партије против предратних режима, па, дакле, и самог Стојадиновића. Међутим, та и таква претпоставка се није остварила, јер је Бибер, иако је баратао речима и аргументима из комунистичког арсенала, био куд и камо достојанственији противник и приказивач Стојадиновића, но што је Димић био, већ и благодарећи већој историјској дистанци, толерантни рецензент.

Нема сумње, тиме се открива колико је наша, српска историјска наука, одн. они који треба да је обнове и ставе у колотечину истине и веродостојних аргумената, неспремна, да не кажемо, инфериорна, без јасног и чврстог става, у служби националне самосвести.

Ми се не бојимо да подвучемо тај моменат – нациоаналне самосвести, јер сматрамо да је историја као наука најпре и најближе у дослуху са националном самосвешћу, и дубином и одразом. Шта више, да историја мора крепити и одржавати ту самосвест, да својом научном спремношћу буде чак и испред живота, предводник и предстража његова. Наравно, није реч о историји обманама, већ о историји истинама.

На жалост, наша историја је одавно у служби туђе користи, она је била чак спремна да ствара другима историју, а да историју свога народа не само запостави, већ и да је коригује и фалсификује према потребама других. Читава Крлежина „Енциклопедија Југославије“ стравичан је и јединствен пример у историјама историја, како се једна наука одриче свога народа, како чак и пљује по њему. Уосталом, још се Станојевићева „Народна енциклопедија“, (из 1929!) бавила (до)писањем и измишљањем историје братских народа, словеначког и хрватског, како би била подједнака са нашом, српском, свеједно што се с њима ништа није дешавало, нити су се, пак, и они сами дешавали, сем што су били туђе слуге.

Треба ли да подсетимо читаоце, да су сви писци наше историје били страначки људи (Јован Ристић, Стојан Новаковић, Живан Живановић, Љуба Стојановић, Михаило Гавриловић, Јаша Продановић, Станоје Станојевић, Јован Скерлић, Јован М. Јовановић… а у извесном смислу и Слободан Јовановић), и да су је сви они, према својим партијским потребама, више или мање фризирали, те онда није чудо што је, у једном тренутку очаја, Милан Јовановић – Стојимировић ускликнуо: „Па, ми немамо ни историју 19. века написану!“

А шта тек да кажемо за српску историју до Првог светског рата, ону од 1903, који је период забележен као најдемократскије време нашег живљења, упркос једнопартијском, радикалском режиму, са непрегледним корупционашким аферама… или, са историјом између два рата, која није стигла да забележи ни одумирање српске идеје, па и српске нације, а шта тек рећи о историји нашег народа у време комуниста, кад се чак и Први српски устанак преиначио у социјалну револуцију, а свуда измишљали некакви народни и раднички покрети за борбу против бирократије, круне и реакције, кад се Комунистичкој партији и са неколико стотина, па и неколико хиљада чланова, давао значај читавог једног покрета, који је угрожавао читаву државу… Већ и наравно, о историји из Покојникове Југославије не треба ни говорити…

Продукт те и такве наше, српске историјске науке, јесте и писац предговора овог последњег, трећег издања Стојадиновићеве књиге, универзитетски професор историје, др Љубодраг Димић. Тужно, веома тужно, и опомињуће, још како и колико!

Стога, може се, с тугом, рећи, да је права срећа што ријечки издавач, 1970, није нашао писца предговора Стојадиновићевој књизи, из круга тзв. српске историјске мисли, јер би то био још један жалостан доказ, да та мисао нема ничег специфично српског и историјског, већ да је сва у служби Покојникове дневне политике и идеологије, да се не би, не дај Боже, помислило да се Српство опет повампирује, утолико пре што је реч о књизи једног српског „монархофашисте“!

Но, пре но што узмемо књигу у руку, да подсетимо читаоце да је она изашла 1963. у Буенос Ајресу; дакле, две године после смрти свога аутора у истом месту, и да се за њено издавање побринуо извесни Уређивачки одбор, највероватније са његовим братом Драгомиром, на челу. Ако се зна да је Драгомир Стојадиновић пуштен из Покојниковог казамата, у којима су се, после, од Њега донетог, ослобођења, налазили толики виђени Срби, које није стигао да побије као „класне непријатеље“, и да му је дозвољен одлазак у Аргентину, у замену за деблокирано краљевско југословенско злато у тамошњим банкама, онда се може, сасвим реално, предпоставити, да је над рукописом Стојадиновићеве књиге извршена извесна цензура. Тако се у књизи на шест места помиње Тито, али без икаквих „пратећих израза“, увек и само – маршал Тито, а питање је да ли је Стојадиновић имао такав став, или је то његов брат Драгомир, оправдано се бојећи маршалових убица, каквих је било по целом свету, ублажио и дотерао. Даље, постоји сумња да је извршена извесна „коректура“ и о Иви Андрићу, тј. да је његово помињање сведено на свега три пута, са готово безначајним напоменама, а зна се да је Андрић био Стојадиновићев помоћник у Министарству иностраних дела, и да је као такав био, у ствари, први човек тог министарства, не само у време Стојадиновићевих одсуствовања, која иначе нису била ретка. Не помиње се чак ни израда ед мемоара поводом албанског питања, на тражење Стојадиновићево, а који је Андрић бриљантно саставио, које је непомињање више него невероватно, с обзиром на то, да је Албанија неколико пута фигурирала у разговорима са Италијом. У „Дневнику“ Милана Јовановића – Стојимировића, који се може, у много чему сматрати комплементарним са Стојадиновићевом књигом, на што ћемо се касније вратити, има доста простора о томе колико је Стојадиновић волео новинарство, и колико је, крај свих државничких послова, скоро свако вече долазио у своје „Време“, да би прочитао и евентуално редиговао уводник или друге важне текстове… и то је остало заобиђено, мада је тај део Стојадиновићевог хобија, био врло значајан и индикативан. Тако Стојимировић, 10. феб 1937, бележи: „Председник хоће да Време буде независан лист – фикција која се може остварити тек кад он сиђе са власти и тада буде имао Време у својим рукама“. А зна се шта је све писано о Времену (баш као и о Милану Стојадиновићу) и колико је Политика била истицана и данас је истичу, као независно демократско гласило, што никад није била.

У сваком случају, рукопис је остао непознат и питање је да ли још постоји, а оба репринт издања која су на основи првог, изашлог 1963. у Буенос Ајресу, штампана у Ријеци (1970) и сада у Београду (2002), сачувала су, непотребно, неколике погрешке, које су биле нужне с обзиром да је Стојадиновић највећи део својих мемоара писао „из главе“… као, на пример, „Турски устав из 1830“, или „ђенералштабни мајор Александар Димитријевић, звани „Апис“ и Љубомир Бабић“, или, пак, „Светислав Винавер“ одн. „Милош Константиновић“, или, коначно, замена имена јунакиње, због које је вршен дуел у опери Евгеније Оњегин, коју је назвао Лизом. Наравно, обавештенији читаоци знају, да је Турски устав донесен 1838, да је Апис био пуковник, и да се звао Драгутин, као што је, његов друг, Љубомир, био генералштабни мајор и презивао се Вуловић, а да је име проф. Константиновића било Михаило, а јунакиња Чајковског, Олга…

Напослетку, треће, „Гласово“, издање, за разлику од другог, ријечког, садржи као и прво, фотографије, које је у многоме употпуњују слику времена којим се бави Стојадиновићева књига.

Толико о фактографији.

Да поменемо још и то да је др Душан Бибер, словеначки историчар, једно време радио у Београду, у Друштвеном институту ЦК СКЈ, а потом и у Институту за савремену историју, и да се као стручњак за савремену историју, 15 година касније, и у Љубљани, дозлабога угрувао, када је, по налогу Председништва ЦК СКЈ, како сам каже, за само „шест дана рада“ морао проучити књигу Веселина Ђуретића Савезници и југословенска ратна драма, дајући о њој наручену, научну основу за покретање праве хајке против ове књиге и, дакако, њеног аутора. Данас, када су толики касније пронађени и објављени документи, дали за право Ђуретићу, који је својом књигом постао родоначелник распада титоистичког антисрпског „велтаншаунга“, Биберова ондашња „научна анализа“, не може се него сврстати у ред подмуклих и гадних политичких инсинуација, какве су научне раднике сврставале у ред полицијских доушника.

Кад се, пак, ради о приступу Стојадиновићевој књизи у виду предговора, Бибер каже, мада ћемо видети да није било баш тако, да се ограничава само на то, да „жели читаоцу да олакша схватање, разумевање историјских збивања, проблематике оног периода, о коме је реч у Стојадиновићевим мемоарима, да побуди критичност и самосталан однос читаоца према третираној грађи, да по могућности пружи шири оквир, да укаже само на неке, доста контроверзне и недовољно разјашњене шире проблеме међународних односа уопште и југословенске званичне политике посебно, па и на неке проблеме повезане са питањем пада Стојадиновићеве владе“.

Наравно, то никако није мало и не спада у „само“, што је и сам показао широким прегледом ондашњих међународних односа. Међутим, Бибер превиђа поднаслов саме књиге „Југославија између два рата“, крећући се једино оним временом у ком је Стојадиновић био председник Владе, тј. од 24. јуна 1935. до 4. феб. 1939, што не само да ограничава и сужава посматрање Стојадиновића као политичара, већ и времена кроз које се он исказивао. Јер, Стојадиновић није одједном и изунебуха постао председник владе, његово државничко стасавање имало је дуг пут, који открива његову комплетност и компетентност за вршење такве једне сложене државничке функције. Шта више, може се рећи да је Стојадиновић у том погледу егземпларан, и да изостављање тог пута представља један прескок, који може његову политику свести на интуицију или случајност, а не као последицу свег оног знања и искуства које га је довело на ту државничку степеницу. Коначно, ту је и питање стварања саме Југославије, српске историјске грешке, која се непрестано пренебрегава, а Југославија своди на проблем и последицу тзв. великосрпске хегемоније.

Иако Стојадиновићева књига у много чему бива и аутобиографија, мада то у основи није, већ један прворазредни политички докуменат о Југославији између два рата, иако је он, стицајем околности, писао о њој без архивске грађе, коју му је полиција запленила приликом хапшења, 1940. године. Бибер каже да се остаци „тог још увек огромног фонда данас чувају у Архиву Југославије у Београду“, али нигде не помиње његово изучавање, што упућује на један могући закључак, да оно и није било потребно, јер је унапред прејудицирано важећим и неизмењивим партијским ставовима, о свим питањима предратне Југославије, па тако изучавање и није будило веће интересовање, те испада да је Стојадиновићева књига већи или довољан докуменат тог времена, за играње историјом.

И тако, од самог Стојадиновића сазнајемо, да је изданак и потомак једне угледне грађанске лозе, у којој се нашао траг и првог митрополита српског, Мелентија Павловића, и народног предводитеља, Томе Вучића Перишића… али, у првом реду изданак оца Михаила, касационог судије, одн. његове промисли да сина Милана стави на пут највећих могућих припрема и знања – почев од београдског Правног факултета са докторатом, универзитета у Минхену и Берлину, преко специјализације у Генералној дирекцији државног рачуноводства у Паризу, и усавршавања у Лондону – којим се стазама постаје највиши стручњак у финансијско банкарској струци, а коју очеву жељу, млади Милан бриљантно остварује… тако да је у својој 26. години, могао чинити част и корист свакој друштвеној групацији за коју би се определио. Његово опредељење била је Радикална странка, којој је и отац припадао. Али, његово опредељење било је и служити Србији и њеним интересима целим својим бићем, са једном колико беспримерном спремом, толико и бепримерном енергијом. Патриоте и родољуба. Иако свршени наредник – ђак, артиљерац, због необављене прописане вежбе, јер је светски рат отпочео, није унапређен за официра, то бива задржан у министарству финансија, где је примљен за почетника – писара, да би сплетом околности, али и демонстрацијом сјајне стручне способности и жестоке марљивости, служећи под трима министрима, дочекао крај рата са највећим положајем који један чиновник може, уопште, достићи, тј, као начелник Главног државног рачуноводства. И сав тај лет ка врху, за само три године! „Такву бриљантну каријеру нико други није направио, ни пре, а ни после мене“, констатује сам Стојадиновић.

А те „три године“ обележене су и повлачењем са српском војском, најпре кроз Србију, потом преко Црне Горе кроз Албанију, и на крају, доспећем на Крф, све време са товаром државног новца којим се издржавала српска војска и све цивилне службе, припадајуће одговарајућим министарставима у покрету. Све оно што је на том путу, обележеном толиким беспримерним страдањима, пред којима је често и нада опстанка бивала све даља и даља, доживео и видео, Стојадиновић у свом делу Ни рат ни пакт, бележи хладнокрвношћу једног стоика, који зна да мора издржати, ни једног трена се у својој вери не колебајући, утолико пре, што је са собом повео и своју млађу сестру (16) и млађег брата (12).

Ако свем том додамо да је стигао и да се заљуби и вери за своју будућу животну сапутницу Аугусту (венчали су се 1919), која је по мајци била Немица, а по оцу Гркиња, онда смо стигли на праг његовог повратка у ослобођени Београд, у престоницу нове државе, која је, како он сам каже, представљала остварење његовог младалачког сна, који више није био сан, већ – стварност.

И ту, на тој степеници неоспорног одушевљења, не само Милана Стојадиновића, већ свег што је Србија родила, почела је наша српска трагедија, упркос заваравајућој чињеници да је, како рече Радован Самарџић, „Србија мала земља по којој корачају велики људи“. Кажем – заваравајућој, јер по свему оном што смо доживљавали, доживели и што још доживљавамо, ми нити смо имали, нити имамо те великане.

Одиста, још од 1903., све што је вредновано и цењено као велико међу Србима, само о једном је снило – о стварању Југославије. Та опсесија била је тако и толико темељна, да су ти великани (Стојан Новаковић, Јован Цвијић, Љуба Стојановић, Александар Белић, Слободан Јовановић, Јован Скерлић, Љуба Давидовић, Станоје Станојевић, Јаша Продановић… дакако и Никола Пашић, и толики други…) успели да увере и обичан народ да и сам о томе снива, чак да је то општи сан свих Јужних Словена!

Ми смо због те „Југословије“, запоставили и идеолошке и политичке, па и материјалне припреме за рат против Аустрије, верујући да су наше победе у Балканским ратовима довољне да нашу „браћу“ преко Дрине, Саве и Дунава опију оним истим сном, који смо ми сањали. Али кад је рат почео, могли смо, да смо то хтели, да се решимо тог и таквог сна, пошто је стварност била сурово отрежњујућа. Не, ни тада то нисмо учинили. Ни тада се наши велики људи нису отрезнили, већ пишу Нишку декларацију (24. нов. 1914).

„… Уверена у решеност целог српског народа да истраје у светој борби за одбрану свога огњишта и своје слободе, влада Краљевине сматра као свој најглавнији и у овим судбоносним тренуцима једини задатак, да обезбеди успешан свршетак овог великог војевања које је, у тренутку кад је започето, постало уједно борбом за ослобођење и уједињиње све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца. Сјајни успех који има да крунише ово војевање, искупиће обилато крваве жртве које данашњи српски нараштај подноси”.

Иако је овој „Нишкој декларацији” даван и дат велики значај, пре свега, значење почетног акта у стварању будуће Југославије, (не само) данас, после свих искустава и са хладном главом, мора се читати само оно што у тој Декларацији пише, а не оно што се њом желело. Да би била то што јој се приписује, било је нужно да она садржи – позив свим поробљеним Јужним Словенима, да одлучно стану на страну Краљевине Србије и да се заједничком борбом дође до заједничког и жуђеног циља. Ако је он уопште постојао!

Али, ко је смео да искаже такав „позив”, кад се у часу кад је та „Декларација” исказивана, водила најкрвавија битка, Колубарска битка, између наше војске и тих будућих грађана заједничке нам домовине – Хрвата, муслимана и Словенаца, који су као шакали јуришали на све што је наше, утркујући се у својим злочинима и у својој одважној храбрости са Аустријанцима и Мађарима, у борби против нас. Муслимани још и зато што је рат против нас, од стране турског султана, верског поглавара свих муслимана, проглашен – светим ратом.

Отуда, последња реченица те Декларације: „Сјајни успех који има да крунише ово војевање, искупиће обилато крваве жртве које данашњи српски нараштај подноси”, не представља ништа друго, него поновна понуда за бесплатно расипање наше крви за добробит других, па макар они били и тадашњи наши најљући непријатељи… да би после рата и уједињења са њима испало, да смо им ми, тим оружјем и том крвљу, наметнули ту нову и велику државу, као наш продукт и као нашу потребу.

Тај проблем ми никада нисмо могли да схватимо, свеједно што се увек говорило (и правдало) да је Југославија омогућила да се у једној држави нађу сви Срби. Ако је то било тако, онда се то унапред морало знати и предвидети. А пошто се то, као и толико другога код нас, није предвидело, онда смо, као што се у време комуниста говорило, спали на то, да решавамо битне и кључне ствари „у ходу”, док друга страна – Хрвати, муслимани и Словенци – то никако нису чинили. Они су тражили своје. Вероватно, с правом. Што ми, такође, нисмо могли да схватимо. А нисмо могли, јер су нас наши велики људи лагали да и они желе заједничку државу! И нас и себе.

А да су доиста били велики, они би све оно што нам се десило, морали унапред да виде и предвиде, одн, морали би да знају да обмањују и себе и нас, да Хрвати и Словенци прихватају заједничку државу као пролазно решење, до своје самосталности, пошто у том часу, као учесници рата на изгубљеној страни, своју државу нису могли добити. Шта више, морали би да плаћају ратну штету! Нама, дакако!

На жалост, морамо сагнути главу, и признати: ако су сви Срби, од имена и презимена, и они који су се за њима повели, мислили онако како су мислили, није могао ни наш Милан Стојадиновић другачије мислити. И мислио је тако.

Тај и такав Стојадиновић, са свим оним што је био, знао и урадио, после једног интерегнума, када је био ван државне службе, у ком постоје вицедиректор филијале енглеске трговачке банке, сарадник енглеских и француских часописа и дневника у области финансија, п. председник београдске Берзе, па чак и предавач на Универитету за предмет „Наука о финасијама“… постаје 1922, у својој 34 години, први пут, министар финансија у Пашићевој влади, и биће то у свим Пашићевим владама до његове смрти. Наравно и дабоме, веома успешан, који ће успех спознати и признати и међународни фактори, пошто му је француски премијер, славни Рајмонд Поенкаре, усред француског парламента, одао признање, рекавши да би Стојадиновићеву финансијску политику требало да следи и његова влада.

Прву чисто политичку функцију, општински одборник у Београду, стекао је на првим послератним изборима 1920, да би на изборима 1923, постао посланик Панчева и Беле Цркве; 1925. и Црне Горе, а 1927. само Црне Горе, у којој је стекао толики углед, да је на изборима за Главни одбор Радикалне странке, био изабран у њен ужи Главни одбор, као представник – Црне Горе. За 1927, сам каже да је била прекретница у његовом политичком животу. Дотле је био углавном финансијски стручњак, од тог времена почео се бавити и самом и чистом политиком.

Не знамо зашто, тек Бибер је изоставио Стојадиновићев негативан став према краљевом личном режиму, и свем оном што је он значио, што није била никако мала ствар и за прећуткивање, а што му је и Крлежина „Енциклопедија“ признала, већ у свом предговору одмах уводи у игру КПЈ са својом оценом о Стојадиновићевој влади као „фашистичкој и издајничкој, која води злочиначку политику“. Наравно, то је једно опште место из предратног речника КПЈ, којим се она, као једна изразито субверзивна организација, непрекидно служила, све док није сама дошла на власт. Шта више, Бибер, наводи, како је та „влада жигосана као Хитлерова и Мусолинијева агентура. Стојадиновић је оптуживан да је довео Хитлера на Караванке, да је као Хитлеров агент разбио Малу антанту, да је крив за судбину Чехословачке, да је минирао балкански споразум, да је склапањем пакта са Бугарском и Италијом 1937. године, спремио пут за прелазак Југославије у фашистички табор, да је читаву Југославију продао Немцима, и томе слично“.

Наравно, све су то бесмислице, лажна и неодржива подметања, којих се Партија, да је мало држала до свог достојанства и угледа, морала одрећи кад је дошла на власт, прогласити их као дневно и успутна политичка и демагошка довијања у борби за власт, што она не само да није учинила, већ је свим тим и таквим „оценама“ насилно оптеретила и историју, чинећи је и тиме слугом режима, којим су неистинама затровале толике генерације. И наших дана. Поготову кад је реч о Стојадиновићу.

Треба рећи, да се Бибер вешто провлачио између Сциле и Харибде, тј. да се није изјашњавао ни у једном погледу до краја, задовољавајући се констатацијама и набацивањем ствари, не разрешавајући их, што би се од једног историчара могло очекивати, али и свакако у неким другим временима, а не у доба комунистичке диктатуре. Јер, ипак је он морао да води рачуна и сопственом опстанку. Сад, пак, кад је то време прохујало у неповрат, био је ред да се и он сам, и не само он, одрекне својих ондашњих оцена, па тако и бар неких делова из овог свог предговора, за који је онда рекао чак и то да би неко могао да га схвати и као „покушај рехабилитације Стојадиновића и његове политике“, утолико пре што Стојадиновића није требало рехабилитовати, ни њега, ни његову политику, што из целине самог Биберовог предговора, у крајњој линији, и произлази. Наравно, за онога који је умео да га чита. Овако је остао на клацкалици, коју је сам себи поставио, и која је остала доминантна током целог његовог текста.

У оквиру речене „клацкалице“ спада и ондашње његово противљење и самој идеји постојања „званичне историје“, чак се и пита „ко би данас (1970 – С.Т) у Југославији уопште био надлежан да пише ’званичну’ историју, да даје ’званичне’ историјске оцене завршених историјских процеса“… као да није знао да је то била општа пракса све време постојања Покојникове Југославије. Чак се и он сам, рекли смо то већ, 15 година касније побунио против „искривљавања“ те ’званичне’ историје у поменутој књизи Веселина Ђуретића. Отуда помињање „досадашњих резултата историјске науке“, делује као једна отужна хипокризија, кад су ти и такви резултати, ако су уопште постојали, морали бити подређени потребама партије на власти, и њеној апсолутној диктатури. Уосталом, није ли „Меморандум“ САНУ, настао на искуствима, а и на резултатима историјске науке, био 1986, и све до наших дана, мета толиких напада, управо због оспоравања „званичне историје“. Чак је ту „званичну историју“, нападајући „Меморандум“, узео и Хашки трибунал у заштиту, што је и логично, с обзиром да се и тај трибунал бави антисрпском политиком, којом се за све време свог постојања бавила и КПЈ, а и садашњи њени политички травестити, тј, мондијалисти.

Слабо место у свим Биберовим разматрањима, и не само његовим, јесте то, што он гледајући на Краљевину, види Југославију као једну разривену земљу под српском хегемонијом, или због српске хегемоније, полазећи од чврсте и монолитне Покојникове Југославије, у којој сви народи који живе у њој, непоколебљиво желе Југославију.

Међутим, под претпоставком да су сви народи у Покојниковој Југославији добили оно што су желели у Краљевини, а што им Срби нису дали, морало би се, данас бар, објаснити зашто су онда сви ти народи, сем Срба, желели да растуре и растурили су ту Покојникову Југославију, и што је до крвопролића 1991–1995. дошло управо због тога, што су Срби бранећи ту Покојникову Југославију, у ствари, бранили своје право да опстану на својим вековним земљама, а сви остали желели да им то оспоре, тиме што би растурили његову државу.

Другим речима, све Биберове конструкције и сви његови закључци о немогућности живота Краљевине, падају у воду, јер ни један од његових, и не само његових, разлога њене неодрживости нису успели да се одрже, јер кад су се испунили, у Покојниковој Југославији, нису успели да је одрже.

Дакле, нешто је било труло у држави „Данској“, у њеном самом зачетку и само по себи, свеједно што су се у растурање Покојникове Југославије умешали и други, у првом реду Немци, свакако не из алтруизма, макар да су тиме накнадно захвалили својим савезницима из Другог светског рата, тј. Хрватима, муслиманима и Шиптарима, уосталом као и Словачкој и балтичким земљицама. У чину растурања Југославије постоје и неки још необјашњени и закучасти разлози, поготову од стране Немаца, иако је још њихов канцелар Хитлер, уосталом као и касније Клинтон, стално понављао да он жели „јаку и стабилну Југославију“.

При свем том, мора се признати да је Стојадиновић био један изразити југословенски националиста, да је сва његова брига била мир на границама и унутрашње економско благостање, и да је он ту своју основну идеју бриљантно остварио. Шта више, у свом дугогодишњем битисању, од 1918. до 1941, одн. од 1945. до 1991. Југославија никад није била нити демократскија, нити унутрашње стабилнија, нити економски берићетнија.

Одиста, иако Стојадиновић није укинуо ни један закон из доба личног режима краља Александра, ни један није примењиво да би сузбио било које опозиционо или антидржавно понашање. Напротив, дозволио је рад свих странака, сем КПЈ, мада је и она у илегали веома „слободно“ радила, користећи тзв. масовне организације за своју делатност. Нико није био прогањан, нити је било концентрационих логора. Сем усташа, грдна већина политичких емиграната се вратила у земљу. Једном речи, ма колико то звучало као невероватно, с обзиром на устаљену и још увек важећу слику „Стојадиновићевог режима“, у свим другим временима, и пре и после њега, било је мање демократије, а да не помињемо Покојниково доба.

Мир на границама постигнут је благодарећи Стојадиновићевој спољној политици, под девизом очувати старе и стећи нове пријатеље. После много натезања, склопљен је споразум са Италијом, 1937, по ком су гарантоване постојеће границе, забрањен рад усташке емиграције у Италији, омогућен несметан национални и културно просветни живот словеначке и хрватске мањине у Италији, повећана међусобна привредна сарадња. Дакле, све оно што се није могло замислити, и поред настојања и Пашића и касније краља Александра, Стојадиновић је успео, и тиме знатно стабилизовао Југославију као државу. Повољан резулатат његове спољне политике јесте и знатно повећање привредне сарадње са Немачком, која му је гарантовала 20% веће цене него на светском тржишту, за све наше пољопривредне производе, који су били наши главни извозни артикли. Уз то, добио је немачке гаранције неповредивости граница према Мађарској. Ако се узме у обзир да је 1937. постигао пакт о „вечном пријатељству“ са Бугарском, да је проширио пријатељске везе са Турском и Грчком, а да са Румунијом никада нисмо имали никаквих проблема, онда се може и мора рећи да је свој спољнополитички циљ постигао, а да при том није ступио ни у какве савезе и уговоре са великим силама, које је оставио да се сами споразумевају и боре са међусобним проблемима.

Наиме, Стојадиновић у својој књизи много пута понавља, да не жели да се везује ни за који савез, поготову у већ видљиве поделе, између западних демократија и двеју диктатура. Да ће све постојеће проблеме са свим државама решавати у директним и непосредним преговорима, а никако ослањањем на било који савез, што је и Бенешу, председнику Чехословачке републике саветовао. На жалост, овај га није послушао, ослањао се на уговоре постигнуте са Француском и Совјетским Савезом, и када су га у Минхенском споразуму, Чемберлен и Даладије, оставили на цедилу, кад ни Француска, а ни Совјетски Савез, нису прстом мрднули, остављајући их беспомоћне пред Немачком, тада се морао сетити да му је Стојадиновић предлагао сасвим другачији пут до очувања сопствене државе.

И у погледу економског благостања Стојадиновићева троипогодишња влада имала је видног успеха. Најпре, као што је речено, повољним аранжманима са Немачком, а и Италијом, у погледу пољопривредног извоза, а потом отварањем јавних радова на путевима и железничким пругама, као и постављању темеља тешкој индустрији, у Босни, Хрватској, Словенији и Србији. И једно и друго било је омогућено стабилном валутом, једном од најстабилнијој у Европи.

Зар се могло више учинити за тако кратко време, и то у земљи у којој је на политичком плану постојала стална опструкција Хрвата. Подвлачимо, на политичком, иначе у привредном и државном погледу, као и остали, и Хрвати су били лојални. А како и не би, кад су у економском погледу грдно напредовали, благодарећи и банкарској концентрацији у Загребу, а и решењем западних граница према Италији, од које су све време оправдано страховали.

Треба истаћи да ми, Срби, нисмо имали никаквих проблема са Италијом, још од поновног настанка наше државе у 19. веку, да бисмо жудели за неким посебним уговором са Италијм. Они су, чак, имали велике симпатије за нас. Тако у време турског бомбардовања Београда 1862, они су нас, за разлику од Енглеза, који су стали на турску страну, први подржали, а у рату са Турском 1876/78 једна чета Гарибалдинаца дошла је на Дрину да се бори заједно са нама против Турака; и у време анексије БиХ 1908, били су на нашој страни. Тек, од времена пред склапањем тајног Лондонског уговора, 1915, кад смо, због Хрвата, испољили наше одлучно противљење што један део Далмације треба да припадне Италији, тек од тада почиње италијанско непријатељство према нама, јер смо дотле имали одлучног и вековног заједничког непријатеља у Аустрији. Хрвати нам то никад нису признали, па ни Стојадиновићеву борбу за очување Југославије у постојећим границама, а оберучке су прихватили оно, како рече Бакарић, „два три камиона усташа“ који су 1941. дошли у Хрватску, да заједно са својим сународницима, усред рата са Немачком и Италијом, прогасе 10. априла Независну државу Хрватску!

На жалост, једном, због других, поремећени српско – италијански односи, никад се више нису изгладили, ни до наших дана, када су италијанске екадриле учествовале у бомбардовању и Републике Српске и саме Србије, овога пута, да би они задовољили потребе других.

Коначно и Словенци су могли бити захвални Стојадиновићу, јер је благодарећи његовим споразумом са Италијом, и њихова, словеначка мањина, која ни данас није малобројна, иако је један део Истре припао њима, добила право чак и да, у Трсту, оснује словеначку учитељску школу! Захвалност, као појам и као пракса, код Словенаца, не постоји, бар кад се тиче нас Срба. Ни кад су им српски заробљеници 1918., враћајуући се из Аустрије, под командом п. пук Спасића одбранили Љубљану пред упадом Италијана; ни кад је из Марибора, који је Немачка анектирала 1941, протерано бар 30 хиљада Словенаца у гладну и опустошену Србију, која их је примила као и своју браћу, преко Дрине, Саве и Дунава…, а ни сада приликом „раздруживања“, када су нам чак побили 50 регрута, и то мучко убиство прогласили за своје ослобођење од нас!

Све то и толико тога другог Бибер у свом предговору превиђа или, пак, прескаче, па каже: „У памћењу савремених генерација, Милан Стојадиновић и његова влада остали су као симбол проосовинске оријентације, он се сматра духовним оцем и спроводитељем политике не само попуштања већ и пријатељства са фашистичким агресором“, иако, за његове владе, Хитлер још није био агресор. Јер, не може се сматрати агресијом упад у Чешку кад су то западни савезници, уосталом и Совјетски Савез, одобрили и санкционисали, чак као велику победу мира, због које су Чемберлена у Лондону, а Даладјеа у Паризу, дочекали одушевљеним салавама одобравања и захвалности! Или, пак, упад у Аустрију, који је такође био одобрен и санкционисан као нормалан процес обједињавања немачке нације.

Ни то не смета Биберу, па наставља: „Када се зна колико је човечанство пропатило под фашистичком чизмом, какве су све жртве биле потребне у другом светском рату, онда није ни чудо да је у савременицима, поготову у обичном човеку, који је највише патио, остало доста мржње и отпора према свим оним политичарима који нису раније одлучно наступили против Хитлера“.

Пре свега, Стојадиновић је непрестано истицао да смо ми мала земља и да ми немамо шта да тражимо у сукобима и разрачунавањима великих. Према томе, нереално је, уосталом, и неукусно пребацивати му што није одлучно наступао према Хитлеру, кад је и једна Француска отишла за 15 дана! Или, зар се може замислити улазак југословенских трупа у Аустрију, да би се штитила Аустрија од Хитлеровог упада!?

Међутим, само што је устао у име права „обичног човека“ да осуђује такве политичаре, који се нису супротставили Хитлеру, Бибер, на посредан начин, али одлучно стаје у заштиту Стојадиновића „Но, при том се обично заборавља да су са Хитлером, сваки у своје време, флертовали сви они који су се касније, ипак, воленс нолес, нашли у братском загрљају и уједињени у антихитлеровској коалицији… Сваки је имао своју посебну рачуницу, сваки је желео не да Хитлера спречи, већ да његову експанзију канализира у супротном правцу и да постигне своје властите рачуне“!

Ако је сваки то морао и могао, што се једино Стојадиновићу то не би дозволило? По чему је он био наклоњенији Хитлеру и Мусолинију, од Чемберлена и Даладјеа, који су са њима преговарали, па чак им и туђе земље препуштали, само да би за себе сачували мир! По чему су они били патриоти, а Стојадиновић фашиста!

Коначно, сам Стојадиновић, на једном месту, у својој књизи, каже, оно што су сигурно рекли и Чемберлен и Даладје својим сарадницима.

„Једном приликом рекао сам свом помоћнику у Министарству спољних послова, др Иви Андрићу:

– Немачка аждаја се устремила на нас… Морам настојати да је отклоним од наше земље. Нека иде на другу страну… Немци су тешки као пријатељи, а опасни као непријатељи…“

Да је тачно да је то рекао тврди и Стојимировићев Дневник, у мало измењеним речима. „Председник рекао Андрићу: Морам да будем обазрив према Немачкој, јер нећу сам да чекам ту аждају на Дунаву“ (18. јуна 1937).

Међутим, у тој заобилазној или индиректној одбрани Стојадиновића, Бибер се служи цитататима неких ондашњих народних посланика, који тврде да је Стојадиновићево отварање према Немачкој, „директан наставак спољне политике покојног краља Ујединитеља. Он је први почео са нашим приближавањем Немачкој“… извлачећи закључак: „Дакле, није био Стојадиновић онај политичар и државник коме припада примат и духовно очинство зближавања нацистичке Немачке и Краљевине Југославије, већ Краљ Александар“, свакако, не зато што је био фашиста, већ владар земље за коју је имао одговорност њеног одржања и просперитета, утолико пре што је Француска у својој финансијској моћи нагло попустила после Првог светског рата, и од кредитора постала и сама дужник; а Енглеска што је имала обавеза према својим колонијама, и није могла учествовати у увозу наших пољопривредних производа, а и једно и друго било је од животне важности за опстанак Краљевине, што је и довело до првог трговинсог уговора са Немачком, још за живота краља Александра, 1. маја 1934. Тај Уговор је имао и свој тајни додатак, којим је Немачка гарантовала више цене откупа пољопривредним производима, него што су владале на светском тржишту.

Бибер ће, исто тако и истим путем, доказати да Стојадиновић није духовни отац ни зближењу Италији, да су то први пробали Пашић и Нинчић, потом сам краљ Александар, али безуспешно. Поготову после увођења режима од 6. јануара 1929, од кад се „хрватско питање све више заоштравало“ и кад је Мусолини „уверен да Југославија иде ка својој пропасти, прекинуо преговоре“, који су дотле тајним каналима вођени. „Циљ Италије је од тада – наставља Бибер – распарчати Југославију, приграбити Далмацију, створити самосталну државу Хрватску и довести је под свој одлучујући утицај“. У наставку, Бибер тврди да се после прекида преговора са Италијом, краљ Александар окреће Немачкој, закључујући да би он био „спремнији да у Аустрији поздрави немачке, него италијанске трупе“, другим речима, „Аншлус је радије виђен него рестаурација Хабсбурговаца или претерани италијански утицај у Аустрији“, што је и одбрана Стојадиновића, али и Стојадиновићево мишљење, које је диктирало и његово понашање у оквиру истих проблема.

У погледу зближења са Италијом, Бибер истиче да је на томе радила и сама Француска, како би тиме „спречила повезивање Италије са Немачком, али се није без разлога страховало у Београду да цех тог измирења треба да плати Југославија“, што је, опет, одбрана Стојадиновиа и одобравање његове политике непосредних преговора са Италијом, а у корист Југославије. Бибер иде и даље, па каже: „Уосталом, од 1931. године (и) Совјетски Савез имао је пакт о пријатељству чак и са Италијом, која је свакако и у то доба била фашистичка“, а не може се рећи да је Стаљин био фашиста, тиме што је такав споразум, у интересу своје земље, направио. Јер, ако су се велики тако осигуравали, што то не би и мали чинили, поготову што су сви били свесни, да се велики увек и свакад договарају на рачун малих држава.

Рекли смо већ да се Бибер непрестано довија у свом предговору, наравно и свакако, чувајући истовремено и свој историјски интегритет и своју главу , па му се тако десило или је то намерно учинио, да у образложењу Стојадиновићеве промене спољнополитиког курса, пређе преко Стојадиновићеве опаске да је до његовог доласка на чело владе и спољних послова, Југославија слепо следила Француску, да је југословенски чун био привезан на француски брод. Видећи, пак, да Француска губи примат на континенту, да Енглеска често иза њених леђа прави нагодбе са Хитлером, најчешће да га упути према Совјетском Савезу, он је дошао до закључка да се мора ослободити од те везаности за Француску, и закорачити у спољну политику сопственим корацима, са становишта искључиве користи своје земље. Заобилазећи тај моменат, уосталом као и Стојадиновићеву званичну посету Лондону, Бибер, помињући једну сугестију енглеског посланика у Берлину, Невила Хендерсона, по којој би Београд требало да изврши притисак на Праг „у циљу попуштања захтевима Рајха“, одједном закључује: „Стога је сасвим погрешно сматрати да је инспирација за спољнопилитичку оријентацију Стојадиновићеве владе долазила из Берлина или Рима. Напротив, то су били они конзервативни али врло утицајни британски политички кругови који су веровали да је са нацизмом могућ и потребан модус вивенди и политички споразум“, што је један чудан и лако оборив закључак. Јер, у те „конзервативне“, не само да би се могао убројати Чемберлен, већ и Черчил и Идн, пошто се сва енглеска политика увек и свакад састојала у томе да други ратују за њу и што даље од ње, па би тако и тај „политички споразум“ имао да Немачку упути на Совјетски Савез, што ће се на крају и догодити, а што ће Хитлера гурнути у прави амбис, а Енглеску спасити његове инвазије.

Уосталом, сви велики су вршили, на овај или онај начин, притисак на мале, па тако и на Југославију, и врло су често пуштани балони, како се она поводи за нечијим ветром. Највећи шамар тој и таквој политици, кад је Југославија у питању, доживели су управо Лондон и Берлин. У часу кад је Цветковићева влада предала 19. марта 1941, Стојадиновића „на чување“ Енглезима док траје рат, Енглеска је тај акт, тј, ту молбу Цветковићеве владе, поздравила као промену курса Југославије, ка западним Савезницима… а само шест дана касније, Југославија је приступила Тројном пакту! Но, кад је Берлин, после тог чина, сматрао да је решио проблем Југославије, два дана касније дошло је до 27. марта!… инспирисаним и вођеним енглеским интересима.

Пошто је тако, изгледало би, исцрпео проблем Стојадиновића, Бибер се опет враћа на међународну ситуацију, да њом објасни Стојадиновићево понашање, који је схватио да је „пактоманија“, која је захватила европске државе, у ствари, био само маневар за одржавање статус квоа, створеног версајким уговором о миру. Ређајући тако датуме склапања свих тих силних пактова, који, у ствари, нису били војни савези о узајамној помоћи, већ су се сводили на „консултовање“ односних генералштаба, јер је „неповерење било сувише велико, са превише закулисних рачуна, и задњих намера на свим странама. Чинило се да је најмудрије Хитлера упутити на Исток. Зашто би Стаљин требало да резонује другачије?… Још је у пролеће 1939. британски министар председник Чемберлен живео у уверењу да Совјетски Савез има намеру да западне силе гурне у рат против Немачке, а сам да остане по страни…“ Пошто је тако омеђио и устоличио опште неповерење, у ком је свако настојао другоме да подвали, Бибер се враћа на Малу Антанту, тако драгу југословенским комунистима у нападима на Стојадиновића, као њеног рушитеља. Али, Бибер и сам улеће у сопствену мрежу. Наиме, ако је претходно рекао „да није било никаквих заједничких армија, заједничких штабова, никаквог стварног, организованог чврсто оформљеног блока, никакве противхитлеровске коалације“, шта је, онда, могла да буде, у тим и таквим оквирима, једна Мала Антанта, створена, како Стојадиновић, а и сам акт о њеном оснивању, каже од стране Југославије, Чехословачке и Румуније за одбрану од ревизионизма од стране Мађарске и као брана евентуалног рестаурирања Хабсбурга у Аустрији. Доласком Хитлера на власт 1933, та рестаурација у Аустрији је била немогућа, а гаранцијом југословенске границе према Мађарској од стране Немачке дате Стојадиновићу, учинили су целу ствар са Малом Антантом, са становишта реалне и потребне југословенске политике, завршеном. Југославији је једино претила опасност од Италије, и Стојадиновић се концентрисао на њу и у томе успео, што је још један доказ о Стојадиновићевом југословенском национализму, о његовој способности да очува државу, на челу чије се владе налазио и да је не увлачи ни у какве сумњиве евентуалије.

Исти је случај и са Аншлусом, о ком је већ речено мишљење краља Александра, кад се о њему почело говоркати у дипломатским круговима Европе. Кад је, пак, он дошао на дневни ред, Стојадиновић је опет био реалан политичар, што Бибер поштено признаје:„Видећи да западне силе немају намеру, а поготову не Италија, да се супротставе аншлусу, он је унапред изјавио Хитлеру да се Југославија томе неће одупирати“. Јер, шта би ту Југославија могла! Али, могла је КПЈ, која издаје један ултра демагошки проглас, марта 1938, у ком се обраћа Хрватима, Србима и Словенцима. Ал, највише Србима, онима које је годинама, и пре и после, нападала као носиоце великосрпске хегемоније, као поробљиваче југословенских народа. Па каже: „Српски народе, зар ћеш дозволити да пукови њемачког фашизма прегазе Словенију и Хрватску (!). Треба да знаш да се Шумадија брани на Караманкама. Зар можеш дозволити да те продаје Хитлеру и Мусолинију један покварени берзански шпекулант!… На окуп!.. да браните мир, Југославију и сам опстанак српског народа!“ Збиља, бестидно! А посебно, о продаји српског народа Хитлеру и Мусолонију, од једног – поквареног берзанског шпекуланта, дакле Милана Стојадиновића! Ипак, из одбране Геринга у Нирнбергу, сазнало се, каже Бибер, да је Стојадиновић „тражио враћање словеначког дела Корушке“, што је од стране Немаца оцењено као – бесмислено. Ваљда и због тога, што су се они сами плебисцитом везали за Аустрију. Уосталом, и после Другог светског рата!

Треба признати Биберу да је неколиким наводима показао да су челници ХСС, која је била неоспорни предводник хрватског народа, били против било какве Југославије, свеједно што су се на речима залагали за њено одржање. Јер, после споразума са Италијом, којом су гарантоване у првом реду границе хрватског народа, ни у чему се није изменио став ХСС, напротив! А управо, опасност од италијанске инвазије још 1918. натерала је загребачко Народно Веће да позове српску војску да их спасе, а та опасност их је довела и у Београд 1. дец. 1918, , да по скраћеном поступку издејствују тзв. уједињење. А сад, после свега што је учињено добро Хрватима, Бибер наводи, како је те, 1937, др Аугуст Кошутић, цинично говорио чехословачким дипломатама: „да Стојадиновић и не може водити другу, сем неутралистичку политику, јер он врло добро зна да се Хрвати неће борити“. То исто је рекао и Мачек, по тврђењу немачког конзула у Загребу, још у време увођења економских санкција против Италије због напада на Етиопију, тј, да је „др Мачек поручио мађарском конзулу да се у случају рата против Италије или Немачке, Хрвати неће борити“. Бибер наводи и аташеа за штампу чехословачког послантсва у Југославији, који је крајем 1937 водио у „Загребу дуге разговоре са вођама ХСС“, када је „др Влатко Мачек отворено рекао да је по његовом мишљењу мобилизација у Хрватској немогућа. Ако би Хрвати већ морали узети пушку у руке, онда би пребегли на другу страну, свеједно коме, чак и Немцима“… што ће и учинити 1941. Још и раније, чим су добили Бановину Хрватску. Одиста, Стојимировић, под 10. окт. 1939. бележи: „Много се говори о рђавом стању у Хрватској. Убијају Србе. Од јуче се говори и о једној војној побуни у Карловцу, где се морало интервенисати оружјем (Загребачка подофицирска школа повратила ред). Око хиљаду војника су још у бекству, у шуми“. Стојадиновић, чак, каже да су само Срби – официри из карловачког гарнизона, изведени на војни суд, и сви од реда – пезионисани!

Иако Бибер ни на једном месту не говори о томе да је Стојадиновићева влада заснована на споразуму трију народа, Срба, Словенаца и муслимана, кроз тзв. Југословенску радиклану заједницу, ипак, је на једном месту навео речи др Антона Корошеца, од 10. јула 1938, у то време министра унутрашњих дела и п. председника ЈРЗ. „Спољна политика садашње Југославије јасна је за свакога. Ми хоћемо да останемо верни својим старим и новим пријатељима и у том смислу гласи наша девиза: ’Верност за верност’. Главни и једини циљ је наше спољне политике: Очувати свој ред и мир. Блокове и фронтове препуштамо другима и желимо само да при томе не опеку прсте“.

Дакле, јединствени поглед целе ЈРЗ у односу на спољну политику, па према томе и Стојадиновићеве владе.

Исправност те и такве спољне политике, потврђује и писање лондонског „Тајмса“, одмах после минхенског споразума од 5. окт. 1938, које Бибер, такође, цитира: „Догађаји од прошле две седмице су тако триумфално потврдии политику др Стојадиновћа, политику пријатељства са свим државама и одбијања даљих спољнополитичких обавеза, да је опозиција практично преко ноћи доживела слом“.

Десило се, међутим, да избори од 11. дец. 1938, нису то и показали. Међутим, оно што је посебно интересантно а што Бибер износи, да је опозиција још пре избора, подржала Стојадиновићеву спољну политику, тиме што је обавестила немачког посланика, да ће у случају победе одржати Стојадиновићеву политику, што је унапред један од доказа да његова влада није пала због спољне политике, већ због унутрашњих трзавица. Чудно, Бибер, иако наводи тај веома значајан податак, никако га не тумачи, што смо већ навикли као његов принцип у писању овог предгоора.

Ипак, он каже: „Не може се данас оспорити чињеница да је Стојадиновић свакако врло реалистички предвиђао развитак ситуације, али није био довољно реалистичан у процењивању популарности такве своје политике“. То није тачно. Шта више, сам Стојадиновић је био свестан да његова политика није популарна, али, исто тако, био је свестан да је једино могућа и добра за Југославију као државу. Тако на једном месту каже:„У мојим односима са Немачком ја сам ишао до крајњих граница у спровођењу једне политике, коју један део нашег народа није разумео, нити одобравао, али која је била неопходна да би се одржала независност и слобода Југославије“. Уосталом, није то ни била само његова политика, што и Бибер истиче, наводећи речи кнеза Павла (додуше из 1940.) да је „управо он сам повео политику пријатељства и зближења Југославије са Немачком, и да је при томе (чак!) морао да ломи многе отпоре од стране Стојадиновића“(!), што може свакојако да се схвати, а најпре отимање о примат, ко је донео Југославији политичку стабилност и економски просперитет. Бибер иде и даље, па наводи Черчилове речи, у време посете Стојадиновића Лондону, октобра 1936, „Била би то несрећа са далекосежним последицама, ако се Југославија, сасвим без потребе, гурне на страну диктаторских и тоталитарних држава….Од момента када би наоружане западне демократије, Велика Британија и Француска, изгубиле своје интерсовање за судбину југоисточне Европе, Југославија би била остављена да преговара за свој опстанак са двојицом диктатора“, што се и десило, чак под његовим председништвом у Енглеској, 1941.

И сад се Бибер опет враћа на генерални поглед и на општу о цену Стојадиновићеве владе, коју је већ неколико пута до сада давао, најчешће заобилазно, али сада толико противречно, чак са очигледним ослањањем на доктрину владајуће КПЈ. „Гледано унатраг, посматрано кроз призму шире међународне констелације, чини се да је Стојадиновићева спољна политика имала свој резон: чување Краљевине Југославије, њеног капиталистичког друштвеног поретка, супремације великосрпске хегемоније, унитаризма. Али, народи Југославије, незадовљи социјалним и друштвеним поретком, нерешеним националним питањем, нису имали ни најмање разлога и воље да бране управо такав поредак ствари, да се одушевљавају управо таквим развитком међународне ситуације. Реалистичко уклапање у ондашње токове међународне политичке ситуације изазвало је исто тако противљење, емоционално одбацивање као и сама та међународна ситуација“.

После тог и тако датог „закључка“, Бибер се бави читавим низом претпоставки шта би било да је Стојадиновић остао на власти, признајући и сам да то „ може бити предмет нагађања“, што му и није било потребно. Што је, рецимо, за Ћана „одласком Стојадиновића југословенска карта изгубила 90% од своје вредности“, то никако не значи да је Стојадиновић био карта у њиховим рукама и њихова карта. Јер, да је он то био или хтео то да буде, могао је то бити још за време своје владе, а у свему што је са њима пактирао, видело се да је све било у корист Југославије. Ми данас видимо и добро знамо шта значи имати владу која брине само о томе да задовољи своје газде и своје наредбодавце. Коначно, уз Стојадиновића је постојао и Кнез Павле, као завршна инстанца у одлучивању. Отуда, Стојадиновић није крив, нити сноси било какву одговорност, нити је дао било каквог повода за Ћанова маштања . „Он је маштао о доласку италијанских трупа у Београд, које би Стојадиновића вратиле на власт“! У стилу тих и таквих неодрживости, Бибер чак тврди да је Стојадиновић „одржавао везе са Немачком и Италијом, и за време своје интернације“, не поткрепљујући то никаквим документом.

Тачно је да је Стојадиновић дао одвећ великог простора у својој књизи „разглабајући о свим могућим разлозима и узроцима свога пада“, који би били и убедљивији и разложнији да су били сазежтији. Али на том месту Бибер обећава да ће открити „шта је, у том погледу, до сада установила историјска наука“, међутим, он нам та „открића“ није показао, већ се и сам кретао у окв иру оног што је сам Стојадиновић о свему томе казао.

На пример, „је ли Стојадиновић стварно тежио фашизацији своје странке и земље уопште?“ Најпре треба рећи, да је та „његова странка“, тј. ЈРЗ била састављена из три дела, од радикала, муслимана и Корошчевих католика. Без њиховог пристанка и жеља у том смеру, сам Стојадиновић не би могао ништа у том погледу учинити. Коначно и сам Стојадиновић лепо каже, да у једној многонационалној држави фашизам није могуће увести. Јер фашизам тражи вођу, а један се не би могао наметнути другима, што и Бибер одобрава као тезу, чак логичну. „Познато је да је фашизам у правом смислу речи дошао на власт у више мање хомогеним националним државама, изражавајући пре свега интересе ситне буржоазије тих нација.“ А онда даје још јачи аргуменат: „У историји није познат случај, да би се нека владајућа странка претворила у фашистичку, тек после дужег управљања земљом. Хитлер, Мусолини, Франко, сви су се они морали изборити за долазак на власт“(борбом својих фашистичких странака).

Бибер каже како нас „Стојадиновић уверава да су поздрав ’вођа’ измислили неки Цветковићеви пријатељи“, који је поздрав, како сам Стојадиновић тврди „забранио, већ и због тога што се после извеснног понављања (Во-ђа, во-ђа) ова реч претвара у Ђа-во, ђа-во!“

 

Наставиће се.

 

Слободан Турлаков

Објављено 03.06.2014
2006-2014 ©новинар.де

 

Закулисна игра владике Лонгина – Фанарски Лонгин
Закулисна игра владике Лонгина – Фанарски Лонгин
Posted 2 дана ago

Чудан је животни пут владике Лонгина. Сав његов живот је закулисана игра. Из своје далматинске епархије за време рата 1992 године побегао је у далеку Аустралију где га ни један…

ВЛАДИКА СПЦ ПРОТИВ ГИДЕОНА ГРАЈФА
Владика СПЦ против Гидеона Грајфа
Posted 2 дана ago

Владика тврди да изралески историчар и борац за истину о Јасеновцу у својој књизи увећава број жртава Јасеновца.
13.10.2019; извор ФГ Историја Срба
***
Владика СПЦ Јован Ћулибрк назвао је израелског историчара Гидеона…

Да се епископ Западноамеричке епархије, Максим суспендује
Да се епископ Западноамеричке епархије, Максим суспендује
Posted 4 months ago

Текст петиције свештенства СПЦ у Америци против владике западноамеричког Максима Васиљевића.
***

Светом Архијерејском Синоду
Српске Православне Цркве
Београд, Србија
29. март 2019
Сан Дијего, Лос Анђелес, Лас Вегас, Чикаго

 

Вашa Светости, Високопреосвећени и Преосвећени оци Светосавске…

Митрополите Амфилохије …..верујете ли у Бога ??!!
Митрополите Амфилохије …..верујете ли у Бога ??!!
Posted 4 months ago

Ово катастрофално питање није упућено само Митрополиту Амфилохију већ свим оним владикама и патријарху који се на задњем сабору у мају, не само обрукаше пред Богом и народом већ у…

Прослава Нове године као национални празник!?
Прослава Нове године као национални празник!?
Posted 10 months ago

Министарство за науку и културу Владе ФНРЈ доставило је акт следеће садржине:
Виктор Грозданић, 31.12.2018

***

„Ових дана дискутовало се у министарству за науку и културу заједно са преставницима Народне омладине и савеза…

Митрополит Амфилохије и даље празнослови….
Митрополит Амфилохије и даље празнослови….
Posted 10 months ago

Каква су то тешка, болна и парадоксална времена настала кад ми , обични лаици, без неког формалног теолошког образовања указујемо митрополиту Српске Православне Цркве да празнослови?...Тај митрополит мора да је…

Вл. Филарет: Када ће се у Српској Православној Цркви говорити истина?
Вл. Филарет: Када ће се у Српској Православној Цркви говорит…
Posted 10 months ago

ПРЕДСЕДНИКУ СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ СИНОДА ПАТРИЈАРХУ СРПСКОМ Г.ИРИНЕЈУ и СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ СИНОДУ
Ваша Светости,

Браћо Архијереји, чланови Светог Архијерејског Синода,

Дана 25.септембра 2018.године позвали сте мене и надлежног милешевског епископа, како кажете у позиву,…

Сутјеска 1943. г.: Први атентат на Јосипа Броза Тита
Сутјеска 1943. г.: Први атентат на Јосипа Бро…
Posted 10 months ago

Да је југословенска повесница за време и након Другог светског рата плански, систематски и изнад свега крајње успешно кривотворена у корист физичких ратних победника који су „ослободили“ и Београд и…

Сутјеска 1943. г.: Први атентат на Јосипа Бро…
Клетва шест: Површност царује, ум куња
Клетва – шести део. Површност царује, ум куња…
Posted 1 year ago

Можда се жалопојка о Оче наш и Правди у данас може схватити као застарелост и можда се баш зато данас и третира као “било некад сад се и не приповеда”,…

Клетва – шести део. Површност царује, ум куња…
Писмо Маргетића премијеру Хрватске
Отворено писмо Маргетића премијеру Хрватске
Posted 1 year ago

Поштовани господине Пленковић, иако због нарушеног здравственог стања, након пуна тридесет и три дана штрајка глађу, лежим непокретан у стану, знам да је у најмању руку пристојно одговорити како на…

Отворено писмо Маргетића премијеру Хрватске
PreviousNext

 

 





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo