После погибије краља Александра установљено је Намесништво које су чинили кнез Павле и др Станковић и др Перовић, коју су двојицу по новинама а и у грађанству звали – присутним грађанима, пошто је кнез, који је себе прогласио и Регентом, све решавао сам.
пише Проф. Др. Слободан Турлаков, 01.06.2014
***
У време Шешељевих конференција за штампу, Николић и Вучић такође су били „присутни грађани“ , никад ни једном приликом, ни један од њих двојице, није реч изустио, Шешељ је све време „држао банку“.
Имитирајући свог учитеља и творца, Вучић се данас понаша тако на седницама Скупштине. Њих 18-торо, министара, седе један до другог непомични, а само он одговара на питања, без обзира што има и таквих који се односе на ресорне министре. Шта ли ти људи и те даме мисле и да ли нешто мисле, док њихов шеф ућуткује оне који критикују Владу? А ко зна, можда им то импонује, јер Вучићево позитивно мишљење о њиховом раду, сваком од њих обезбеђује даљи опстанак у власти, а изгледа њих ништа друго и не интересује. И тако, док они одсустно присуствују, Вучић им даје афирмативну скупну оцену, изјављујући да се „Влада борила за свој народ, за сваки живот“.
Шта тај човек мисли и да ли мисли, кад говори, то сам Бог зна, али нема сумње, он себи даје за право да о свему говори, свеједно где и којом приликом, исповедајући се о свему, што нико од њега и не тражи, али има да слуша, јер он тако хоће. У Скупштини говори не само колико ради, сад је смањио на 22 сата, већ и да за то време не једе, да живи просто од ваздуха, јер је њему главно да народ у Србији види и осећа да се он бори за бољу Србију, за бољи живот сваког човека.
И док је део Србије захваћен поплавама, такорећи, уништен а има још да се ништи приликом повлачења воде, њему је пало напамет да изјави да је сада за Србију приоритет – запошљавање!
Ко зна који је то приоритет на броју, и колико ће их још бити, али Србија и српски народ се налазе пред одсуднијим приоритетима, који отворено говорећи, треба да реше њихову судбину, и државе и народа.
Државе одавно већ нема, од 5. октобра сви властодршци су свим силама радили на њеном ништењу, који се резултат дао видети у оскудици свега онога што је свесно растурено и уништено, а што је пружало већу могућност у заштити и одбрани земље и њеног становништва, током поплава.. Главни људи који су заслужни за тај и такав резултат и сада се кочопере по новинама и медијима, без трунке одговорности која је очигледна и неизбежна, којима се прикључују и ови најновији, који не могу да се нахвале својим учешћем у спасавању Србије.
Иако су Вучића пратили читави конвоји извештача и ТВ камера, ми тај одлучујући допринос не видимо, напротив!
Бадава су приче да ће сваки министар поднети Влади, тј. Вучићу, детаљан опис свог залагања, који, уосталом, није ни потребан после онако афирмативне оцене, горе наведене. Главно је да је њему рејтинг порастао, да га сад већ 69% грађана подржавају и аплаудирају му на његовој неуморности приликом спасавања Србије, што нити служи њима на част а нити њему, јер пропаст тек предстоји.
Она нам је предстојала и без оволиких силних поплава, а са њима просто је неизбежна.
Човек који је до пре месец дана званично био премијер и као такав шеф Републичког штаба за елементарне непогоде, који се положај не исцрпљује самим собом, већ активном бригом да се спремност и способност целе службе, из дана у дан, побољшава и контролише, није се видео за време кризних дана.
Вучић је установио да је било свега 17% сирена у исправном стању, које су требало да најаве елементарну опасност! Чак ни то није било обезбеђено! Он је сад на пропутовању кроз Београд и Србију, дижући њен рејтинг по свету, па самим тим и себи, до чега му је, иначе, једино стало. Нико да га упита, еј, бре, Дачићу, осећаш ли бар трунку одговорности за такво стање приправности и спремности службе чији си шеф био! Ништа! Главно је да имамо начелника Генералштаба, који је по Вучићевој наредби, ускочио у шефа цивилне заштите града Шапца! Оно што би евентуално требало да припадне мајору, радио је генерал пуковник!
Тек, Вучић се спрема за посету Берлину, као први премијер после пок. Ђинђића, коме је личним позивом немачке премејерке, учињена част не само њему, већ и Србији. Међутим, Никола Живковић, један велики и частан Србин, који годинама живи и ради у Берлину, јавља се у нашем „Новинару“ и каже да је тек од средине маја немачка штампа почела да пише “о поплавама на – Балкану“.
„Немачка штампа и њихова политичка елита толике мрзе Србе, да чак нису у стању ни у оваквим тренуцима да покажу макар мало људскости, те да јасно и гласно изговоре име земље, коју је задесила велика несрећа… Тек после десетак дана поплава, немачке телевизијске и радио станице обавестиле су своју јавност, да је реч о „великим природним непогодама у Хрватској, Босни и – Србији“.
Да су нам као и увек, први стигли у помоћ Руси, прећутала је не само немачка штампа, већ и прозападна Влада Србије. Тако, на испраћају руских спасиоца са београдског аеродрома, како сам обавештен, није стигао ниједан министар из Владе Србије. Вероватно да се не замере „нашим пријатељима“ у Вашингоптну и Бриселу.
Истовремено, америчка, британска и немачке владе не само да су послала више него скромну, симболичну помоћ, већ отворено прете Србији да још није испунила многе услове које су пред њу поставили Брисел и Вашингтон.
Са друге стране, влада Србије на челу са председником прича о „стратешком партнерству између Немачке и Србије“. И овај мали пример показује, да службени Берлин види ствар сасвим другачије, односно да Немачка третира Србију само као неку врсту колоније, коју свако може некажњено да понижава. А то право су им дали и сами највиши представници Србије, који последњих десетак година не показују нити мало самопоштовања према себи и земљи коју представљају у свету“.
Тако наш Живковић, искрено и уверено сведочи оно што би сви морали да знамо, али …
Но, ипак се јавио „Дојче веле“ једним прегледом немачке штампе, која каже да је „Вучић током рекордних поплава својим шоу-наступима и ауторитарним понашањем, које су нон-стоп пратиле телевизијске камере „сејао панику, збуњивао власти и појачавао хаос“.
Наравно, све то може и вероватно биће другачије приказано, кад 11. јуна Вучић слети на берлински аеродром, када ће Меркел и остали изразити вербалну спремност за помоћ Србији, којој ће се Вучић до замље захваљивати.
Тај национални вакуум којим Вучић, Николић и Дачић предњаче и који су наметнули свима онима који мисле да се око њих налазе у власти, нама је несхватљив, не само што су они политички стасали крај Шешеља одн. Милошевића, већ како је могуће тако лако и без савести прећи преко младалачких идеала, које су годинама беспоговорно испољавали. Нема тих пара, нема тих положаја који могу да компензују и избалансирају у души такве опречности, као што су национални осећај и његово негирање и напуштање.
Наравно, постоје уцене, и ми верујемо да су оне у оптицају, и да ће њихово извршавање бити све осионије и бездушније, како би наткрилили вапај душе и неизбрисиве слике младости.
Наравно, то су проблеми, који би постојали чак и крај државничких способности. А какви су и колики су тек, крај њиховог непостојања, кад, ето, чак и природне непогоде траже једну разбарушену и свестрану ангажованост, која мора видно, из часа у час, да показује позитивне помаке. Другачији помаци не могу постојати, јер немају простора где да се сместе. Не помаже ни Бора Шнајдер са својим признањем: „Другови, колико сам могао, ја сам одмогао!“, јер ови су дошли на власт после свих одмогнућа, чак и таквих које сиромах Ацин Бора, није могао ни да замисли.
Ти људи у служењу Западу немају ни једну кочницу здравог разума, оног који би им рекао – станите мало, све ово што радите чини стање још горим и непоправљивим, а вас све већим кривцима.
Председник Николић на седници Савета безбедности осврнувши се на бомбардовање 1999, „напоменуо је, како извештава подгоричка Побједа, да се не жали на неправду и бол који су нам нанети и да не тражи плаћање ратних репарација у класичном смислу, али све док је председник Србије, помињаће право на обештећење(!)“ Шта то значи? И ако значи, значи верност Западу!
За време боравка у Паризу, Николић је листу „Кроа“ рекао: „И да нас не приме у ЕУ, ми ћемо своју земљу уредити по европским правилима. Зато што је филозофија живота у ЕУ: уређено друштво, стабилна економија, слободно тржиште, људска и мањинска права – идеал коме тежи Србија“.
Ни један представник било које земље чланице ЕУ не би могао да се похвали том „филозифијом живота“, ЕУ је све друго само не оно што се нашем свету сервира, већ годинама.
Али, то је већ тако. Од 5. октобра у Влади Републике Србије нема Срба, и то нико не сме да каже. Дачић је чак агитовао да се Титов споменик врати на Партизански трг у Ужицу, рекао је и да је СПС наставак Титове партије, иако се већ толике године зна да су Тито и његови комунисти побили хиљаде и хиљаде Срба, само зато што су Срби.
Пре неки дан дошло је, кажу, око 1.500 Титових поштовалаца на његов гроб поводом његовог рођендана. У исто време у Београду већ два месеца стоји отворена изложба под насловом „У име народа“, са документима о убијању Срба од 1944 -1953. Требало је наћи начина да ти људи, поштоваоци имена и дела друга Тита, чак силом, буду одведени на ту изложбу, да виде шта и кога славе, да виде своју срамоту..
Идући за том мишљу, пада нам напамет мисао, да би министар просвете требало да изда налог свим директорима средњих школа, да обавезно одведу своје ученике на ту изложбу, која траје до 31. јула, да би се уверили како су Срби страдали од тог сатрапа и његових присталица, како би у себи успоставили бар неку равнотежу између лажи и истине. Највећи зликовац српског народа је управо Тито, и то би се једном морало већ законом установити.
Али, ко? Скупштина је састављена од посланика, присутних грађана, који су сви до једног за ЕУ, а Српство никад није било, нити ће икада бити у европској милости. Запамтите речи шведског министра иностраних дела, Карла Билта, православље је већа опасност за европске вредностои од муслиманског фундаментализма.
Шта ту православни Срби имају да траже? А траже! И то је највећа несрећа. Јер смо изгубили школство, српско школство.
Та Скупштина се чак и не зове српска, већ Народна Скупштина Републике Србије, иако у Србији живе 83% Срба!
Република Српска створена је отпором тамошњег српског народа, ком је претила опасност понављања сценарија из 1941. Србија, одн. Влада Србије као гарант Дејтонског споразума, дакле постојања РС, не сме да узме у заштиту оне људе који су се борили за опстанак Срба у БиХ. 5-то октобарци нису чак нашли Србина да буде формално задужен за тражење наводно српских злочинаца које треба предати Хагу који их је оптужио за ратне злочине. Већ Црногорца и једног Хрвата као његовог помоћника! Аман, људи, имали то негде на свету?
Само у Србији. Чак је један Црногорац успео да постане председник републике Србије, и да Народној скупштини, како би се лично омилио Западу, наметне Резолуцију којом Срби признају да су злочинци, с мотивацијом да ће и други поћи нашим примером! Сад, кад је свима видно, да од тог и таквог примера нема ништа, зар тај човек нема људске храбрости да призна да је погрешио и да тражи опроштај од српског народа. Врага! Дошли су после њега, они који су клели у Српство, али им не пада на памет да ту Резолуцију анулирају!
Шта више, нови председник Републике, обећао је да ће клечати пред убијенима од стране његових сународника! Треба рећи Николићу у лице да он нема сународнике! Да је издајник своје крви! Не вреди му црква, коју подиже! Има грехова који не могу да се сперу. Ко иде против своје крви иде против самог себе. То и Вучић треба да чује, и Дачић и сви они који их подржавају у заобилажењу српског имена и постојања.
Амин!
Слободан Турлаков
Објављено 01.06.2014
2006-20014 новинар.де


















Да би сте послали коментар морате бити улоговани